.jpg)
“Blagosloveni
su oni koji svoj život ne poveravaju nikome”…
“Knjigu nespokoja” Fernanda Pesoe priredio je profesor
Heronimo Pisaro, čovek koji je “otvorio Pesoinu riznicu i ponovo otkrio
“Privatnu biblioteku Fernanda Pesoe”…”. U ovoj knjizi pred čitaocem ovih
prethodnih 6 dana, jeste “kritički tekst” koji je nastao “na osnovu originala
iz riznic Fernanda Pesoe”.
U “Predgovoru”, izdanja ove knjige na našem jeziku od
2017 (“Deretino izdanje”, u prevodu Vesne Stamenković), govoreći o “Velikom knezu
nespokoja”, o Pesoi monarhisti, mistiku i okultisti, Aleksandar Jerko, piše:
”…Pesoa je mudri melanholik, usmaljenik… rođen 1888 u Lisabonu… zbirku pesama
“Poruka” objavio je tek 1934… pisao i na engleskom… (živeći u) umerenoj
materijalnoj skučenosti… generalski sin… (skroman)… Pesoa je zaista svojom rukom
pisao tuđe tekstove… (heteronime)… (Ovo je) knjiga pisana delikatnim i neobičnim
stilom i predstavlja pribežište za posebne ljudske duše… ”Knjiga nespokoja”
nikad nije knjiga saučešća, nego velike metaretoričke i paraegzistencijalne
katarze… ”Knjiga nespokoja” naprosto čoveka vraća ljudima i ljudskosti, a da
ništa ne mora da promeni u njima…Pesoina samoizolacija, život u koferu, a ne u svetu,
deluje spasonosno… Pesoa se, dakle, čita ne da bi se pročitao, nego da bi bio
čitan…”.
“Uvod” za ovo izdanje na našem jeziku iz 2017 napisao
je priređivač knjige profesor Heronimo Pisaro, a on je kazao: ”… autor je sam
Pesoa… ”Knjiga” ima svog unutrašnjeg autora, koji je isprva bio sam Pesoa ili
neko odo njegovih stvarnih imena, potom Vinsente Gedeš… zatim ponovo Pesoa, pa
Bernardo Soareš… ponovo sam Pesoa… Šta je onda “Nespokoj”? Po mom mišljenju, u pitanju
je delo u kome barem trojica autora tragaju za knjigom… ”Knjiga nespokoja”
jedan je od najupečatljivijih portreta grada Lisabona… “Ova knjiga”, kaže
autor…”samo je jedno stanje duše”… a to stanje duše… pripada kancelarijskom
službeniku… Šta želi Pesoa? Zbog čega tvrdi da je njegova otadžbina portugalski
jezik? Po mom mišljenju, on želi da piše najboljim portugalskim jezikom svoga
vremena i da bude novi car svog jezika…”.
“Knjiga nespokoja” ima dve faze, a počinje
“Predgovorm” iz 1917 godine, koji započinje slikom ambijenta, a to je jedna od
lisabonskih kafana, sa dobro upamćenim likom čoveka koga je sretao, izabrao,
kome se divio kao predmetu koji mu okupira pažnju, sa čijeg lica očitava svu njegovu
patnju, nemaštinu, teskobu, ravnodušnost, kao i inteligencija, ali i utučenost.
Vinsent Gedeš živeo je u iznajmljenoj sobi i bavio se
pisanjem, vodeći isprazan život, odustao od svega, pa čak i od ciljeva,
ambicija, prepuštajući se dosadi svoga lenjstvovanja. Bio je dostojanstvenik
dosade. On je samac. Ne pripada nigde, posebno me širokim masama. Živi
izolovano. Ne savija se prohtevima društva, pačk ni prohtevima države. Ne razvija
bliskot. Zna kako se utekne i kako se izmakne od vlastitog nagona. Sve dalje, a
što nam pisac ove knjige bude otkrivao, biće to samo “nežna knjiga”, o kome kao
vešt psiholog dalje kaže o svom junaku: ”Gizdavog duha, prošetao je kroz
umetnost sanjanja putem slučajnog postojanja. Ova je knjiga biografija nekoga
ko nikad nije živeo… Ova knjiga nije njegova: ona je on… Za Vinsenta Gedeša, svest
o sebi bila je umetnost i moralni zakon; snevanje je bilo religija”.
Godina je 1913, i njome počinje “Knjiga nespokoja”. Kazaće
da samog sebe jedino poznaje kao skriveni simfonijski orkestar, a to jeste duša
njegova. Učiniti napor za njega jeste ravno zločinu, a osudi li sebe na bilo kakav
pokret to je ravno snu mrtvom. Dok padaju kiše on unutar svoje duše oseća samo hladnoću,
zimu. U uživanju vidi poročnost, pa je izbegava, te kaže: ”… najgori je porok
raditi isto što i svi drugi”.
On ne sanja da bude posednik i vlasnik tuđeg tela
ili tuđeg sna, i u tome vidi samo banalnost, vidi užas. On želi da ostane
neplodan, jalov, i čestit poput askete, nalik na “male lude kaluđerice”. Ljubav
je za njega molitva, a najlepši blagoslovi daje se samo putem pogleda. Njegova
ljubav je nestvarna, tamo negde daleko izvan ove bučne civilizacije, i zato ostaje
samo ”beskorisni lik” čekajući dan kada će se sve srušiti, posebno crkva.
Ispevaće “Pohvalu nerotkinji” i kazati da je
najplemenitije i najdostojanstvenije biti sterilan i jalov, neplodan. Najviše
od svega voli da prelistava svoju knjigu snova, moleći se tada jedino Gospi od
Tišine, koja mu se ukazuje. Ko je njegova Gospa od Tišine, kazaće ovako: ”Ko
zna, možda su predeli mojih snova tek moj način da te ne sanjam? Znam li šta
znači sanjati, kako bih znao šta znači to što te zovem svojim snom?... i znam
li da nisam možda ja san, a ti stvarnost, da nisam ja tvoj san, a ne ti san
koji sanjam?... Šta znači sve to što ne znači ništa?”.
On nije opčinjen njenim polon, ni njenim grudima, ali
ona jeste i ostaje predmet njegove svake nove pohvale, i obožavanja,
divinizacije, o čemu kaže: ”Čista si samo ti, Gospo od Snova, koju mogu da
zamislim kao ljubavnicu ne zamišljajući je okaljanu, jer je nestvarna. Tebe
mogu da zamislim kao majku, i da te obožavam, jer nikad nisi bila uprljana ni užasom
da budeš oplođena, ni užasom porađanja… Kako da te ne volim kada si samo ti
dostojna ljubavi? Ko zna, možda te ja, sanjajući te, stvaram, stvaranu u drugoj
stvarnosti; možda ćeš biti moja tamo, u jednom drugom, čistom svetu, u kom ćemo
se bez opipljivih tela voleti, nekim drugim zagrljajima i drugim suštinskim
načinom posedovanja? Možda si već postojala, i ja te nisam stvorio, već sam te
samo ugledao nekim drugim očima, unutrašnjim i čistim, u nekom drugom, savršenom
svetu?... Mogu da te volim i da te obožavam, jer te moja ljubav ne poseduje, a
moje obožavanje ne čini dalekom”.
Ona je njegov “Večiti Dan”, njegov “Nevidljivi Suton”
i njegova Najmrklija Noć. On žudi za svojim idealom, sve do časa u kome se ostvaruju
sve apsurdnosti njegove, a ona je njegova Putevoditeljica “nepovezanih rečenica”.
Ona je njegova Utešiteljica, njegova Carica
Odsustva, njegova Gospa Onostranog, njegova Majka zaglušujuće Tišine, od koje
traži još samo jedno: ”…izbavi me od moje mladosti”.
Ona Utešiteljica svih ožalošćenih i Suzna Majka onih
koji nikada ne zaplaču, od koje još traži da ga izbavi “od radosti Ii sreće”. Traži
da ga “muškarci mrze”, a “žene preziru”. Moli se njoj koja jeste “Opijum svima
koji ćute”, ali je ona i Lira “netaknutih žica”, zatim “Vitraž napuštenih daljina”.
Traži da ga izbavi od nevere, i kaže joj:
”… ispuni me gađenjem prema životu, mržnjom prema tome što sam zdrav, prezirom
prema sopstvenoj mladosti”.
Ona za njega nije žena, a po suštini ona je za njega
tek niko, ona je ništa, ona je uvek nestvarna. Njen lik za njega jeste
ništavilo i zato sada pokušava da je sagleda nekim novim očima, da probudi neke
nove misli o njoj, prema njoj, da oseti neka nova osećanja.
Potom će nastati ”Pohvala apsurdu”, u kojoj kaže:
“Apsurd spasava tereta dosade ono stanje duše koje nastaje iz slatkog besa
snevanja. A ja imam neki svoj tajanstveni način sagledavanja ovih apsurda – ne
umem to da objasnim, ali mogu da vidim te stvari koje su ljudskom oku
nevidljive”.
U snovim svojim uživa na sebi poseban način, koji ujedno
jeste i tajnovid, tajanstven. Za spoljašnje stvari nije zainteresovan i od njih
se udaljava, distancira. Jedino druguje sa svojim snovima i tek tamo ima
prijatelja. On se odriče života, kako ne bi izgubio samog sebe. Dve
najplemenitije stvari za njega i po njemu jesu čulo vida i čulo sluha, a sve
ostalo nisko je i telesno. Aristokrata je samo onaj ko kao on ništa neće dodirnuti, ništa neće dotaći, i ničemu se neće
tako izbliza primaći. On je stidljiv, i nesposoban za život, a to dvoje nose u
sebi mnogo uzvišenosti i mnogo plemenitosti. Dosade služe samo otuđenju , a umetnost
vodi ka preziru. Kazaće: ”Ja sam izvor pokreta koji čak ni u meni nisu sasvim
definisani, reči koje nisam mogoa ni da zamislim na svojim usnama, snova koje
sam zaboravio da odsanjam do kraja. Ja sam ruševina zgrada koje nikada nisu ni
bile više od ruševina, jer je nekom, dok ih je još gradio, dosadilo da
razmišlja o tome šta želi da izgradi”.
Vreme je ze “Intermeco”, a to je za njega samo “užasan čas” u kome se
srozava do mogućeg ili u kome se uzdiže do smrti. Za njega sve jeste lažno,
svaka aktivnost, ali i svako razmišljanje. On prema svemu oseća samo prezir, i svega
se gnuša, svega se gadi, a to mu dodatno pojačava patnje, o čemu kaže: ”Onaj ko
mnogo pati, mogao bi steći lažno uverenje da je Izabranik Bola”.
Po njemu novac jeste lep, jer donosi oslobođenje,
ali kaže: ”Kupci beskorisnih stvari uvek su mudriji nego što misle – oni kupuju
sićušne snove”.
Njegov “Intermeco” prepun je bola i otuda ga naziva
još i “Bolni Intermeco”, u kome ga boli sve, čak i radost, u kome ga zamara sve,
čak i san. Život ne sme da dotakne, zato što je slab i krt kao staklo. Naporno
mu je da išta razume, pa kaže: ”A onaj ko je tužan, ne može da se napregne”. Čak
mu i odricanje predstavlja vrstu teškog napora, a njegova duša i dalje jeste slaba
da bi se vinula u neku novu vrstu napregnuća.
Više puta osetio je bolni ujed svoga srca, jer je
pozavideo zato što nije ovde, ili zato što nije onde, zato što nije ono što
nije, ili zato što nije ono što jeste, kad kaže: ”Ne bih se plašio života kao da
je Stvar. Pomisao na život kao celinu ne bi mi na ramena bacala teret misli”.
U snovima nalazi sebi sklonište, ali i tamo
pronalazi mnoge barijere, prepreke. Kad izostane san, vidi sve jasnij, i kaže:
”A sve vidljive oštre ivice bodu živo meso moje duše. Svi grubi pogledi bole me
jer znam da su grubi. Svaka vidna težina predmeta pritiska mi dušu. Moj je
život kao da me njime tuku”.
U svom “Peristilu” sagradio je “ovu neobičnu knjigu kao
otvorenu kapiju u dnu napuštenog imanja”, a da bi je napisao, morao je dalje da
uzabere “dušu svakog cveta”, i da tka “večnost i tavorenje”, zatim da svoje
dosade zastre sa čaršavima “od finog platna”, po oltaru sopstvene tišine, gde
kaže: ”A ja ti nudim ovu knjigu jer znam da je lepa i beskorisna. Ne uči ničemu,
ne uliva nikakvu veru, nikakva osećanja… čitavu sam dušu ulio u nju, ali nisam mislio
o njoj dok sam to radio, već samo o sebi, koji sam tužan , i tebi, koja nisi
niko… ja ovu knjigu volim; zato što je beskorisna, želim da je dam… dajem ti
je… Moli se za mene tako što ćeš je čitati… Kulo Tišine mojih žudnji, neka ova
knjiga bude mesečina koja će te preobraziti u noći Drevne Tajne!... neka ova
knjiga bude barka koja plovi niz tvoje vode kako bi završila u sanjanom moru… neka
ova knjiga bude tvoja kao tvoj Čas, neograničena tobom kao Časom lažnog
purpura… Od snova od tebe izgradiću svoju snagu, a moja proza, kad govori o
tvojoj lepoti, imaće melodičan oblik, oble strofe, neočekivani sjaj besmrtnih
stihova”.
Na kraju “Knjige Nespokoja” pita se: ”Ti ne postojiš,
dobro to znam, ali jesam li siguran da ja postojim? Ja, koji te postojim u
sebi, da li je moj život stvarniji od tebe, od samog života koji te živi?... Stvorimo,
o, Samo Moja, novu umetnost koja u sebi sadrži sve ostale umetnosti, ti time
što postojiš, a ja time što vidim da postojiš. Iz beskorisne amfore tvog tela
znaću da izlijem dušu novih stihova… Sve tajne sveta spuštaju se pred moje oči
i stapaju u banalnost i ulicu…Vreme kao blagi smešak zatitra na usnama Tajne!…
Ne dirajmo život čak ni vrhovima prstiju. Nemojmo voleti čak ni u mislima… Radoznali
posmatrači života, zavirimo preko svakog zida, unapred razočarani znajući da
iza njih nećemo videti ništa novo niti lepo… hajde da ne istkamo ništa osim
pokrova - bele pokrove za snove koje nikada nismo odsanjali… I neka naš prezir
bude okrenut onima koji rade i bore se, a naša mržnja onima koji se nadaju i
veruju”.
U “Bolnom Intermecu” prizanje da više nema utehe,
čak ni u ponosu, a tada se upita: ”Čime da se ponosim kada nisam tvorac sebe
samog?”. Živi samo u ležećem položaju, čak je takav i u svojim snovima dok ih
ima, ali nema snage za nekakav drugačiji napor, jer ne ume da se uspravi, a prosto
to i ne može. Ali, kako sam dalje otkriva on nije pesimista, i kaže: ”Blago
onima koji uspeju da sopstvenu patnju prevedu u univerzalnu. Ja ne znam da li
je svet tužan ili zao, niti me to zanima, jer mi je tuđa patnja dosadna i
ostavlja me ravnodušnim… Ali ja želim da verujem da je život pola svetlost, a pola
senka… Žalim se na strahote svog života… Srećni snevači su pesimisti… Ono što
me najviše boli jeste razlika između galame i sreće sveta, i moje tuge i
dosadne tišine… Ova knjiga je vapaj. Kad je završim, zameniće “Sam” kao najtužnija
knjiga u Portugalu… Moje su muke muke čoveka zatočenog u život… I ne osećam
ništa što donosi radost. Primetio sam da se patnja više vidi nego što se oseća,
dok se radost više oseća nego što se vidi”.
On niti sanja, a niti živi, i jedan je od ubijenih
snevača, jedan je do potištenih, i jedan od onih koji ništa više ne poseduju, čak
ni svoj vlastiti san. Svaki onaj ko ubije svoj san ubija najpre samoga sebe, a
tako njegova duša lišena sna postaje osakaćena, unakažena, zato što je san bio nešto
poslednje njegovo, utočište, luka, nešto što je samo on mogao da nazire, samo
on da sagledava.
Kada se bude našao u “Jezeru posedovanja” biće to
još jedan njegov apsurd. Nastavljajući da živi, čak i apsurdno, zapitkuje samog
sebe: ”Da li umiremo potpuno?... Hoću li nadživeti samog sebe?... Živimo li svoje
snove?... Šta je “posedovanje”?... da li zaista živimo? Da li je živeti ne
znajući šta je život zaista život?”.
Život je senka koja nas proganja, a što smo životu
kao takvom predaniji, on nas još više proganja. Ali, tek kad život za njega i u
snovima postane neprijatan, nemoguć, on će odustati od života, i naći će se sam
na kraju svog puta, svoje astralne putanje, koja je samo beskorisna. I više se
nigde ne pronalazi tada, čak više ne traga ni za samim sobom, jer više ne zna
ko je, ne zna više za čim traga i zato mu je dosadno. On je prognanik i isteran
i izbačen čak iz svoje sopstvene kože duše. Bilo čega da se lati, njemu je
mnogo dosadno i zato ga život jako mnogo boli, a lišen je svake nove težnje. Njemu
je loše tu gde se obreo, tu gde jeste, čak mu je loše i ako pomisli gde bi sve mogao
još da bude.
Šta će reći o “Putovanju na kome nikad nije bio”? Tamo
gde je njemu još sve “tajanstveno kao tužna misao u radosnom trenutku”. Na putu
traga za lukama koje nigde ne postoje, a svaka nova luka samo je novi nagoveštaj
i novo naslućivanje, a gradovi kroz koje misli da će još proći ili kroz koje upravo
atsralno prolazi i oni su takođe nestvarni. No, ipak piščeva reč nije besmislica:
”Vi samo nikada niste putovali kao ja”.
A kad vaistinu pođe posumnjaće da li je upravo i krenuo
na ovaj astralni put, put mističan, i put po malo okultan. Kako god, on jeste
mnogo ovako putovao, on putuje, i to je njegov put kroz vreme, iskoračišvi i
zašavši u predele s one strane vremena, tamo gde se vreme ne meri i ne izračunava
u kancelarijskim ciframa. Na tom putu ništa nema smisla. Putuje parobrodom koji
se zove ”Ma Koji”, i kaže svim svojim podsmevačima pitajući ih sve zbunjene
odreda: ”… da možda ne pišem simbole koje mogu da razumeju samo bogovi?”. Njegovo
putovanje započelo je u suton, a tada je video Novu Evropu, Novi
Konstantinopolj, a usidrio se u svom lažnom Bosforu. Tu dobija vesti o
“ratovima u nemogućim Indijama”.
U svojoj “Estetici ravnodušnosti”otkriva čemu
mudraci treba da budu skloni, čemu da teže, a otkriva da je najviši stepen
mudrosti upravo ostati ravnodušan, zatim na svaki svoj san gledati arogantno, prepotentno,
a onda ga ignorisati, potom ostati Pesoovski skroman, i hladan, čak i u društvu
samoga sebe. Odbaciti dakle svaku strast, svaku ambiciju, svaki nespokoj, svaku
želju, svaku težnju, svaku čežnju, svako nadanje, svaku razmetljivost, itd. A reći
će: ”Ni sam ne znam da li ovaj ja kojeg vam opisujem na ovim silnim stranicama
zaista postoji, ili je samo lažna, estetska zamisao koju sam stvorio o samom sebi…
Estetski živim kao neko drugi. Izvajao sam sopstveni život kao statuu… Ko sam
ja… Ne znam. Neko moram da budem…Voleo bih da sam onakav kakav bih želeo da
budem, ali nisam. Ako bih se prepustio životu, to bi me uništilo. Želim da budem
umetničko delo, makar dušom… Želim da se pomolimo zajedno, mojim glasom i
tvojom pažnjom, pročitajmo slovo o očajanju. Nema tog umetničkog dela koje bi moglo
biti savršenije… Ono malo što može da se kaže bilo bi bolje da se prećuti…”.
U “Slovu očajanja”, još kaže: ”Vidimo jedni druge,
ali se ne vidimo. Čujemo se, ali svako od nas sluša samo glas koji nosi u sebi.
Tuđe reči samo su greške u našem sluhu, brodolomi u našem shvatanju… ah, ljubavi
moja neznana, sve smo to samo mi i naše fantazije, od pepela koji pada niz rešetke
naše ćelije!”.
U svom “Otkrovenju apsurda ili laži”, kazaće: ”Apsurdna
laž u sebi sadrži svu čar perverzije s najvećim i najčistijim ushićenjem
nevinosti… Kako je uzvišeno protraćiti život koji bi mogao biti koristan,
nikada ne učiniti nikakvo delo koje bi na silu moglo biti dobro, stati na pola
puta koji vodi u sigurnu pobedu!... Kako su blagosloveni Apsurdom umetnici koji
su spalili predivno delo, oni koji mogu da stvore takvo delo, a namerno ga
učine nesavršenim, oni vrhunski pesnici Tišine koji, shvativši da mogu da
stvore savršeno delo, odluče da ga krunišu time što ga nikad neće napisati…
Zašto je umetnost lepa? Zato što je beskorisna. Zbog čega je život ružan? Zato
što je sav sačinjen od ciljeva, planova i namera… U čemu je lepota ruševina? U
tome što više ničemu ne služe… zašto pišem ovu knjigu? Zato što priznajem da je
nesavršena. Kada bih je prećutao, bila bi savršena… pišem ovu knjigu kako bih
lagao samog sebe, kako bih izdao sopstvenu teoriju… A kada laž počne da nam
pričinjava zadovoljstvo, recimo joj istinu kako bi smo je slagali…”.
U “Pedrovoj eklozi” kaže o svom ili u svom najspokojnijem
mogućem trenutku života: ”Išla si polako, vodeći ogromnog, pitomog vola niz
široki drum…Vreme zastaje da te propusti, a ja grešim želeći da te smestim u
žviot – ili nešto nalik na njega”.
On nije, a kako nam dalje sam kaže – nije ogorčen, a
nije ni sklon rezignaicji, jer je to sve svojstveno samo snažnim ljudima, i
plemenitim ljudima. Čak neće ni ćutati, jer ćutanje krasi samo velike ljude. On
ništa od svega toga nije. On je sanjar. On pati. On je umetnik. On je slab, te
kaže: ”… zabavljam se tako što dodajem melodiju svojim žalbama i doterujem
svoje snove u skladu sa onim što mislim da bi ih moglo učiniti lepim”.
Žalostiv je takođe, jer nije više dete, jer više ne
veruje ni u svoje snove, a žalostiv je,
jer nije ni ludak koji bi bio sposoban da zaštiti dušu svoju. U snovima život
mu liči na mnogo trnja sa dosta veštačkih ruža. I sada su i snovi prepuni
slabosti, prepuni nedostataka, prepuni mana, zbog čega zavidi graditeljima pesimističkog
sistema, i kaže: ”Ne žalim se na svet. Ne dižem glas u ime univerzuma. Nisam pesimista…
Patim, a ne znam da li je ta patnja zaslužena. (Srna gonjena.) Nisam pesimista,
ja sam samo tužan”.
On živi za san, a živi od svog trenutnog sna,
beskorisno izgubljen u beskonačnim odricanjima. I sve čega se takne pretvara u
apsurd, a svemu tu nađe besmisao. On voli da se igra žmurke zadirkivajući tako savest
vlastitog života. Stvaralac je rečenica koje zvuče samo protivurečno: ”U tišini
ništavila izvajajmo sve naše snove o pričanju”.
U njegovoj ”Šumi otuđenosti”, umorilo se njegovo
drevno telo, trese ga groznica, a težak je sam sebi, koji sada tavori negde između
sna i jave: ”Moja pažnja pluta između dva sveta i slepim očima vidi dubinu mora
i dubinu neba… S neznanog neba spušta se topla rosa dosade… Obuzima me tiha
pometenost… Zbog čega dan mora da svane?... Smirujem se, polako i pometeno. Obamirem…
Pojavljuje se, stvarnost neobične šume, ne potiskujući stvarnost ove tople
niše… Veliki umor guta me poput crnog plamena… O, bedna srećo!... Večito stajanje
na raskršću puteva!... I možda sam ja samo san tog nekoga koji ne postoji… Naš
život ne postoji iznutra. Bili smo samo spolja, i drugi. Nismo se poznavali, kao
da smo se tek vratili u svoje duše nakon putovanja kroz snove… Ništa ne vredi
truda, o, ljubavi moja daleka, osim znati kako je slatko saznanje da ništa ne vredi
truda… Živeli smo tu u vremenu koje nije znalo da teče, u prostoru koji nije
bilo moguće izmeriti…Verovali smo da smo besmrtni… I boleo nas je uživanje u
tome, bolelo nas je… Nijedna naša žudnja nema razloga da postoji. Naša je
pažnja apsurdni propust naše krilate nepomičnosti… Naš je umor senka umora… Pobegnimo
od onoga što smo… ja ponovo posedujem sebe u svom lutajućem snu, unutar ove
tajanstvene šume… Živeli smo nemoguće sate… samo zato što smo znali, svakim atomom
svoga mesa, da nismo stvarni… Bili smo bezlični… Bili smo pejzaž rasut u svesti
o sebi… nismo bili ništa… Nismo imali život koji bi Smrt mogla da uzme… Nismo
pripadali nijednom vremenu, nismo imali nikakav cilj… Odreknimo se, o, Skrivena,
naše lične dosade, jer sama od sebe stari i ne usuđuje se da bude sva ona
teskoba koja u stvari jeste. Nemojmo plakati, nemojmo mrzeti, nemojmo želeti…”.
Zaboleće ga duša, obuzeti nemir, i prestaće da
razmišlja o predmetu svog razmišljanja. Kad počne opet kiša koja ima silinu, od
koje će se srušiti nešto opet samo njegovo, u tom času kišnom. I dušom i telom
osetiće kišnu zebnju i strepnju. A iznutra će osetiti smrtno mrtvilo kišno i
jezu, dok će mu srce izjedati sve ono što nikad neće osetiti. Zatim će dati “Uputstvo
za dobar san” i kazati zašto je važno odložiti sve: ”Nikad ne treba danas
raditi ono što se može uraditi i sutra. Čak i nema potrebe bilo šta raditi,
bilo danas, bilo sutra… Živi svoj život. Ne dozvoli da on živi tebe… budi
svestan svoga bića… budi nedokučiva sfinga. Zatvori se, ne lupajući vratima, u svoju
kulu od slonovače. A tvoja kula od slonovače, to si ti sam… Prezri sve, ali na
takav način da ti taj prezir ne smeta… Pobrini se prvo da ništa ne poštuješ, da
ni u šta ne veruješ, da ne budeš ništa… Sanjati znači pronaći sebe. Bićeš Kolumbo
sopstvene duše. Istražićeš sopstvene neistražene predele… Dobro pazi: umetnsot
snevanja nije isto što i umetnost upravljanja snovima… Izbegavaj sve
materijalne nadražaje… Uvek zamišljaj da si tužniji i nesrećniji nego što zaista
jesi. To ne može da škodi. Može čak da posluži poput merdevina kojima ćeš lakše
dosegnuti san”.
Ako se svako jutro pročita po 100 strana, onda se
sve pročita za 6 jutara, a onda se u isto toliko delova ili dana sve ponovo
oživi i prepriča, dotakne, a ne može ni da se približno ispriča šta se nasamo
sa ovom neponovljivom knjigom sve doživi i pročita, a najviše od svega poezije…
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар