NA POČETKU “KNJIGE NESPOKOJA” ili U TRAGANJU ZA “KNJIGOM ZAGLUŠUJUĆE TIŠINE”…

“Blagosloveni su oni koji svoj život ne poveravaju nikome”…

 

“Knjigu nespokoja” Fernanda Pesoe priredio je profesor Heronimo Pisaro, čovek koji je “otvorio Pesoinu riznicu i ponovo otkrio “Privatnu biblioteku Fernanda Pesoe”…”. U ovoj knjizi pred čitaocem ovih prethodnih 6 dana, jeste “kritički tekst” koji je nastao “na osnovu originala iz riznic Fernanda Pesoe”.

U “Predgovoru”, izdanja ove knjige na našem jeziku od 2017 (“Deretino izdanje”, u prevodu Vesne Stamenković), govoreći o “Velikom knezu nespokoja”, o Pesoi monarhisti, mistiku i okultisti, Aleksandar Jerko, piše: ”…Pesoa je mudri melanholik, usmaljenik… rođen 1888 u Lisabonu… zbirku pesama “Poruka” objavio je tek 1934… pisao i na engleskom… (živeći u) umerenoj materijalnoj skučenosti… generalski sin… (skroman)… Pesoa je zaista svojom rukom pisao tuđe tekstove… (heteronime)… (Ovo je) knjiga pisana delikatnim i neobičnim stilom i predstavlja pribežište za posebne ljudske duše… ”Knjiga nespokoja” nikad nije knjiga saučešća, nego velike metaretoričke i paraegzistencijalne katarze… ”Knjiga nespokoja” naprosto čoveka vraća ljudima i ljudskosti, a da ništa ne mora da promeni u njima…Pesoina samoizolacija, život u koferu, a ne u svetu, deluje spasonosno… Pesoa se, dakle, čita ne da bi se pročitao, nego da bi bio čitan…”.

“Uvod” za ovo izdanje na našem jeziku iz 2017 napisao je priređivač knjige profesor Heronimo Pisaro, a on je kazao: ”… autor je sam Pesoa… ”Knjiga” ima svog unutrašnjeg autora, koji je isprva bio sam Pesoa ili neko odo njegovih stvarnih imena, potom Vinsente Gedeš… zatim ponovo Pesoa, pa Bernardo Soareš… ponovo sam Pesoa… Šta je onda “Nespokoj”? Po mom mišljenju, u pitanju je delo u kome barem trojica autora tragaju za knjigom… ”Knjiga nespokoja” jedan je od najupečatljivijih portreta grada Lisabona… “Ova knjiga”, kaže autor…”samo je jedno stanje duše”… a to stanje duše… pripada kancelarijskom službeniku… Šta želi Pesoa? Zbog čega tvrdi da je njegova otadžbina portugalski jezik? Po mom mišljenju, on želi da piše najboljim portugalskim jezikom svoga vremena i da bude novi car svog jezika…”.

“Knjiga nespokoja” ima dve faze, a počinje “Predgovorm” iz 1917 godine, koji započinje slikom ambijenta, a to je jedna od lisabonskih kafana, sa dobro upamćenim likom čoveka koga je sretao, izabrao, kome se divio kao predmetu koji mu okupira pažnju, sa čijeg lica očitava svu njegovu patnju, nemaštinu, teskobu, ravnodušnost, kao i inteligencija, ali i utučenost.

Vinsent Gedeš živeo je u iznajmljenoj sobi i bavio se pisanjem, vodeći isprazan život, odustao od svega, pa čak i od ciljeva, ambicija, prepuštajući se dosadi svoga lenjstvovanja. Bio je dostojanstvenik dosade. On je samac. Ne pripada nigde, posebno me širokim masama. Živi izolovano. Ne savija se prohtevima društva, pačk ni prohtevima države. Ne razvija bliskot. Zna kako se utekne i kako se izmakne od vlastitog nagona. Sve dalje, a što nam pisac ove knjige bude otkrivao, biće to samo “nežna knjiga”, o kome kao vešt psiholog dalje kaže o svom junaku: ”Gizdavog duha, prošetao je kroz umetnost sanjanja putem slučajnog postojanja. Ova je knjiga biografija nekoga ko nikad nije živeo… Ova knjiga nije njegova: ona je on… Za Vinsenta Gedeša, svest o sebi bila je umetnost i moralni zakon; snevanje je bilo religija”.

Godina je 1913, i njome počinje “Knjiga nespokoja”. Kazaće da samog sebe jedino poznaje kao skriveni simfonijski orkestar, a to jeste duša njegova. Učiniti napor za njega jeste ravno zločinu, a osudi li sebe na bilo kakav pokret to je ravno snu mrtvom. Dok padaju kiše on unutar svoje duše oseća samo hladnoću, zimu. U uživanju vidi poročnost, pa je izbegava, te kaže: ”… najgori je porok raditi isto što i svi drugi”.

On ne sanja da bude posednik i vlasnik tuđeg tela ili tuđeg sna, i u tome vidi samo banalnost, vidi užas. On želi da ostane neplodan, jalov, i čestit poput askete, nalik na “male lude kaluđerice”. Ljubav je za njega molitva, a najlepši blagoslovi daje se samo putem pogleda. Njegova ljubav je nestvarna, tamo negde daleko izvan ove bučne civilizacije, i zato ostaje samo ”beskorisni lik” čekajući dan kada će se sve srušiti, posebno crkva.

Ispevaće “Pohvalu nerotkinji” i kazati da je najplemenitije i najdostojanstvenije biti sterilan i jalov, neplodan. Najviše od svega voli da prelistava svoju knjigu snova, moleći se tada jedino Gospi od Tišine, koja mu se ukazuje. Ko je njegova Gospa od Tišine, kazaće ovako: ”Ko zna, možda su predeli mojih snova tek moj način da te ne sanjam? Znam li šta znači sanjati, kako bih znao šta znači to što te zovem svojim snom?... i znam li da nisam možda ja san, a ti stvarnost, da nisam ja tvoj san, a ne ti san koji sanjam?... Šta znači sve to što ne znači ništa?”.

On nije opčinjen njenim polon, ni njenim grudima, ali ona jeste i ostaje predmet njegove svake nove pohvale, i obožavanja, divinizacije, o čemu kaže: ”Čista si samo ti, Gospo od Snova, koju mogu da zamislim kao ljubavnicu ne zamišljajući je okaljanu, jer je nestvarna. Tebe mogu da zamislim kao majku, i da te obožavam, jer nikad nisi bila uprljana ni užasom da budeš oplođena, ni užasom porađanja… Kako da te ne volim kada si samo ti dostojna ljubavi? Ko zna, možda te ja, sanjajući te, stvaram, stvaranu u drugoj stvarnosti; možda ćeš biti moja tamo, u jednom drugom, čistom svetu, u kom ćemo se bez opipljivih tela voleti, nekim drugim zagrljajima i drugim suštinskim načinom posedovanja? Možda si već postojala, i ja te nisam stvorio, već sam te samo ugledao nekim drugim očima, unutrašnjim i čistim, u nekom drugom, savršenom svetu?... Mogu da te volim i da te obožavam, jer te moja ljubav ne poseduje, a moje obožavanje ne čini dalekom”.

Ona je njegov “Večiti Dan”, njegov “Nevidljivi Suton” i njegova Najmrklija Noć. On žudi za svojim idealom, sve do časa u kome se ostvaruju sve apsurdnosti njegove, a ona je njegova Putevoditeljica “nepovezanih rečenica”. Ona je njegova  Utešiteljica, njegova Carica Odsustva, njegova Gospa Onostranog, njegova Majka zaglušujuće Tišine, od koje traži još samo jedno: ”…izbavi me od moje mladosti”.

Ona Utešiteljica svih ožalošćenih i Suzna Majka onih koji nikada ne zaplaču, od koje još traži da ga izbavi “od radosti Ii sreće”. Traži da ga “muškarci mrze”, a “žene preziru”. Moli se njoj koja jeste “Opijum svima koji ćute”, ali je ona i Lira “netaknutih žica”, zatim “Vitraž napuštenih daljina”. Traži da ga izbavi od nevere, i  kaže joj: ”… ispuni me gađenjem prema životu, mržnjom prema tome što sam zdrav, prezirom prema sopstvenoj mladosti”.

Ona za njega nije žena, a po suštini ona je za njega tek niko, ona je ništa, ona je uvek nestvarna. Njen lik za njega jeste ništavilo i zato sada pokušava da je sagleda nekim novim očima, da probudi neke nove misli o njoj, prema njoj, da oseti neka nova osećanja.

Potom će nastati ”Pohvala apsurdu”, u kojoj kaže: “Apsurd spasava tereta dosade ono stanje duše koje nastaje iz slatkog besa snevanja. A ja imam neki svoj tajanstveni način sagledavanja ovih apsurda – ne umem to da objasnim, ali mogu da vidim te stvari koje su ljudskom oku nevidljive”.

U snovim svojim uživa na sebi poseban način, koji ujedno jeste i tajnovid, tajanstven. Za spoljašnje stvari nije zainteresovan i od njih se udaljava, distancira. Jedino druguje sa svojim snovima i tek tamo ima prijatelja. On se odriče života, kako ne bi izgubio samog sebe. Dve najplemenitije stvari za njega i po njemu jesu čulo vida i čulo sluha, a sve ostalo nisko je i telesno. Aristokrata je samo onaj ko kao on ništa neće  dodirnuti, ništa neće dotaći, i ničemu se neće tako izbliza primaći. On je stidljiv, i nesposoban za život, a to dvoje nose u sebi mnogo uzvišenosti i mnogo plemenitosti. Dosade služe samo otuđenju , a umetnost vodi ka preziru. Kazaće: ”Ja sam izvor pokreta koji čak ni u meni nisu sasvim definisani, reči koje nisam mogoa ni da zamislim na svojim usnama, snova koje sam zaboravio da odsanjam do kraja. Ja sam ruševina zgrada koje nikada nisu ni bile više od ruševina, jer je nekom, dok ih je još gradio, dosadilo da razmišlja o tome šta želi da izgradi”.

Vreme je ze “Intermeco”,  a to je za njega samo “užasan čas” u kome se srozava do mogućeg ili u kome se uzdiže do smrti. Za njega sve jeste lažno, svaka aktivnost, ali i svako razmišljanje. On prema svemu oseća samo prezir, i svega se gnuša, svega se gadi, a to mu dodatno pojačava patnje, o čemu kaže: ”Onaj ko mnogo pati, mogao bi steći lažno uverenje da je Izabranik Bola”.

Po njemu novac jeste lep, jer donosi oslobođenje, ali kaže: ”Kupci beskorisnih stvari uvek su mudriji nego što misle – oni kupuju sićušne snove”.

Njegov “Intermeco” prepun je bola i otuda ga naziva još i “Bolni Intermeco”, u kome ga boli sve, čak i radost, u kome ga zamara sve, čak i san. Život ne sme da dotakne, zato što je slab i krt kao staklo. Naporno mu je da išta razume, pa kaže: ”A onaj ko je tužan, ne može da se napregne”. Čak mu i odricanje predstavlja vrstu teškog napora, a njegova duša i dalje jeste slaba da bi se vinula u neku novu vrstu napregnuća.

Više puta osetio je bolni ujed svoga srca, jer je pozavideo zato što nije ovde, ili zato što nije onde, zato što nije ono što nije, ili zato što nije ono što jeste, kad kaže: ”Ne bih se plašio života kao da je Stvar. Pomisao na život kao celinu ne bi mi na ramena bacala teret misli”.

U snovima nalazi sebi sklonište, ali i tamo pronalazi mnoge barijere, prepreke. Kad izostane san, vidi sve jasnij, i kaže: ”A sve vidljive oštre ivice bodu živo meso moje duše. Svi grubi pogledi bole me jer znam da su grubi. Svaka vidna težina predmeta pritiska mi dušu. Moj je život kao da me njime tuku”.

U svom “Peristilu” sagradio je “ovu neobičnu knjigu kao otvorenu kapiju u dnu napuštenog imanja”, a da bi je napisao, morao je dalje da uzabere “dušu svakog cveta”, i da tka “večnost i tavorenje”, zatim da svoje dosade zastre sa čaršavima “od finog platna”, po oltaru sopstvene tišine, gde kaže: ”A ja ti nudim ovu knjigu jer znam da je lepa i beskorisna. Ne uči ničemu, ne uliva nikakvu veru, nikakva osećanja… čitavu sam dušu ulio u nju, ali nisam mislio o njoj dok sam to radio, već samo o sebi, koji sam tužan , i tebi, koja nisi niko… ja ovu knjigu volim; zato što je beskorisna, želim da je dam… dajem ti je… Moli se za mene tako što ćeš je čitati… Kulo Tišine mojih žudnji, neka ova knjiga bude mesečina koja će te preobraziti u noći Drevne Tajne!... neka ova knjiga bude barka koja plovi niz tvoje vode kako bi završila u sanjanom moru… neka ova knjiga bude tvoja kao tvoj Čas, neograničena tobom kao Časom lažnog purpura… Od snova od tebe izgradiću svoju snagu, a moja proza, kad govori o tvojoj lepoti, imaće melodičan oblik, oble strofe, neočekivani sjaj besmrtnih stihova”.

Na kraju “Knjige Nespokoja” pita se: ”Ti ne postojiš, dobro to znam, ali jesam li siguran da ja postojim? Ja, koji te postojim u sebi, da li je moj život stvarniji od tebe, od samog života koji te živi?... Stvorimo, o, Samo Moja, novu umetnost koja u sebi sadrži sve ostale umetnosti, ti time što postojiš, a ja time što vidim da postojiš. Iz beskorisne amfore tvog tela znaću da izlijem dušu novih stihova… Sve tajne sveta spuštaju se pred moje oči i stapaju u banalnost i ulicu…Vreme kao blagi smešak zatitra na usnama Tajne!… Ne dirajmo život čak ni vrhovima prstiju. Nemojmo voleti čak ni u mislima… Radoznali posmatrači života, zavirimo preko svakog zida, unapred razočarani znajući da iza njih nećemo videti ništa novo niti lepo… hajde da ne istkamo ništa osim pokrova - bele pokrove za snove koje nikada nismo odsanjali… I neka naš prezir bude okrenut onima koji rade i bore se, a naša mržnja onima koji se nadaju i veruju”.

U “Bolnom Intermecu” prizanje da više nema utehe, čak ni u ponosu, a tada se upita: ”Čime da se ponosim kada nisam tvorac sebe samog?”. Živi samo u ležećem položaju, čak je takav i u svojim snovima dok ih ima, ali nema snage za nekakav drugačiji napor, jer ne ume da se uspravi, a prosto to i ne može. Ali, kako sam dalje otkriva on nije pesimista, i kaže: ”Blago onima koji uspeju da sopstvenu patnju prevedu u univerzalnu. Ja ne znam da li je svet tužan ili zao, niti me to zanima, jer mi je tuđa patnja dosadna i ostavlja me ravnodušnim… Ali ja želim da verujem da je život pola svetlost, a pola senka… Žalim se na strahote svog života… Srećni snevači su pesimisti… Ono što me najviše boli jeste razlika između galame i sreće sveta, i moje tuge i dosadne tišine… Ova knjiga je vapaj. Kad je završim, zameniće “Sam” kao najtužnija knjiga u Portugalu… Moje su muke muke čoveka zatočenog u život… I ne osećam ništa što donosi radost. Primetio sam da se patnja više vidi nego što se oseća, dok se radost više oseća nego što se vidi”.

On niti sanja, a niti živi, i jedan je od ubijenih snevača, jedan je do potištenih, i jedan od onih koji ništa više ne poseduju, čak ni svoj vlastiti san. Svaki onaj ko ubije svoj san ubija najpre samoga sebe, a tako njegova duša lišena sna postaje osakaćena, unakažena, zato što je san bio nešto poslednje njegovo, utočište, luka, nešto što je samo on mogao da nazire, samo on da sagledava.

Kada se bude našao u “Jezeru posedovanja” biće to još jedan njegov apsurd. Nastavljajući da živi, čak i apsurdno, zapitkuje samog sebe: ”Da li umiremo potpuno?... Hoću li nadživeti samog sebe?... Živimo li svoje snove?... Šta je “posedovanje”?... da li zaista živimo? Da li je živeti ne znajući šta je život zaista život?”.

Život je senka koja nas proganja, a što smo životu kao takvom predaniji, on nas još više proganja. Ali, tek kad život za njega i u snovima postane neprijatan, nemoguć, on će odustati od života, i naći će se sam na kraju svog puta, svoje astralne putanje, koja je samo beskorisna. I više se nigde ne pronalazi tada, čak više ne traga ni za samim sobom, jer više ne zna ko je, ne zna više za čim traga i zato mu je dosadno. On je prognanik i isteran i izbačen čak iz svoje sopstvene kože duše. Bilo čega da se lati, njemu je mnogo dosadno i zato ga život jako mnogo boli, a lišen je svake nove težnje. Njemu je loše tu gde se obreo, tu gde jeste, čak mu je loše i ako pomisli gde bi sve mogao još da bude.

Šta će reći o “Putovanju na kome nikad nije bio”? Tamo gde je njemu još sve “tajanstveno kao tužna misao u radosnom trenutku”. Na putu traga za lukama koje nigde ne postoje, a svaka nova luka samo je novi nagoveštaj i novo naslućivanje, a gradovi kroz koje misli da će još proći ili kroz koje upravo atsralno prolazi i oni su takođe nestvarni. No, ipak piščeva reč nije besmislica: ”Vi  samo nikada niste putovali kao ja”.

A kad vaistinu pođe posumnjaće da li je upravo i krenuo na ovaj astralni put, put mističan, i put po malo okultan. Kako god, on jeste mnogo ovako putovao, on putuje, i to je njegov put kroz vreme, iskoračišvi i zašavši u predele s one strane vremena, tamo gde se vreme ne meri i ne izračunava u kancelarijskim ciframa. Na tom putu ništa nema smisla. Putuje parobrodom koji se zove ”Ma Koji”, i kaže svim svojim podsmevačima pitajući ih sve zbunjene odreda: ”… da možda ne pišem simbole koje mogu da razumeju samo bogovi?”. Njegovo putovanje započelo je u suton, a tada je video Novu Evropu, Novi Konstantinopolj, a usidrio se u svom lažnom Bosforu. Tu dobija vesti o “ratovima u nemogućim Indijama”.

U svojoj “Estetici ravnodušnosti”otkriva čemu mudraci treba da budu skloni, čemu da teže, a otkriva da je najviši stepen mudrosti upravo ostati ravnodušan, zatim na svaki svoj san gledati arogantno, prepotentno, a onda ga ignorisati, potom ostati Pesoovski skroman, i hladan, čak i u društvu samoga sebe. Odbaciti dakle svaku strast, svaku ambiciju, svaki nespokoj, svaku želju, svaku težnju, svaku čežnju, svako nadanje, svaku razmetljivost, itd. A reći će: ”Ni sam ne znam da li ovaj ja kojeg vam opisujem na ovim silnim stranicama zaista postoji, ili je samo lažna, estetska zamisao koju sam stvorio o samom sebi… Estetski živim kao neko drugi. Izvajao sam sopstveni život kao statuu… Ko sam ja… Ne znam. Neko moram da budem…Voleo bih da sam onakav kakav bih želeo da budem, ali nisam. Ako bih se prepustio životu, to bi me uništilo. Želim da budem umetničko delo, makar dušom… Želim da se pomolimo zajedno, mojim glasom i tvojom pažnjom, pročitajmo slovo o očajanju. Nema tog umetničkog dela koje bi moglo biti savršenije… Ono malo što može da se kaže bilo bi bolje da se prećuti…”.

U “Slovu očajanja”, još kaže: ”Vidimo jedni druge, ali se ne vidimo. Čujemo se, ali svako od nas sluša samo glas koji nosi u sebi. Tuđe reči samo su greške u našem sluhu, brodolomi u našem shvatanju… ah, ljubavi moja neznana, sve smo to samo mi i naše fantazije, od pepela koji pada niz rešetke naše ćelije!”.

U svom “Otkrovenju apsurda ili laži”, kazaće: ”Apsurdna laž u sebi sadrži svu čar perverzije s najvećim i najčistijim ushićenjem nevinosti… Kako je uzvišeno protraćiti život koji bi mogao biti koristan, nikada ne učiniti nikakvo delo koje bi na silu moglo biti dobro, stati na pola puta koji vodi u sigurnu pobedu!... Kako su blagosloveni Apsurdom umetnici koji su spalili predivno delo, oni koji mogu da stvore takvo delo, a namerno ga učine nesavršenim, oni vrhunski pesnici Tišine koji, shvativši da mogu da stvore savršeno delo, odluče da ga krunišu time što ga nikad neće napisati… Zašto je umetnost lepa? Zato što je beskorisna. Zbog čega je život ružan? Zato što je sav sačinjen od ciljeva, planova i namera… U čemu je lepota ruševina? U tome što više ničemu ne služe… zašto pišem ovu knjigu? Zato što priznajem da je nesavršena. Kada bih je prećutao, bila bi savršena… pišem ovu knjigu kako bih lagao samog sebe, kako bih izdao sopstvenu teoriju… A kada laž počne da nam pričinjava zadovoljstvo, recimo joj istinu kako bi smo je slagali…”.

U “Pedrovoj eklozi” kaže o svom ili u svom najspokojnijem mogućem trenutku života: ”Išla si polako, vodeći ogromnog, pitomog vola niz široki drum…Vreme zastaje da te propusti, a ja grešim želeći da te smestim u žviot – ili nešto nalik na njega”.

On nije, a kako nam dalje sam kaže – nije ogorčen, a nije ni sklon rezignaicji, jer je to sve svojstveno samo snažnim ljudima, i plemenitim ljudima. Čak neće ni ćutati, jer ćutanje krasi samo velike ljude. On ništa od svega toga nije. On je sanjar. On pati. On je umetnik. On je slab, te kaže: ”… zabavljam se tako što dodajem melodiju svojim žalbama i doterujem svoje snove u skladu sa onim što mislim da bi ih moglo učiniti lepim”.

Žalostiv je takođe, jer nije više dete, jer više ne veruje ni  u svoje snove, a žalostiv je, jer nije ni ludak koji bi bio sposoban da zaštiti dušu svoju. U snovima život mu liči na mnogo trnja sa dosta veštačkih ruža. I sada su i snovi prepuni slabosti, prepuni nedostataka, prepuni mana, zbog čega zavidi graditeljima pesimističkog sistema, i kaže: ”Ne žalim se na svet. Ne dižem glas u ime univerzuma. Nisam pesimista… Patim, a ne znam da li je ta patnja zaslužena. (Srna gonjena.) Nisam pesimista, ja sam samo tužan”.

On živi za san, a živi od svog trenutnog sna, beskorisno izgubljen u beskonačnim odricanjima. I sve čega se takne pretvara u apsurd, a svemu tu nađe besmisao. On voli da se igra žmurke zadirkivajući tako savest vlastitog života. Stvaralac je rečenica koje zvuče samo protivurečno: ”U tišini ništavila izvajajmo sve naše snove o pričanju”.

U njegovoj ”Šumi otuđenosti”, umorilo se njegovo drevno telo, trese ga groznica, a težak je sam sebi, koji sada tavori negde između sna i jave: ”Moja pažnja pluta između dva sveta i slepim očima vidi dubinu mora i dubinu neba… S neznanog neba spušta se topla rosa dosade… Obuzima me tiha pometenost… Zbog čega dan mora da svane?... Smirujem se, polako i pometeno. Obamirem… Pojavljuje se, stvarnost neobične šume, ne potiskujući stvarnost ove tople niše… Veliki umor guta me poput crnog plamena… O, bedna srećo!... Večito stajanje na raskršću puteva!... I možda sam ja samo san tog nekoga koji ne postoji… Naš život ne postoji iznutra. Bili smo samo spolja, i drugi. Nismo se poznavali, kao da smo se tek vratili u svoje duše nakon putovanja kroz snove… Ništa ne vredi truda, o, ljubavi moja daleka, osim znati kako je slatko saznanje da ništa ne vredi truda… Živeli smo tu u vremenu koje nije znalo da teče, u prostoru koji nije bilo moguće izmeriti…Verovali smo da smo besmrtni… I boleo nas je uživanje u tome, bolelo nas je… Nijedna naša žudnja nema razloga da postoji. Naša je pažnja apsurdni propust naše krilate nepomičnosti… Naš je umor senka umora… Pobegnimo od onoga što smo… ja ponovo posedujem sebe u svom lutajućem snu, unutar ove tajanstvene šume… Živeli smo nemoguće sate… samo zato što smo znali, svakim atomom svoga mesa, da nismo stvarni… Bili smo bezlični… Bili smo pejzaž rasut u svesti o sebi… nismo bili ništa… Nismo imali život koji bi Smrt mogla da uzme… Nismo pripadali nijednom vremenu, nismo imali nikakav cilj… Odreknimo se, o, Skrivena, naše lične dosade, jer sama od sebe stari i ne usuđuje se da bude sva ona teskoba koja u stvari jeste. Nemojmo plakati, nemojmo mrzeti, nemojmo želeti…”.

Zaboleće ga duša, obuzeti nemir, i prestaće da razmišlja o predmetu svog razmišljanja. Kad počne opet kiša koja ima silinu, od koje će se srušiti nešto opet samo njegovo, u tom času kišnom. I dušom i telom osetiće kišnu zebnju i strepnju. A iznutra će osetiti smrtno mrtvilo kišno i jezu, dok će mu srce izjedati sve ono što nikad neće osetiti. Zatim će dati “Uputstvo za dobar san” i kazati zašto je važno odložiti sve: ”Nikad ne treba danas raditi ono što se može uraditi i sutra. Čak i nema potrebe bilo šta raditi, bilo danas, bilo sutra… Živi svoj život. Ne dozvoli da on živi tebe… budi svestan svoga bića… budi nedokučiva sfinga. Zatvori se, ne lupajući vratima, u svoju kulu od slonovače. A tvoja kula od slonovače, to si ti sam… Prezri sve, ali na takav način da ti taj prezir ne smeta… Pobrini se prvo da ništa ne poštuješ, da ni u šta ne veruješ, da ne budeš ništa… Sanjati znači pronaći sebe. Bićeš Kolumbo sopstvene duše. Istražićeš sopstvene neistražene predele… Dobro pazi: umetnsot snevanja nije isto što i umetnost upravljanja snovima… Izbegavaj sve materijalne nadražaje… Uvek zamišljaj da si tužniji i nesrećniji nego što zaista jesi. To ne može da škodi. Može čak da posluži poput merdevina kojima ćeš lakše dosegnuti san”.

Ako se svako jutro pročita po 100 strana, onda se sve pročita za 6 jutara, a onda se u isto toliko delova ili dana sve ponovo oživi i prepriča, dotakne, a ne može ni da se približno ispriča šta se nasamo sa ovom neponovljivom knjigom sve doživi i pročita, a najviše od svega poezije…

 

(nastaviće se)