ARI DIKTEJ (rođen 1919) PESNIK NEUHVATLJIVIH METAFIZIČKIH VIZIJA…
Ovo je njegov pseudonim, a pravo ime mu je Kosta
Konstanduraki. Rodio se na Kritu, u gradu Iraklionu. Godine 1934 objavio je svoju
prvu zbriku poezije “Na talasima života”, zatim slede i druge zbirke pesama: “Dvanaest
košmarnih vinjeta”, potom ”Neznanje”, ”Protivrečni čovek” (ove dve zbirke
štampali su mu još dok je bio gimnazijalac). Izbijanje rata i okupacije smeli
su ga, te nije mogao da završi studije prava, a u Atini počinje da zarađuje
tako što se bavi prevođenjem, a radi i kao redaktor. Nikada nije imao stalno zaposlenje.
Izašlo mu je preko 70 knjiga, a knjiga prevedene poezije, proze i drugih
tekstova iz oblasti filozofije, u kojima je pisao uvodnike i komentare. Prevodio
je Rilkea, Remboa, Eliota, Helderlina, Getea, Mao Ce Tunga,Tomasa Mana, Dostojevskog,
Ničea, Žida, Pasternaka, Šestova, i druge. Godine 1972/73 štampa u 3 toma “Istorijsku
antologiju svetske poezije”, zatim je objavio ”Pohvalu majci” i razne druge
antologije poezije sveta. Prevodio je i romane. Pisao je kritike i eseje, a
zbog eseja dobija i državnu nagradu. Pisao je studije i teoretske radove iz
oblasti poezije. Objavio je još i ove knjige poezije: ”Elusova”, ”Pesme
1935-1953”, ”Grad I”, ”Grad II”, a za “Grad I”, dobija 1956 državnu nagradu.
U pesmi “Pesnik Grk,1955”, piše pitajući se: ”Gotova
reč ne postoji za stvar, završenu, ipak. Nešto nepotpuno i kolebljivo kako da
označi ono što je određeno i tačno? Kako da označi naše sopstveno postojanje, suštinu
tog postojanja, kada je naš govor upućen onome što nam je slično?... A još više
od te svoje želje želim – da me to pokrene napred… Pre no što se i rodim, meni je
sve već propisano. Rob pre no što me
zarobi moje rođenje. Grk, kažimo, a, po veri, pravoslavan. Gotova otadžbina i pripremljen
bog… I kud da pođem, napred, budući da više nisam biljka, životinja, stvar, usred
toliko svega što je spremno da me spreči da naučim neizbežno, nepomičan, svoj slobodni
korak napred?... Da, reč je fluidna i beži, i ne pristaje da označi završenu stvar.
Tako, ne znam, da li bih tim fluidnim sastojcima mogao da označim ono stabilno
što sam zahvatio u sebi ne bih li pošao dalje. Da bi doživeo svetlost, dovoljan
je ipak i plamičak samo jedne sveće. A da bi stekao makar najmanje bogatstvo,
terba da se prepustiš samilosti najupornijeg jada, da te ovde i onde, u ovom i onom,
istroši i opusti”.
Pesma “Fest” i stihovi ovi u kojima se zapita: ”Koja
me je tajna kob, iz zone kiše u zonu sunca gurnula da pređem? I da li je to znao
bog kada me je dočekao s pomorandžama i osmesima ispod brda… u zoni sunca, bilo
je uočljivo u svom redu i u svom liku i svedeno na moju meru: brda, polja, reka
i mladi bog… sve načinjeno za moje beznačajne potrebe, četrdeset vekova pre
mene… Biće da je zaspao život ovde, pomislih,
i sada živim u njegovom snu i posmatram propast tog života, ne učestvujući,
bezbedan, dok mi je skelet odeven za svaki slučaj u svoje birano meso”.
Коментари
Постави коментар