.jpg)
Na početku romana “Stakleno zvono” glavna junakinja
svog romana, mlada devojka kojoj je tek 19 godina. Zove se Ester Grinvud, dobija
nagradu, zatim stipendiju na koledžu, jednomesečni nagradni boravak u Njujorku,
posao u redakciji, na čemu bi većina
mogla samo da joj pozavidi, uz sve talante i lepotu. No, ona sama sa sobom, sam
u sebi iznutra nije vlasnica i nije gospodarica ničega što joj se nudi, daje,
otvara, čak ničega što već urođeno ima. I priznaje, kako ni nad čim tim nema više
kontrolu, ne drži konce u svojim rukama i ne drži upravljač svog života u
svojim mladim rukama, jer uvek je tu neko drugi da proceni, da izmeri, da utvrdi
na koju zabavu treba ići, koju temu treba izrabljivati, koju haljinu treba obući,
kakvu šminku staviti, sa kime se udružiti, itd.
Nažalost, porazno je sve, da ne može više ni sama nad
sobom da uspostavi žuđenu kontrolu. Njen život biće život zarobljenog bića
ispod staklenog zvona. I nju neće ushititi ni uzbuditi što hoće svih ostalih 11
takođe nagrađenih i odabranih devojaka. Nju neće ošamutiti glamur, revije
visoke mode, i ništa u tom zanosnom i veličanstvenom megapolisu čije crno dno
jedina nazire. Ona nije mogla da odreaguje na okolinu onako kako se po šablonima
očekivalo. Ona je u tom crnom času bila “nepomična i vrlo prazna”, tupa.
Odjednom ona koja toliko ume, zna i može, gubi ono
svoje najjače, a gubi svoj izraz, svoj iskaz, svoju misao, i nema više ničega
što bi dalje kazala, dalje rekla, dalje napisala. Učiniće joj se da ne ume da
dobro iskoristi kao neki drugi tako ogromne prilike, šanse, koje joj se olako kao
knjiga ispred nje rastvoriše. Počeo je njen hod po paklenim mukama
nesnalažanja, ali i neukljapanja ili neprilagodljivosti. A divila se samo pametnim
autoritetima. Za sebe reći će tada: ”Osećala sam se mudra i đavolski cinična”.
U novoj sredini volela je da uzme neki od pseudonima,
a najpre će kazati da se zove Eli Higinbotom i da dolazi iz Čikaga, kasnije
ista ta Eli maštaće o svom mornaru. U izricanju lažnog imena nazrela je neku posebnu
vrstu sigurnosti i bezbednosti za sebe samu. Nije dala da je povezuju sa njemi
stvarnim identiteom i mestom odakle je došla (a došla je iz Bostona). Kasnije o
njenim pokušajima samoubistva i nestajanjima pisaće mnoge novine. Drugarica Džoana
skupljaće novinske odsečke i žudeti negde u dubini svoje duše da je pretekne u
samoubistu i ode pre nje.
Odlazila je na glamurozne i fensi zabave, koje joj se
i nisu dopale, a gde bi tek popila neko piće, a to diživela ovako: ”Kad god bih
ispila gutljaj, sve više je imao ukus mrtve vode… Osećala sam se kao rupa u
zemlji… Nisam imala pojma gde se nalazim u zemlji… Tišina mi je teško padala. To
nije bila tišina tišine. Bila je to moja vlastita tišina”.
Svoje tuge i mnoga razočaranja lečila je kupkama u toploj
vodi, takođe na isti način lečila je svoje početničke nesanice, a onda je kadu
punu tople vode koristila i za svoje prve časove meditacije. Jedino je tako mogla
da oseti svoje biće i da sama bude ono što jeste. A osećala se u tom poguženju
kao i svaki hodočasnik izronio okupan iz svete reke jordanske. Bili su to časovi
pročišćenje, opuštanja, rasterećenja, ponovnog rađanja i dolaska na svet, koji nažalost
ima tendenciju da sve što je tako bezazleno i čisto kao Ester, smrvi i uništi,
uprlja, a onda natera na samoubistvo.
Još od malih nogu, još od kako je bila devojčica svima
bi Ester govorila da njene nameru nisu da se ikad uda kao sve žene na svetu. Za
neke duhovita, a za neke samo originalna devojčica. Njeno omiljeno voće bio je avokado.
Odjednom kad je postigla tako mnogo uspeha sa svega 19 godina, desila joj se ogromna
potištenost, desila joj se nelagoda, a osetila se kao izbačeni trkački konj
koga je neko šutnuo sa staze. Počela je da gubi interesovanje i sve manje imala
sluha da odlazi tamo kuda je posao zahtevao. Počela je da uviđa koliko su neka
mesta za nju glupa, isprazna. I zato je rađe ostajala da leži u nekoj svojoj pustoši
daleko i izvan svega toga. I tada je po “ćelavoj pustoši” tražila patke.
Osetila je tugu i umor, a od ogromne tišine pomislila
je da će dočekati pucanje i prskanje bubnih opni. Zanemarila je redakcijiski
posao, smišjala mnoge izgovore za svoju novonastalu lenjost, a od šefice trpela
teške rečenice i prekore, tonula u suze i plač, gubila ineteresovanje sve više,
gubila volju, snagu, i odjednom pred svim izazovima života ustuknula “kao tupo
špeditersko kljuse”. Bila je neko koga je sve zanimalo, a onda odjednom sve se rasprši
kao mehur od sapunice. Posle koledža maštala je da dobije novu stipendiju za postdiplomske
studije, zatim da radi kao profesor i piše poeziju, a sada kada se na našla na
prekretnici života, ona više ne zna šta dalje namerava ili kakvi su precizno njeni
veliki planovi za nešto dalje u budućnosti. Nju je svako pitinje: ” A šta misliš
dalje?”, tako duboko potreslo i poremetilo, vređalo, preplašilo i ranilo. Ona
ništa nije znala, ni kako, a ni kuda dalje. I odmah su joj predvideli da takvim
načinom razmišljanja neće stići daleko, tačnije sve će je to odvesti nikuda, u propast,
ne dalje od ludnice i samoubistva. Takođe, ona nije umela da se dobro
samoreklamira i da piše motivaciona pisma u kojima se sama preporučuje i
samohvališe.
Jednom je poželela da se bavi izdavačkim poslovima. Šefica
joj je predlagala da uči jezike, ali ona ni to nije više mogla. Nije želela. Bila
je preumorna sa svojih najlepših 19 godina. A htela je da pohađa programe koji dopuštaju
da se bude samostalni mislilac. Jedno vreme poželela je da se bavi botanikom i
insektima, pčelama. Predavanja iz fizike doživela je kao smrt, a učila je formule
i na kraju jedina dibila čistu desetku. Od takvih predmete kao što su fizika i
hemija nju bi obuzela panika i dok uči te formule njoj je mučno, muka, jer je sve
to naprezalo njen pesnički mozak, i vodilo u ludilo, u samoubistvo. Odlazi kod
dekana i traži radije pohađanje tečaja na kome se izučava Šekspir. Zatim je
htela da nabavi lekarsko uverenje kojim bi dokazala da nije sposobna da nauči hemiju,
jer su je sve te formule izluđivale. No, ona je ipak posećivala predavanja, ali
samo spolja, i nije bilo prepreke koju nije mogla učenjem da savlada. I svega čega
se bojala u tome beše najbolja.
Mrzela je filmove urađene u tehnikoloru, kao što
nije podnosila holivudske drečave filmske kostime, a patila je od poriva da se nad
mnogo toga samo fino ispovraća, a obično je to bio neki jeziv film ili loš
kavijar napravljen od leševa račića. Njene mučnine bile su dakle paklene. Prvo
trovanje zaradila je jedući mnogo kavijara u fensi restoranu, što je ustvari bilo
“račje meso… krcato ptomainom”(otrovom koji se nalazi u raspadnutim leševima). Bio
je to njen ozbiljan prvi susret sa smrću na čiju ivicu je tek zakoračila umalo.
No, o trovanju je moralo da se ćuti, prećuti, kako jedan fensi prostor na imenu
ne bi bio tema novinskih skandala. A za nagradu preživljavanja i odanosti
ćutanja svaka devojka od njih 12 dobija knjigu na poklon pod naslovom “Trideset
najboljih priča godine”.
Buđenje iz trovanja bio je nalik crnom snu, sa čijeg
crnog dna se trebalo podići ponovo kao crna smežurana beživotna smokva. Stvorila
je rano sliku o muškarcu koji će je strasno voleti još od prvog pogleda i ta njena
slika bila je bajna. Imala je momka koji se zvao Badi Vilard. On je za nju bio
veliko oličenje muškog licemerja za koga neće da se uda nikad. On je njeno
najveće razočaranje, čak iako to i nije, videćemo docnije. Idealna slika muškarca
koja se ruši. On se nalazio u sanatorijumu, gde se leči od tuberkuloze. Studira
medicinu. Jednom su Badi i Ester razgovarali o poeziji, potom još nekoliko puta
Za Badija poezija je samo “čestica prašine”. U tom trenu Ester nije znala šta
da mu kaže tako pametnom, i tek sada s e u Njujorku dosetila kako bi mu na to
pitanje sada odgovorila. A rekla bi mu ovako: ”To su leševi koje ti seckaš. To
su i ljudi koje zamišljaš da lečiš. Oni su prašina, prašnjava prašina. Mislim
da jedino pesma traje mnogo duže no sto tih ljudi na gomili”. I još bi mu
svakao dodala: ”Ljudi su najvećim delom od prašine i ne vidim da je lečenje sve
te prašine išta bolje od pisanja pesama, koje će ljudi upamtiti i sebi
ponavljati kad su nesrećni ili bolesni i ne mogu da zaspe”.
Od Badija ništa nije moglada očekuje, a znala je kad
nema mnogo očekivanja, onda neće biti ni mnogo razočaranja koje boli. Da bi ga
napravila ljubomornim reći će da ima čak dvojicu udvarača i izmislila im je
imena - Petar Pustinjak i Valetr Siroti,
rekašvi da su obojica iz Dartmuta. Badi je razbio sve njene iluzije o
muškarcu snova, kao staklo, jer je ubrzo shvatila da je obmanjuje i da je
veliki licemer.
Pošto je Badi studirao medicinu zahvaljujući njemu videla
je porođaj i videla mnoge mrtvo rođene bebe
u teglama, videla obdukcije lešva. I mogla je da zuri u užasne stvari. Od
svega najviše joj se užasnim učinio porođaj jedne žene koji je posmatrala. Bila
je za nju to velika scena mučenja. To slušanje jezivog urlika i krika
porodilje, koju su omamili drogama protiv bolova. Njihove majke bile su prijateljice,
a očevi profesori, a Badi je važio za divnog vaspitanog sina, a onda joj je jedne
večeri želeo da pokaže svoje nago telo, svoju muškost, i da je verovatno tako
“šokira” ili ko zna šta već je imao u tako pametnoj glavi. A ništa osim
potištenosti Ester nije mogla da oseti tada i kaže sama u sebi: ”Ćureća šija i
ćureći bubac”. I te večri iskopaće njegovu dobro skrivanu tajnu da nije nevin, i
da se spanđao sa nekom konobaricom. A nakon takve priče Ester se zamrznula duboko
unutar sebe. Badija je tada prezrela, ali ne što je imao neku drugu ženu, već što
nije imao muške smelosti da prizna bez skrivanja i uvijanja kakav zapravo sve nosi
karakter u sebi.
Ester je kao devojica išla na časove klavira, baleta,
crtanja, jedrenja. Bilo je i stvari koje nije umela da obavlja (sve što su
znale njena baka i mama ona nije mogla, jer nije tako volela da liči na njih),
a to su neprestano kuvanje. I nije umela da bude stenografkinja što je bila
njena majka po profesiji, nije htela da muškarcima bude kućna robinja ni služavka,
i nije umela da igra, nije znala da jaše konje, nije znala da skija (preskupe
stvari čak i za nju), nije umela da gvoori nemački (jezik svojih predaka), nije
umela da piše hebrejski, nije znal ni kineski, itd. Dovoljno razloga da se oseti
nesposobnost, dovoljno da se proglasi neveštom, neumešnom, neznalicom. Imala je
veštinu da pobere mnoge nagrade i stipendije samo. No, sada je i tome
otkucavalo vreme nažalost. I kaže stojeći pod smokvinim drvetom: ”Htela sam ih sve,
ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela
tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna
pojedna su pljuskale o zemlju podno mojih nogu”. Ono što je ju u mnogo toga
pogađalo bila je činjenica da nikada niko nije uzimao u obzir kako se oseća jedno
žensko biće, kako se oseća ona. Muškarcu je bilo dopušteno dakle sve, i mogao je
da vodi dvostruki način života. A od žene se tražilo da bude čista, domaćica,
majka. Svaki put kad pomisli da je neki muškarac nešto najelepše ili najdivnije
što je srela, videla, ubrzo porazno saznaje da joj takav čovek ne bi odgovarao
na njenom paklenom putu. I zato nije ni pomišljala da se ikad uda. Žene su za
muškarce u braku bile prosto otirači za njihove noge. Brak je posebna vrsta
ispiranja mozga za žene. I brak od žene načini samo kućnog roba i učini je odviše
tupom. Većina žena poludi i počini samoubistvo.
Dok kiša pada setiće se u Njujorku kako je zaradila
svoj prelom noge, a prilikom praznične posete Badija Vilarda u sanatorijumu za
tuberkulozne. I tada će je zaprositi, a ona će ga bez žalosti odbiti. Reći će mu
jetko: ”Ja jesam neurotik… neurotična kao đavo. Ostatak života ću leteti između
jedne i druge stvari koje se uzajamno isključuju”. Zatim je prvi put stala na
skije i zapanjujuće brzo sve naučila. A onda je u toj gužvi skijaša zakačena,
gurnuta, te pala. I nogu je tada slomila na dva mesta i više meseci morala da
leži nepomična u gipsu.
Bila je to loša sreća za nju, taj odlazak u
sanatorijum preko njene svake volje. I kada su je ponovo u Njujorku upitali šta
želi da postne, odmah je dosetljivo rekla: ”Pesnikinja”. A nakon toga rasplakala
se. Konkurisala je za jedan letnji tečaj kod slavnog pisca i poslala nekokoliko
priča, očekujući odgovor. Dorin je izvlači iz sobe hotela “Amazonke” i vodi na
jdnu od ludih zabava. I tada je upoznala neke ženomrsce, a to su dakle muškarci
koji obožavaju od žena da naprave najveće budale. Oni se ponašaju poput bogova
sa Olimpa i smatraju da su neranjivi i moćni, neuhvatljivi, itd. Te večeri
upravo jedan ženomrzac cepa njenu haljinu, pokušava da je siluje i naziva je
droljom. Za ženomrsca sve su žene drolje. I tada je upoznala najmračnije srce
megapolisa Njujorka.
Svet je ludnica ili “darmar”. A te večeri pobacala
je sve svoje skupocene haljine sa njujorškog krova sveta, i vratila se nazad
kući prepuna ožiljaka, i spoljašnjih i unutrašnjih. A dobila je negativan odgovor
- nije primljena na tečaj pisanja. Ona je to tako i očekivala. Telefonom je
poziva drugarica Džodi iz Kembridža i kaže da je očekuju, a onda joj govori da
upiše nešto drugo. I pomislila je tada da bi mogla da studira psihopatologiju i
nemački jezik. Badiju je poslala poruku i rekla da je verena sa simutanim prevodiocem.To
leto rešila je da napiše roman i uzela 350 listova hartije. Uzela mašinu i
počela da piše na verandi. U romanu ona je glavna junakinja, a pisaće o sebi.
Nazvaće se Ilejn. Odmah je naišla na poteškoće. Bilo je teško pisati o iskustvima
koje nije imala nikad. A pristala je da je majka nauči stenografiji. I onda ju
je zabolela glava od tolike ispraznosti.
Pravila je mnoge planove, samo nikada nije imala u
planu da završi u ludnici. I pomisli da odloži koledž na godinu dana, a za to vreme
izuči grnčarski umetnički zanat. Onda je htela da odbaci sve, čak i svoj
diplomski rad, ted a počne da studira običnu englesku književnost. No, nije
mogla da uči književnost XVIII veka, jer
je više volela poeziju i prozu Dielna Tomasa. osećala se glupo među tom strogom
književnošću, neuko. Zatim je počela da pije pilule za spavanje. Čak i najjače doze
pilula nisu mogle da je ošamute i uspavaju. A nije mogla da spava, a nije mogla
ni da čita. Tetka Tereza daje joj predlog da poseti psihijatra dr Gordona.
Ester nije volela često da pere kosu i bila je po ukusu
okoline neuredna i zapuštena, a za njih prvi znaci njene depresije. Ali, Ester nije
mogla 7 noći oka da sklopi. I čim je ugledala psihijatra nije joj s edopao. Nije
umela da mu objasni šta to sa njom nije u redu. A nije joj bilo jasno koju stranu
sebe treba da mu čereči i ispriča, a koju da sakrije.
Eli Higinbotom šetla je sa mornarem. Zatim je Ester
Gordon ponovo na razgovoru kod psihijatra. Ovoga puta njene nesanice traju
duplo više, čak 14 noći. I dalje ne može da piše i čita, ne može ni da guta.
Psihijatar uvodi šokterapiju u svojoj privatnoj klinici gde je upućuje dalje na
lečenje. Želela je da pobegne pre nego je tamo zauvek smeste, da sama odredi na
kojoj strani se nalazi istok, a na kojoj zapad.
Osećala je da dolazi na mesto krcato ludacima. Pre šok
terapije njene slepoočnice mažu smrdljivom mašću. A bila je smrtno preplašena.
Osetila je veliki potres i videla plavu svetlost i bleskove. Mislila je da joj
kosti lome. Trzaji, cimanja, a nakon svega kaže: ”Pitala sam se šta sam to strašno
učinila”. Nije im rekla koliko joj je sve bilo loše, ali sama sebi priznaje
istinu: ”…nisam se dobro osećala. Osećala sam se užasno”.
Nisu joj poboljšali stanje šokterapijama dr Gorodna.
Ubili su je i mnogo otupeli. A njen bistar um gurnuli su u crni ponor u crni
ponor crne praznine. Zatim je njena nesanica iznosila čak tri puta više, 21
noć. Zaključava se u kupatilo, gde pokušva
da se iseče žiletom. A nije mogla, te smatra da je glupa čak i da se ubije. Svoj
odraz u ogledalu vidi kao odraz glupe osobe nesposobne za samoubistvo. I napravila
je samoj sebi samo posekotinu i previla ranu flasterom.
Onda je pokušavala da uhvati podzemni voz koga nema i
stigne na Ostrvo jelena, u zatvor, da istraži kako tamo ljudi dolaze i zbog čega
sve. Onda možda da potraži sobu u kojoj će se ubiti. Gledala je u more misleći da
će ono odlučiti umesto nje. Pred svakim novim smrtnim izazovom još uvek je
uspevala da preplašeno i glupo samo ustukne.
Počela je da se zanima temom ludila, da istražuje o ludim
ljudima. I čitala je o tome. I počela da istražuje samoubistva. Temu smrti
takođe. Jednog jutra pokušava da se obesi. Ne ume da zaveže čvor, nema visoki
plafon. Nije uspela. Strepela je da će je držati pod staklenim zvonom ili pod teglom
idućih 5 decenija. Ropstvo u tegli za nju značilo je lišiti nekoga njegovog
uma. A kad uvide da je pod tom teglom ili staklenim zvonom izgubila razum strpaće
je u ludnicu. I dok su oni verovali u njeno izlečenje, ona je zlala da je
neizlečiva.
Izučavala je psihopatologiju, i pronašla se brzo među
mnoštvom simptoma. Bila je beznadežan slučaj. I nije uspela ni da se udavi, ni utopi.
U neuspelim pokušajima samoubistva videla je svoje poraze. Zatim su je
zaposlili i namestili da volontira u jednoj bolnici i poslali na odeljenje porodilja
kojima je morala da namešta cveće u vazama. Odatle je morala da pobegne.
Razmišljala je da postane katolkinja, da se zamonaši.
Zatim je potražila grob svoga oca, na kome nikad nije bila. Otac je umro kada je
bila dete. Majka joj nije dozvolila da ode na očevu sahranu. Otac ju je naučio
botanici. Zahvaljujući njemu obožavala je insekte. Ali, on je otišao kad je
njoj bilo 9 godina. I tako je ostala sama i nenaučena o mnogo čemu.
Zatim je majci napisala poruku da ide u podužu
šetnju. Uzela je pilule za spavanje, sišla u podrum porodične kuće i tamo ih sve
progutala. A pre nego se još jednom otruje i predozira lekovima u njoj su se sudarile
sve svetlosti: crvena i plava svetlost. Potonula je u još jedan težak crni san.
U crnu tamu. U nepomičnost.
Budi se u bolnici sa zavojem preko oka. Srećom vid
nije oštetila. Ugledala je majku i brata kraj bolničkog kreveta. Tražila je ogledalo
da se pogleda, ali joj nisu dali, te rekoše joj da više ne izgleda onako zgodno.
Kad se ogledalo razbilo bolničarka joj proriče 7 godina nesreće. Prebacili su
je u neku drugu sobu, na specijalno odeljenje. Mislili su da je ogledalo razbila
namerno. Počela je da govori susetkama, da se tu nalazi jer je pokušala da
počini samoubistvo.
Osećala se grozno, jer nije mogla da spava noćima i
noćima. Kad bi nešto pokušala da kaže, vešto su je prekidali. I nije mogla da
čita, a ni da jede. Pregledali su je mnogi i mnogi lekari psihijatri. Svi su
joj zamerali da loše sarađuje. Ona je želela
samo jedno - da izađe ispod njihove kontrole i utamničenosti ispod staklenog zvona,
da izađe iz bolnice. Znala je da ju je majka u bolnicu strpala. Majka će je
izvaditi iz bolnice, samo ako obeća da će biti mala dobra devojčica Ester. U bolnici
je morala da trpi mnoge bolničarke i lošu hranu.
Jendni su nagađali da je Ester poludela zbog nekog mladića,
drugi zbog pisanja. Iz gradske bolnice poslali su je opet u privatnu bolnicu.
Od Ester su tražili da bude zahvalnija, jer svi brinu za njeno zdravlje, ali
ona nije mogla da oseća po narudžbini svoje okoline čak ni zahvalnost. Gurnuta je
u slično ako ne u gotovo isto bolničko sivilo i monotoniju. Morala je da živi
pod staklenim zvonom bez vazduha. Morala je da bude strogo sputana.
Kontrolisana i nadzirana. Njena nova psijatrica zvala se dr Nolan, i samo se
činilo da su njeni elektrošokovi nešto humaniji i blaži, sa manje plavih munja,
sa manje trešenja, sa manje buke, sa manje potresa. Dr Nolan bila je ubeđena da
su njeni elektroškovim valjaniji, humaniji. Tri puta dnevno ubrizgavali su joj
injekcije insulina. Čekali su njenu prvu reakciju na terapiju. I tu je srela i
neke pacijentkinje nad kojima su izveli lobotomiju. Tu će sresti svoju prijateljicu
Džoan, koja je takođe iza sebe imala neuspeli pokušaj samoubistva.
Ester je dobila svoju prvu reakciju na terapiju i
kazala da se oseća samo vazdušasto, ali i
lako. Kada su joj kazali da neko vremee neće imati posete nju je to obradovalo,
a oni su mislili da će je to slomiti. Jednom će joj čak odvesti i pastora
Unitarijanske crkve. Ester je jedva čekala da se sve te muke pod staklenim
zvonom završe. Dovodili su joj obično one koje nije volela. One koji je
potresaju. Pastoru je rekla da osobe kao što je ona moraju na zemlji da prođu plavi
grom i pakao. U zagrobni život nije verovala. Najgore od svega padale su joj
majčine plačne posete, koja je plakala i tražila uzroke svojih grešaka prilikom
ranog podizanja Ester. Majka joj donosi ruže, a bio je njen rođendan. No, Ester
kaže majci da ih sačuva za dan njene sahrane. Onda je ruže bacila u kantu za
smeće. Ester je pokazala koliko mrzi majku.
Ester se pomirila sa svojom gorkom sudbinom da će večito
živeti pod staklenim zvonom, u tegli kojoj su dobro zavrnuli poklopac. Onda je
saznala da je dr Nolan podvragava prvoj šokterapiji. I opet je došla po nju
tama koja ju “je izbrisala kao kredu sa table”. Nako elektroterapije budili su
je iz sna. Bila je čudno smirena.Otupela. Tada je stakleno zvono konačno visilo
iznad njene glave i mogla je da oseti protok vazduha. Dr Nolan joj saopštava da
će elektoškokove dobijati 3 puta sedmično.
Zatim je otišla po dijafragmu, misleći da tako postaje
gospodarica svoga tela. Njen idući korak bio je da pronađe “muškarca odgovarajuće
vrste”. Još uvek je drže u ludnici, sa pravom izlaska napolje. Zatim je
upoznala Ervina, inteligentnog muškarca, sa kojim gubi nevinost. Potom je
dobila krvarenje, a Džoana je vodi na hitnu.
Posle nekoliko dana Džoana je počinila samoubistvo - obesila se.
Ester mora da prođe lekarsku komisiju pre nego bude puštena
i vraćena u svet, u kome se šapuće i priča o njenoj ludosti, bolesti,
poremećenosti. Upozorena je i od strane dr Nolan da će za svet biti gubavac, da
će je šikanirati, izbegavati, čudno posmatrarti. Ester je gubavac iz staklenog zvona.
Ester je gojazna i ružna. Ester je prazna, mrtvorođenče. Svet je za Ester samo ružan
crni san. Ester je sve zapamtila. I sve priče i sve tretmane. Sve škove. Lečili
su njenu ludost insulinom zbog čega se nagojila 10 kg. U ludnici ju je posetio čak
i BadiVilard. Rekla mu je da je zdrava. Badi se pre nje zabavljao sa Džaon i
sada on misli da se žene ubijaju zbog njega. No, Ester ga je uverila da žene samoubistvo
obično počine same, a često samooubica ima i među onima koje leče najbolji psihijatri,
tako da za neke krivice nečijeg samoubistva treba prozvati na odgovornost psihajtre.
Ester je osećala da će verovatno uskoro opet stakleno
zvono da se nad njenom glavom spusti, pa
je poklopi, zatoči, da je pritisne, zatvori. Badi je žalio tužnu Ester i bojao se
ko će sada da je oženi takvu nikavu. Ervina više nikada nije htela da vidi.
Otišla je na Dožaninu sahranu. Stajajući na toj sahrani pitala je samu sebe -
šta je došla da tu sahrani.
Smrtni strah, jer neprestano očekuje i čeka poziv da
je lekarska komisija propituje, analizira. Strah od njihove psihoanalize…
Нема коментара:
Постави коментар