ESTER GRINVUD - MUDRA I ĐAVOLSKI CINIČNA…

 

Na početku romana “Stakleno zvono” glavna junakinja svog romana, mlada devojka kojoj je tek 19 godina. Zove se Ester Grinvud, dobija nagradu, zatim stipendiju na koledžu, jednomesečni nagradni boravak u Njujorku, posao u redakciji,  na čemu bi većina mogla samo da joj pozavidi, uz sve talante i lepotu. No, ona sama sa sobom, sam u sebi iznutra nije vlasnica i nije gospodarica ničega što joj se nudi, daje, otvara, čak ničega što već urođeno ima. I priznaje, kako ni nad čim tim nema više kontrolu, ne drži konce u svojim rukama i ne drži upravljač svog života u svojim mladim rukama, jer uvek je tu neko drugi da proceni, da izmeri, da utvrdi na koju zabavu treba ići, koju temu treba izrabljivati, koju haljinu treba obući, kakvu šminku staviti, sa kime se udružiti, itd.

Nažalost, porazno je sve, da ne može više ni sama nad sobom da uspostavi žuđenu kontrolu. Njen život biće život zarobljenog bića ispod staklenog zvona. I nju neće ushititi ni uzbuditi što hoće svih ostalih 11 takođe nagrađenih i odabranih devojaka. Nju neće ošamutiti glamur, revije visoke mode, i ništa u tom zanosnom i veličanstvenom megapolisu čije crno dno jedina nazire. Ona nije mogla da odreaguje na okolinu onako kako se po šablonima očekivalo. Ona je u tom crnom času bila “nepomična i vrlo prazna”, tupa.

Odjednom ona koja toliko ume, zna i može, gubi ono svoje najjače, a gubi svoj izraz, svoj iskaz, svoju misao, i nema više ničega što bi dalje kazala, dalje rekla, dalje napisala. Učiniće joj se da ne ume da dobro iskoristi kao neki drugi tako ogromne prilike, šanse, koje joj se olako kao knjiga ispred nje rastvoriše. Počeo je njen hod po paklenim mukama nesnalažanja, ali i neukljapanja ili neprilagodljivosti. A divila se samo pametnim autoritetima. Za sebe reći će tada: ”Osećala sam se mudra i đavolski cinična”.

U novoj sredini volela je da uzme neki od pseudonima, a najpre će kazati da se zove Eli Higinbotom i da dolazi iz Čikaga, kasnije ista ta Eli maštaće o svom mornaru. U izricanju lažnog imena nazrela je neku posebnu vrstu sigurnosti i bezbednosti za sebe samu. Nije dala da je povezuju sa njemi stvarnim identiteom i mestom odakle je došla (a došla je iz Bostona). Kasnije o njenim pokušajima samoubistva i nestajanjima pisaće mnoge novine. Drugarica Džoana skupljaće novinske odsečke i žudeti negde u dubini svoje duše da je pretekne u samoubistu i ode pre nje.

Odlazila je na glamurozne i fensi zabave, koje joj se i nisu dopale, a gde bi tek popila neko piće, a to diživela ovako: ”Kad god bih ispila gutljaj, sve više je imao ukus mrtve vode… Osećala sam se kao rupa u zemlji… Nisam imala pojma gde se nalazim u zemlji… Tišina mi je teško padala. To nije bila tišina tišine. Bila je to moja vlastita tišina”.

Svoje tuge i mnoga razočaranja lečila je kupkama u toploj vodi, takođe na isti način lečila je svoje početničke nesanice, a onda je kadu punu tople vode koristila i za svoje prve časove meditacije. Jedino je tako mogla da oseti svoje biće i da sama bude ono što jeste. A osećala se u tom poguženju kao i svaki hodočasnik izronio okupan iz svete reke jordanske. Bili su to časovi pročišćenje, opuštanja, rasterećenja, ponovnog rađanja i dolaska na svet, koji nažalost ima tendenciju da sve što je tako bezazleno i čisto kao Ester, smrvi i uništi, uprlja, a onda natera na samoubistvo.

Još od malih nogu, još od kako je bila devojčica svima bi Ester govorila da njene nameru nisu da se ikad uda kao sve žene na svetu. Za neke duhovita, a za neke samo originalna devojčica. Njeno omiljeno voće bio je avokado. Odjednom kad je postigla tako mnogo uspeha sa svega 19 godina, desila joj se ogromna potištenost, desila joj se nelagoda, a osetila se kao izbačeni trkački konj koga je neko šutnuo sa staze. Počela je da gubi interesovanje i sve manje imala sluha da odlazi tamo kuda je posao zahtevao. Počela je da uviđa koliko su neka mesta za nju glupa, isprazna. I zato je rađe ostajala da leži u nekoj svojoj pustoši daleko i izvan svega toga. I tada je po “ćelavoj pustoši” tražila patke.

Osetila je tugu i umor, a od ogromne tišine pomislila je da će dočekati pucanje i prskanje bubnih opni. Zanemarila je redakcijiski posao, smišjala mnoge izgovore za svoju novonastalu lenjost, a od šefice trpela teške rečenice i prekore, tonula u suze i plač, gubila ineteresovanje sve više, gubila volju, snagu, i odjednom pred svim izazovima života ustuknula “kao tupo špeditersko kljuse”. Bila je neko koga je sve zanimalo, a onda odjednom sve se rasprši kao mehur od sapunice. Posle koledža maštala je da dobije novu stipendiju za postdiplomske studije, zatim da radi kao profesor i piše poeziju, a sada kada se na našla na prekretnici života, ona više ne zna šta dalje namerava ili kakvi su precizno njeni veliki planovi za nešto dalje u budućnosti. Nju je svako pitinje: ” A šta misliš dalje?”, tako duboko potreslo i poremetilo, vređalo, preplašilo i ranilo. Ona ništa nije znala, ni kako, a ni kuda dalje. I odmah su joj predvideli da takvim načinom razmišljanja neće stići daleko, tačnije sve će je to odvesti nikuda, u propast, ne dalje od ludnice i samoubistva. Takođe, ona nije umela da se dobro samoreklamira i da piše motivaciona pisma u kojima se sama preporučuje i samohvališe.

Jednom je poželela da se bavi izdavačkim poslovima. Šefica joj je predlagala da uči jezike, ali ona ni to nije više mogla. Nije želela. Bila je preumorna sa svojih najlepših 19 godina. A htela je da pohađa programe koji dopuštaju da se bude samostalni mislilac. Jedno vreme poželela je da se bavi botanikom i insektima, pčelama. Predavanja iz fizike doživela je kao smrt, a učila je formule i na kraju jedina dibila čistu desetku. Od takvih predmete kao što su fizika i hemija nju bi obuzela panika i dok uči te formule njoj je mučno, muka, jer je sve to naprezalo njen pesnički mozak, i vodilo u ludilo, u samoubistvo. Odlazi kod dekana i traži radije pohađanje tečaja na kome se izučava Šekspir. Zatim je htela da nabavi lekarsko uverenje kojim bi dokazala da nije sposobna da nauči hemiju, jer su je sve te formule izluđivale. No, ona je ipak posećivala predavanja, ali samo spolja, i nije bilo prepreke koju nije mogla učenjem da savlada.  I svega čega  se bojala u tome beše najbolja.

Mrzela je filmove urađene u tehnikoloru, kao što nije podnosila holivudske drečave filmske kostime, a patila je od poriva da se nad mnogo toga samo fino ispovraća, a obično je to bio neki jeziv film ili loš kavijar napravljen od leševa račića. Njene mučnine bile su dakle paklene. Prvo trovanje zaradila je jedući mnogo kavijara u fensi restoranu, što je ustvari bilo “račje meso… krcato ptomainom”(otrovom koji se nalazi u raspadnutim leševima). Bio je to njen ozbiljan prvi susret sa smrću na čiju ivicu je tek zakoračila umalo. No, o trovanju je moralo da se ćuti, prećuti, kako jedan fensi prostor na imenu ne bi bio tema novinskih skandala. A za nagradu preživljavanja i odanosti ćutanja svaka devojka od njih 12 dobija knjigu na poklon pod naslovom “Trideset najboljih priča godine”.

Buđenje iz trovanja bio je nalik crnom snu, sa čijeg crnog dna se trebalo podići ponovo kao crna smežurana beživotna smokva. Stvorila je rano sliku o muškarcu koji će je strasno voleti još od prvog pogleda i ta njena slika bila je bajna. Imala je momka koji se zvao Badi Vilard. On je za nju bio veliko oličenje muškog licemerja za koga neće da se uda nikad. On je njeno najveće razočaranje, čak iako to i nije, videćemo docnije. Idealna slika muškarca koja se ruši. On se nalazio u sanatorijumu, gde se leči od tuberkuloze. Studira medicinu. Jednom su Badi i Ester razgovarali o poeziji, potom još nekoliko puta Za Badija poezija je samo “čestica prašine”. U tom trenu Ester nije znala šta da mu kaže tako pametnom, i tek sada s e u Njujorku dosetila kako bi mu na to pitanje sada odgovorila. A rekla bi mu ovako: ”To su leševi koje ti seckaš. To su i ljudi koje zamišljaš da lečiš. Oni su prašina, prašnjava prašina. Mislim da jedino pesma traje mnogo duže no sto tih ljudi na gomili”. I još bi mu svakao dodala: ”Ljudi su najvećim delom od prašine i ne vidim da je lečenje sve te prašine išta bolje od pisanja pesama, koje će ljudi upamtiti i sebi ponavljati kad su nesrećni ili bolesni i ne mogu da zaspe”.

Od Badija ništa nije moglada očekuje, a znala je kad nema mnogo očekivanja, onda neće biti ni mnogo razočaranja koje boli. Da bi ga napravila ljubomornim reći će da ima čak dvojicu udvarača i izmislila im je imena - Petar Pustinjak i Valetr Siroti,  rekašvi da su obojica iz Dartmuta. Badi je razbio sve njene iluzije o muškarcu snova, kao staklo, jer je ubrzo shvatila da je obmanjuje i da je veliki licemer.

Pošto je Badi studirao medicinu zahvaljujući njemu videla je porođaj i videla mnoge mrtvo rođene bebe  u teglama, videla obdukcije lešva. I mogla je da zuri u užasne stvari. Od svega najviše joj se užasnim učinio porođaj jedne žene koji je posmatrala. Bila je za nju to velika scena mučenja. To slušanje jezivog urlika i krika porodilje, koju su omamili drogama protiv bolova. Njihove majke bile su prijateljice, a očevi profesori, a Badi je važio za divnog vaspitanog sina, a onda joj je jedne večeri želeo da pokaže svoje nago telo, svoju muškost, i da je verovatno tako “šokira” ili ko zna šta već je imao u tako pametnoj glavi. A ništa osim potištenosti Ester nije mogla da oseti tada i kaže sama u sebi: ”Ćureća šija i ćureći bubac”. I te večri iskopaće njegovu dobro skrivanu tajnu da nije nevin, i da se spanđao sa nekom konobaricom. A nakon takve priče Ester se zamrznula duboko unutar sebe. Badija je tada prezrela, ali ne što je imao neku drugu ženu, već što nije imao muške smelosti da prizna bez skrivanja i uvijanja kakav zapravo sve nosi karakter u sebi.

Ester je kao devojica išla na časove klavira, baleta, crtanja, jedrenja. Bilo je i stvari koje nije umela da obavlja (sve što su znale njena baka i mama ona nije mogla, jer nije tako volela da liči na njih), a to su neprestano kuvanje. I nije umela da bude stenografkinja što je bila njena majka po profesiji, nije htela da muškarcima bude kućna robinja ni služavka, i nije umela da igra, nije znala da jaše konje, nije znala da skija (preskupe stvari čak i za nju), nije umela da gvoori nemački (jezik svojih predaka), nije umela da piše hebrejski, nije znal ni kineski, itd. Dovoljno razloga da se oseti nesposobnost, dovoljno da se proglasi neveštom, neumešnom, neznalicom. Imala je veštinu da pobere mnoge nagrade i stipendije samo. No, sada je i tome otkucavalo vreme nažalost. I kaže stojeći pod smokvinim drvetom: ”Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna pojedna su pljuskale o zemlju podno mojih nogu”. Ono što je ju u mnogo toga pogađalo bila je činjenica da nikada niko nije uzimao u obzir kako se oseća jedno žensko biće, kako se oseća ona. Muškarcu je bilo dopušteno dakle sve, i mogao je da vodi dvostruki način života. A od žene se tražilo da bude čista, domaćica, majka. Svaki put kad pomisli da je neki muškarac nešto najelepše ili najdivnije što je srela, videla, ubrzo porazno saznaje da joj takav čovek ne bi odgovarao na njenom paklenom putu. I zato nije ni pomišljala da se ikad uda. Žene su za muškarce u braku bile prosto otirači za njihove noge. Brak je posebna vrsta ispiranja mozga za žene. I brak od žene načini samo kućnog roba i učini je odviše tupom. Većina žena poludi i počini samoubistvo.

Dok kiša pada setiće se u Njujorku kako je zaradila svoj prelom noge, a prilikom praznične posete Badija Vilarda u sanatorijumu za tuberkulozne. I tada će je zaprositi, a ona će ga bez žalosti odbiti. Reći će mu jetko: ”Ja jesam neurotik… neurotična kao đavo. Ostatak života ću leteti između jedne i druge stvari koje se uzajamno isključuju”. Zatim je prvi put stala na skije i zapanjujuće brzo sve naučila. A onda je u toj gužvi skijaša zakačena, gurnuta, te pala. I nogu je tada slomila na dva mesta i više meseci morala da leži nepomična u gipsu.

Bila je to loša sreća za nju, taj odlazak u sanatorijum preko njene svake volje. I kada su je ponovo u Njujorku upitali šta želi da postne, odmah je dosetljivo rekla: ”Pesnikinja”. A nakon toga rasplakala se. Konkurisala je za jedan letnji tečaj kod slavnog pisca i poslala nekokoliko priča, očekujući odgovor. Dorin je izvlači iz sobe hotela “Amazonke” i vodi na jdnu od ludih zabava. I tada je upoznala neke ženomrsce, a to su dakle muškarci koji obožavaju od žena da naprave najveće budale. Oni se ponašaju poput bogova sa Olimpa i smatraju da su neranjivi i moćni, neuhvatljivi, itd. Te večeri upravo jedan ženomrzac cepa njenu haljinu, pokušava da je siluje i naziva je droljom. Za ženomrsca sve su žene drolje. I tada je upoznala najmračnije srce megapolisa Njujorka.

Svet je ludnica ili “darmar”. A te večeri pobacala je sve svoje skupocene haljine sa njujorškog krova sveta, i vratila se nazad kući prepuna ožiljaka, i spoljašnjih i unutrašnjih. A dobila je negativan odgovor - nije primljena na tečaj pisanja. Ona je to tako i očekivala. Telefonom je poziva drugarica Džodi iz Kembridža i kaže da je očekuju, a onda joj govori da upiše nešto drugo. I pomislila je tada da bi mogla da studira psihopatologiju i nemački jezik. Badiju je poslala poruku i rekla da je verena sa simutanim prevodiocem.To leto rešila je da napiše roman i uzela 350 listova hartije. Uzela mašinu i počela da piše na verandi. U romanu ona je glavna junakinja, a pisaće o sebi. Nazvaće se Ilejn. Odmah je naišla na poteškoće. Bilo je teško pisati o iskustvima koje nije imala nikad. A pristala je da je majka nauči stenografiji. I onda ju je zabolela glava od tolike ispraznosti.

Pravila je mnoge planove, samo nikada nije imala u planu da završi u ludnici. I pomisli da odloži koledž na godinu dana, a za to vreme izuči grnčarski umetnički zanat. Onda je htela da odbaci sve, čak i svoj diplomski rad, ted a počne da studira običnu englesku književnost. No, nije mogla da uči književnost  XVIII veka, jer je više volela poeziju i prozu Dielna Tomasa. osećala se glupo među tom strogom književnošću, neuko. Zatim je počela da pije pilule za spavanje. Čak i najjače doze pilula nisu mogle da je ošamute i uspavaju. A nije mogla da spava, a nije mogla ni da čita. Tetka Tereza daje joj predlog da poseti psihijatra dr Gordona.

Ester nije volela često da pere kosu i bila je po ukusu okoline neuredna i zapuštena, a za njih prvi znaci njene depresije. Ali, Ester nije mogla 7 noći oka da sklopi. I čim je ugledala psihijatra nije joj s edopao. Nije umela da mu objasni šta to sa njom nije u redu. A nije joj bilo jasno koju stranu sebe treba da mu čereči i ispriča, a koju da sakrije.

Eli Higinbotom šetla je sa mornarem. Zatim je Ester Gordon ponovo na razgovoru kod psihijatra. Ovoga puta njene nesanice traju duplo više, čak 14 noći. I dalje ne može da piše i čita, ne može ni da guta. Psihijatar uvodi šokterapiju u svojoj privatnoj klinici gde je upućuje dalje na lečenje. Želela je da pobegne pre nego je tamo zauvek smeste, da sama odredi na kojoj strani se nalazi istok, a na kojoj zapad.

Osećala je da dolazi na mesto krcato ludacima. Pre šok terapije njene slepoočnice mažu smrdljivom mašću. A bila je smrtno preplašena. Osetila je veliki potres i videla plavu svetlost i bleskove. Mislila je da joj kosti lome. Trzaji, cimanja, a nakon svega kaže: ”Pitala sam se šta sam to strašno učinila”. Nije im rekla koliko joj je sve bilo loše, ali sama sebi priznaje istinu: ”…nisam se dobro osećala. Osećala sam se užasno”.

Nisu joj poboljšali stanje šokterapijama dr Gorodna. Ubili su je i mnogo otupeli. A njen bistar um gurnuli su u crni ponor u crni ponor crne praznine. Zatim je njena nesanica iznosila čak tri puta više, 21 noć. Zaključava  se u kupatilo, gde pokušva da se iseče žiletom. A nije mogla, te smatra da je glupa čak i da se ubije. Svoj odraz u ogledalu vidi kao odraz glupe osobe nesposobne za samoubistvo. I napravila je samoj sebi samo posekotinu i previla ranu flasterom.

Onda je pokušavala da uhvati podzemni voz koga nema i stigne na Ostrvo jelena, u zatvor, da istraži kako tamo ljudi dolaze i zbog čega sve. Onda možda da potraži sobu u kojoj će se ubiti. Gledala je u more misleći da će ono odlučiti umesto nje. Pred svakim novim smrtnim izazovom još uvek je uspevala da preplašeno i glupo samo ustukne.

Počela je da se zanima temom ludila, da istražuje o ludim ljudima. I čitala je o tome. I počela da istražuje samoubistva. Temu smrti takođe. Jednog jutra pokušava da se obesi. Ne ume da zaveže čvor, nema visoki plafon. Nije uspela. Strepela je da će je držati pod staklenim zvonom ili pod teglom idućih 5 decenija. Ropstvo u tegli za nju značilo je lišiti nekoga njegovog uma. A kad uvide da je pod tom teglom ili staklenim zvonom izgubila razum strpaće je u ludnicu. I dok su oni verovali u njeno izlečenje, ona je zlala da je neizlečiva.

Izučavala je psihopatologiju, i pronašla se brzo među mnoštvom simptoma. Bila je beznadežan slučaj. I nije uspela ni da se udavi, ni utopi. U neuspelim pokušajima samoubistva videla je svoje poraze. Zatim su je zaposlili i namestili da volontira u jednoj bolnici i poslali na odeljenje porodilja kojima je morala da namešta cveće u vazama. Odatle je morala da pobegne.

Razmišljala je da postane katolkinja, da se zamonaši. Zatim je potražila grob svoga oca, na kome nikad nije bila. Otac je umro kada je bila dete. Majka joj nije dozvolila da ode na očevu sahranu. Otac ju je naučio botanici. Zahvaljujući njemu obožavala je insekte. Ali, on je otišao kad je njoj bilo 9 godina. I tako je ostala sama i nenaučena o mnogo čemu.

Zatim je majci napisala poruku da ide u podužu šetnju. Uzela je pilule za spavanje, sišla u podrum porodične kuće i tamo ih sve progutala. A pre nego se još jednom otruje i predozira lekovima u njoj su se sudarile sve svetlosti: crvena i plava svetlost. Potonula je u još jedan težak crni san. U  crnu tamu. U nepomičnost.

Budi se u bolnici sa zavojem preko oka. Srećom vid nije oštetila. Ugledala je majku i brata kraj bolničkog kreveta. Tražila je ogledalo da se pogleda, ali joj nisu dali, te rekoše joj da više ne izgleda onako zgodno. Kad se ogledalo razbilo bolničarka joj proriče 7 godina nesreće. Prebacili su je u neku drugu sobu, na specijalno odeljenje. Mislili su da je ogledalo razbila namerno. Počela je da govori susetkama, da se tu nalazi jer je pokušala da počini samoubistvo.

Osećala se grozno, jer nije mogla da spava noćima i noćima. Kad bi nešto pokušala da kaže, vešto su je prekidali. I nije mogla da čita, a ni da jede. Pregledali su je mnogi i mnogi lekari psihijatri. Svi su joj zamerali da  loše sarađuje. Ona je želela samo jedno - da izađe ispod njihove kontrole i utamničenosti ispod staklenog zvona, da izađe iz bolnice. Znala je da ju je majka u bolnicu strpala. Majka će je izvaditi iz bolnice, samo ako obeća da će biti mala dobra devojčica Ester. U bolnici je morala da trpi mnoge bolničarke i lošu hranu.

Jendni su nagađali da je Ester poludela zbog nekog mladića, drugi zbog pisanja. Iz gradske bolnice poslali su je opet u privatnu bolnicu. Od Ester su tražili da bude zahvalnija, jer svi brinu za njeno zdravlje, ali ona nije mogla da oseća po narudžbini svoje okoline čak ni zahvalnost. Gurnuta je u slično ako ne u gotovo isto bolničko sivilo i monotoniju. Morala je da živi pod staklenim zvonom bez vazduha. Morala je da bude strogo sputana. Kontrolisana i nadzirana. Njena nova psijatrica zvala se dr Nolan, i samo se činilo da su njeni elektrošokovi nešto humaniji i blaži, sa manje plavih munja, sa manje trešenja, sa manje buke, sa manje potresa. Dr Nolan bila je ubeđena da su njeni elektroškovim valjaniji, humaniji. Tri puta dnevno ubrizgavali su joj injekcije insulina. Čekali su njenu prvu reakciju na terapiju. I tu je srela i neke pacijentkinje nad kojima su izveli lobotomiju. Tu će sresti svoju prijateljicu Džoan, koja je takođe iza sebe imala neuspeli pokušaj samoubistva.

Ester je dobila svoju prvu reakciju na terapiju i kazala da se oseća  samo vazdušasto, ali i lako. Kada su joj kazali da neko vremee neće imati posete nju je to obradovalo, a oni su mislili da će je to slomiti. Jednom će joj čak odvesti i pastora Unitarijanske crkve. Ester je jedva čekala da se sve te muke pod staklenim zvonom završe. Dovodili su joj obično one koje nije volela. One koji je potresaju. Pastoru je rekla da osobe kao što je ona moraju na zemlji da prođu plavi grom i pakao. U zagrobni život nije verovala. Najgore od svega padale su joj majčine plačne posete, koja je plakala i tražila uzroke svojih grešaka prilikom ranog podizanja Ester. Majka joj donosi ruže, a bio je njen rođendan. No, Ester kaže majci da ih sačuva za dan njene sahrane. Onda je ruže bacila u kantu za smeće. Ester je pokazala koliko mrzi majku.

Ester se pomirila sa svojom gorkom sudbinom da će večito živeti pod staklenim zvonom, u tegli kojoj su dobro zavrnuli poklopac. Onda je saznala da je dr Nolan podvragava prvoj šokterapiji. I opet je došla po nju tama koja ju “je izbrisala kao kredu sa table”. Nako elektroterapije budili su je iz sna. Bila je čudno smirena.Otupela. Tada je stakleno zvono konačno visilo iznad njene glave i mogla je da oseti protok vazduha. Dr Nolan joj saopštava da će elektoškokove dobijati 3 puta sedmično.

Zatim je otišla po dijafragmu, misleći da tako postaje gospodarica svoga tela. Njen idući korak bio je da pronađe “muškarca odgovarajuće vrste”. Još uvek je drže u ludnici, sa pravom izlaska napolje. Zatim je upoznala Ervina, inteligentnog muškarca, sa kojim gubi nevinost. Potom je dobila krvarenje, a Džoana je vodi  na hitnu. Posle nekoliko dana Džoana je počinila samoubistvo - obesila se.

Ester mora da prođe lekarsku komisiju pre nego bude puštena i vraćena u svet, u kome se šapuće i priča o njenoj ludosti, bolesti, poremećenosti. Upozorena je i od strane dr Nolan da će za svet biti gubavac, da će je šikanirati, izbegavati, čudno posmatrarti. Ester je gubavac iz staklenog zvona. Ester je gojazna i ružna. Ester je prazna, mrtvorođenče. Svet je za Ester samo ružan crni san. Ester je sve zapamtila. I sve priče i sve tretmane. Sve škove. Lečili su njenu ludost insulinom zbog čega se nagojila 10 kg. U ludnici ju je posetio čak i BadiVilard. Rekla mu je da je zdrava. Badi se pre nje zabavljao sa Džaon i sada on misli da se žene ubijaju zbog njega. No, Ester ga je uverila da žene samoubistvo obično počine same, a često samooubica ima i među onima koje leče najbolji psihijatri, tako da za neke krivice nečijeg samoubistva treba prozvati na odgovornost psihajtre.

Ester je osećala da će verovatno uskoro opet stakleno zvono da  se nad njenom glavom spusti, pa je poklopi, zatoči, da je pritisne, zatvori. Badi je žalio tužnu Ester i bojao se ko će sada da je oženi takvu nikavu. Ervina više nikada nije htela da vidi. Otišla je na Dožaninu sahranu. Stajajući na toj sahrani pitala je samu sebe - šta je došla da tu sahrani.

Smrtni strah, jer neprestano očekuje i čeka poziv da je lekarska komisija propituje, analizira. Strah od njihove psihoanalize…