DUH I DUŠA PETOVEKOVNE BELORUSKE POEZIJE...

 

 

“Ljudi vole da peglaju dušu, kada duša ne pripada njima”…

 

Pesnici su oduvek znali, da sve ono što ih istorijski bude snalazilo, a kroz njihove život, i dobro i loše, ne može ih ubiti, ne može im ubiti ono njihovo kosmički urođeno i uređeno, najmanje dvoje. Prvo je njihov pesnički talenat i kosmički dar, a drugo je njihov slobodoljubiv uporan duh. I upravo nešto tako jesu nam pokazali i pesnici koji su se našli zastupljeni u “Antologiji beloruske poezije”, kojih ima 47, a koju je priredio Ivan Čarota, slavista iz Belorusije, prevodilac, profesor Minskog filološkog fakuleteta, esejista, istoričar književnosti, itd., a koji u Minsku 1991godine, piše svoj “Predgovor”, a predgovor ove Antologije, u kojoj je zastupljen duh viševekovne poezije, počev od XVI stoleća, pa sve do XX veka. Svaki narod i njegova kultura, folklor i tradicija, dakle postoji i živi sve dok postoji njegov jezik, dakle sve dok postoji i dok se na tom samo njegovom ukorenjenom jeziku piše poezija, priča, bajka – knjiga.

Počesto unutar jednog naroda, kad njegov koren stane da propada, malo bude snage, koju treba dalje raplamsavati, a taj plamen i duh težnje, tu iskru za oslobođenjem jedino može da rasplamsa jezik poezije. Takođe, zahvaljujući poeziji jednog naroda može da se sagleda sva dramatičnost događaja i istorijskog razvoja u razdoblja, faza, kroz koje je taj isti narod jednom prolazio, ili još uvek prolazi. Put koji je prošla beloruska poezija bio je jako trnovit, bolan, krvav, surov, podležući mnogim merama represija, unijaćenja, tlačenja, asimilovanja, stapanja, sažimanja, gušenja, likvidiranja, itd.

Mnogo toga rodilo se i stvorilo na korenu beloruskog podneblja, te tako se tu rađa veliki poljski pesnik Adam Mickjevič, a svoje litvanske korene još od XVI stoleća vukao je i Fjodor Mihajlovič Dostojevski, i na kraju sam pesnik Gijom Apoliner takođe ima svoj beloruski koren i belorusko poreklo, a unuk je Mihaila Apolinarija Kastrovickog koji je emigrirao nakon ustanka 1863. No, mnogi su svoje poreklo prećutali, kao Apoliner. Takođe, na beloruskom tlu iznikli su i mnogi jevrejski pisci, ali i slikari, od kojih je nama danas najpoznatiji Mark Šagal.

Beloruska književnost imala je mnogo dodira sa nekim drugim podnebljima, pa tako pomenuti treba kako u okvire ove književnosti dolaze i srpski uticaji,  ali i jugoslovenski, a sve prvo dolazi putem “dela Klimenta Ohridskog i  Pahomija Logoteta (Srbina)”,  a  onda  se ta duhovno-kulturna prosvetiteljska veza nastavlja i preko Kiprijana mitropolita kijevskog i ruskog, što će sve potrajati do 1415, dok nije osnovana samostalna mitropolija od strane kneza Vitovta. Na saboru održanom u Novgorodu izabran je za prvog mitropolita Grigorije Camblak (nekada iguman dečanski) i pisac “Žitija kralja Stefana Uroša III”. Nakon sklapanja Brestovske unije 1596 na kome je prisutan i srpski mitropolit Kiril, sa Belorusijom imali su veze još i Juraj Križanić, Stefan Zanović (Hanibal, pustolov, rodom iz Paštrovića, neki kažu varalica), Simeon Piščević i Dositej Obradović. Čak su i freske iz manastrira Manasije izvršile svoj uticaj na freske koje su potom urađene u Suprasaljskoj crkvi utvrđenju početkom XVI stoleća. Pajsije Hilandarac napisao je “Istoriju slaveno-bugarske”, a na njega su uticaj imale mnoge knjige nastale na beloruskom tlu, a pisane da bi podstkale i ostale Južne Slovene (reč je o Gramatici Zozanija i Smotrickog). Prevodi Polockog uticali su na neka dela Dositeja Obradovića. U jednom svom putopisu Ignatije Smoljanin iz XIV stoleća pominje kosovski boj (“Hoždenije u Carigrad i Jerusalim”), itd.

“Pogovor” Antologije napisao je Miodrag Sibinović, koji je ujedno i preveo sve pesme sa beloruskog, a knjiga koja je kod nas izašla 1993. Belorusi su tokom svog kulturno-duhovnog, i prosvetiteljskog razvoja došli u kontakt ne samo sa pravoslavnim, već i sa “katoličkim slovenskim poljskim narodom”, a isto se desilo i sa Ukrajincima, i zato je njihova kultura i borba za svoj jezik i pismo, dala upravo takvu vrstu plodova koji su različiti od svega onoga što se dalo jedino videti i nazivati samo rusko, a pod velikim ruskim uticajem, koji je imao u svom razvojnom putu sve od “humanizma i renesanse, preko baroka, pa sve do klasicizma i prosvetiteljstva”.

U vreme postojanja Kijevske Rusije u XIII stoleću, a u vreme rasparčanih malih kneževina, u koje nadiru osvajači Tatari i Mongoli, jedino se uticaj tog ropstva nije dao osetiti u Belorusiji, koja ostaje netaknuta, čista, bela, u korenu svom neoskrnavljena. U XIV stočleću jača Litvansko-ruska država, a pismenost koja tu nastaje jeste pismo i pismenost, jezik predaka svih današnjih Belorusa. Naravno, da ubrzo počinju i prvi ozbiljniji uticaju od strane katoličkih Poljaka i tevtonaca vitezova, pa sve od unijaćenja. Godine 1569 dolazi do ujedinjenja Litvanije i Poljske, i tada se Belorusi nalaze pod velikom predominacijom poljskih vlastelina. Beloruski kmetovi tada jako teško žive, jer su socijalno porobljeni, a tako će potrajati sve do XVIII stoleća, do 1772 godine, kada veći deo Belorusije bude pripojen Ruskoj carevini. Sa oktobarskom revolucijom 1917 sve više se oseća samo ruski uticaj, kao nekad što se osećao samo poljski. I to je doba velike rusifikacije, rusizacije, te preti velika opasnost da se svaki koren beloruskog, ili ukrajinskog, pa i litvanskog načisto uguši, ugasi.

Posle ustanak iz 1863 koji je buknuo u Poljskoj, Litvaniji i Belorusiji zabranjena je upotreba beloruskog jezika, preciznije kazano “zabranjeno (je) pisanje na beloruskom jeziku”. Pravoslavna crkva je zatim krenula u svoj veliki obračun sa starovercima. Prvog januara 1919 kada su protutnjali svi ratovi, i svetski i onaj građanski, i boljševička revolucija, stvorena je Beloruska sovjetska republika, čime počinje novi kulturni zamah, no vrlo kratko. Sada se zvanično sme stvarati na svom beloruskom jeziku, te beloruska književnost doživljava svoj procvat. No, opet ima mnogo nevolja, jer se sada treba obračunati i sa novim vragovima XX veka, sa nacionalizmom buržuja, sa kosmopolitama, trockistima, buharinistima, itd. Nacionalisti su zahtevali da se u beloruskim teatrima više ne igraju ruske predstave i komadi. Prvo početni zamah ovim je splasnuo, te je zaustavljen, u doba velikih političkih represalija, represija, novih ideoloških muka, politike. Beloruski jezik i kultura opet su na udaru ruskog sovjetizma.

Od polovine XVII, pa sve do konca XVIII veka beloruska književnost bila je na ivici svog izumiranja. Bolja klima nastupila je tek od XIX stoleća, kada se javlja čitava jedna plejada beloruskih pesnika, književnika, svih onih nastavljača koji su zaustavljeni nepovoljnom klimom nakon ustanka iz 1863, kada su mnogi pesnici zaustavljeni, pa poslati na odsluženje kazni, i tako sprečeni da se bave književnim stvaranjem.

Na mnoge pesnike Belorusije jeste uticala i ruska poezija, malo, jeste uticao Majakovski, možda i Jesenjin, no pesnici Belorusije uspevaju da se otrgnu svakom spoljašnjem uticaju, te da donesu ipak nešto duboko ukorenjeno autentično svoje, a što su imali još mnogo pre Rusa. U “Pogovoru” ove Antologije rečeno je sledeće: ”Pesme koje su ušle u ovu antologiju prevođene su sa manje napora nego obično. Poznato je da se pesnik koji je prevodiocu bliži po preokupacijama ili po načinu iskaza uvek prevodi lakše. Ali ovo je antologija u kojoj je predstavljeno blizu PEDESET pesnika iz petovekovne istorije beloruske poezije”.

Kroz sve ove pesme vidi se, oseća, koliko beloruski čovek vapi za svojim prirodnim staništem, nepovređenim svojim korenom, za svojim svetim mestom pod suncem, koliko ropski pišti pod čizmom svog tlačitelja, i pravoslavnog i katoličkog, itd. To je sudbina ljudi koji žive u skladu sa okruženjem, sa prirodom, sa slobodarskom idejom, a najviše od svega vape za svojom samostalnošću i slobodom, jezikom i pismom. Poezija ovih ljudi jeste napaćena kao što im je i istorijski put i razvoj mukotrpan bio. Miodrag Sibinović na kraju svog “Pogovora” veli: ”Bela muzika beloruskih pesnika je spontana, izuzetno senzualna mudra priča o čoveku u čovečanstvu i čovečnom u čoveku, o čoveku u prirodi i o prirodi čoveka”.

Pred kraj XV stoleća rodio se pesnik Francisk Skarina prvi prosvetitelj, prevodilac, prvi štampar istočnih Slovena koji se smatra utemeljivačem beloruskog preporoda, a godine 1519 on peva o sebi, o svojim ljudima što su privrženi mestu gde su rođeni i ukorenjeni.

Pesnik Andrej Rimša otac je starobeloruske panegiričke poezije i prevodilac, koji u stihovima svojim kaže da će ljude proslaviti samo dobra dela, dakle veština da se u dobročiniteljstvu bude smeono, odvažno, podižući tako kuće blagorodstva, kao najlepše darove ljudima, kao nasleđe korena, jezika koji će biti spominjan dok vekova traje.

Pesnik Afanasij Filipovič publicista i polemičar, zatvaran, hapšen, jer se pobunio protiv unije (unijaćenja), praoslavni velikodostojnik, u svojoj utamničenoj složenici od stihova kazaće šta sve moli od Hrista, u nuždi. A moli za mnogo strpljenja, mnogo trpeljivosti, izdržljivosti, a ište kap od koje se sve to izdrži, zbog koje se sve preživi, i kaže 1644 godine: ”Uništi, pre svega, unijate, prepozite, njine nominate, da nam ne bi smutnju pleli, da bismo mirno živeli!... Ljudska je patnja golema, brate!”.

Pesnik Simeon Polocki (Samuil Petrovski-Sitnijakovij) barokni prosvetitelj, osnivač štamparije u Krmelju, govori o crkvenom brodu kao mestu jedinog spasenja, sigurnom utočištu, a svim vražjim rugačima poručuje: ”… ko ljude ruglu da izvrgne hoće, zaslužio je da sam bude osramoćen”.

Pesnik Pavljuk Bagrim u XIX veku, kaže, te 1854 godine: ”O, mili bože! A ja sam, kud ću? U svet ću poći, po bespuću, uhvatiću se u vampirsko kolo, na vas ću pogledati s bolom… Ne mogu večno da budem čoban, niti je život vojnički dobra. Ne smem da rastem, da budem veći, gde ću se naći, unesrećen?”.

Pesnik Vladzislav Sirakomlja (Ljudvik Kandratovič) sakupljač narodnih umotvorina, prevodilac, recezent, pita se pevajući: ”I čemu proleće, Bože? Odvikli smo se od njega… Bor u šumi, s krova mahovina, besprestano se zeleni…”.

Pesnik Vincent Karatinski piše eseje, prevodi, publicista, u tuđini tuguje, i peva1864 godine: ”Imao sam rodnu grudu i slobodan poj!... Tamo klikneš i otkrivaš: sav svet ti je tu. Ovde vapiš i dozivaš – a odjek je – muk… Živeh tamo ja… Razdragan i jak… Pogledam kroz prozor tako. Sav svet mi je mrak. Druge greje sunce jarko, meni zgaso zrak… Sirotanu oduzeli zavičaj i sve… Nema moje otadžbine, dara mome snu…”.

Pesnik Francišak Baguševič prevodilac, publicista, pripadnik revolucionarne demokratije, otac kritičkog književnog realizma kod Belorusa, a uz pesme piše priče, basne, bajke, itd., a najviše se interesuje za teme socijalne nepravde, a svojoj napaćenoj braći peva 1894 godine i kaže: ”Braćo rođena, oblaci mrki!... Nema vam nigde za predaha luke!... Kao ovčice letite, eto… Zemlje nemate, očito, svoje, ni utočišta, niti svoga kuta… Nema vam zaštite danas ni sutra!...”.

Pesnik Janko Lučina (Ivan Nesluhovski) esejista, prevodilac sa ruskog i poljskog, železnički inženjer, pripadnik narodnjačke tradicije, najviše piše o brigama svoga naroda, i veli, pitajući: ”Oj, kaž’te mi, kažite, kako treba da živim?... Gde ću na tom svetu ja pravdu za se iskati?... Niko da nam otkrije koji put je do toga, šta je bratsko, šta nije – išti istinu u Boga. Pitaj savest sopstvenu i u sebe se uzdaj. Kad se muke pokrenu i zlo se razuzda… što i kog bi da muči naša sudba seljačka”.

Prva pesnikinja u ovoj Antologiji jeste Cjotka (Elajza Paškevič) prosvetna radnica, učenica nacionalno-oslobodilačkog pokreta, jedna od vođa Beloruske socijalističke stranke, proganjana, a pisala je i za decu, pored svoje rodoljubive poeziije, koja 1908 peva o oluji koja neumitno dolazi: ”… Opet lutaju svetom snovi, opet vihori silno viju. Opet dolazi na nas oluja, opet su munje, luč do luča, opet bezumlje prirode buja, opet će osuti sveža tuča”.

Pesnik Janko Kupala (Ivan Lucevič), piše drame, eseje, prevodi, otac novije beloruske književnosti, nosilac počasnog velikog zvanja Narodni poeta Belorusije, seoski alas, pisar, bibliotekar, novinar, književnik, koji se 1905-07 upita, ko to dolazi, ko to ide: ”A ko to ide… - Belorusi. Čime su ono obremenjeni, svi u opanke obuveni? - Nepravdama. Kud ih to nose nepravde gadne, kome da pokažu svoje jade? – Svetu celom… Šta hoće oni, taj svet šta čeka, prezren i slep od pamtiveka? - Ime čoveka”.

Pesnik Jakub Kolas (Konstantin Mickevič) prozni pisac, piše drame, eseje, prevodi, lingvista, prosvetni radnik, pripadnik socijal-demokratskog pokreta, hapšen, učesnik Velikog rata, koji 1911-23 peva: ”O, kad bih mogao samo iz početka životnim putem, redom, po poretku, da prođem opet, sve pogledam zatim, da skupim ono kamenje sa staze s kojim nam sile mladosti odlaze - proleću svojem želim da se vratim. Proleće… Ti nisi za me! Nisi ti mene grejalo iz tame… Ne može da se vrati talas mutni koji se jednom niz reku zaputi… Ne može niko iz okvira svojih, van zakona koje mu život piše… Nećeš se vratiti, proleće, meni kao taj talas vazneseni”.

Druga pesnikinja u Antologiji jeste Konstancija Bujla (pravo prezime Kalečic), koja 1914 godine peva: ”O, vale! Na oltaru spalih sve načisto… Moj pepeo – za žrtvu nemam već drugo ništa… Moj žrtvenik je bio previše usijan… Deo po deo duše slagah na žrtvenik. A on sve spali… tako previše usijan… I mada više nemam da žrtvujem ništa, ne grmi protiv mene prokletim prekorom, jer nada s oltara još je kao iskra”. Godine 1937, pevaće o tuzi: ”I neću jadu da se podam, doći će proleće na kraju! Spraće se bol moj - ko u maju što se prečisti crna voda”.

Pesnik Maksim Bagdanovič prevodilac, kritičar, književni istoričar, esejista, utemeljivač evropskih pesničkih oblika u Belorusiji, godine 1910 peva: ”Ne vidi svet premoren da je, kroz dimni oblak nežan, mesec na nebu postao zelen i da će brzo postati snežan”. Godine 1913 piše: ”Bio si kao luna sirak. Svetlost, lepotu si, prostor tražio – i od svih udaljen, ko luna, bio si usamljen: živeo sam, i tako umro”. Godine 1912-15 kaže, pitajući se: ”A šta smo mi? Samo putnici – saputnici na nebesima. Pa čemu na zemlji svađe i zavade, boli gorčine, ako svi zajedno letimo ka zvezdama?”.

Pesnik Ales Garun (Aleksandr Prušinski) učesnik narodno-oslobodilačkog pokreta, rukovodilac Socijal-revolucionarne partije, radnik, hapšen, robijao, a umire od posledica hapšenja prerano, sa 33 godine života, objavio samo jednu zbirku poezije, a jedno vreme njegovo ime bilo izbrisano iz povesti, čak 60 godina, a pesnik kaže gledajući u zvezde: ”… I tužan-tužan sam što nisam gore s njima. Što mi sudbina ne dade da živim tamo, pa da na nebu svoje zlatne staze imam… Možda bih saznao šta večnost znači tamo… I u toj tuzi zavapi pitanjem žudnja: zašto mi Gospod spremi sudbinu čoveka?”. U pesmi “Prihvatilište”, kazao je: ”Spava duša… Razum spava! Ponekad me budi neko, kao da me izigrava, kao prekoreva meko…”.

Pesnik Kazimir Svajak (Konstantin Stapovič) publicista, dramski pisac, klerikalni katolički romantičar, jedan od zagovarača beloruske nacionalne ideje, reče: ”Ljudi sanjaju o sreći: O, Bože moj, a ja ne mogu da zaplačem”.

Pesnik Leopold Rodzevič (Hana Galubjanka) dramaturg, pripovedač, publicista, jedan od revolucionarnih pokretača na zapadu Belorusije, peva svojoj muzi: “Ti, muzo, narodu s puno ponosa… i odjeka slave negdašnjeg sveta, izatkala si u šarama divnim, ko sluckim, naročit leteći ćilim… da sklapaju dobar vekovečni savez Dažboga sa Krajem heljde i rutvica… novo me raduje, proslavljam davninu, daljine pređene bujaju mi snovi… Napajam se medom kojim krepi ljiljan”.

Pesnik Ignat Kančevski piše publicistiku i eseje, a kaže: ”… Knez poslednji sve Litve… u zamrli grad ćuteći gleda do razdanja samog… I čeka da nad rekom noć razastre maglenu penu…”.

Pesnik Vladzimir Žilka umire nasilnom smrću, prerano sa svoje 33 godine života, a studirao je u Pragu, bio recenzent, kritičar, prevodilac, koji 1922 piše: ”… Ja bih da ugledam spas… Sudbinu maču prepuštam, stražarima davno uz muk… Pesma mi dotiče dušu, al’ ne razumem joj zvuk… Ne zna se stvari suština: polje ko zagonetka sni, sakrila tajne sudbina, prekrila dalji, ko zid… Gasi se lagano žar… Samo se pesma još čuje - al’ ne razabirem reč”. Godine 1923 u pesmi “Lepota”, kaže: ”Mutni i nemirni su snovi ljudi, i tavni putevi im zapleteni… Mislimo, spojivi su duh i masa, sklad i života i smisao jasan; utočišta ima, smirenje je tu, tu gde se osmeh savršenstva sluti. Al’ čudno: neverni su takvi puti, a k njoj nas vodi čovečanstva žud”. Godine 1924 piše: ”I biti nem, i tiho bezimen, i ne znati potrebne reči, ni slike, ni vezivne rime, ni čežnjive reči ne naći; osećati i krila nad rukom, a nemati snage da uzletiš… O, smrtni bole, nemoćna muko! Užase jalovi, užase bledi!”. Godine 1925 kaže: ”Spas ne postoji osim u lepoti. Za molitve moje ti si duša ploti… Toga koga štitiš nepovredivim činiš”.

Pesnik Vladzmiri Dubovka pisac, prevodilac, esejista, prosvetni radnik, professor belorusistike, a od 1930-58 radi u Čuvašiji u Krasnojarskom kraju na Dalekom Istoku gde je represiran na fizički rad, a pisao je i za decu, a 1922 godine kaže: ”Tuga uz vidik prijanja, rone se nezadržive suze… Za njima jesenja očajanja… Rađa se nada: nek se sanja! Jer će u vrbe vetar da uzme tugu koja uz vidik prijanja, i nezadržive suze…”. Godine 1925 kaže: ”Mesec orahe sa grana bere, pa ih rasprši nad Vaseljenom… snovi su neugasivi čudno… Glas buljine para ljudske uši, horizont se zavio crninom. Ljudi vole da peglaju dušu, kada duša ne pripada njima”.

Pesnik Mihas Mašara pisac, presnik borbenog duha, 1932 peva: ”Ja sam svitac majskog mraka, potok jezika seljaka!... Ja sam poput meteora… Izađoh iz tame, plesni, da sagorim sam u pesmi”. Godine 1935 kaže: ”A naša povezanost s cvetom jedan je rečiti sinonim – komarac spojen s celim svetom. Razumeti i osećati vezu međ živima je sreća… Pozdravljam pesmama život i verujem u lepe skaske”.

Treća pesnikinja jeste Natalija Arsenjeva prevodilac, piše pozorišne komade i operete, a nakon Drugog svetskog rata emigrira u Ameriku, dok iz Helmna 1932 godine, piše pesmu “Večernja misterija”, gde kaže: ”…zatrese se pruće od strepnje, kad otkrije krok crne noći… I rosama  zaplače vetar, u sumraku krijući oči…”. Iz Helmna, takođe 1933 piše: ”… sivi mrak puzi po zemlji, noć promoviše… A noć crni krug zateže, steže iz bdenja, jače i jače, kao pred gušenje sve je. Tiho uzdiše muk, il’ se ironično smeje. Srce prhće, ko ptica iz krletke žica, da od smrknute noći izmoli spasenje… pusti mi srce da krene sreći i nadahnuću, bez bola za mene!”.

Pesnik Vladzimir Hadika prevodilac, kulturni radnik, pripadao književnoj grupi “Mladež”, koji su stvarali jedan novi jezik poezije i novi vid umetnosti, a 1926 peva: ”Senke u panici jezikom klepeću s međa što polja mere… O, želje smešne i glupe!... Proleće smatraju samo šalom… Gle, ti, budala! Bura će kosu da počupa…Vidik već varniči iskrama lako, ko prelivena kupa”.

Pesnik Pjatrus Brovka narodni pesnik, akademik, dobitnik Lenjionove nagrade, koji 1968 veli: ”Kad spokoj prihvatiti moram, od zemlje tražim jednu  milost: da me pokrije krilom orla, prostre mi golubinje krilo… Za orlom gledah u vis mnogo i golubinju dušu nosih”.

Pesnik Sjargej Dzargaj prevodilac, humoristat, satiričar, godine 1972 peva: ”A šta to izmišljaš, zaludni poeto… Ne može što želiš da se ikad zbude. Zar bi hteo sunca da promrkne sjaj? Priđi svemu tome aršinima drugim, pa mu pravi značaj onda daj. Treba dobro da se sve proceni – dela, čuvstva, ljudi, neba znak. Sunce nam je doseglo sad zenit, i senke su, dakle, smanjile svoj krak”.

Četvrta pesnikinja jeste Larisa Genijuš, koja se u Rusiju vratila 1948, te bila osuđena, a nakon logora od 1956 živela sama u mestu Zelvi, koja se 1940 zapita: ”Ko se u put sumračan nebeski zaljubio?”.

Pesnik Anatolj Astrejka prevodilac, novinar, godine 1946, iz grada Grodno, piše, reci peva: ”O, Njemenu, slavo i pesmo mog naroda i zemlje mile! Za dušmane grobnica tesna ne jednom su vode ti bile… U obalu koju ti tešeš, kamenitu, granjem obraslu, ne biješ, već volšebno plešeš tim plavetnim valima krasnim”.

Pesnik Maksim Tank (Jaugen Skurko) kulturni radnik, akademik, dobitnik Lenjinove nagrade, revolucionarni rukovodilac, esejista, prevodilac, 1937 peva: ”Urekli su, majčice, sina tvoga ljudi, urekle su njive i polja… Začarali i oči predeli plavi, u zelenih svitanja vatri… Ne pomažu danas trave od uroka, nit molitva tvoja sad što ume… da zaspim uz eho plavokrile šume… pod teretom teškim seljačkog jada…pa ću poći dalje kroz šume, poljane, putevima tvojim, Beloruski Kraju”. Godine 1961 kaže: ”Orluju dva orla nad širokom stepom…Tišina. Ni gore više ne romore”. Godine 1966 peva: ”Skeptici pregledali nebo i nisu pronašli ni prvo nebo, ni drugo, ni sedmo…”.

Pesnik Arkadz Kuljašov jedan od najpoznatijih pisaca, narodni pesnik Belorusije od 1968, prevodilac, pisao filmska scenarija i tv drame, a 1951 veli: ”Suncokret dragi uveče klone, tako ga skoli hladovina rana, kao da dvojne strme nebosklone sa suncem obigra u toku dana… I skoro glavu daću da je to sunce posejalo svuda po celoj zemlji svoju malu braću”.

Pesnik Pimen Pančanka narodni pesnik Belorusije, 1945 peva: ”Grom udara kamdžijama žutim, kao da se nadahnuo ratom… Na dubokom nebu razbacane vidim hrane oblaka ostatke… I grmnu veseli pucanj ptica, voća i rose”. Godine 1978 reče: ”Bez putovanja, bez jadikovki onih – u dečji miris trave zaronih”.

Pesnik Anatolj Bjarozka 1944 emigrira u Ameirku, a 1989 u Minesoti izlazi mu knjiga poezije u kojoj kaže o smrti jednoj: ”… nadu si ledila svojim dahom… tvoje belo ime je kao tišina… Kroz prozor se cedilo svetlucanje svitanja, na staklima su se palile iskričave sretenjske sveće. A na zvoniku udaraše zvona udariše zvona. Potmulo. Za dušu”.

Pesnik Aljaksej Pisin piše i za decu, novinar, kulturni radnik 1973 peva: ”Braćo razumna, ne tajim, u pucnju vešt sam i ja - neka jelenu mom prija život i senovit gaj…U jasici, možda, snuje, đika jelena mog strah”.

Pesnik Ales Salavej (Alfred Radzjuk-Kadnjak) nakon 1944 odlazi u emigraciji, a živeo je u Pragu, Beču, a od 1949 u Australiji, a 1952 peva: ”I točak istorije se okreće, u njemu – večito isti dan jedan: zamasi krila sokola što uzleće nad horizontom, ambisu predan. Visoki let i dubok pad. Pa sada, shvati života tok nezadrživi: probaj visinu, spusti se bez pada, opet se krilat rađaj, i živi”.

Pesnik Ales Barski (Aljaksandr Barščevski) magistrirao u Varšavi, professor belorusistike, prevodilac,1975 peva: ”Napetom sabljom nervne munje perun je kamenu rasekao grudi… Odavno je već prigušen onaj eho očajanja, obezubele zmije munja, breza se podigla, gnezdo savijeno u treskolini tesnoj, i na grani, kao na krilu razvila ptica živu pesmu”.

Pesnik Vladzimir Karatkevič u Kijevu završava rusistiku, a u Moskvi i kurs za scenariste, piše prozu, drame, scenarija, eseje, a1960 stihove: ”Sunce u svakoj suzi… O, da je večan taj život!”. Godine 1969 kaže: ”Kad umire drveće, ono pada na zemlju sporo… Kad umiru životinje, ostaju u polomljenom šumskom granju… Kad umiru gradovi, na anfiladama koračaju riđi lavovi… Kad umiru planete, ostaju olovne vode… Kad umre ljubav… Ali ljubav ne umire. Ona ostaje večno u grudima koje likuju u čežnji reči… smrti za ljubav nema. Samo je čovek smrtan… Srce pamti ljubav i kad je postalo pepeo iz vatre… Prepuno tuge, mrtvo srce se priseća i onoga čega nije bilo i neće ga nikada više biti… Sve pamti i mrtvo srce, i vije se s krikom predsmrtne i opet besmrtne čežnje…”.

Pesnik Nil Gilevič esejista, naučnik, prevodilac, satiričar, najviše prevodio sa bugarskog, ali je prevodio i sa jezika jugoslovenskih naroda, 1976 peva: ”Ja ću leći-prileći pokraj druma širokog: malčice sam sustao. Očas ću da dremnem”. A onda kaže i ovako: ”I ti, uz muziku miliona struna, sav srećan šapućeš: ”Poverujte, ljudi – u bujanje brzo dneva i nauma, u berićet njiva i srca iz grudi!” “.

Pesnik Aleg Lojka kritičar, doktor nauka, akademik, dekan filološkog Minskog fakulteta, naučnik, istoričak književnosti, prevodilac, 1968 peva: ”Padam u zeleni magnet trave…”.

Pesnik Anatolj Vjarcinski prevodilac, piše drame, kritie, knjige za decu, 1965 veli: ”Ja to vidim ovako… čovek se kreće naviše - ka željenom vrhu, ka zatvorenom vršku… A na vrhu, na zavetnom vršku stoji drugi čovek, pruža mu riku i kaže: Pozdravljam te! Ja sam tvoj brat i prijatelj, pravi, verni prijatelj. Došao je kraj tvoje usamljenosti”. Godine 1972 stihovi: ”Danas me skolila gorčina. Danas sam video i ja, izgore zvezda s visna… Nisam pitao: ”Čija?” “.

Pesnik Rigor Baradulin satiričar, prevodilac, 1963 peva: ”Vredni sužnji uzemljeni. Neka neko jednu granu takne – bol te šume jeknuće u meni… Ja ću Sunce s pesmom osatrelom na ljuljašku zelenu izvući… Hmelj prolećni mešaću u peni. Pod vetrima nemih vejavica žar oluja sazreva u meni”.

Pesnik Vasilj Zujonak piše i za decu, a 1973 peva: ”Od bele patnje ljudske zanemela zemlja, kad kričahu guske s neba koje memla. Sumrak će prećutat šta ta jata vide…”. Godine 1982 veli: ”Imam dva krila - zemlju i nebo. Na njima sam leteo pre rođenja… Pa kada ću, kada ću opet leteti na oba? Odgovorite mi, zemljo i nebo? Da nije, kad se sa vama slijem?”.

Pesnik Genadz Buravkin prozni pisac, novninar, prevodilac, piše za decu, stvara filmska scenarija, a 1970 stihove: ”Idemo stazama na koje nam povratka nema. Idemo detinjskom šumom zaraslom”.

Pesnik Janko Sipakov prevodilac, esejista, piše prozu, satire, a 1965 stihove: ”Zalazi jabuka… I trava-horizont njen – već joj se sasvim približuje… Podmetnite ruke! U njih će se spustiti, opalivši nam dlanove, to uzrelo sunce. Pazite, da se ne opečete kad varnice, zraci sunca, oko jabuke planu”. Godine 1964 veli: ”I rosa ima koren. Ja to tvrdim, jer video sam kako slavuj svija - kaplju po kaplju, kao zrnca ih otkida, i, repom pobrljivši, poput guske ih ispija”.

Pesnik Anatolj Gračanikov novinar, inženjer, piše za decu, prevodi sa srpskohrvatskog, a 1971 ševa: ”Ako žudi za visinom drvo, nije dosta da poželi gore. I zbog toga uvek mora prvo da oslušne šta govori koren”.

Pesnik Jan Čikvin prevodilac, istoričar književnosti, 1985 peva: ”… slabi u grudima moj prvi od rođenja krik i gasi se u srcu rasplamsali požar; prebolelo me sve – i ne ostade bola, ni znakova pitanja, ni pritajene tuge, i manje isplata, i manje obračuna!”.

Peta pesnikinja u ovoj Antologiji jeste Nadzeja Artimovič prevodilac, koja 1990 piše: ”… pa belom danu ja mislim da postoji u životu samo jedna pobelela reka… nekad u ćutanju živi belo proleće”.

Pesnik Ales Razanav prevodilac (1989 preveo ”Antologiju srpske poezije”), kaže: ”Ja vidim mnogo reči, vidim mnoštvo ljudi. Svi oni govore kako treba razlikovati neiskrenost od iskrenosti, privid od istine, nameru od učinjenog, brigu samo o sebi od brige o drugima… I reči, i ljudi, sve živo je pokriveno injem. I suva se stabla ne razlikuju od stabala živih”. U pesmi “Pukotina”, kazaće: ”Put koji me vodi povrnu se popreko i postade pukotina… Ja prelazim preko sedam carstava… ali suština je u tom bezuslovnom, u tom konačnom, u tom jedinom koraku koji će mi omogućiti da prekoračim…”.

Pesnik Anatolj Sis, jeste najmlađi pesnik u ovoj plejadi, poslednji odabrani, a rođen 1959, koji godine1989 peva: ”Polje… u oreolima suncokreta… žuti vetar pčele gladi… strašno duva… žutim vetrom… ide preko polja večnost… pčele žaokama bodu majku… iz očiju… niz obraze teku suze…”.