KONCENTRACIONI LOGOR TARRAFAL…

 

 

Dana 23 aprila 1936 godine, objavljen je dekret zakona br. 26 539 o stvaranju „kaznene kolonije za političke i društvene zatvorenike u Tarrafalu“, na ostrvu Santjago na Zelenortskim ostrvima.

Takođe bio je poznat kao „Logor spore smrti“, njegova lokacija imala je za cilj da odagna „najproblematičnije“ i najopasnije otporaše, u teške klimatske uslove i loše uslove zatočeništva, da pokaže da će represija biti sprovedena u ekstremnim (lošim tretmanima, mučenja, prinudnog rada, oskudne hrane i nedostatka medicinske pomoći).

Esmeraldo Pais, lekar terenske službe, čak je rekao: „Nisam ovde da bih lečio, već da potpisujem umrlice“.

Koncentracioni logor Tarafal počeo je sa radom 29 oktobra 1936 godine, primivši prvu grupu od 152 politička zatvorenika, mnoge učesnike od 18 januara 1934 i Ustanike pobunjenih mornara.

Dana 8 septembra 1936 godine, grupa mornara sa brodova Bartolomeu Dias, Dao i Afonso de Albuquerque odlučila je da se suoči sa diktaturom sa uverenjem o pobedi oružanog udara protiv fašizma. Vojni ustanak je bio rezultat snažnog dela agitacije i mobilizacije nezadovoljstva među mornarima, koji je organizovala Organizacija Revolucionarna Armada, struktura koja je ujedinila ćelije portugalske Komunističke partije u mornarici, sa ciljem da juriša na zatvore na Azorima, oslobađajući zatvorene drugove i tamo uspostavljajući privremenu vladu koja će tražiti pad Salazara.

Vlada je bila svesna priprema i nakon nekoliko sati je pobunu stavila pod kontrolu, naredivši vazdušnim snagama da intervenišu protiv pobunjeničkih brodova. Salazar je naredio bombardovanje pobunjeničkih brodova, iz obalske artiljerije, i poteru za pobunjenicima, što je rezultiralo sa 12 smrtnih slučajeva. Uhapšeno je 208 mornara, 82 su osuđena, a 44 poslata u tvrđavu Angra do Heroismo, 4 su zatvorena u tvrđavu Peniche. Od toga, 34 su bili deo prvog kontingenta od 150 političkih zatvorenika poslatih u koncentracioni logor Tarafal u oktobru 1936 godine.

Zatvorske kazne su se kretale od 16 do 20 godina, većina zatvorenika je otišla tek kada je Tarrafal zatvoren 1954 godine, a 5 od ovih mornara umrlo je u Tarrafalovom „logoru spore smrti“.

Logor je zatvoren 1954 godine, a u njemu je bilo 340 zatvorenika, od kojih su 34 umrla. Ponovo bio je  otvoren 14 aprila 1961 za prijem političkih zatvorenika iz oslobodilačkih pokreta Angole, Gvineje Bisaoa i Zelenortskih ostrva. Zatvorenici bi bili pušteni tek 1 maja 1974 godine.

Dana 2 avgusta 1937, došlo je do pokušaja bekstva zatvorenika iz Kaznene kolonije Zelenortskih ostrva, Tarafal, koji je uključivao saradnju dva stražara, a u poslednjem trenutku je propao. Zatvorenici koje direktori logora smatraju odgovornim biće podvrgnuti žestokim premlaćivanjima i mučenju. U "tiganju" će biti kažnjeno 17 zatvorenika. Danima kasnije pravi se jarak oko polja. Godinu dana kasnije, 2 avgusta 1938, novi pokušaj kolektivnog bekstva iz logora Tarafal. A 4 odgovorna za režiju: Manuel Alpedrinha, Joao Faria Borda, Oliver Bartolo i Gilberto Oliveira. Kazna se sastoji od ograničenja režima dopisivanja sa inostranstvom.

Dana 18 februara 1978 godine, hiljade ljudi putovalo je kroz Lisabon po jakoj kiši, nakon prenosa posmrtnih ostataka onih koji su izgubili živote u koncentracionom logoru Tarafal.

U veoma pravednom i jezivom odavanju počasti „tarafalistima“ ubijenim od fašizma, tog dana je svečano otvoren Memorijalni mauzolej na groblju Alto de Sao Joao, podignut javnom pretplatom, gde je pored imena 32 smrtne žrtve, piše: „Onima koji su u dugoj noći od fašizma bili nosioci slobode i za slobodu ginuli u koncentracionom logoru Tarafal“.

Četiri godine nakon 25 aprila, antifašističko pamćenje izašlo je na ulice sa parolama „Tarrafal nikad više“ i „Fašizam nikad više“, ostvarujući jedan od najamblematičnijih trenutaka u sećanju na represiju i diktaturu.

Dana 26 januara 1954 godine po prvi put je zatvoren koncentracioni logor Tarafal, na Zelenortskim ostrvima. Između 1936 i 1954 kroz njega je prošlo 375 zatvorenika, uključujući republikance, socijaliste, anarhiste, komuniste, borce u Španskom ratu, a 32 su izgubljena života. Francisco Miguel bio je poslednji zatvorenik koji je napustio Tarrafal, u ovoj prvoj fazi.

Šest godina kasnije, sa izbijanjem kolonijalnog rata, Tarrafal će se ponovo otvoriti u junu 1961 godine, sada namenjen nacionalistima bivših kolonija, zatvarajući vrata tek 1 maja 1974. Prvi zatvorenici će stići u februaru 1962, dolazeći iz Angole. Usledili su Gvinejci i Zelenortska ostrva, ukupno 227 muškaraca, da bi 4 na kraju umrla tamo. Angolac Justino Pinto de Andrade bio je jedan od poslednjih zatvorenika u Tarrafalu.

Posle 67 godina nakon prvog zatvaranja i skoro 60 nakon ponovnog otvaranja, u logoru Tarrafalu se danas nalazi Muzej otpora Zelenortskih ostrva, koji je ponovo otvoren, uz obećanje izvršne vlasti Zelenortskih ostrva, da će napraviti istraživanje kako bi saznali da li još uvek ima ostataka bivših zatvorenika da budu premešteni. I tu, na mestu najdublje nehumanosti i terora, nasilja i varvarstva, sada je prostor za sećanje i počast svima koji su prošli i pali u zloglasnom „Logor spore smrti“.

Dana 28 maja 1926 vojnim udarom započeo je dug period od 48 godina represije i nasilja u zemlji.

Okončanjem republike u krizi, nesposobne da se regeneriše, opkoljena napadima autoritarnog, antiparlamentarnog i antidemokratskog desnog krila, počela je vojna diktatura (1926-1933) u okviru koje će se pojaviti Salazar i Estado Novo (1933-1974).

Između 1926 i početka 1930-ih izvršen je prvi napad konzervativnih, tradicionalističkih i fašističkih prava na institucije liberalne države, a zemlja živi krvave godine sa stotinama mrtvih i hiljadama političkih zatvorenika i deportovanih. U svojevrsnom „larvalnom i povremenom građanskom ratu” usledili su državni udari i pobune protiv Vojne diktature i pojave fašizma.

Unaprjeđujući represivni aparat koji je dolazio iz pozadine i neke svoje samovolje, vojna diktatura je pojačala represiju, posebno 1927 i 1928 godine, i uspostavila svoju mrežu zatvora i koncentracionih logora.

Naime, 1928 godine zatvor Aljube postaje politički zatvor. Za političke i socijalne zatvorenike, Aljube je, u ovoj početnoj fazi, služio kao skladište za zatvorenike i kao „okretna ploča“ za elemente opozicije koje su usledile za deportaciju i za negostoljubive i nesigurne koncentracione logore u Angoli, Zelenortskim Ostrvima, Gvineji ili Timoru, gde diktatura masovno hapsi republikance, reviralhiste, socijaliste, anarhosindikaliste i komuniste.

I 48 godina diktature odgovaralo je 48 godina otpora za slobodu i demokratiju. Muzej otpora i slobode Aljube odaje počast svim ženama i muškarcima koji su se herojski borili.

Izvor: https://www.museudoaljube.pt/en/  (Muzej otpora i slobode, Lisabon)

(prevod sa engleskog)