AL-JAHIZ ISLAMSKI TEOLOG I UČENJAK...

Al-Jahiz bio je veliki islamski naučnik. Rođen je oko 776 godine u Basri, u Iraku, a umro decembar 868/januar 869, u Basri, u Iraku.

Hiljadu godina pre Darvina, Al-Jahiz je došao do zaključka da moraju postojati neki mehanizmi koji utiču na evoluciju životinja. On piše o tri glavna mehanizma; borbe za postojanjem, transformaciji vrsta jedne u drugu i faktorima životne sredine. Stoga je zaslužan za iznošenje principa prirodne selekcije (odabira).

U enciklopediji “Britannica”, piše sledeće:

“Al-Jahiz, (rođen oko 776, Basra, Irak - umro 868/869, Basra), islamski teolog, intelektualac ​​i književnik poznat po svojoj individualnoj i majstorskoj arapskoj prozi.

Njegova porodica, verovatno etiopskog porekla, imala je samo skroman položaj u Basri, ali njegov intelekt i duhovitost su ga prihvatili u naučnim krugovima i društvu. Tokom vladavine abasidskog halife al-Ma muna, Al-Jahiz se preselio u glavni grad vlasti, Bagdad. Nije zauzeo poziciju na dvoru, ali se izdržavao, barem delimično, prilozima mecena, često visokog ranga, u zamenu za posvete svojih knjiga. Kada se sud preselio u Samarra, Al-Jahiz je otputovao tamo, ali se nedugo pre svoje smrti povukao u Basru.

Sačuvano je nekoliko njegovih rasprava o teologiji i politici; neki su poznati samo iz citata (navoda) drugih autora. Njegova remek dela u prozi su, međutim, dostupna. Mnogi od njih su eseji na različite teme; druge su antologije u kojima je Al-Jahiz uveo poeziju, šale i anegdote, koliko god bile nejasne ili smele, da bi ilustrovao svoje stavove. Njegov nedovršeni Kitab al-hayavan („Životinje“), u sedam tomova, je bestijarij koji se bavi Aristotelom i takođe antologija arapske književnosti sa životinjskim temama kojima su dodane teološke, sociološke i lingvističke rasprave. Kitab al-bayan wa al-tabyin („Elegancija izraza i jasnoća izlaganja“), još jedno dugo delo, bavi se književnim stilom i efikasnom upotrebom jezika. Kitab al-bukhalaʾ („Knjiga škrtih“) jeste zbirka priča o srebroljubivosti. Al-Jahiz, u stvari, u svojim delima pruža celokupno obrazovanje iz humanističkih nauka svog vremena.

Iako vredan pažnje po svojoj intelektualnoj slobodi, Al-Jahiz je često podržavao vladinu politiku u svojim spisima. On je, na primer, bio deo racionalističke Mu’tazilitske teološke škole koju su podržavali halifa Al-Ma’mun i njegov naslednik. Kada je Mu’tazilizam napustio kalif Al-Mutawakkil, Al-Jahiz je ostao naklonjen pisanju eseja kao što je Manaqib at-turk (“Exploits of the Turks,” – “Podvizi Turaka”, u Journal of the Royal Asiatic Society, 1915), rasprava o vojnim kvalitetima turskih vojnika, od kojih zavisi politika vlade”.

Na “Wikipedi”-i, može se još saznati o Al-Jahizu, sledeće, a dosta opširnije (uz trud da se prevede sa engleskog):

Abu Uthman Amr ibn Bahr al-Kinani al-Basri, najviše poznat pod imenom Al-Jahiz, (“The Bug Eyed”, Okata buba), rođen 776 – umro decembra 868/januara 869) jeste arapski prozni pisac i autor književnih, teoloških, zooloških i političko-religijskih polemika. On je zaslužan za opisivanje određenih principa vezanih za prirodnu selekciju (odabir).

Ibn al-Nadim navodi skoro 140 naslova koji se pripisuju al-Jahizu, od kojih je 75 sačuvano. Najpoznatiji su “Kitab al-Hayawan” (Knjiga o životinjama), kompendijum od sedam delova (7 naučnih knjiga) o nizu tema o životinjama kao polaznom tačkom; “Kitab al-Bayan wa-l-tabyin” (Knjiga elokvencije i izlaganja), opsežno delo o ljudskoj komunikaciji; i “Kitab al-Bukhala” (Knjiga škrtih), zbirka anegdota o škrtosti (srebroljublju). Tradicija tvrdi da je bio ugušen na smrt kada je na njega pala ogromna količina knjiga.

Pravo ime al-Jahiza bilo je Abu Uthman Amr ibn Bahr ibn Mahbub. Njegov deda, Mahbub, bio je štićenik ili mavali 'Amra ibn Qal' al-Kinani-ja, koji je bio iz arapskog plemena Banu Kinanah. O ranom životu al-Jahiza ne zna se mnogo, ali njegova porodica bila je veoma siromašna. Rođen u Basri početkom 160/februara 776 godine, on je u knjizi koju je napisao tvrdio da je bio član Banu Kinanah-e. Međutim, deda al-Jahiza je navodno bio crni jammal (cameleer; gonič kamnila) – ili hammal (nosač); rukopisi se razlikuju – od ‘Amra ibn Qal-a’ zvanog Mahbub, sa nadimkom Fazarah, ili Fazarah bio je njegov deda po majci, a Mahbub po ocu. Međutim, imena su možda bila zbunjujuća. Njegov nećak je takođe izvestio da je al-Jahizov deda bio crnigonič kamila. U ranoj islamskoj Arabiji, oznaka Crnog (arapski "as-swadan") je korišćena za opisivanje ljudi kao što su Zutt i Zanj, i na osnovu toga, nekoliko naučnika je izjavilo da al-Jahiz potiče od jednog iz ove crne zajednice, a neki čak sugerišu da je on verovatno afričkog porekla.

Prodavao je ribu duž jednog od kanala u Basri da bi pomogao svojoj porodici. Finansijske poteškoće, međutim, nisu sprečile al-Jahiza da neprestano traži znanje. Sa grupom drugih mladih okupljao se u glavnoj džamiji u Basri, gde bi razgovarali o različitim naučnim temama. Tokom kulturne i intelektualne revolucije pod Abasidskim kalifatom knjige su postale lako dostupne, a učenje dostupno. Al-Jahiz je studirao filologiju, leksikografiju i poeziju među najučenijim učenjacima u školi u Basri, gdje je pohađao predavanja Abu Ubaydah-e, al-Asma'i, Sa'id ibn Aws al-Ansari i proučavao ilm an-nahw (sintaksu) sa Akhfash al-Awsat (al-Akhfash Abi al-Hasan). Tokom dvadeset i pet godina studiranja, al-Jahiz je stekao značajno znanje o arapskoj poeziji, arapskoj filologiji, preislamskoj arapskoj istoriji, Kur'anu i hadisima. Čitao je prevedene knjige o grčkim naukama i helenističkoj filozofiji, posebno o grčkom filozofu Aristotelu. Al-Jahiz je takođe bio kritičan prema onima koji su sledili Hadise Abu Hurayra, nazivajući svoje protivnike hadisima al-nabita („prezreni“).

Al-Jahiz je umro 250 [A.D. 869], tokom kalifata al-Mu'tazza. Al-Nadim prenosi da je al-Jahiz rekao da je otprilike istih godina kao Abu Nuwas i stariji od al-Jammaza.

Dok je još bio u Basri, al-Jahiz je napisao članak o instituciji kalifata. Rečeno je da je to bio početak njegove karijere pisca, koja će postati njegov jedini izvor života. Priča se da mu je majka jednom ponudila poslužavnik pun svezaka i rekla mu da će zarađivati za život od pisanja. Za života je napisao dve stotine knjiga o raznim temama, uključujući Kur'an, arapsku gramatiku, zoologiju, poeziju, leksikografiju i retoriku. Al-Jahiz je takođe bio jedan od prvih arapskih pisaca koji je predložio potpunu reviziju jezičkog gramatičkog sistema, iako to neće biti preduzeto sve dok njegov kolega lingvista Ibn Mada nije preuzeo ovu stvar dve stotine godina kasnije.

Al-Nadim je citirao ovaj odlomak iz knjige al-Jahiz:

“Kada sam pisao ove dve knjige, o stvaranju Kur'ana, što je načelo kome je komandant vernih dao važnost i čast, i drugu o superiornosti u vezi sa Banu Hashimom, Abd Shams-om i Makhzum-om. Šta sam imao osim da sedim iznad Simakana, Spica i Arcturusa, ili na vrhu Ayyuq-a, ili da se bavim crvenim sumporom, ili da dirigujem Anqa-om vodeći ga glavnom žicom do Najvećeg Kralja”.

Al-Jahiz se preselio u Bagdad, tada glavni grad Abasidskog kalifata, 816 godine nove ere, jer su kalifi ohrabrivali naučnike i učenjake i upravo su osnovali biblioteku Bayt al-Hikmah. Ali al-Nadim je sumnjao u al-Jahizovu tvrdnju da je kalif al-Ma’mun hvalio njegove knjige o imamatu i kalifatu, zbog njegove elokventne frazeologije i upotrebe govora na pijaci, kao i za elitu i kraljeve , bilo je preterano samoveličanje i sumnjao je da je al-Ma’mun mogao izgovoriti ove reči. Rečeno je da se Al-Jahiz divio elokventnom književnom stilu direktora biblioteke, Sahla ibn Harun-a (d. 859/860) i citirao njegova dela. Zbog pokroviteljstva kalifa i njegove želje da se uspostavi i dopre do šire publike, al-Jahiz je ostao u Bagdadu.

Al-Nadim daje dve verzije anegdote koje se razlikuju po izvoru: njegov prvi izvor je Abu Hiffan, a njegov drugi je gramatičar al-Mubarrad, – i prepričava priču od al-Jahizove reputacije kao jednog od tri velika bibliofila i učenjaka – druga dvojica su bili al-Fath ibn Khaqan i sudija Isma'il ibn Ishaq – tako da „kad god bi knjiga došla u ruke al- Jahiz bi je pročitao, gde god se zatekao. Čak je iznajmljivao radnje u al-warraqun-u radi učenja”.

Al-Jahiz je zamenio Ibrahima ibn al-‘Abbas-a al-Suli-ja u vladinom sekretarijatu al-Ma’muna, ali je otišao nakon samo tri dana. Kasnije je u Samari napisao ogroman broj svojih knjiga. Halifa al-Mamun je želeo da al-Jahiz podučava njegovu decu, ali se onda predomislio kada su se njegova deca uplašila al-Jahiz-ovim buljavim očima. Odatle se kaže da potiče njegov nadimak. Uživao je pokroviteljstvo al-Fatha ibn Khaqan-a, bibliofilskog dobrotvornog pratioca kalifa al-Mutawakkila, ali je nakon njegovog ubistva u decembru 861 napustio Samaru i otišao u rodnu Basru, gde je živeo na svom imanju sa svojom „konkubinom, njenom sluškinjom, slugom i magarcem“.

“Kitab al-Hayawan” (Knjiga životinja):

“Kitab al-Hayawan” je opsežan kompendijum u sedam tomova koji se sastoji od anegdota, poetskih opisa i poslovica koje opisuju preko 350 vrsta životinja. Sastavljen u čast Muhammada ibn 'Abd al-Malika al-Zayyata, koji mu je platio pet hiljada zlatnika (5, dinara). Naučnik iz XI veka al-Khatib al-Bagdadi odbacio je to kao „malo više od plagijata” Aristotelovog “Kitaba al-Hayavwana” – optužba za plagijat je podignuta protiv samog Aristotela u vezi sa izvesnim „Asklepijadesom iz Pergama”. Kasniji naučnici su primetili da je postojao samo ograničen Aristotelov uticaj u al-Jahizovom delu, i da al-Bagdadi možda nije bio upoznat sa Aristotelovim delom.

Conwaj Zirkle, koji je 1941 pisao o istoriji nauke o prirodnoj selekciji, rekao je da je odlomak iz ovog rada jedini relevantan pasus koji je pronašao od arapskog naučnika. On je naveo citat koji opisuje borbu za postojanje, citirajući španski prevod ovog dela:

“Pacov izlazi po hranu, i pametan je u dobijanju, jer jede sve životinje koje su mu inferiornije po snazi, a zauzvrat „mora da izbegava zmije i ptice i zmije grabljivice, koje ga traže po redu da ga prožderu" i jači su od pacova. Komarci "instinktivno znaju da je krv ono što ih čini živima" i kada vide životinju, "znaju da je koža napravljena da im služi kao hrana". Zauzvrat , muve love komarce „koji im se najviše sviđaju“, a grabežljivci jedu muve. „Sve životinje, ukratko, ne mogu postojati bez hrane, niti lovačka životinja može pobeći od lova. Svaka slaba životinja proždire one slabije od sebe. Jake životinje ne mogu izbeći da ih proždiru druge životinje jače od njih. I u tome se ljudi ne razlikuju od životinja, jedni u odnosu na druge, iako ne dolaze do istih ekstrema. Ukratko, Bog je postavio neka ljudska bića kao uzrok života za druge, a isto tako, on je ove druge postavio kao uzrok smrti prvih".

Prema Frenku Edgertonu (2002), tvrdnja nekih autora da je al-Jahiz bio rani evolucionista je „neubedljiva“, ali uža tvrdnja da je Jahiz „prepoznao uticaj faktora sredine na život životinja“ izgleda validna. Rebecca Stott (2013) piše o al-Jahizovom radu:

“Jahiz se nije bavio argumentima ili teoretisanjem. On se bavio svedočenjem; promovisao je užitke i fascinacije gledanja izbliza i govorio svojim čitaocima da nema ništa važnije od ovoga... Tu i tamo usred pažljivog posmatranja postoje vizije, blještavila briljantnog uvida i percepcije o prirodnim zakonima, ali očigledna svrha Živih bića jeste bila da ubede čitaoca da ispuni svoju moralnu obavezu prema Bogu, obavezu koju nalaže Ku’ran: pažljivo pogledati i tražiti razumevanje. ... Ako su određeni istoričari tvrdili da je Jahiz pisao o evoluciji hiljadu godina pre Darvina i da je otkrio prirodnu selekciju, oni su pogrešno razumeli. Jahiz nije pokušavao da otkrije kako je svet nastao ili kako su nastale vrste. Verovao je da je Bog napravio stvaranje i da je on to uradio briljantno. Uzeo je božansko stvaranje i inteligentni dizajn zdravo za gotovo… Za njega nije bilo drugog mogućeg objašnjenja... Međutim, ono što je upečatljivo u vezi sa Jahizovim portretom prirode u Živim bićima je njegova vizija međusobne povezanosti, njegove ponovljene slike mreže i mreža. On je sigurno video ekosisteme, kako bismo ih sada nazvali, u prirodnom svetu. Takođe je razumeo ono što bismo mogli nazvati opstankom najsposobnijih”.

Poput Aristotela, al-Jahiz je verovao u spontano nastajanje. Često je koristio metafore mreže i mreža da bi izrazio međusobnu povezanost prirodnog sveta.

“Kitab al-Bukhala’” (Knjiga škrtih, Knjiga srebroljublja):

Zbirka priča o pohlepnim. Humorističan i satiričan, to je najbolji primer al-Jahizovog stila proze. Al-Jahiz ismejava školske učitelje, prosjake, pevače i pisare zbog njihovog pohlepnog ponašanja. Mnoge priče se i dalje štampaju u časopisima širom sveta na arapskom govornom području. Knjiga se smatra jednim od najboljih dela al-Jahiza. Knjiga ima dva prevoda na engleski: jedan od Roberta Bertrama Serjeanta pod nazivom “Knjiga škrtaca”, i drugi od Jima Colville-a pod naslovom “Avarice and the Avaricious” – Pohlepa i pohlepni). Izdanja: arapski (al-Hajiri, Kairo, 1958); arapski tekst, francuski predgovor. “Le Livre des Avares”. (Pellat. Paris, 1951)

“Kitab al-Bayan wa-al-Tabyin” – “Knjiga elokvencije i demonstracije”:

“al-Bayan wa al-Tabyin” bilo je jedno od kasnijih al-Jahizovih dela, u kojima je pisao o epifanijama, retoričkim govorima, sektaškim vođama i prinčevima. Iako on nije bio ni pesnik ni filolog u pravom smislu te reči – al-Jahiz se veoma interesovao za skoro svaku zamislivu temu – smatra se da je knjiga započela arapsku teoriju književnosti na formalan, sistemski način. Al-Jahiz-ova definicija elokvencije kao sposobnosti govornika da prenese efikasnu poruku dok je zadrži kao kratku ili razrađenu po volji bila je široko prihvaćena od strane kasnijih arapskih književnih kritičara.

“Fakhr al-Sudan ala al-Bidan” (“Ponos crnaca nad belcima”):

Ova knjiga je sastavljena kao zamišljena debata između crnaca i belaca o tome koja je grupa superiornija. Al-Jahiz pominje da Crnci imaju govorništvo i elokvenciju sopstvene kulture i jezika.

“On the Zanj” („Swahili obala“), napisao je:

“Svi se slažu da nema ljudi na zemlji kod kojih je velikodušnost tako univerzalno razvijena kao Zanj. Ovi ljudi imaju prirodan talenat za ples u ritmu tambure, bez potrebe da ga uče. Nigde na svetu nema boljih pevača, uglađenijih i rečitijih ljudi, ni manje podložnih uvredljivom jeziku. Nijedan drugi narod ih ne može nadmašiti u fizičkoj snazi i fizičkoj čvrstini. Jedan od njih će podizati ogromne blokove i nositi teške terete koji bi bili van snage većine beduina ili pripadnika drugih rasa. Oni su hrabri, energični i velikodušni, što su vrline plemenitosti, a takođe i dobre ćudi i sa malo sklonosti zlu. Uvek su veseli, nasmejani, lišeni zlobe, što je znak plemenitog karaktera.

Zanj-ci kažu da ih Bog nije učinio crnim da bi ih unakazio; nego ih je to okruženje učinilo takvima. Najbolji dokaz za to jeste da među Arapima postoje crnačka plemena, kao što je Banu Sulaim bin Mansur, i da su svi narodi nastanjeni u Harra, pored Banu Sulaima, koji su crnci. Ova plemena uzimaju robove iz redova Ashban-a da čuvaju svoja stada i za navodnjavanje, fizički rad i kućnu službu, a svoje žene iz redova Vizantinaca; a ipak je potrebno manje od tri generacije da im Harra pruži svu složenost Banu Sulaima. Ova Harra je takva da su gazele, nojevi, insekti, vukovi, lisice, ovce, magarci, konji i ptice koje tamo žive sve crne. Bela i crna su rezultat životne sredine, prirodnih osobina vode i zemljišta, udaljenosti od sunca i intenziteta toplote. Nema govora o metamorfozi, ili o kazni, unakaženosti ili naklonosti koju je dao Allah. Osim toga, zemlja Banu Sulaima ima mnogo zajedničkog sa zemljom Turaka, gde su kamile, zveri i sve što pripada ovim ljudima, slično po izgledu: sve njihovo ima turski izgled”.

Mu'tazili teološka debata:

Al-Jahiz je intervenisao u teološkom sporu između dva Mu'tazilita, i branio Abu al-Hudhayl-a od kritike Bishra ibn al-Mu'tamir-a. Drugi mu'tazilitski teolog, Ja’far ibn Mubashshir, napisao je „pobijanje al-Jahiza“.

Prema Enciklopediji “Britannica”, on je bio „deo racionalističke mu'tazilske teološke škole koju su podržavali kalif al-Ma’mun i njegov naslednik. Kada je mutazilizam napustio kalif al-Mutawakkil, al-Jahiz je ostao u korist pisanja eseja kao što je “Manaqib at-turk” („Podvizi Turaka“).

Smrt

Al-Jahiz se vratio u Basru sa hemiplegijom nakon što je proveo više od pedeset godina u Bagdadu. Umro je u Basri u arapskom mesecu Muharram-u 255 po Hidžri/decembra 868 – januara 869 godine. Njegov tačan uzrok smrti nije jasan, ali popularna pretpostavka jeste da je al-Jahiz umro u svojoj privatnoj biblioteci nakon što je jedna od mnogih velikih gomila knjiga pala na njega, ubivši ga istog trenutka.

Ibn al-Nadim navodi skoro 140 naslova koji se pripisuju al-Jahizu, od kojih je 75 sačuvano. Najpoznatiji su “Kitab al-Hayawan” (Knjiga o životinjama), kompendijum od sedam delova o nizu tema sa životinjama kao polaznom tačkom; “Kitab al-Bayan wa-l-tabyin” (Knjiga elokvencije i izlaganja), opsežno delo o ljudskoj komunikaciji; i “Kitab al-Bukhala” (Knjiga škrtih), zbirka anegdota o škrtosti. Tradicija tvrdi da je bio ugušen na smrt kada je ogromna količina knjiga pala na njega.

 

(prevod sa engleskog)