JANI RICO (rođen 1909) PESNIK KOLOSALNOG OPUSA…

 

 

Rodio se na Peloponezu u Monemvasiji. Od tuberkuloze mu najpre umire majka, a onda i brat, zbog čega je otac poludeo, da bi bolest ubrzo napala i njegovu sestru, za koju je mnogo bio vezan. Nekada imućna porodica počela je da propada i nestaje. Jani Rico više nema od čega da se školuje dalje, te nije otišao na fakultet, već počinje da zarađuje tako što zaigra u baletu Narodnog atinskog pozorišta. I on počinje da poboljeva od tuberkuloze, te odlazi na lečenje po raznim sanatorijumima.

Objavio je prvu knjigu pesama 1934 pod nazivom “Traktor”, zatim i druge knjige pesama “Piramide,”Epitaf”,”Pesma moje sestre”, ”Prolećna simfonija”, ”Marš okeana”, ”Stara mazurka u ritmu kiše”, ”Provera”, ”Naš drug”. Nakon rata nije skrivao da je marksista. Od 1949 živi jako teško podnoseći zatvore i deportacije, a u poeziji vidi jedini svoj spas. Ovaj pesnički kolos napisao je obimno svoje poetsko delo. Godine 1952 objavio je 5 zbirki poezije “Čovek s karanfilom”, a 1954 “Bdenje”, “Jutarnja zvezda” 1955, a “Mesečeva sonata” izlazi 1956, knjiga za koju dobija držvanu nagradu. Knjige se i dalje nižu: ”Hronika”, ”Oproštaj”, ”Hidrija”, ”Zimska vedrina”, ”Kameno vreme”, ”Susedstva sveta”, a svih 6 knjiga objavio je 1957 godine. Iduće 1958 izlaze mu naslovi: ”Nesavladivi grad”, “Arhitektonika drveća”. Zatim objavljuje i sledeće knjige: “Starice i more”, “Prozor”, “Most”, “Crni svetac”, “Mrtva kuća”, “Pod senkom brda”, “Zatvorsko drvo i žene”, “12 pesama za Kavafija”, “Svedočenja I”, “Igre neba i vode”, “Filoktet”, “Romejstvo”, “Orest”, “Svedočenja II”, ”Ostrava”, ”Kamenje, ponavljanja, ograda”, “Helena” ,”Gestovi”, “Četvrta dimenzija”, “Ifigenijin povratak”, “Hrisotemida”- sve dela iz 1972. Dalje slede knjige: “18 napeva gorke otadžbine”, “Hodnik i stepenište”, ”Gragada, Septerije i Dafneforije”, “Uništenje Mela”, “Himna i tužaljka za Kipar”, “Zadimljeni lonac”, “Zvonik”, “Papirnate pesme”, “Zid u ogledalu”, “Vežbe”, “Gospa od vinograda”, “Poslednji vek pre čoveka”, “Prigodne pesme”, “Post scriptum slave”, “Dnevnici izgnanstva” i “Vesnici”. Godine 1961 na 2 hiljade strana u 4 toma izlaze “Pesme”. Pisao je i poetske drame, a radio je prevode (prevodi Majakovskog, Hikmeta, Foknera, Aleksandra Bloka, itd.). Sastavljač je “Antologije rumunske poezije”, i “Antologije čeških i slovačkih pesnika”. Bio je dobar slikar, a radio je i ilustracije za neke knjige svojih kolega pesnika. Dobitnik je više inostranih odlikovanja, čak je i dobitnik Lenjinove nagrade. Dobija počasni doktorat na solunskom filozofskom fakultetu 1975.

Kazao je: ”Svoje srce si hranila listovima jeseni. Majka ti je oči kao u ogledalo uslikala zagonetku svoje senke. Bleda svetlost tvog lika klizila je po podu naše kuće… Sa ljubavlju i sažaljenjem previjla si naše ozlede i ćutala… A i zaboravio sam da hodam. Nadnosim se nad haos tvoje duše prepune zebnje. U dubini očiju ti se sudaraju zvezde, a osećanja ti krvare od bitaka bogova. Kako od tvoje groznice da oblikujem hladnu bistu tišine? Nekada sam verovao u nebo, ali si mi ti pokazala morske dubine s mrtvim gradovima i zaboravljenim šumama i prigušenom bukom. A sada je nebo – ranjeni galeb - potonulo u more. Od svoje ruke sam ti gradio most nad ponorom, ali se survao… Mrznem se, sestrice. Ko će nam doneti sunce da zagrejemo ruke? Ćutim i osluškujem. Niko ne prolazi ulicom noći… Kasno je. Ne prihvata me ni smrt ni život. Kuda ću?”, (iz pesme “Pesma moje sestre”).

U pesmi “Otpadništvo po drugi put”, kaže: ”Večeras me zvezde svrbe kao mladalačke bubuljice na licu…Vrh počinje odozdo, iz dubine. Na to ću se brdo uspeti sam. Ne mogu da te povedem sa sobom… Ova je hartija – osveta zbog tebe: samo mene kažnjava, uvek mene… Ova je hartija - zid: podižem ga između tebe i sebe… Malo-pomalo privikavam se na tamu. Opet raspoznajem predmete… Eto, tama je bela… A ja na poslednjem stepeniku visoko gore sa druge strane horizonta”.

Pesma ”Oblik odsutnosti” i stihovi: ”A katkad, noću, u neki tihi  čas, ili i danju, usred razgovora, začuješ duboko u sebi nekakav oštar jek, gorak i kao da je neki nevidljivi prst kucnuo u onaj odsutan mirisan, kristalni sud… šarajući vodu skoro neprimetnim krugovima. Ovde unutra niko ne govori, a i da govori, ne bi se čulo. I ako se čaša prevrne i padne, sruši se nečujno u dlan tišine. Ne razbije se. Samo drevni jauk razdvajanja rastvoren u vodi učini kladenac još tamnijim i dubljim… I malo-pomalo smrt vene kao nekorisno neupotrebljivo izvinjenje”.

Pesma “Svetlost” i stihovi: ”Ljubav ti dlanom skriva ceo svet. Jedino ostaje svetlost”.

Pesma “Neizvesno” i stihovi: ”Tamo gde prestaje zemlja počinje nebo – reče – tamo gde počinje nebo, prestaje tuga”.

Pesma “Samo to” i stihovi: ”Ne govori mi ništa. Ja u smrt ne verujem. Ne zato što je ne znam. Znam ja nju dobro. Ne dajem joj svoje oči”.

Pesma “Starenje” i stihovi: ”Ko jede? Ko ćuti? Na otvorenom prozoru mali zaboravljeni mesec guta pljuvačku. Nije više stvar u tome da se nismo najeli, već što više nismo gladni”.

Pesma “Pričajući o tome…” i stihovi: ”Kad su ljudi, ideje, reči izgubile od vrednosti, više se ne brinemo ni za stare ni za nove slave, za biografije Aristida…”, itd.