KOSTA URANI (1890-1953) POSLEDNJI ROMANTIČAR GRČKE KNJIŽEVNOSTI...

 

 

Njegovo pravo ime bilo je Kosta Nearho, a za svoj pseudonim uzeo je prezime Urani. Rodio se u Carigradu. Odrastao je u malom mestu na južnim stranama Peloponeza u Leonidionu. Kao dečak bolovao je mnogo od astme, bio jako bolešljiv, a onda dobija i tuberkulozu. Iz škole zbog bolesti izostaje mnogo, a nekoliko puta je izbacivan iz škole, dva puta, i to jednom iz srednje škole, a drugi put iz američkog koledža u Carigradu. Kada je diplomirao u gimnaziji, neće nastaviti očevu trgovačku tradiciju, niti rad u u trgovini vina, već počinje da se bavi novinarstvom. Pokušava da studira u Ženevi i Parizu, a ustvari on to koristi više zarad putovanja. Napisao je zahvaljujući tome mnoge svoje putopise, posebno one iz Španije, Portugalije, Italije, Francuske i Grčke. Pored toga bavio se još i pisanjem novela, kao i eseja, a o pesniku Ahileju Parashu napisao je i jednu studiju, čak piše i Bodlerovu biografiju.

Počeo je rano da objavljuje svoje pesme i tako 1907 izlazi knjiga pesma „Kao san“, zatim “Spleen“ 1912 i “Nostalgija“ 1920 (knjiga koju će mu posebno mnogo pohvaliti pesnik Kosta Palama).

Po oceni kritičara pisao je poeziju i dela koja su obojena setom,  a prati ga i rezignacija, zatim muzikalnost, melanholija, ironija, mudro držanje na rastojanju od onog svakidašnjeg, itd.

Na kraju Drugog svetskog arta leči se 2 godine pri sanatorijumu u Davosu, gde će i umreti. Posthumno njegove pesme objaviće njegova druga supruga po pseudonimu zvana Alki Trilo inače književna kritičarka (čije je pravo ime Eleni Urani Negrepondi). Prvi put oženio je jednu Portugalku koju je sreo u Davosu. Jedno vreme živeo je u Lisabonu gde je bio grčki konzul. Uređivao je jedne atinske novine i bio inostrani dopisnik iz Atine, a prevodio je sa engleskog i francuskog jezika. Nakon smrti posthumno su izašla njegova sabrana dela u 10 tomova.

U pesmi pod nazivom „Vita nuova“, kazaće: “Sve što želim jeste da proživim kao drvo koje tiho šušti u aprilsko jutro na nekom mirnom polju, u plavoj svetlosti na polju punom vatrenih bulki i belih rada. Sve što želim jeste da proživim kao ruža koja sama samcita za vreme blage zime pod suncem procveta na siromašnoj ogradi, niskoj, u kojoj zemlju drži belo okrečeni zid. O, bože, pusti me da živim kao jedna od tolikih hiljada nekorisnih bubica koje se opiju od sunca i svoj život provedu među cvećem; daleko od sveta, sam u beloj kolibi; i da mi u duši bude spokojnost staraca a u srcu božanska dobrota siromaha“.

U pesmi „Nel mezzo del camin...“, peva: “S mojim koracima se ujedno širi i pojas tišine što me opkoljava. Sada mi ceo moj prošli život izgleda kao tuđa, neverovatna povest ispričana u nekoj starinskoj knjizi i nejasno sačuvana u sećanju. Nikakve poruke za mene, ni proleću više se ne nadam; na tom putu golom kojim idem sve do onog dana kada umrem  - umiraću“.

U pesmi „Prestanite već jednom...“, kazaće: “Prestanite već jednom da šaljete signal za opasnot, taj histeriči zvižduk sirene zaustavite, i prepustite krmu rukama oluje: najgori brodolom bi bio kad bismo se spasli... Ponovo zar da unapred znamo šta će sve sutra biti, i da nikakvu čežnju ne osetimo kako se rađa, ponovo zar da snovi naši na plodove liče koji bez sunca venu, trunu i opadaju na tle? Hrabrost pošto nas napusti (a napuštaće nas uvek!), izađimo iz svoje tesne kolotečine sami, i slobodni, kao ljudi u praskozorje sveta, nepoznatim i velikim pođimo putevima... kud god da to odvede! Kao pipci, mogu talasi da nas odvuku u morske dubine mračne, ali mogu, u svom naletu, toliko da nas uvis dignu da čelom dotaknemo čak zvezde“.

Pesma „Kad ćemo razapeti jedra?...“, peva: “Vreme je da prestanemo gledati pred sobom samo uspavljujuću sliku uvek istih luka. Neka namnova žestina izbriše (kao talas tragove na pesku) naš stari život bez potresa! Popnite dušu, kao zastavu, na najvišu katarku! Nije istina da smo kasno stigli u svoje doba. Još možemo da započnemo novi život, a ne da venemo kao uzbrana metvica – dovoljno je da dignemo jedra kao pomorci koji, napuštajući domovinu, otkriju ceo svet“.