.jpg)
Njegovo
pravo ime bilo je Kosta Nearho, a za svoj pseudonim uzeo je prezime Urani. Rodio
se u Carigradu. Odrastao je u malom mestu na južnim stranama Peloponeza u
Leonidionu. Kao dečak bolovao je mnogo od astme, bio jako bolešljiv, a onda
dobija i tuberkulozu. Iz škole zbog bolesti izostaje mnogo, a nekoliko puta je
izbacivan iz škole, dva puta, i to jednom iz srednje škole, a drugi put iz
američkog koledža u Carigradu. Kada je diplomirao u gimnaziji, neće nastaviti očevu
trgovačku tradiciju, niti rad u u trgovini vina, već počinje da se bavi novinarstvom.
Pokušava da studira u Ženevi i Parizu, a ustvari on to koristi više zarad putovanja.
Napisao je zahvaljujući tome mnoge svoje putopise, posebno one iz Španije, Portugalije,
Italije, Francuske i Grčke. Pored toga bavio se još i pisanjem novela, kao i eseja,
a o pesniku Ahileju Parashu napisao je i jednu studiju, čak piše i Bodlerovu
biografiju.
Počeo je rano
da objavljuje svoje pesme i tako 1907 izlazi knjiga pesma „Kao san“, zatim “Spleen“
1912 i “Nostalgija“ 1920 (knjiga koju će mu posebno mnogo pohvaliti pesnik Kosta
Palama).
Po oceni kritičara
pisao je poeziju i dela koja su obojena setom,
a prati ga i rezignacija, zatim muzikalnost, melanholija, ironija, mudro
držanje na rastojanju od onog svakidašnjeg, itd.
Na kraju Drugog
svetskog arta leči se 2 godine pri sanatorijumu u Davosu, gde će i umreti. Posthumno
njegove pesme objaviće njegova druga supruga po pseudonimu zvana Alki Trilo inače
književna kritičarka (čije je pravo ime Eleni Urani Negrepondi). Prvi put oženio
je jednu Portugalku koju je sreo u Davosu. Jedno vreme živeo je u Lisabonu gde
je bio grčki konzul. Uređivao je jedne atinske novine i bio inostrani dopisnik
iz Atine, a prevodio je sa engleskog i francuskog jezika. Nakon smrti posthumno
su izašla njegova sabrana dela u 10 tomova.
U pesmi pod
nazivom „Vita nuova“, kazaće: “Sve što želim jeste da proživim kao drvo koje
tiho šušti u aprilsko jutro na nekom mirnom polju, u plavoj svetlosti na polju
punom vatrenih bulki i belih rada. Sve što želim jeste da proživim kao ruža
koja sama samcita za vreme blage zime pod suncem procveta na siromašnoj ogradi,
niskoj, u kojoj zemlju drži belo okrečeni zid. O, bože, pusti me da živim kao
jedna od tolikih hiljada nekorisnih bubica koje se opiju od sunca i svoj život
provedu među cvećem; daleko od sveta, sam u beloj kolibi; i da mi u duši bude
spokojnost staraca a u srcu božanska dobrota siromaha“.
U pesmi „Nel
mezzo del camin...“, peva: “S mojim koracima se ujedno širi i pojas tišine što
me opkoljava. Sada mi ceo moj prošli život izgleda kao tuđa, neverovatna povest
ispričana u nekoj starinskoj knjizi i nejasno sačuvana u sećanju. Nikakve
poruke za mene, ni proleću više se ne nadam; na tom putu golom kojim idem sve
do onog dana kada umrem - umiraću“.
U pesmi „Prestanite
već jednom...“, kazaće: “Prestanite već jednom da šaljete signal za opasnot, taj
histeriči zvižduk sirene zaustavite, i prepustite krmu rukama oluje: najgori
brodolom bi bio kad bismo se spasli... Ponovo zar da unapred znamo šta će sve
sutra biti, i da nikakvu čežnju ne osetimo kako se rađa, ponovo zar da snovi
naši na plodove liče koji bez sunca venu, trunu i opadaju na tle? Hrabrost
pošto nas napusti (a napuštaće nas uvek!), izađimo iz svoje tesne kolotečine
sami, i slobodni, kao ljudi u praskozorje sveta, nepoznatim i velikim pođimo
putevima... kud god da to odvede! Kao pipci, mogu talasi da nas odvuku u morske
dubine mračne, ali mogu, u svom naletu, toliko da nas uvis dignu da čelom
dotaknemo čak zvezde“.
Pesma „Kad ćemo
razapeti jedra?...“, peva: “Vreme je da prestanemo gledati pred sobom samo
uspavljujuću sliku uvek istih luka. Neka namnova žestina izbriše (kao talas tragove
na pesku) naš stari život bez potresa! Popnite dušu, kao zastavu, na najvišu katarku!
Nije istina da smo kasno stigli u svoje doba. Još možemo da započnemo novi
život, a ne da venemo kao uzbrana metvica – dovoljno je da dignemo jedra kao
pomorci koji, napuštajući domovinu, otkriju ceo svet“.
Нема коментара:
Постави коментар