“ZAPISI IZ MRTVOG DOMA” – FJODOR M. DOSTOJEVSKI…

Sibirski prognanik po imenu Aleksandar Petrovič Gojančikov, inače plemić i spahija, osuđen za ubistvo žene već u prvoj godini braka, robija u gradiću K. desetu godinu robije, kao osuđenik druge kategorije. Ubistvo je počinio zbog ljubomore, sam se prijavio policiji i dobio manje nego što zaslužuje. O svom tamnovanju napisao je mnoge zapise pod nazivom “Slike iz mrtvog doma”.

Mrtvi dom bila je njegova robijaška tamnica, a unutar tamnice vladali su zakoni, tamo se posebno odevalo, po posebnim običajima tamo se živelo, a svi svi ti živi ljudi utamničeni bili žitelji jedne mrtve kuće. Svaki dan vršene su prozivke, a oni stajali u stroju. Prozivani su i postrojavani po više puta na dan. U mrtvom domu naučili su se strpljenju, ali i trpljenju. Nosili su porugno i osramoćeno odelo. Aleksandar Petrovič Gojančikov piše: ”… izdržljiv je čovek! Čovek je biće koje se na sve navikava…”.

Bilo je raznoraznih kategorija među robijašima: zločinci kojima su oduzeta sva prava i imovina, ljudi izopšteni iz društva, a takvi su osuđivani na 8 do 12 godina na prinudni rad, na 20 godina, a onda su postajali žitelji sibirskih sela gde su dalje živeli kao prognanici. Bil oje tu i zločinaca koji su počinili najstrašnija kaznena dela, oceubica, ubica, vojnika, razbojnika, lopova, skitnica, pijanica, špekulanata, švercera, itd. Među njima bilo je i onih koji su klali decu. Nažalost, više od polivine robijaša bilo je pismeno, a neko je tada u XIX veku mogao da kaže da pismenost eto upropašćava ljude. Među njima bilo je jako malo onih koji su po snazi svoga duha umeli da se održe jako i snažno. Ostali su padali u malodušje, u očaj. Većina je bila bolesno sujetna tamo, a većina je bila pokvarena, a pribegavalo se podvalama i spletkama. U mrtvom domu koji je i neka vrsta tamnog vilajeta ili proklete avlije bilo je doista pakleno živeti. Mnogo se tu olajavalo i spletkarilo. Svi su morali da se poviniju unutrašnjim strogim pravilima i da budu pokorni, a tu su se i najtvrđi nepokorni slomili. Za nepokorne kazna je bila šiba ili šibanje i tucanje kamena maljem. Rad je bio prisilan. Vojnički stroj zvao se zelena ulica, a prestupnike su kažnjavali šibama, a udaralo se od500, do 2 hiljade udaraca, čak i do 4.

Mrtvi dom ili paklena tamnica, kao i prisilan rad nisu mogli da poprave zločince, jer oni imaju ulogu samo da ga kazne, a dalje u njegovoj duši rađa se samo mržnja, njegova duša postaje zatrovana, robijaš postaje usahla mumija i skoro pa lud čovek, udaljen od svake vrste pokajanja ili ispravke nakon počinjenog zločina. Mnogi su imali košmare u kojima su buncali i vikali, skakali, u kojima su ih šibali. Prinudni rad bio je njihova obaveza, a ne njihovo izabrano zanimanje. Da nema prinudnog rada postal bi robijaši zveri. Iz mrtvog doma mnogi su izašli sa dobro ispečenim zanatom. U tamnici se trgovalo, nabavljalo, zarađivalo, kockalo. Rad je bio način da se spasu od nekih budućih zločina. Iako su vršeni pretresi i provere tamnica, uvek je u njihovom posedu bilo svega zabranjenog, kao što je alkohol, itd. Bilo je i lihvara među robijašima, mada svi su oni živeli u većini jako bedno i siromašno. Bilo je mnogo krađe, lopovluka, a knjige su bile zabranje, sve osim Biblije. U tamnici cvetao je šverc, trgovalo se na crno, tu se krijumčarilo, kockalo. Samo neki su se tu obogatili i živeli galantno, kao bubrezi i loju. Mogli su da prime milostinju od svakog prolaznika koji se na njih sažali. Imali su pravo na posete.

Bili su slobodni da šetaju po unutrašnjem krugu mrtvog doma, a noge su im sve do izlaska sa robije bile okovane u metalne okove. Rad nije bio težak, ali to što se znalo da je prinudan i prisilan to je radu  dodavalo još na težini. Aleksandar Petrovič Gojančikov zapisuje: ”… kad bismo hteli da potpuno slomimo čoveka, da ga uništimo i kaznimo najstrašnijom kaznom, od koje bi i najokoreliji zlikovac zadrhtao i unapred se bojao, trebalo bi samo učiniti da rad bude sasvim nekoristan i besmsilen… kad bi ga, recimo, primorali da stalno presipa vodu iz jednog čabra u drugi, da tuca  pesak ili da gomilu zemlje prenosi s jednog mesta na drugo. Tamo i nazad mislim da bi se robijaš posle nekoliko dana obesio ili počinio hiljadu prestupa kako bi umro i tako se oslobodio poniženja, muke i sramote… robijaški rad je neuporedivo teži od svakog slobodnog rada upravo zato što je prinudan”.

Gubitak slobode, prisilan rad i prinudan zajednički život u radnom kolektivu (mrtvom domu) jesu 3 najveće robijaške muke. Jeli su dobar hleb, ali loš kupus sa dosta bubašvaba. Svaki novajlija i tek pridošli 3 dana ne ide na rad. Njemu dopuste da se odmori od transporta. Drugog dana robije stavljali bi mu tamničke okove (lance).Vodonoša je vodio računa o higijeni i bio oslobođen drugog rada. Do tuči je moglo da dođe, a dolazilo je, bilo je i potezanja noževa, ali se to u startu nije dopuštalo i gušilo se, kažnjavalo. Na plemiće su loše gledali tamo i njih su posebno mrzeli, kao što su mrzeli i Poljake. Bilo je i političkih osuđenika, ali manje, a najviše su zazirali svi od majora koji je bio glavni u mrtvom domu. Bilo je i tuča u kojima je neko stradao, ali retko. Među robijašima bilo je dosta i Ukrajinaca, po neki Jevrejin, a bilo je i staroveraca, čak i Nemaca, Tatara. Uprava je znala da među njima kruže alkohol i mnoge nedozvoljene rabote, ali je ista ta uprava na to samo zažmurila praveći se da ništa ne vidi. Mogla se nabaviti i žena, ali i piće.

Mnogi su u mrtvom domu došli do prosjačkog štapa. Kad budu uhvaćeni u nekim nedozvoljenim rabotama dobiće kao kaznu šibu ili šibanje trčeći niz zelenu ulicu ili stroj. Bilo je prisutno i potkazivanje. Neki su kažnjavani i sa po 4 hiljade udaraca šibom. Iako je bilo robijaša koji su počini isti zločin, kazne im nisu bile jedinstvene, a moglo se primetiti koliko neujednačenosti ima u mrtvom domu po pitanju kazni. Neko bi preklao čoveka zbog glavice luka, a neko je ubio čoveka braneći čast svoje verenice, neko je ubio braneći svoju slobodu, neko je klao malu decu, jer mu je to pričinjavalo zadovljstvo. Neke obrazovanije ubice kore sebe za počinjeni zločin i sami sebe osuđuju strašnije od svih zakona, a neko će biti toliko bezdušan te neće pomišljati na one stravičnosti i zverstva koja je počinio kao ubica, i kazati kako nije kriv. A neki će sa robije izaći u strašnijem stanju duše nego što su tu došli.

Imali su sobne starešine, ali su takvi kad budu uhvaćeni za nešto prekršajno bili i kažnjavani i to šibama, a na njihovo mesto postavljali bi neke druge ispravnije ljude. Bilo je osuđenika i na po 20 godina robije. Neki bi uoči šibanja izmislili da su bolesni i odlazili bi u bolnicu i tako na neki dan odlagali izvršenje kazne. Neki bi bili šibani, a kad lekari procene da više neće izdržati šibanje bi prekidano, broj udaraca bi se zapamtio, a onaj ostatak kazne bi neki drugi put bio izvršen pošto mu prvo zacele rane na leđima u bolnici. Nakon kazne šibom njihova leđa bila bi modra, natečena, krvava, oguljena, ranjava.

Aleksandru Petroviču Gojančikovu bilo je najteže odsustvo knjiga i kaže: ”… uskraćivanja zadovoljenja duhovnih potreba teža su od svih fizičkih muka… Obrazovan čovek… mora da u sebi uguši sve svoje duhovne potrebe i navike; da  pređe u sredinu koja njemu duhovno ne odgovara, mora se naučiti da živi u sasvim drugoj atmosferi… kazna po zakonu ista za sve, obrazovanom čoveku pada deset puta teže…”.

Spavao je na golim daskama, bez jasutka, stavivši odelo pod svoju glavu, a prekrio se svojim kožuhom. Kao čovek on je tu slomljen, muči ga nesanica. Izmučen je, a na početku teško naviknut na ambijent mrtvog doma. Ima utisak da je sve prema njemu nastrojeno dušmanski. Osetio je grubost i mržnju u tuđim pogledima mnogim. Ali, upoznao je i neke dobre ljude tamo. Mogli su da nabave meso, mogli su da operu svoje rublje, a mogli su da se zamene sa nekim drugim osuđenikom te da odu na njegovo mesto izdržavanja kazne. Bilo je među njima i onih koje osudiše na doživotnu robiju. Bilo je i takvih koji su optuživali nedužne ljude, a tu je već reč o pravim prevejanim podlacima. Bio je takođe i po neki nedužno osuđeni čovek.

U mrtvom domu bio je prisutan veliki moralni pad, razvrat, bezočna niskost, hladnokrvnost, špijunaža, doušništva, ludila, a za novac mogao se svako potkupiti, čak i oni uz uprave. Mrtvi dom obuzet je posebnom vrstom tame, tmine. Svako ko bi pokušao bekstvo mogao je da bude upucan od strane naoružanih stražara, ali ako neki stražar pogreši i zapuca kad nije trebalo može da odgovara. Robijaši su odvođeni da seku šumu i prodavala su se drva u bescenje. Ko nije imao elana da radi bio bi išiban. Tako je prvih dana prošao i pisac zapisa Aleksanadar Petrovič Gojančikov. U mrtvom domu imali su i neke životinje psa po imenu Šarika, itd.

Živeti u mrtvom domu bilo je tužno za pisca ovih zapisa. Najmučnije bilo mu je kad ih berberin brije tupim brijačom i haldnom sapunicom. Od prvog dana njegov najveći san bio je izlazak na slobodu. Rad je potom video kao spas i način da pobedi sve duševne potrese, nespokoje, napetosti, a rad je bio bekstvo na čist vazduh. U mrtvom domu sve je ustajalo i zagušljivo. Rad je bio koristan, jer donosi pokretljivost i hodanje. Kao plemić dobijao je lakše poslove. Najviše je voleo da čisti sneg.

Stekao je i neka poznanstva u mrtvom domu. Zapisao je sudbine mnogih robijaša. Opisao je stanje mrtvog doma i tamničke uprave iznutra. Opisao je njihova poniženja, gubitak ljduskog dostojanstva, odbačenost od društva, žigosanost, gubitak ljudskog lika i čovečnosti, propast bogolike duše, gubitak radosti, itd. Retko su ih odvodili  u javno kupatilo, ali su ih jednom i tamo odveli u vreme praznika, pod naoružanim stražarima. Bilo ih je 200 tada, a okupalis u se u dve grupe. Dobili su mnogo sapuna. Tek tu mogli su da se ugledaju njihovi užasni ožiljci i rane ostale nakon šiba i stroja.

Za vreme praznika imali su u mrtvom domu svoje pozorišne predstave, koje su sami organizovali i osmišljavali. Na Badnji dan nisu radili, a nisu ni sutradan na praznik Hristovog rođenja. Bilo je to vreme njihove veselosti, igre, pesme, ali i pijanstva. U mrtvom domu postajalo bi tada tužno-komično. Predstavu su odražli trećeg dana Božića. Ponekad major je zabranjivao predstave ako oni nisu bili dobri po pitanju svog vladanja. Izveli su nekoliko dramskih komada te večeri. Glumilo je 15 robijaša u kostimima. Sve je teklo “mirno i pristojno”. Imali su i goste u publici. Bio je to čas u kome se zaboravljalo na stvarnost. Svi su bili amateri i svi su zadivili svoje posmatrače. Svi su improvizovali. I svi bili fantastični. To su bili retki i mali časovi njihovih velikih preobražaja.

Nakon praznika Aleksandar Petrovič Gojančikov se razboleo i završio  u vojnoj bolnici. Ležao je sa raznim osuđenicma političkim, prestupnicima, osuđenima, ali i onima koji još čekaju na izricanje kazne. Bolesni su imali pravo na lečenje, na lekove, na bolnički krevet, na hranu, a to su imali i oni koji su simulirali bolest. Bilo je i teško bolesnih od tuberkuloze. Bilo je obolelih od skorbuta. Video je tada u bolnici kako dolaze postradali od šibe i video je njihove krave rane nakon stroja. Video njihove plikove. Lekari su sve lečili humano, ćutke, vešto. Ono što je još video jeste da išibani nisu jaukali nikad. Muški su trpeli udarce. Lekari su ih negovali roditeljski, brižno, nežno, iskreno, čovečno. I svi bolesnici zadržavali su okove, a lekari nisu mogli ništa u tome, tako je zahtevala uprava mrtvog doma. U okovima umirali su mnogi od tuberkuloze.

Bilo je i zloupotrebe od strane nekih tobož bolesnih i to onih koji su simulirali, kako bi našli u bolnici malo predaha. Kad upravu neko prevari oni osuđenog osude na stroj, a obično tada dobije hijadu ili dve hiljade udaraca. Ako lekar primeti da kažnjeni neće izdržati, može da prekine izvršenje kazne i odvede ga u bolnicu. Znali su lekari da osete kada treba prestati sa batinam, jer tako se ljudi mogu ubiti na licu mestu. Oni u stroju vojnici uprave morali su dobro da udaraju, jer ako slabije udare onda i njih čeka ista kazna. A kad povedu osuđenika kroz stroj začuje se pesma doboša. Neki su znali da mole da im šiba bude blaža. Ni jedan vojnik u stroju ne sme da promaši udarac šibom, jer onda njega čeka kazna. Leđa krivca moraju da dobiju ono što mu sleduje. Robijaš bi trčao kroz stroj ili zelenom ulicom i padao kao pokošen od silovitih udaraca šibom.

Ako neko ne može odjednom da primi čitavu kaznu šibe onda mu kaznu podele na dva dela i iz dva puta izvrše nad njim kaznu. Svako može da izdrži do 1500 udaraca, ali ako je kazna od 4 hiljade onda je podele na 2-3 dela. Takvi kažnjenici bili bi otupeli, sumorni, zlovoljni, ćutljivi, rasejani. Sami su pričali da to mnogo boli kao da na njihovim leđima neko pali vatru. Šiba beše nešto strašnije od batina. To je otupljivalo nerve, razdraživalo, potresalo, ponižavalo. Tako da muči mogao je samo sadista, tiranin, zver, čovek opijen vlašću i krvlju. Ovako se uništavalo čitavo društvo i zato ni jedno pametno društvo ne voli dželate. Dželati su ljudi zveri. To su nakaze, a najčešće po službenoj dužnosti. Kad bi neko zamolio za manje kazne, onda bi neki loš dželat na kaznu dodao još 50 šiba više. Dželat koji bije on obavezno mrzi tu svoju žrtvu dok je tuče. Radi taj posao iz zadovoljstva. Želi da se dokaže pred publikom, pred strojem. kažnjenikova rodbina potkupljivala je dželate da budu milostiviji i nežnije udare.

Najstrašnije u bolnici bilo mu je da posmatra prave ludake, i njihovu hladnokrvnost. Dani u mrtvom domu bili su dosadni, zagušljivi, predugi, teški. Naslušao se mnogo potresnih priča. Teških priča. Bilo je i pokušaja bekstva iz mrtvog doma koji su se završili neslavno. Robijaši su mogli da kupe i neke životinje i tako su kupili jednom konja, pored koga su imali nekoliko pasa, guske, jarca po imenu Vasku i orla, a psa Šariku, psa Belku, psa Kultjapku, čija će koža jednom završiti u rukama jednog robijaša obućara koji će njome obložiti jedne čizmice.

Jednom su se robijaši pobunili zbog loše hrane iz kazana. Neki su bili suzdržani, no major je hteo da ih kazni sve, ali im je oprostio, jer izgleda  da ga je ova pobuna uplašila. Od narednog dana hrana se poboljšala. Plemiće su počesto uzimali na lakši posao i dovodili da rade u kancelariji uprave. Zatim su ih vraćali nazad kad se pročulo da tamo rade robijaši, a ipak nisu smeli. Došao je dan da smene majora, koji je ubrzo i sam završio na sudu i ostao bez posla, a onda postao puki siromah. U mundiru je izigravao boga i batinu, a sad odjednom niko i ništa.

Jednom u posetu došao im je i revizor. Aleksandar Petrovič Gojančikov je nakon 10 godina robije napustio tamnicu i mrtvi dom. Svoje zadnje godine seća se najbolje isto kao i svoje prve godine tamnovanja. Na slobodi našao je neke stare drugove, obnovio ranija poznanstva i bio dobro prihvaćem. Nabavio je mnogo knjiga. Pre izlaska skinuli su mu okove. Otišao je sa svima se oprostivši. A pošavši na slobodu osetio je nešto slično ponovnom vaskrsenju ili novom ustajanju iz aveti mrtvog doma u život drugačiji.

Na slobodi je radio kao privatni učitelj, bio sam i bio ćutljiv. Noću je pisao svoje zapise, a onda nečujno umro.