BERNARDO SOAREŠ - SA MARGINA DRUŠTVA…

 

“Mi u senci, između kurira i berberina, mi smo ti koji čine čovečanstvo”…

 

Druga faza “Knjige nespokoja” (Fernando Pesoa), započinje 1930 godinom, a nju je priredio Bernardo Soareš, pomoćnik knjigovođe iz Lisabona, kancelarijski službenik, koji za sebe kaže da se rodio u vreme kad su svi drugi izgubili veru u Boga, a mladost izabrala za svog novog Boga Čovečanstvo. Bernardo Soareš tada okreće leđa njihovom novom Bogu, dakle Čovečanstvu, isto kao što i oni sami okrenuše leđa svom starom Bogu.

Stao je Soareš na marginu društva. On je pripadnik dekadencije. On istrajava sam. Pripada malobrojnoj skupini ljudi, dekadenata. Odriče se svega. Ni o čemu ne razmišlja. Njegov razum nikada ga neće odvesti do vere, a jedini motiv dovoljan biće mu to što zna da ipak ima dušu. Živeće izolovano ne podležući čarima čak ni jednog jedinog sveta, živeće ravnodušno, lutaće besciljno, negde nalik epikurejcima. U granicama svoje estetske kontemplacije shvata da su sva dela nesavršena, te tako nesavršena jeste i ova knjiga koju piše. No, dalje kaže da nije pesimista, a život je za njega stanica i na toj stanici života on sada stoji očekujući da po njega dođe kočija ravno iz ponora. Ni on, kao ni Vinsente Gedeš, nikada neće znati kuda ga sve odvode putevi sna, a kuda kočije pristigle iz ponora. Dok čeka ume baš da uživa uz pirkanje povetarca, ali jedino unutar svoje duše.

Godina je 1929, a kaže 15 jaunara ovako Soareš: ”Živim u vremenu koje prethodi ovom vremenu u kome živim, uživam u tome da se osećam kao savremenik Sezarija Verdea, i u sebi nosim ne druge stihove nalik na njegove, već istu onu materiju od koje su njegovi stihovi sačinjeni…”.

I on je sklon snovima, ukazanjima, astralnim stvarima, kao i Gedeš, kao i Pesoa, a uvek su mu snovi “nametnuti spolja, kao tramvaj koji zavija za ugao na kraju ulice”. Spoznao je postojanje nesvesne inteligencije, te kaže: ”Više mi je žao onih koji sanjaju o verovatnom, razumnom i dostupnom, nego onih koji maštaju o čudnovatom i dalekom. Oni koji imaju velike snove ili su ludi ili veruju u ono što snevaju, pa su stoga srećni, ili su obične sanjalice za koje je maštanje muzika duše, koja ih uključuje a da im ništa ne kazuje… oni koji sanjaju o mogućem, mogu doživeti duboko razočaranje… Spavam kad sanjam o nečemu čega nema; probudiću se kad budem usnio nešto što može da se desi… Istražujem maštom…”.

Onda će ga iznenadni upad kurira u lisabonsku činovničku kancelarij na četvrtom spratu prekinuti u nerazmišljanju, a Soareš je iznerviran zbog svega toga, da bi čakmogao kurira da ubije, a onda počinje da mrzi kurira zbog tog iznenadnog metafizičkog upada, prepada, i nastavlja da zri u svojoj tišini, dok u njemu još ne jenjava bes ubilačke napetosti, te kaže: ”Mrzim ga kao što mrzim svemir. Oči me peku od maštanja”.

Mentalnu snagu daje mu dekadencija, a najveće istine jesu one istine koje su izmišljene, a većina najplemenitijih ideja sada se nalazi u blatu. Takođe, izgubljeno je i jedno čitavo more prepuno žudnji. Snovi su šuplji, a sve je šuplje što se zemljom, uliocom kreće, a šuplje su i velike ideje poput slobode, humanosti, sreće, bolje budućnosti, te kaže: ”Misao može da bude uzvišena, ali bez elegancije, i što je manje elegantna, to će manje uticati na druge. Sila bez preciznosti je samo obična masa”.

Njemu je dosadno da iščitava novine, knjige, i to je tek posebna vrsta estetske neprijatnosti njegove, to je napor u moralnom smislu reči. Postoje samo razlike između onih koji su prilagođeni  i onih koji nisu prilagođeni, a sve drugo naziva lošom književnošću, i kaže: ”Prosjaka, ako se prilagodi, sutra može da bude kralj, ali time gubi dar da bude prosjak. Prešao je granicu izgubio nacionalnost. To mi je uteha u ovoj tesnoj kancelariji, čiji prljavi prozori gledaju na neveselu ulicu. To mi je uteha, u kojoj su mi braća ostali tvorci svesti našeg sveta – rasejani dramski pisac Vilijem Šekspir, učitelj Džon Milton, skitnica Dante Aligijeri… I onaj Isus Hrist koji nije bio ništa u ovom svetu, toliko da istorija sumnja čak i u samo njegovo postojanje.  Ostali su drugačije vrste - državni savetnk Johan Volfgan Gete, senator Viktor Igo, šef države Lenjin, šef države Musolini”.

U snovima je mogao da se uzdigne baš visioko, mnogo visoko, ali je morao i da se iz astralne visine vrati nazad dole, tamo odkuda je pošao u snove, a vraćajući s e dole nazad bio je uvek poražen. Njegovo srce osetilo bi  tugu, ali i ushit, kao što je osetio svoj i tuđi jad, a jad sebi sličnih ljudi, umova, čije jade je nosio u svojim očima, a nesklad beše njihova zajednička imovina, svojina. I sva njihova budućnost počivala je u prošlosti i nigde više drugde. Osetio je koliko su bogovi nepravični i kaže: ”Danas, dok još nisam star, mogu da sanjam o južnim ostrvima i nemogućoj Indiji… Svaki je san  isti san, jer su to snovi. Bogovi mi menjaju snove, ali ne i dar da sanjam… Ne spavam. Međupostojim. Imam tragove svesti. Pritiska me san, bez savesti… Nisam.Vetar… više ne znam ko sam ja. Stidljivo uživam u mogućnosti da utonem u san…”.

Čovek ne može da živi, zato što je njegovo življenje zapravo samo tavorenje, samo robovanje, i samo se malo u svemu tome razlikuje čovek od životinje. Služi se zakonima za koje ne zna sa sigurnošću i tačnošću kako i zašto i da li postoje. Sve mu je nesvesno počev od dela, pa preko ideja. Sve mu je iluzija. I zna da se iz života ništa u smrt ne može poneti sa sobom, čak ni reči koje upravo piše. A sve što napiše samo je “beskorisni leš” njegove proze, osuđen na zaborav. I on je ravnodušan, a život je kratak. Posmatro je ljude koji su se odrekli svakog cilja, svake svrhe i kaže: ”Većina ljudi spontano živi fiktivnim, tuđim životom. ”Većina ljudi su drugi ljudi (Njihove misli su tuđa mišljenja, njihovi životi oponašanje, njihove strasti imitacija)”, kaže Oskar Vajld, i dobro govori. Jedni provode život u potrazi za nečim što ne žele; drugi se muče da pronađu nešto što žele, ali im ničemu ne služi… čovek malo plače, a kad se na nešto žali, to čini kroz književnost. Pesimizam nema neku veliku vrednost kao demokratska formula… Univerzum je nepravedan… Život je tamnica… Ljudski je život patnja… Ceo je svet prekriven čirevima… Samo niži ciljevi vrede truda, jer se samo oni mogu zaista dosegnuti… Svi mi koji sanjamo i razmišljamo, svi smo pomoćnici knjigovođe u Skladištu fabrike… zatvaramo završni proračun, a konačni, nevidljivi zbir uvek radi protiv nas. Pišem i smešim se sopstvenim rečima, ali moje srce kao da može da se slomi… u paramparčad, u krhotine, u smeće, koje će u kanti na ramenima odneti na večito smetlište svih Opštinskih Arhiva”.

Na četvrtom spratu svoje lisabonske kancelarije Soareš pomoću svojih misli dalkeo putuje, odluta, sanja, i razotkriva najudaljenije pejzaže. Ponekad mu treba nadljudskog napora da bi ustao sa svoje činovničke stolice, osećajući i bol, kao i neprijatnost, ali i opijenost, pijanstvo koje je lišeno uživanja, a boluje počesto od onoga od čega se ni u snu ne ozdravlja i kaže: ”Život mi ne prija, kao lek koji nema efekta. A onda jasno osetim kako bi lako bilo napustiti tu dosadu, kad bih samo imao snage da zaista poželim da je napustim… Čemu mi služi da tvrdim da sam genijalac ako sam na kraju krajeva pomoćnik knjigovođe?... Delanje, to je prava mudrost. Biću šta god poželim… Uspeh je imati uspeha, a ne imati uslove da postigneš uspeh… Moj su ponos kamenovali slepi, a moje razočaranje izgazili prosjaci…”.

U dosadnom činovničkom poslu koji je obavljao kao kancelarijski službenik vodi knjige, i to bezgrešno. U snovima često sanja kako se oslobađa svih iz kancelarije, te nema gazde, nema knjigovođe, nema portira, nema kurira, nema ni mačka. Jedino u snovima kuša svoju slodou, a tamo otrkiva čudesna daleka ostrva, pejzaže, i postaje ostvaren i ispunjen. Neki mu prijatelji zameraju da tu ipak malo zarađuje, i da ga gazda iskorišćava. No, da mu ovaj to nije prijateljski kazao, sam Soareš to sve vidi, zna, te kaže: ”Tako sam malo tražio od života, a život mi je i to malo uskratio. Zračak sunca, polje, trunku spokoja i trunku hleba, da mi nije teško da shvatim da postojim, da ništa ni od koga ne tražim, i da niko ništa ne zahteva od mene. Čak mi je i to uskraćeno… Pišem, tužan, u svojoj tihoj sobi… I razmišljam da li je moj glas,  naizgled tako bezvredan…U duši osećam versku snagu, neku vrstu molitve, nešto nalik na vapaj. Ali moj se um buni protiv toga… Evo me, na četvrtom spratu, tumačim život! Govorim o tome šta oseća duša! Pišem prozu kao slavni velikani!...”.

On je tragalac koji dobro shvata da istina ne postiji, te kaže: ”Najveću premiju u životu izvlače isključivo oni koji su tek slučajno kupili loz”. Zatim nastavlja i kaže: ”Više volim poraz u spoznaji lepote cveća od pobede usred pustinje, slepe duše, same sa svojom izdvojenom ništavnošću”. I onda zaključuje, pošto malo bolje razmisli o svemu: ”… Morejra mi je draži od astralnog sveta; stvarnost mi je draža od istine; više volim život, zaista, i od samog Boga koji ga je stvorio… Sanjam zato što sanjam, ali ne patim od nedostojanstvene potrebe da snovima pridajem veću vrednost od one koju imaju, a to je da budu moje lično pozorište…”.

U snovima svako postaje svetac, čak i ubica, čak i zločinac. Život je san, u kome niko ne zna šta zapravo radi, niti zna šta želi, niti zna šta zna, niti zna šta ne zna. On je dete Sudbine. I dok posmatra čovečanstvo oseća patnju, jer je čovečanstvo bedno, a ljudi su jadni. Ljudi koje posmatra sa prozora, ljudi koji ulicom prolaze, nisu svesni, jer ne znaju da imaju svest, a svi se oni dele na glupe i pametne, mada svi su generalno gledano zajedno glupi, svi su jednog istog pola, svi su jednog te istog uzrasta. Soareš u snovina ne uspeva da postane snažna i impozantna ličnos, a ne polazi mu za rukom da bude romantičar.

U snovima njegove kule su od pohabanih karata, kule koje su olako bivale uništavane, čak zamohom jedne sobaričine ruke i kaže: ”Umreću onako kako sam živeo, među svakodnevim sitnicama… pesak prekiva sve, moj život, moju prozru, moju večnost. Nosim sa sobom svest o porazu kao pobednički barjak… Nikada nisam osećao toliko naklonosti prema manje važnim ljudima koji uživaju slavu u javnosti nego onda kada sam video kako ih blate ovi sitni ljudi, koji im prebacju zbog te ništavne slave… Jedni su veliki sadisti, drugi vole mlade dečake, treći priznaju, glasno i tužno, kako zlostavljaju žene. Bičevima ih gone putevima života. Na kraju nekom uvek ostanu dužni za kafu… Oduvek sam im bio simpatičan, jer me je i u zrelom dobu odbojnost prema sopstvenom izgledu uvek terala da okrenem leđa svakom ogledalu… Nema jasnijeg znaka da je osoba siromašna duhom nego kad ne ume da se šali ako to ne čini na račun drugih ljudi…”.

Duša je “ludnica ispunjena karikaturama”, duša je “zlokobna jama puna nejasnih odjeka”. A unutar duše žive još mnoge i mnoge  gadosti. Reći će: ”Ovo što pišem, i priznajem da je loše, možda će pružiti koji trenutak skromne razonode ponekoj ranjenoj ili tužnoj duši. To mi je dosta, ili mi nije dosta, ali mi u neku ruku služi… Gladan sam drugog vremena, i žudim da budem bezuslovno ja… nervira me sreća svih tih ljudi koji ne znaju da su nesrećni… oni svoje muke proživljavaju a da im one i ne dotaknu dušu, i žive životom koji se može porediti samo sa životom čoveka koji ima zubobolju… Samoća me je izvajala po sopstvenom liku… prispava mi se od razgovora sa ljudima…”Moje navike pripadaju samoći, a ne svetu ljudi”; ne znam da li je to rekao Ruso ili možda Senankur (kazao Šatobrijan). Ali znam da je to bio neki um koji pripada mojoj vrsti – možda bi bilo suvišno reći mojoj rasi”.

Plaši se smrti. Život prkosno voli. Strepi od ništavila. Plaši se užasa. Plaši zatočeništva. Plaši ideje pakla. Plaši svake sotonske duše. Plaši se štetnosti. Ponekad ljudi koje sretne za njega sus imboli, i kaže: ”… ulica je knjiga… Ponekad kad prolazim ulicom, čujem odlomke privatnih razgovora… Bog me je stvorio da budem dete, i pustio me da zauvek ostanem dete… zašto su moju nežnost bacili u smeće?... zapeče me iznenadni užas mog iscrpljenog srca. Boli me svaki delić mog emotivnog života… Gubim se kako bih postao živ… svakoga dana, ako čujem kako sviće iz kreveta  u kome nisam ničega svestan, čini mi se da je to dan u kome će mi se dogoditi nešto veliko sa čime neću imati hrabrosti da se suočim… Osećam hladnoću koja me prožima sve do mojih zamišljenih kostiju, kao da me je strah… plačem od samoće i od života… Oplakujem sve… Probudio sam se… Osećam se srećnije. Nešto mi je pošlo za rukom… Želim da se osvežim, da živim, isturam vrat u život, naginjem se kroz prozor kao kroz apstraktni božji jaram… Kao što peremo telo, trebalo bi da peremo i sudbinu, da menjamo život kao odeću… I tako polako šetam svoju svesnu podsvest oko drveta uobičajenog. Šetam svoju sudbinu koja hoda, jer ja ne hodam; svoje vreme koje teče, jer ja ne tečem… Onaj ko živi kao ja ne umire: skončava, vene, hlapi… mi… unuci Sudbine i pastorčad Boga koji se oženio Večnom Noći, udovicom Haosa čija smo zaista deca”.

Stvarni život za njega jeste kazna i zato se svega toga gnuša i beži od toga. Stvarni život je bedan, običan. Šta god sanja uvek biva tamo gde jeste. Pomoću snova beži unutar sebe, i silazi u središte svoje duše koje naziva smetlištem. Nema vieš želja, čak ni beskorisnih želja, pustih želja, a koliko puta do sada Soareš nije ili jeste nalik Gedešu. Upravo radi ono što ne želi, i sanja ono što ne može da poseduje, a život mu je zato besmislen. Najbolje biće kad uspe da se svojim telom oduhovljenim, atsralnim, odvoji gore u vazduh, te u astralnom pronađe sebi utočište.

I kaže: ”Dušom mi je prošla iznenadna grozničava jeza. Nemam snage da se pobunim protiv takvog apsurda. Kakvom sam to prozoru prema Božjoj tajni nehotice prišao?... Pezirem da čitam. Od same pomisli na nepoznate stranice hvata me dosada. U stanju sam da čitam samo ono što već znam… Ali ja imam dve prednosti: poptpuni spokoj i nedostatak posvećenosti… Nikada mi nije pošlo za rukom da sebe vidim spolja… smešim se živoj ironiji… uništio sam sebe… Samoća me razara, društvo me tišti… Sanjam o eruditskom životu, u tihom društvu starog i novog… svaka želja za putovanjem napusti me ako slučajno priđem mestu sa koga bih mogao da se otisnem na put. I vraćam se dvema ništavnim stvarima… svom svakodnevnom životu nepoznatog prolaznika, i svojim snovima nalik na nesanicu u budnom stanju…”.