.jpg)
Još jednog
prvog januara, a januara prvog tek osvanule 2024 Nove gdine, odslušao se još
jedan Bečki novogodišnji koncert, po 84-i put uživo, a tek po 66-i put prenet
posredstvom tv ekrana i radio aparata. Kakav će biti „Program“ Novogodišnjeg
koncerta za 2024 moglo se saznati na zvaničnom sajtu Bečke filharmonije (https://www.wienerphilharmoniker.at/en/?fbclid=IwAR0aCiwnR13oyBNSeEkuy6ooVqBhLwzGlENWInVPcSmEzaMQkW1PpdSkias
), već polovinom meseca oktobra 2023 godine, a ko će dirigovati saznalo se
odmah po okončanju koncerta prvog januara 2023. Koncert danas prenosi najmanje
90 zemalja sveta.
Po drugi put
koncertom diriguje, a unutar velike sale Bečke filharmonije nemački kompozitor Berlinac
Kristijan Tileman (Christian Thielemann), koga smo po prvi put slušali one 2019-e
što beše jedna dosta dobra godina, možda poslednja u nizu dobrih uspešnih i
stvaralačkih godina. Kristijan Tileman rodio se u Berlinu. Sa Bečkom hilharmonijom
sarađuje već 24 godine, počev od 2000, a počasni je član Londonske kraljevske
muzičke akademije, zatim počasni profesor na Drezdenskom muzičkom univerzitetu,
gde je steko i počasni doktorat. Godine 2003 odlikovan je ordenom za zasluge.
Godine 2015 dobija Vagnerovu nagradu, a 2022 dobija Orden časti države Salcburg
i Zlatnu medalju grba, takođe grada
Salcburga.
Svaki koncert
ima bar po jedan veliki i važan jubilej, te tako i ove 2024 obeležava se i
proslavlja dva veka od rođenja velikog Bruknera. Takođe, ove godine 2024 po
prvi put čule su se neke njegove kompozicije (a po prvi put se čulo čak 9
kompozicija ove godine ), uz već redovni repertoar na koji se uši slušalaca navikavaju
dekadama unazad, a tu su posebno upečatljive nezaboravne kompozicije koje nam
dolaze iz porodične radionice i tradicije familije Štraus, kao Valcer na lepom
plavom Dunavu i Radecki marš.
Marš
Radecki kojim se svake godine završava Novogodišnji koncert, ili nama poznatiji
kao kompozicija izvedena uz aplauz publike na treći bis, Johana Štrausa Starijeg
prvi put se izvelao 1 januara 1946 godine, dakle pre 78 godina. Od 2015 godine
Bečka filharmonijna sarađuje sa cvećarima Bečke gradske bašte koji od 27
decembra svake godine već počinju sa dekorisanjem enterijera, a ove godine 2024
utrošeno je čak 30 hiljada cvetova.
Centralno i
glavno mesto i najlepši povod da se danas razmišlja o muzici, a kroz muziku, i
sa muzikom jeste ličnost Antona Brucknera (1824-1896), velikog austrijskog kompozitora,
čiji će se rođenadan (4 septembar) i jubilej 2 veka od rođenja slaviti širom
muzičkog i kulturnog sveta. Pre nego postane izuzetan muzičar, dve decenije provodi
u pedagoškom radu, radeći kao učitelj. U svom životu i radu najviše se zadivio
muzikom velikog Vagnera, koji mu postaje čak i uzor. Uz Vagnera (1813-83) Brukner
ceni još mnoge muzičke velikane, posebno Betovena i Šuberta.
Godine 1867
Brukner doživljava nervnu krizu, te zapada u strašnu tugu, ali se na svu sreću
oporavlja. Brukner je bio jako pobožan i religiozan, a svirao je orgulje. Napisao
je više od 120 dela, a pisao je 8 i 9 Simfoniju, s tim što Devetu nije završio,
jer ga je pretekla smrt. Pisao je takođe i muzička dela za orgulje, kao i mnoga
duhovna, ali i kamerna dela. Od duhovnih dela posebno treba pomenuti Misu u
d-molu, Misu u e-molu, Misu u f-molu, Misu broj 2 za hor i duvački orkestar. Komponovao
je ukupno 9 simfonija (1-7, 8 i 9), Studijsku simfoniju, a komponovao je ukupno
11 simfonija. Brukner se posebno interesovao za književnost, za Bibliju, za
dramu, ali i za političku filozofiju.
Tek sa navršenih
40 godina, Brukner počinje da komponuje svoje prve simfonije. Bio je i predavač
1875 na Bečkom univerzitetu. No, koliko god se danas oduševaljavali Bruknerom,
nešto o njemu veliko nismo dovoljno znali. Dakle, nismo znali koliko je strašno
patio, stradao, i bio pogođen, ranjen, i omalovažavan u svoje vrlo doba, u svoje
doba u XIX veku kada su ga mnogo ismevali. Bio je neshvaćen od strane gotovo
većine muzičkih kritičara. Bio je odbijan, a njegove premijere su napuštane.
No, Brukner je bio veliki perfekcionista, koji i kad napiše svoju simfoniju nastoji
da je ispravlja i poboljšava, usavrši. Ostao je večiti neženja, a kažu da su ga
privlačile mlađe žene.
Svirao je orgulje
pri manastiru Svetog Florijana u blizini Linca, a danas se te orgulje nazivaju
po njegovom imenu i zovu ih Bruknerove orgulje. Sam Brukner sahranjen je upravo
ispod tih orgulja, u manastiru Svetog Florijana, gde žive redovnici Svetog Avgustina.
Reč je o baroknom manastiru, koji ima veoma bogatu i vrednu biblioteku od čak 140
hiljada knjiga.
Samo Bah i
Brukner bili su najdublje motivisani, a obojica su nosili iskru dubokog verskog
uzbeđenja, zanosa, i obojica su svojom predivnom muzikom veličali i svtekovali,
divinizovali Boga. Bruknerov život protekao je sav u znaku molitve i posta, u
velikom žigu lične pobožnosti, i religioznosti, te se stoga za njegove
simfonije još govori da su čak bile divlje
i besmislene.
Brukner je
u Beču bio jako nesrećan, a živeo je jednostavno. Voleo je mnogo crkve i
katedrale, a bio je naročito sklon najdubljoj vrsti kontemplacije. Čak je bio i
na rubu samoubista neko vreme. Napisao je ukupno 7 misa. Kao mladić pevao je u
horu. Sva svoja dela zaveštao je Bečkoj nacionalnoj biblioteci. Nikada nije napisao
operu. Nacisti su njegovu muziku koristili u svoje propagandne svrhe, jer je
kompozitor sa Hitlerom samo nažalost delio isti geografski prostor, a svoj rodni
kraj i grad Linc. I još nešto imali su
kažu srodno. Obojica su mnogo voleli i obožavali Vagnera. No, Hitler će govoriti
da su Bruknera odbacili u Beču upravo Jevreji. No, Bruknerova muzika u Izraelu
nikada nije bila na crnoj zabranjenoj listi, dok Vagnerova muzika ipak jeste.
Još sa 4
godine Brukner je pokazao svoj veliki talenat prema muzici, posebno prema
violini, ali sa 10 godina već je svirao omiljene orgulje. Bio je nesiguram, i
tražio je veliku potvrdu svojih umeća i vrednosti. Godine 1866 doživeo je nervni
kolaps, zbog čega je 3 meseca proveo u sanatorijumu. Najviše mu se rugao
kritičar Eduard Hanslick, kritičar koji je mnogo više voleo Bramsa od recimo Vagnera.
Godine 1891 dobio je počasni doktorat iz filozofije u Beču. Od njegovih horsko-orkestarskih
dela treba pomenuti „Psalam 150“ i „Helgoland“. Bio je smeo i originalan.
Sahranjen je u manastiru Svetog Florijana u Lincu, ispod orgulja. Tek od druge
polovine XX veka njegova dela počinju da budu tražena i više izvođena.
Treba se
upoznati u ovom pričanju i razmišljanju, i sa istorijatom manastira, kao i sa žitijem
sveca-zaštitnika u kome danas kompozitor počiva, i u kome je dobio svoje veliko
obrazovanje. Reč je o svetitelju s kraja III i početka IV veka naše ere. Sveti
Florijan smatra se zaštitnikom Poljske i grada Linca, ali i patronom odžačara i
vatrogasaca. Slavi se 4 maja, a zaštitnik je i Gornje Austrije. Rodio se 250
godine u Austriji. Bio je zapovednik u rimskoj vojsci, i mnogo je pretrpeo zbog
svoje vere i pobožnosti (mogu se dakle odmah napraviti mnoge sličnosti između svetitelja
i kompozitora koji stvara pod njegovim duhovnim okriljem). Sveti Florijan postaje
potom ispovednik hrišćanske vere (Brukner je ispovednik božanstvene muzike),
ali biva osuđen na smrt i to smrt spaljivanjem na lomači. Svetom Florijanu je
oko vrata okačen težak kamen (i Brukner o vratu nosi svoje teško breme
neshvaćenosti i nedovoljne priznatosti) i tako je bačen u reku Ens. Našla ga je
jedna pobožna žena i pokopala mrtvog. Oko 900-955 godine sagrađen je ovaj manastir
Svetog Florijana njemu u čast, a posle 6 vekova, i posvećen njegovom imenu i
ukraj njegovog groba utemeljen, a u blizini Linca. Njegove svete mošti danas se
čuvaju u Krakovu, u Poljskoj. Bio je Sveti Florijan još zaštitnik pivara, vojnika
i sapundžija.
Vratimo se opet
Brukneru, koji danas zaslužuje da najviše o njemu promišljamo. Naime, kolege su
ga proglasile za velikog glupaka. Njegova muzika je bila jako emocionalna. Nalikovao
je Odiseju koji luta i u tom duhovnom lutanju traga i traži otkriva svoj
konačni cilj muzike - Boga. U radu se mnogo iscrpljivao. Njegova muzika je i apokaliptična,
napeta, a svaka nota tu jeste poput mekog dodira čiste nežne svile, i mnogo je
tu slojevite emocije.
Brukner je
u Minhenu slušaoVagnerovu operu „Tristan i Izolda“, i bio na premijeri. Po 12
sati dnevno vežbao je sviranje orgulja, i bio je opsesivan, duboko religiozan,
a najviše od svega opsednut samom temom smrti. Čak 4 mesca provodi u nervnoj
krizi. No, njegovo srce uvek je bilo samo sa muzikom, i nikada nije odustao od svog
komponovanja, koje je vidimo počeo kasno, tek sa 40 godina života. Danas je
lako reći da treba slušati Bruknera, da volimo slušati Bruknera, a evo i zašto.
Zato što je ipak grandiozan, jer nam donosi vrlo eksplozivan zvuk, koji je
moćan, i donosi veličanstven zvuk instrumenata, nešto vrlo moćno, dramatično, monumentalno,
dakle jedan impresivan zvuk, kao i mnoge duhovne i religiozne teme, kao što su
„Te Deum“ (svečano blagodarenje, Tebe Boga hvalim, Tebe Boga slavim), religiozna
kompozicija i „Ave Maria“ (Zdravo Marija). Donosi nam mirnoću i kontemplativnu atmosferu.
Donosi molitvenu predanost, iskrenu pobožnost, božansku transcendenciju.
Njegova muzika ima veliki istorijski značaj, jer ono što je Vagner bio u operi,
to je Brukner bio u simfoniji. Muzika ima silu, i to je sila koja nam pokazuje
da jedino muzika takvu veličanstvenu silu ima. Brukner donosi jedinstveni stil
komponovanja, donosi istaknuti sjaj, i donosi tremolo efekat, donosi to podrhtavanje,
to treperenje, i to pulsiranje. Donosi duge neprekidne melodije, zamršene harmonije,
pametno ponavljanje motiva, jednostavne motive koje razvija, nesalomljivi
neprekinuti lanaca, žive emocije koje oduzimaju svaki dah.
Brukner je
umro 11 oktobar 1896 u Beču. Kompozitor Daniel Barenboim za njega veli: “Njegova
muzika nije arhitektura, to je arheološka ekspedicija“,, i o toj slojevitosti i
višeslojnosti dodaje: “Osećam svaki odeljak to je kao da dublje i dublje
silazim pod zemlju, a na dnu ostaneš sa neverovatnim rezultatima arheološkog
iskopavanja“.
Bruknerova
muzika jeste muzika estetike, nerazumevanja, koja je bila odbačena, proterana
iz koncertnih dvorana, a budućnost i ovo danas vreme, pokazalo je da ova muzika
ima svoje saveznike i ljubitelje, svoje privrženike. Radio aparati doneli su
svetu muziku buke i urbane džungle, a muzika koju stvara Brukner jeste muzika
koja se samo sluša i to zbog najveće moguće ljubavi prema muzici. Muzika je
umirala u prljavim pomodnostima nazovi muzike, ali muzika kao ova Bruknerova
nije izumrla, niti će ikada umreti. Arnold Šenberg je govorio da treba živeti u
najvišim oblastima duha, misleći na duh muzike.
Muzika je
opet povod da sve nastane iz nule, iz ništice, kao početna muzička vinjeta, i
da se do konca još jedne tek otvorene godine 2024, opet najlepše moguće
samorazlista, a to je ujedno i peti jubilarni rođendan “Čoveka koji je vidik bez
kraja“, i kojim je sve počelo nakon 2019, nakon čarobne muzike koja je izlazila
ispod palice istog dirigenta kao i ove 2024 Tilemana. Idući u susret početku
šeste sezone disanja i pisanja,
razmišljanja, samoistraživanja, na „Čoveku vidiku bez kraja“, gde osluškuje stihove
grčkog pesnika po imenu Andrea Embiriko koji reče u pesmi „Sjaj“ stihove ove:
“Niko od nas nikad ne ostaje na sopstvenom tragu svako kreće i odlazi ka
skloništima svoje vizije...“.
Shodno
svemu tome, današnji tragovi neka budu samo muzika, i poezija, melodija,
harmonija, sazvežđe kosmičkih tonova, elegija i melanholija, a kako bi izbegli
ono što je pevao jedan drugi savremeni grčki pesnik Aleksandar Bara, a to je
„tiranija dosade“.
U prvom delu
koncerta čulo se 5 kompozicija, a počelo je sve veselo, dinamično, trijumfalno,
moćno, a reč je o Maršu vojvode Albrehta od Virtemberga, kompozitora Karla
Komzaka. Zatim je došla nešto zanosnija, nežnija, smirenija melodija, a bio je
to valcer pod nazivom Valcer bečke bombone Johana Štrausa II, jedna posebna
bezbrižnost udvaranja i posveta udatoj princezi Paulini, kao poklon. Treća melodija
bila je Figaro polka Johana Štrausa II. Zatim sledi Valcer za ceo svet Jozefa
Hellmesbergera, i na kraju prvog dela brza polka Bez kočnica, Eduarda Štrausa.
Zatim je usledila
puza, a za gledoace još jedna predivna filmska priča, posvećena životu i radu
Antoana Bruknera kompozitora od čijeg rođenja je proteklo velika 2 veka.
Ambijent manastira Svetog Florijana, mesto Bruknerovog školovanja, zatim orgulje
za kojima je svirao, grobno mesto, uz zvuke njegovih simfonija, serenada ili
muzike za ples. Ove 2024 za kulturnu prestonicu
Evrope proglašen je grad Bad Ischl (Bad Išl).
U drugom delu
koncerta čulo se još 9-10 kompozicija, ako sam dobro zapisivla, pa onda izbrojala,
i na kraju se malo zbunila. No, u tih devet-deset čulo se sledeće: uvertira za
operetu Gospodar šume, Johana Štrausa II, po ličnom izboru dirigenta Tilemana, a
govori o Puču. Zatim valcer Johana Štarusa II tzv. Išlerski valcer, potom
Slavuj polka Johana Štrausa II, Zdravica bečkoj vodi, tj. polka mazur u čas
puštanja u rad jedne fontane, Eduarda Štrausa. Peta melodija bila je polka
Pizzicato, Johana Štrausa II, zatim polka iz baleta Biser Iberije Josefa
Hellmesbergera. Samo u dve kompozicije moglo se uživati u baletu i predivnim cvetnim
kostimima sa mnogo detalja iz folklora i sačuvane tradicije odevanja austrijske
regije koja je ove godine kulturna prestonica Evrope – Bad Išl. Moj utisak
jeste da je baleta bilo nikad manje, a iako prelepi kostimi, nekako nisu zasenili
one još lepše na koje smo neku godinu pre navikli, i kao da je promenjen i
kostimograf. Nekao je sve bilo mnogo skromnije. Koncert je samo malo kasnio i
završio se 5 minuta ranije u 13 i 40. Zatim sledi kvadril Bruknerov i valcer
delirijum Jozefa Štrausa koji je jednom komponovao za bal lekara. I to je bio
kraj ovogodišnjeg koncerta u Beču (i tako samo 8 kompozicija, ili sam nešto
preskočila). Od upečatljivim detalja, simbola, u prvi plan izdvajam dvogled iz
one filmske priče sa pokušajem da i dalje smotrimo unapred, u nedogledne lepote
daljine, a tu je i carski orao koji je
raširenih krila najponosnije nisko preletao
u dva navrata. Možda i ne treba da nas čudi današnja jednostavnost i skromnost,
jer je ipak sve bilo tako jednostavno i skromno, detinje čisto, kao po duhu Bruknerove
ličnosti i muzike.
I na kraju,
muzika za 3 bisa: Džokej brza polka Jozefa Štrausa, Valcer na lepom plavom
Dunavu i Radecki marš. Dirigent je održao kratku čestitku na nemačkom jeziku, u
kojoj je poželeo da u u srećnijoj 2024 ne bude rata i tako mnogo netolerancije
(nasilja), i da bude što više muzičkih posvećenika.
Iduće
godine 2025 diriguje po sedmi put italijanski kompozitor Rikardo Muti, čije koncerte
tek posebno pamtimo po velikoj radosti, po nekoj većoj energičnosti, a imaće i
lep jubilej maestro Muti, jer idućeg novogodišnjeg koncerta 2025 vaseljena obeleževa
2 veka od rođenja Johana Štrausa II (Mlađeg ili Sina). Rikardo Muti je dirigovao
od 1993, pa preko 1997, 2000 i 2004 (u proseku na svake 3-4 godine), zatim
ponovo se pojavljuje u Beču nakon 14 godina - godine 2018 i 2021, a najlepši je
bio taj koncert 2021, koji se i danas pamti. Muti je počasni član Bečkog orkestra
još od 2011 godine i zaista jedva čekam da protutnji još 366 dana i da čujem i naredni Novogodišnji koncert iz Beča
2025, sa ne ovakvim bremenom melanholije i tuge, sete, elegije, itd...
Нема коментара:
Постави коментар