ZOI KARELI (1901-98) PESNIKINJA EGZISTENCIJALIZMA…

 

I taman dok prelazim polovinu knjige pod nazivom “Antologija savremene grčke poezijem”, primetim kako još nema ni jedne jedine  pesnikinje u toj plejadi pesnika, i pomislim da ih neće biti, ali sve do stranice 101, kada sam konačno naišla na prvu pesnikinju po imenu Zoi Kareli.

Ovo je njen pseudonim, a zvala se Hrisula Argirijadu. Poticala je iz bogate porodice. Rodila se u Solunu. Prvo obrazovanje dobila je od privatnih učitelja, a nakon udaje 1917 godine počela je da pohađa i univerzitet. Piše pesme, eseje, drame, i prevodi. Prvu zbirku poezije objavila je 1940 pod nazivom “Putovanje”, potom slede i ostale knjige pesama: ”Doba smrti”, “Fantazija vremena”, ”O samoći i gordosti”, ”Ikone i gravire”, ”Brod”, ”Kasandra  i druge pesme”, ”Bajke iz bašte”, ”Suprotnosti, ”Ponoćno ogledalo”. Godine 1973 izlaze njene sabrane knjige poezije u 2 toma, a iduće 1974 dobija Prvu državnu nagradu za poeziju.  Njene stalne pesničke teme jesu teme smrti i straha, zatim tema života, kao i tema telesnosti i telesnoga, tema sumnje, itd. Smatraju je egzistencijalističkom pesnikinjom.

U pesmi pod naziovm “O nastavljanju”, kazala je pitajući se: ”Zar neće, ipak, ostati neko da posvedoči o tom? Zar niko da ostane da ispriča onima što dolaze, zar niko od nas neće reći koliko smo se mučili da se održimo u životu? Zar treba, ipak, i oni da to nauče sasvim sami?”.

U pesmi “Početak”, piše: ”Ne; rana koja se širi u tebi se otvara i nagriza te – apstrakcija bez stvarnosti”.

U pesmi “Moje telo”, peva: ”Telo mi je tuga svud oko moje duše. Svud oko moje duše. Smeta joj… Ustao sam, dok sam sanjao, osvrtao se oko sebe i nisam video ništa zasmetala mi krv telo mi smeta, više ne spavam da bih sanjao, zato što me moje telo ometa”.