.jpg)
I taman dok prelazim polovinu knjige pod nazivom “Antologija
savremene grčke poezijem”, primetim kako još nema ni jedne jedine pesnikinje u toj plejadi pesnika, i pomislim
da ih neće biti, ali sve do stranice 101, kada sam konačno naišla na prvu
pesnikinju po imenu Zoi Kareli.
Ovo je njen pseudonim, a zvala se Hrisula
Argirijadu. Poticala je iz bogate porodice. Rodila se u Solunu. Prvo
obrazovanje dobila je od privatnih učitelja, a nakon udaje 1917 godine počela
je da pohađa i univerzitet. Piše pesme, eseje, drame, i prevodi. Prvu zbirku
poezije objavila je 1940 pod nazivom “Putovanje”, potom slede i ostale knjige pesama:
”Doba smrti”, “Fantazija vremena”, ”O samoći i gordosti”, ”Ikone i gravire”, ”Brod”,
”Kasandra i druge pesme”, ”Bajke iz
bašte”, ”Suprotnosti, ”Ponoćno ogledalo”. Godine 1973 izlaze njene sabrane
knjige poezije u 2 toma, a iduće 1974 dobija Prvu državnu nagradu za poeziju. Njene stalne pesničke teme jesu teme smrti i straha,
zatim tema života, kao i tema telesnosti i telesnoga, tema sumnje, itd. Smatraju
je egzistencijalističkom pesnikinjom.
U pesmi pod naziovm “O nastavljanju”, kazala je
pitajući se: ”Zar neće, ipak, ostati neko da posvedoči o tom? Zar niko da ostane
da ispriča onima što dolaze, zar niko od nas neće reći koliko smo se mučili da
se održimo u životu? Zar treba, ipak, i oni da to nauče sasvim sami?”.
U pesmi “Početak”, piše: ”Ne; rana koja se širi u
tebi se otvara i nagriza te – apstrakcija bez stvarnosti”.
U pesmi “Moje telo”, peva: ”Telo mi je tuga svud oko
moje duše. Svud oko moje duše. Smeta joj… Ustao sam, dok sam sanjao, osvrtao se
oko sebe i nisam video ništa zasmetala mi krv telo mi smeta, više ne spavam da
bih sanjao, zato što me moje telo ometa”.
Нема коментара:
Постави коментар