Rodio se na Peloponezu u Pirgu. Medicinu završava u
Atini gde radi kao lekar. A bio je čak i slikar. Pisao eseje, kritike, i prevodio
najviše francusku poeziju. Izdao je sledeće zbirke pesma: ”Sredokraća” 1951, ”Pevanja”,
”Poznanstvo s Maksom”, ”Sredokraća II”, ”Lepa Jelena”, ”Noć i kontrapunkt”, ”Pevanje
o Jovani i Konstantinu”, ”Ars poetica”, ”Kamenje, ”Daća”, itd. Za zbirku iz
1961 dobio je državnu nagradu, a reč je o knjizi “Pevanje o Jovani i Konstantinu”.
Šta je u pesmi “Buncanje Konstantinovo”, zapravo
izbuncao Konstantin o Jovani: ”Lagana je kao pospana glava cveta. Teška je kao zatvorena
knjiga… Sa Jovanom gubiš samog sebe a ponovo se stičeš u snu. Jovana je reka. Jovana
je obala reke. Ona je trska na obali reke. Ona je reka. Jovana je drvo sa očima
san sa ustima zvuk sa ušima oblak sa nogama. Reka zlatnih kosa čija svežina
smiruje more. Reka. Jovana je mesto koje smo videli pa nikad više. Stanica gde
ćemo se jednom sresti ubadajući jauk u prah putovanja. Jovana je granica koja
se stalno miče. Ona je paperje koje donosi vetar. Ona je krilo u vremenu. Krilo
na praznom proleću. Jovana je reka. Neka reka”.
U pesmi “Slavlje”, kazaće: ”Sad dišeš u polumraku, razaznajem
ti vrat i lice. Onda sve zgasne. Ostane hodnik, kapija s pregradnim daskama. Malo
dalje se tvoj glas zalaže za veče. A nema ptica. Meteš pauke sa tamnoga slavlja”.
Нема коментара:
Постави коментар