TAKI SINOPULO (rođen 1917) PESNIK METAMORFOZA I NEMIRA…

 

 

Rodio se na Peloponezu u Pirgu. Medicinu završava u Atini gde radi kao lekar. A bio je čak i slikar. Pisao eseje, kritike, i prevodio najviše francusku poeziju. Izdao je sledeće zbirke pesma: ”Sredokraća” 1951, ”Pevanja”, ”Poznanstvo s Maksom”, ”Sredokraća II”, ”Lepa Jelena”, ”Noć i kontrapunkt”, ”Pevanje o Jovani i Konstantinu”, ”Ars poetica”, ”Kamenje, ”Daća”, itd. Za zbirku iz 1961 dobio je državnu nagradu, a reč je o knjizi “Pevanje o Jovani i Konstantinu”.

Šta je u pesmi “Buncanje Konstantinovo”, zapravo izbuncao Konstantin o Jovani: ”Lagana je kao pospana glava cveta. Teška je kao zatvorena knjiga… Sa Jovanom gubiš samog sebe a ponovo se stičeš u snu. Jovana je reka. Jovana je obala reke. Ona je trska na obali reke. Ona je reka. Jovana je drvo sa očima san sa ustima zvuk sa ušima oblak sa nogama. Reka zlatnih kosa čija svežina smiruje more. Reka. Jovana je mesto koje smo videli pa nikad više. Stanica gde ćemo se jednom sresti ubadajući jauk u prah putovanja. Jovana je granica koja se stalno miče. Ona je paperje koje donosi vetar. Ona je krilo u vremenu. Krilo na praznom proleću. Jovana je reka. Neka reka”.

U pesmi “Slavlje”, kazaće: ”Sad dišeš u polumraku, razaznajem ti vrat i lice. Onda sve zgasne. Ostane hodnik, kapija s pregradnim daskama. Malo dalje se tvoj glas zalaže za veče. A nema ptica. Meteš pauke sa tamnoga slavlja”.