“REČ BOLUJEM BOL GOVORIM” – SAVREMENA MAKEDONSKA LIIRKA…

 

 

“Pesma je ono što je svet započeo i čime će sigurno završiti”…

 

“Antologiju savremene makedonske poezije”, izašlu 1985 godine, priredili su Eftim Kletnikov i Cveta Kotevska, a u njoj se našao broj od ukupno 21-og pesnika, a među njima svega jedna jedina pesnikinja po imenu Olga. Antologija broji 385 strana i bogato je ukrašena predivnim ilustracijama koje potpisuje Vasko Taškovski. ”Predgovor” ove antologije napisao je jedan od priređivača pesnik Eftim Kletnikov, koji zatim odbija da njegova poezija ovde nađe svog mesta, iako je zaslužio da ga bude kao jednog od istaknutih pesnika mlađe genarcije, ali takva je bila njegova izričita volja.

O makedonskoj poeziji, makedonskom poetskom jeziku, o razvoju i svim tegobama na putu stvaranja lirike svoga tla, biće mnogo prepreka na putu, barijera na koje će se nailaziti, ali evo ukratko, o svemu tome, a zahvaljujući ovom ”Predgovoru”, i tekstu koji je poneo naslov “Pristup savremenoj makedonskoj poeziji” (strana-7-46).

Makedonska poezija započela je sa pojavom prvog njenog pisca još u IX veku, a to je bio Kliment Ohridski, koji piše duhovne himne u stihu, a slovi za prvog makedonskog, ali i prvog slovenskog pesnika. Zahvaljujući njemu Ohrid je u to dobar imao i prvi slovenski univerzitet. No, sav ovaj polet prekinuće se 1014 godine kada je bugarski car Samuilo poražen od vizantijskog cara Vasilija II na Belasici, a čime je makedonska država uništena, a makedonski narod ostati sve do 1945 bez prava da se konstituiše, itd. Narod koji će imati milenijumsku prazninu u poeziji, u istoriji, u mnogo čemu.

Mesto poezije više se razvijaju neki drugi vidovi umetnosti kao što su to bili rezbarstvo, arhitektura, slikarstvo, sve grane umetnosti, nastale pod uticajem Vizantije, koje će uspeti da taj jednom zaiskreni plamen poetskog stvaralaštva, ipak ostave živim i neugasivo plamtećim uprkos mnoštvu neprilika kroz koje se sve vekovima prolazilo. Postojalo je mnogo usmene makedonske književnosti, poezije, a narod je svoje kulturno nasleđe ljubomorno čuvao,  a najviše kroz svoje prriče, pesme, legende, mitove, zagonetke, poslovice, izreke, bajalice, ali i kletve. U toj usmenoj narodnoj književnosti živeo je autentično samo melos i lepota, duh njihovog jezika.

Makedonska poezija javlja se naposletku vaskrsla kao feniks iz pepela, ali tek u XIX stoleću (sa prekidom od 10 vekova), kao preporođena, a njeni pesnici tada bili su Grigor Prilčev, Konstantin Miladinov i Rajko Žinzifov. Prilčev će biti okarakterisan kao najveći makedonski pesnik ikada. Svoje najlepše  pesme pisao je na grčkom, a onda su prevođene na makedonski. Pesnik koji se obrazovao u Atini pod uticajem Homerovske tradicije, a reći će da na grčkom peva kao slavuj, a na makedonskom kao sova.

Potom se javlja i pesnik Kost (Kooča) Racin, koji verno neguje tradiciju svog maternjeg narodnog jezika i počinje da dotiče veliku temu socijalne nepravde i bede Juga. Za njim su usledili pesnici Janevski, Konevski, Andreevski, Đuzel, Boškovski, itd. Nakon oslobođenja dolazi nova generacija pesnika, čija poezija stiže da odzvanja širom vaseljene. A tek od 1945 godine Makedonci dobijaju svoj književni jezik i to jezik koji je “kodifikovan”, a imali su svoju azbuku, svoj pravopis, a na njima je bilo samo da porade na stvaranju i razrgranavanju njegovog poetskog izraza. Javljaju se pesnici Kočo (Kosta) Racin, Kole Nedelkovski, Mite Bogoevski, Aco Karamanov, generacija tragično palih pesnika tokom revolucije. Nakon rata pesnici su Aco Šopov, Blaže Konevski, Slavko Janevski, itd. Nakon svih kriza trebalo je stvoriti savremenu poeziju na makedonskom jeziku.

Na stvaralaštvo nekih pesnika uticao je svakako Majakovski, čak i Jesenjin, a onda su se među makedonskim pesnicima pojavili modernisti, svi prvi koji žele da odbace staro i donesu nešto novo, a takav je bio upravo pesnik Aca Šopov sa zbirkom pesama iz 1952 pod nazivom “Stihovi o muci i radosti”. Zatim slede pesnci kao što su Gane Todorovski, Mateja Matevski, Ante Popovski, Srbo Ivanovski, itd.

Na makedonske pesnike utiče po malo i francuski nadrealizam, ali ne onako strogo kako bi se očekivali, ne onako uspešno prijemčivo kao što se desilo srpskoj poeziji, i to je više bila samo “spontana poetska  intuicija u jednom prečišćenijem i sublimnijem vidu”. Od 1955, pa sve do 1957 godine postignuti  dometi unutar savremene makedonske poezije jesu itekako visoki, u zenitu, a pripadaju zavidnim estetskim vrhovima lirizma, a na pesnike sve te najviše uticala je poezija sveta, i pesnici kao što su: Hajne, Rilke, Blok, Pasternak, Lorka, Elijar, itd.

Potom se nametnula treća generacija pesnika, koju čine ova imena: Petre M. Andreevski, Bogomil Đuzel, Vlada Urošević, Radovan Pavlovski, Petar T. Boškovski, Jovan Koteski. Novu poetsku svet doneli su Đuzel i Pavlovski, svojim manifestom. Poezija u 60-im godina XX veka počinje da buja. Posebno se izdvojila poezija Jovana Koteskog, jer se vratio na neke socijalne teme, posebno na temu pečalbarenja. Urbanim (gradskim) temama bavio se pesnik Vlada Urošević. Polovinom 60-ih godina XX veka pojavili su se pesnici sa svojim novim zbirkama Mihail Rendžov, Čedo Jakimovski, Atanas Vangelov. Svaki od njih imao je svoje omiljene pesničke simbole, kao velike pesničke ideje vodilje, a za Rendžova to je vatra, za Vangelova to je cvet, a za Jakimovskog to je žena koja je nadstvarna, ona je Narcisa. Za najbolju zbriku ikada smatra će se knjiga iz 1970 godine pod nazivom ”Gatač u pepeo”, koju je napisao Aco Šopov, koji donosi pesnički simbol crnog sunca, o kome su tada pevali samo još 3 pesnika: Branko Miljković, Vikor Igo i Osip Mandeljštam.

Godina 70-ih i 80-ih XX veka desiće se i pesnički “stvaralački zeniti”, a pojaviće se najbolje zbirke makedonske poezije, javiće se još produbljenije poetike, pojaviće se neki novi poetski horizonti, manifesti, i izuzetni pesnici Blaže Konevski i Aco Šopov, itd. I doći će do stvaranja četvrtog kruga makedonskih pesnika,  a za njima nastaće i peti talas pesnnika, a to će biti svi pesnici za koje će se zajednički kazati da su rođeni u slobodi. Novi poetski manifest pišu ktitičar Danilo Kocevski i pesnici Miloš Lindro, Ljupčo Siljanovski, Gligor Stojkovski, Ljupčo Dimitrovski, iznoseći u njemu svoj veliki bunt, a protiv svega starog, romantičarskog ili previše folklornog, no nažalost manifest nije napravi neki veći prevrat u književnosti.

U ovoj antologiju su zastupljena i 4 najmlađa pesnika iz te generacije Olga Arbuljevska, Ljube Cvetanovski, Miloš Lindro i Slave Đorđo-Dimovski. Neko je kazao da je makedonski Jug dao najbolje, najveće pesnike, i najlepšu muziku poezije, a bez sumnje, a nakon pročitane ove antologije, zaključak je da taj nije pogrešio koji tako veli.

Samouki intelektiualac pesnik Kočo (Kosta) Racin (1908-43), tragični revolucionar, u svojoj pesmi “Dani”, reče: ”… aj, nek je proklet, i proklet pasji život nek ostane! Rodiš se čovek – budi rob, rodiš se čovek – umri skot, skotski života celoga za tuđa blaga skapavaj”, a u jednoj drugoj pesmi podnazivom “Elegije za tebe”, veli: ”… niže od skotova pali smo na ovom svetu ubavom. Ko nam polomi bela krilca, krilca goluba belih? Ko nam zamuti izvore bistre, izvore duše čiste?... Ti da znaš, i ti da pamtiš i ti da na umu imaš – da si radnik i ko radnik padaćeš i dizaćeš se…Al od smrti silnija je borba na tim putevim!”. U pesmi “Tatunčo”, peva: ”… Kamen težak život mi je, a još teži odjek pusti o narodu misli svetih!”.

Pesnik Aco Šopov (1923-82) u pesmi pod nazivom “Molitva za običnu ali još nenađenu reč”, reče: ”…Pronađi reč nalik na obično drvo, na ugljenisane dlanove što su praroditeljski goli, reč čednu kao svako moljenje prvo. Za takvu reč telo te moje moli… Pronađi reč od koje – ako se krikne - krv počinje nesvesno da boli, krv što traži kuda će da šikne… Suštu pronađi reč u govoru nalik svim krotkim zatočenicima, nalik vetru, onom razvigoru, što budi srne u našim zenicama… Reč rađanja pronađi, reč lelekanja, takvu pronađi reč. I ovaj hram zatvoren u svojoj drevnosti, velik od čekanja, otvoriće ti se smerno i sam”. Loveći na jezeru piše: ”Od mrenja dan se sivi. Sami smo. Ništa ne velimo. Ćutke nas poriv živi goni da se razdelimo”. Na jezeru nastaju i stihovi ovi: ”Jesi tu, a izgubiću te, stisnuto uz hrid, samo si, a u meni se otvaraš kao školjka, kao u suvodolicu propadaš u moj vid, a za tobom stiže neka neznana boljka…Voda će da  sve sazna i sve će da sanja. Bij, vale. Vrti se, vrteško. Jezero, bij”. I još jedan jezerski stih ukraj manastira uhvaeć biće ovaj: ”Kuda iščeznu reč što te moćna ište, da kao zlatna para budeš joj stecište. Voda uvire u fresku na zidu. Sa njom reč i plamen na hridu… Presahnu jezero, isteče u vidu. Voda oteče u fresku na zidu… Noć se rascvetava kao crna lala. Ličiš na crkvu s kamenih obala… Ističe vatra u isteklom vidu. Skamenjen vez u fresci na zidu”. Zatekavši se ispred tvrđave u očaju svom peva: ”Žmarci me podilaze od grozne nemoći. I samo očajanje promine ko vuk kroz suro stenje u taj jeziv muk… Izravnjaj se sa mnom, budi zemlja siva. Vatrom i vetrom zemlja me progoni”. Na izvoru noćnom napi se se pesik stihova: ”…u kakve dubine siđe, koje se vode napi, da li zarobi zvuk nove magije, da li sa ludog kamena u mrtvo more stupi… tražiš onog letača surovo što će da ti sudi”. Jednog avgusta napisaće: ”Pod stablom noći ležim, u avgustu što peva i mre sa cvetom od pepela u ugasloj grozi… Da li će me obdržati, da li će me sačuvati ovi neumorni ratnici bilja i semena, trava, korenja i paprati… Ribari tvog pogleda pletu nevidljive mreže, u bezdanu tvog čekanja sanjari zlatna riba…Tamno ponoćno sunce u svoj se zenit penje. Zarobljenog u travi, paprat obrasta mene”. U pesmi “Nevreme”, piše: ”Subinska pesma se rađa iz grla nemih riba što večno kruže ko vodeni suncokreti… pucaju stare ose i svet se gubi u senkama, sve se ruši, propada, gine i postaje trunje… Plači vodo, zavijaj utrobo, jauči zapanjena kuglo. Vreme nevreme istinsko je vreme. Pod tobom zemlja leži od umora premalena i crn konjanik stiže – plodova da uzme breme”. Pesma “Ožiljak”, i stihovi ovi: ”… nema boljeg mesta od ovog da te smiri, od ovih devet vrtova, devet vrtova, što žive od tvog zelenila, od ovih devet grla, devet grla što opevaju proleće tvojih pesama. Siđi u svoje tmine, krvi…”. U pesmi “Grozomor”, peva: ”Pesmo, ako ti umoran isposnik priđe, primi ga da s tobom sagoreva i sam. O ružo u grlu, o zemljogrozde na usni, divlji svrabe u krvi sa sobom što se sporiš, o zemljo otrova smrtonosno ukusnih, kamen se kotrlja u plamenu. Gori”. Pesma “Crno sunce”, i stihovi: ”Istok nemaš, crno sunce, a nemaš ni zapad, nemaš nebo za molitvu ni zemlju za napad… Crno sunce, ptico iz koje se izleže zvezda, ko misli da te shvati taj ne zna što je bezdan… O crno sunce, pesmo, o ko te to ostavi da te na ramenu nosim umesto svoje glave… Gledaju nas zvezde, a slepe su im zene. Na svetu smo samo dve kao srasle stene. Ko to nad nama stoji, ko nad nama zida da nas žive zatrpa mrtva piramida”. Pesma “Gatač u pepeo”, i stihovi: ”Pesmo, zgasni u vatri koju užeže samu. Reč prska i nestaje u prahu od kremena… Pesmo, izbavih te kljuna ptice što mi kroz krv leti, izbavih te iz crvenog neba zapaljenih vena, iz tih dalekovoda dva nepomirljiva sveta, tih suncogreva neodgonetnutih mena… Sada smo dva sveta, dva neprijatelja, dve zaraćene strane, sada smo boj bez ishoda i kam na kamu. Ko je pobeđen? A ko pobednik?... Zgasni, pesmo, u vatri što je užeže samu”.

Ako sam išta lepše još na svetu pročitala, a biće da nisam, onda moje najlepše čitalačko otkriće u svim ovim silnim pročitanim antologijskim pesmama jeste poezija Ace Šopova, a onda odjednom nešto u sluhu primetim, te ne znam zašto su mi Šopov i Miljković, odjednom tako mnogo, mnogo slični.

Pesnik Blaže Konevski (1921-93) u pesmi “Belasica”, piše: ”… nedovoljan ni za jedan dah, on zamahnu mačem nekom neslućenom snagom, iako tom zamahu beše suđeno da ostane nedovršen, i pored sveg oštrog bleska čelika. Ali taj zamah izvire neminovno iz nečeg u njemu što oseća čitavo ovo isprepletano potiskivanje i survavanje u njegovu surovu i celovitu povezanost, i što zna da ovaj očajnički zamah neće biti izgubljen, i svih bitaka što dolaze. Krik što se ču beše krik grčevitog likovanja”. Pesma “Markov manastir”, donosi legendu i stihove: ”Korača, nesvesno, uokolo, a svo me to mnoštvo opkoljava, u košmaran me upliće čvor, ćutke me sledi i nešto čeka od mene. Govoirite! – kazah. Na moj glas, sruši se tišina međ svodovima i ostavi me samog pred prividom moje svesti, jer oči se bešumno povukoše i pritajiše se po zidovima… I pričini mi se da mi u hodu noge postaju stubovi, da sam kubetom zasvođen, da  ja u sebi nosim hladnu prazninu manastirsku, a sve to vreme znam – tamne prilike ćute u mome mraku, nema bežanja, nema praštanja, ni spomena nema”. Pesma “Sterna” i stihovi: ”Svi spavaju, a samo ja, budan u tešku noć; kao hajduk u busiji, čekam – prepun njene podzemne buke, sav naježen kad umukne za čas – jer tad najgore sprema i priseća se. Dođe mi da vičem, da mašem rukama, da budim!... I evo opet je noć i opet je nikoje doba. Svi spavaju, a ja izgubih san… pritiču mi tamne podzemne vode bez počinka, kao da ja sam sačinjavam Sternu i ko da njenu treba da izreknem reč”. U pesmi “Bolan Dojčin”, peva: ”… kad osetih da sam spreman za svoj podvig, dostojan slave, kad mi glas ojača za najdublju reč, ruka za najteži mač, noga za najčvršći hod – tada se slomih…Tada se osetih sitan, i smešan, i smušen – telo se istopi, iskopneše ruke, ispade mač, bolan se sruših… dođi, sestro zlatna, saberi moje plesnive kosti, ne grozi se, sastavi me, obavij me sa trista lakata platna, tihu reč mi reci, uspravi me, nauči me opet, majko, da prohodam, mač mi daj u ruku – da Crnog Arapina ubijem”. Pesma “Raž” kaže šta začu: ”… i nekakva pesma dubinska, molitvena, tužna ko muzika u letnje podne – na seoskoj stanici”, a u pesmi “Pšenica” čuje: ”… al samo nas zahvate zvuci jedne silne pesme, što oduševljava, i naglo rastuži”. Pesma pod nazivom “Pesma loza u vinogradima na Vodnu”, peva ovako: ”Ako ćutimo u sunčano podne kad je vreme tiho i travke traju to nije zato što svaka tuguje sama, to je zato da bi to bilo lepo… čudne smo mi… Ko počne da nas razumeva - zemlja mu biva sve bliža, ljudi sve dalji”. Pesma “Među drvećem” i stihovi: ”Zastao sam ko ukopan i ukočen, ko koren da si pustio u zemlju, daarste, vlagu tražeći… s vetrom da se dogovaraš o jednoj raskošnoj simfoniji, - a od svega je najbolje da i ne korakneš, da ne narušiš savez sa drvećem”. Pesma “Odmazda” i stihovi: ”Ide vreme da se drvo sveti čoveku za sve zaseke, za sve ubode, za sve povrede, za sva kresanaja, za svaku reč nepromišljenu, za nezahvalnost senci i plodu… Ono uriče, ono kletvu baca – čuvaj se, nasilniče, snage vezanog čoveka!”. Pesma “Dorjanske vetruštine” peva: ”Zalud će bedeme da podiže svest, da  smisao unosi u neraščlanjenu poruku… I ne pomaže više pred olujom razbesnelom oklop od obmane, i laž dignuta ko štit, s kojim se čovek krije pred sobom i pred drugima, i za nužni život zatire trag i bit”.

Pesnik Slavko Janevski (1920-2000) u zelenu praiskonsku noć piše: ”… i videh, čuješ, i videh što nikad ne videh trpeći od žeđi i od suše…”. Pesma “Crni san bresta”, peva: ”U očaj je pao krošnju guta jama. Tesno mu je. Nadgrobni mu kamen sušom se naziva.Vrelina ga mlavi. Nad njim vrleti užaren samar. Živi smuk ili poskok ledna su mu pavit… San u njegov koren pregršt tajni sruči uspravlja se divlji do svog zenita”. Pesma “Vodeničar”, i stihovi: ”Nadoći će bujice čekrci će se probuditi tminu će za naforu danu da samelju”. Pesma “Uši” veli: ”Levo ne čuje o čemu ćuti desno. Desno se rve s tišinom da zagluši levo... Bez glave uši su mudrije”. Pesma “Pomen” i stihovi: ”Gori jezero vatra sećanja ga liže. Sunce u peni paučine zaplelo se osmokrako…Onemeo na svom usnivam dlanu. Nada mnom crvena pastrmka na hrbatu nosi tvrđavu Samuilovu”. Pesma “?+!” kaže: ”Smaragd u oku. Riba. Tajna gluvog doba. Peraja sred oblaka gliba u suvim škrgama zloba. Iznad tri bezdna vražje suđaje slute. Pod kljunom vulkan. Galeb. U luk krila strele. Krici nebo pale. Predeli se dele. San voštani kaplje na zaspala čela… Strast se s mesom rve. Dva se sveta bude. Tri se stene mrve”. Pesma “Mrtvo seme”: ”Iz nojevog jajeta olujni se vetar ispilio koštano brašno raznosi do beskraja i dalje pred Svemirom boginjavim da se u kuću zatvori”. Pesma “Skamenjeni Orfej” veli: ”Glavom je u ponoru srcem u kamenu. Senka mu je užeženo zlato… Leži kao stena među stenjem a levim dlanom na nečijem srcu s desnim u srži zemaljskoj a sa oba pre toga na harfi umrlih duša… U čeljusti čekić vremena razbija mi utehu čekanja… Bog je osamljenosti osamljenik među bogovima. Pesma od koje i nebo zaglušuje zove se tišina zove se praznina zove se gorčina”. Pesam “Pet šaka Astropeusove groznice” veli: ”Žurim, s leđa žeravicu stresam. Šta sam. Ništa. Komad trula mesa. A zatim će užarena presa senku moju baciti u pesak… Ipak živ sam. Ujedaju. Da l ujedam? U ustima cvet mi klija. Život ne da se stane”.

Pesnik Gane Todorovski (1929-2010), avgusta 1952 piše kod Zatona, na bivaku: ”Na mapi nema vrućine? I nema crvene prašine i masnog znoja i nema neba golo razapeto na plećima dana stenje?”. Pesma iz 1955 godine pod nazivom “Sedam vraćanja motivu treptljike” peva: ”Željna spokoja al nespokojna treptava uspravna u oblak gleda i sledi put i tuži za skitnicama i zebe sred leta bez vetra… Zavidi pticama što gnezda u njoj svijaju na snu im na ptićima na odmoru zavidi. Nespokojna. Nesana”. Pesma pod imenom “Skica za prvo pismo Emi Germovoj” i izliv reči: ”Reč bolujem, bol govorim, ne mogu da je prebolim, pregorim, biću satrt, vidim, lošom vinom il ženama divnim… Moje reči šture, mile izdajice, njoj recite: prošle smo Haribde i Scile, sačuvane za tebe, u njemu, a on je tvoj, u dnevima dragim nespokoja”. Pesma “Priča u belom” iz 1962: ”U sobi čamotinja, tinja vatra, mir teži pređe dane što traže ih mlađi dni, u oku led na licu grč do ustiju mili… U duši slutnja žigne jer godine pustoše! Noć svukla bujnu reku u trenu. Predelima sna odzvanja glasni kikot. Ječi podsmeh, i to boli, i moli: u jad ne dirni, zlo će da zašišti!... I muk i led, krik se iz misli budi, gde si pesmo? Eto, spomen je slomljen, pust, potisnut u mutne nepovratne vode, da možeš da se rodiš na grudvi jada, i mlade grane da listaš! Sneži… Zori… Reči teži… A teže je kad svesno najlepša osećanja pališ da izmamiš samo jednu pesmu”. Pesma “Nokturno” i stihovi: ”Ištem cilj i ištem kraj što se naziva beskraj”. Pesma “Veče razbarušeno vetrom”: ”Sivilo-ružan i skučen dekor. Umotan u glupo jednoličje vuče se ulica tugolika, gotovo osećaš onu znanu onu jezivu prazninu što svakad pritiska grad”. Pesma iz 1955 “Spokojni korak”, napisana za tragično umrlog Jončeta Naumova, kaže: ”Svež miris mraka pritiska čula… Kao da su oči bile pukotine u kojima odgonetku za ono imamo što noć je oktobarska od nas prikrila… Katkad kad uzmem Sandberga da čitam ne zalud zastanem kod stiha kad starac veli: SMRT JE SPOKOJNI KORAK U VEDRU BLAGU PONOĆ!”. Pesma iz 1963 pod imenom “Jezivi monolog”, a gde kaže: ”I do đavola ova obična noć bolna zloboda! Sve izrečeno samo je ćutanje, krvava bol nedorečenog, mucanje grcavo, šta kazuješ pesmo, začeta u samosti, rođena za samost, za stostruki prekor… Nisam li te i sam zvao: olakšanje, lesu godina veselosti, klico crnog prokletstva, zar da te rađam, da me jedeš, pojedeš, izelico nenasita, opako spadalo, bilo te, ne bilo, prokletinjo, strasna, jalova, bašto čemera, leglo nesreće, nemira, prva definicijo neminovnosti… i puna čaša obmana… Mamurno buđenje, bunvaca nesanica, bogovska bol!... Jeziva student grize ko mora, ni pesme ni ljubavi pri ruci nije!... Do đavola ova prebrza noć, ova noć obična, bez daška razbibola, ova noć nerespektovana, odbrana za nesanicu, ova divlja noć što po težini sliči mirnoj neodluci – noć straha u kostima, u tebi gamiže, jeza stonoga, o, noć bez snova, prospekt bolova i krikova, sveta, mila, noć, najveća, žesta…”. Pesma “Kiparis” i stihovi ovi : ”Stražar sujetni u predvorju spokoja zadumljen hvata poslednju leptu izdašne zemlje ćutljivac zaboravio da se na pravu adresu zahvali samac večnosti ravan lepotan u kolu zelenila drži nebo na jedno tek rame…”.

(nastaviće se)