.jpg)
“Pesma
je ono što je svet započeo i čime će sigurno završiti”…
“Antologiju savremene makedonske poezije”, izašlu
1985 godine, priredili su Eftim Kletnikov i Cveta Kotevska, a u njoj se našao
broj od ukupno 21-og pesnika, a među njima svega jedna jedina pesnikinja po
imenu Olga. Antologija broji 385 strana i bogato je ukrašena predivnim
ilustracijama koje potpisuje Vasko Taškovski. ”Predgovor” ove antologije napisao
je jedan od priređivača pesnik Eftim Kletnikov, koji zatim odbija da njegova
poezija ovde nađe svog mesta, iako je zaslužio da ga bude kao jednog od
istaknutih pesnika mlađe genarcije, ali takva je bila njegova izričita volja.
O makedonskoj poeziji, makedonskom poetskom jeziku,
o razvoju i svim tegobama na putu stvaranja lirike svoga tla, biće mnogo prepreka
na putu, barijera na koje će se nailaziti, ali evo ukratko, o svemu tome, a zahvaljujući
ovom ”Predgovoru”, i tekstu koji je poneo naslov “Pristup savremenoj
makedonskoj poeziji” (strana-7-46).
Makedonska poezija započela je sa pojavom prvog
njenog pisca još u IX veku, a to je bio Kliment Ohridski, koji piše duhovne
himne u stihu, a slovi za prvog makedonskog, ali i prvog slovenskog pesnika. Zahvaljujući
njemu Ohrid je u to dobar imao i prvi slovenski univerzitet. No, sav ovaj polet
prekinuće se 1014 godine kada je bugarski car Samuilo poražen od vizantijskog
cara Vasilija II na Belasici, a čime je makedonska država uništena, a makedonski
narod ostati sve do 1945 bez prava da se konstituiše, itd. Narod koji će imati milenijumsku
prazninu u poeziji, u istoriji, u mnogo čemu.
Mesto poezije više se razvijaju neki drugi vidovi
umetnosti kao što su to bili rezbarstvo, arhitektura, slikarstvo, sve grane umetnosti,
nastale pod uticajem Vizantije, koje će uspeti da taj jednom zaiskreni plamen
poetskog stvaralaštva, ipak ostave živim i neugasivo plamtećim uprkos mnoštvu
neprilika kroz koje se sve vekovima prolazilo. Postojalo je mnogo usmene
makedonske književnosti, poezije, a narod je svoje kulturno nasleđe ljubomorno čuvao,
a najviše kroz svoje prriče, pesme, legende,
mitove, zagonetke, poslovice, izreke, bajalice, ali i kletve. U toj usmenoj
narodnoj književnosti živeo je autentično samo melos i lepota, duh njihovog
jezika.
Makedonska poezija javlja se naposletku vaskrsla kao
feniks iz pepela, ali tek u XIX stoleću (sa prekidom od 10 vekova), kao preporođena,
a njeni pesnici tada bili su Grigor Prilčev, Konstantin Miladinov i Rajko
Žinzifov. Prilčev će biti okarakterisan kao najveći makedonski pesnik ikada. Svoje
najlepše pesme pisao je na grčkom, a onda
su prevođene na makedonski. Pesnik koji se obrazovao u Atini pod uticajem Homerovske
tradicije, a reći će da na grčkom peva kao slavuj, a na makedonskom kao sova.
Potom se javlja i pesnik Kost (Kooča) Racin, koji
verno neguje tradiciju svog maternjeg narodnog jezika i počinje da dotiče veliku
temu socijalne nepravde i bede Juga. Za njim su usledili pesnici Janevski, Konevski,
Andreevski, Đuzel, Boškovski, itd. Nakon oslobođenja dolazi nova generacija pesnika,
čija poezija stiže da odzvanja širom vaseljene. A tek od 1945 godine Makedonci
dobijaju svoj književni jezik i to jezik koji je “kodifikovan”, a imali su
svoju azbuku, svoj pravopis, a na njima je bilo samo da porade na stvaranju i
razrgranavanju njegovog poetskog izraza. Javljaju se pesnici Kočo (Kosta) Racin,
Kole Nedelkovski, Mite Bogoevski, Aco Karamanov, generacija tragično palih pesnika
tokom revolucije. Nakon rata pesnici su Aco Šopov, Blaže Konevski, Slavko
Janevski, itd. Nakon svih kriza trebalo je stvoriti savremenu poeziju na makedonskom
jeziku.
Na stvaralaštvo nekih pesnika uticao je svakako Majakovski,
čak i Jesenjin, a onda su se među makedonskim pesnicima pojavili modernisti, svi
prvi koji žele da odbace staro i donesu nešto novo, a takav je bio upravo
pesnik Aca Šopov sa zbirkom pesama iz 1952 pod nazivom “Stihovi o muci i
radosti”. Zatim slede pesnci kao što su Gane Todorovski, Mateja Matevski, Ante
Popovski, Srbo Ivanovski, itd.
Na makedonske pesnike utiče po malo i francuski nadrealizam,
ali ne onako strogo kako bi se očekivali, ne onako uspešno prijemčivo kao što
se desilo srpskoj poeziji, i to je više bila samo “spontana poetska intuicija u jednom prečišćenijem i
sublimnijem vidu”. Od 1955, pa sve do 1957 godine postignuti dometi unutar savremene makedonske poezije jesu
itekako visoki, u zenitu, a pripadaju zavidnim estetskim vrhovima lirizma, a na
pesnike sve te najviše uticala je poezija sveta, i pesnici kao što su: Hajne, Rilke,
Blok, Pasternak, Lorka, Elijar, itd.
Potom se nametnula treća generacija pesnika, koju
čine ova imena: Petre M. Andreevski, Bogomil Đuzel, Vlada Urošević, Radovan Pavlovski,
Petar T. Boškovski, Jovan Koteski. Novu poetsku svet doneli su Đuzel i Pavlovski,
svojim manifestom. Poezija u 60-im godina XX veka počinje da buja. Posebno se izdvojila
poezija Jovana Koteskog, jer se vratio na neke socijalne teme, posebno na temu pečalbarenja.
Urbanim (gradskim) temama bavio se pesnik Vlada Urošević. Polovinom 60-ih godina
XX veka pojavili su se pesnici sa svojim novim zbirkama Mihail Rendžov, Čedo
Jakimovski, Atanas Vangelov. Svaki od njih imao je svoje omiljene pesničke simbole,
kao velike pesničke ideje vodilje, a za Rendžova to je vatra, za Vangelova to
je cvet, a za Jakimovskog to je žena koja je nadstvarna, ona je Narcisa. Za
najbolju zbriku ikada smatra će se knjiga iz 1970 godine pod nazivom ”Gatač u
pepeo”, koju je napisao Aco Šopov, koji donosi pesnički simbol crnog sunca, o
kome su tada pevali samo još 3 pesnika: Branko Miljković, Vikor Igo i Osip Mandeljštam.
Godina 70-ih i 80-ih XX veka desiće se i pesnički
“stvaralački zeniti”, a pojaviće se najbolje zbirke makedonske poezije, javiće
se još produbljenije poetike, pojaviće se neki novi poetski horizonti, manifesti,
i izuzetni pesnici Blaže Konevski i Aco Šopov, itd. I doći će do stvaranja četvrtog
kruga makedonskih pesnika, a za njima
nastaće i peti talas pesnnika, a to će biti svi pesnici za koje će se
zajednički kazati da su rođeni u slobodi. Novi poetski manifest pišu ktitičar
Danilo Kocevski i pesnici Miloš Lindro, Ljupčo Siljanovski, Gligor Stojkovski,
Ljupčo Dimitrovski, iznoseći u njemu svoj veliki bunt, a protiv svega starog,
romantičarskog ili previše folklornog, no nažalost manifest nije napravi neki veći
prevrat u književnosti.
U ovoj antologiju su zastupljena i 4 najmlađa
pesnika iz te generacije Olga Arbuljevska, Ljube Cvetanovski, Miloš Lindro i
Slave Đorđo-Dimovski. Neko je kazao da je makedonski Jug dao najbolje, najveće pesnike,
i najlepšu muziku poezije, a bez sumnje, a nakon pročitane ove antologije,
zaključak je da taj nije pogrešio koji tako veli.
Samouki intelektiualac pesnik Kočo (Kosta) Racin
(1908-43), tragični revolucionar, u svojoj pesmi “Dani”, reče: ”… aj, nek je
proklet, i proklet pasji život nek ostane! Rodiš se čovek – budi rob, rodiš se čovek
– umri skot, skotski života celoga za tuđa blaga skapavaj”, a u jednoj drugoj pesmi
podnazivom “Elegije za tebe”, veli: ”… niže od skotova pali smo na ovom svetu
ubavom. Ko nam polomi bela krilca, krilca goluba belih? Ko nam zamuti izvore
bistre, izvore duše čiste?... Ti da znaš, i ti da pamtiš i ti da na umu imaš –
da si radnik i ko radnik padaćeš i dizaćeš se…Al od smrti silnija je borba na
tim putevim!”. U pesmi “Tatunčo”, peva: ”… Kamen težak život mi je, a još teži odjek
pusti o narodu misli svetih!”.
Pesnik Aco Šopov (1923-82) u pesmi pod nazivom “Molitva
za običnu ali još nenađenu reč”, reče: ”…Pronađi reč nalik na obično drvo, na
ugljenisane dlanove što su praroditeljski goli, reč čednu kao svako moljenje
prvo. Za takvu reč telo te moje moli… Pronađi reč od koje – ako se krikne - krv
počinje nesvesno da boli, krv što traži kuda će da šikne… Suštu pronađi reč u govoru
nalik svim krotkim zatočenicima, nalik vetru, onom razvigoru, što budi srne u
našim zenicama… Reč rađanja pronađi, reč lelekanja, takvu pronađi reč. I ovaj
hram zatvoren u svojoj drevnosti, velik od čekanja, otvoriće ti se smerno i sam”.
Loveći na jezeru piše: ”Od mrenja dan se sivi. Sami smo. Ništa ne velimo. Ćutke
nas poriv živi goni da se razdelimo”. Na jezeru nastaju i stihovi ovi: ”Jesi tu,
a izgubiću te, stisnuto uz hrid, samo si, a u meni se otvaraš kao školjka, kao
u suvodolicu propadaš u moj vid, a za tobom stiže neka neznana boljka…Voda će
da sve sazna i sve će da sanja. Bij, vale.
Vrti se, vrteško. Jezero, bij”. I još jedan jezerski stih ukraj manastira uhvaeć
biće ovaj: ”Kuda iščeznu reč što te moćna ište, da kao zlatna para budeš joj stecište.
Voda uvire u fresku na zidu. Sa njom reč i plamen na hridu… Presahnu jezero, isteče
u vidu. Voda oteče u fresku na zidu… Noć se rascvetava kao crna lala. Ličiš na
crkvu s kamenih obala… Ističe vatra u isteklom vidu. Skamenjen vez u fresci na
zidu”. Zatekavši se ispred tvrđave u očaju svom peva: ”Žmarci me podilaze od grozne
nemoći. I samo očajanje promine ko vuk kroz suro stenje u taj jeziv muk… Izravnjaj
se sa mnom, budi zemlja siva. Vatrom i vetrom zemlja me progoni”. Na izvoru
noćnom napi se se pesik stihova: ”…u kakve dubine siđe, koje se vode napi, da
li zarobi zvuk nove magije, da li sa ludog kamena u mrtvo more stupi… tražiš
onog letača surovo što će da ti sudi”. Jednog avgusta napisaće: ”Pod stablom
noći ležim, u avgustu što peva i mre sa cvetom od pepela u ugasloj grozi… Da li
će me obdržati, da li će me sačuvati ovi neumorni ratnici bilja i semena, trava,
korenja i paprati… Ribari tvog pogleda pletu nevidljive mreže, u bezdanu tvog
čekanja sanjari zlatna riba…Tamno ponoćno sunce u svoj se zenit penje. Zarobljenog
u travi, paprat obrasta mene”. U pesmi “Nevreme”, piše: ”Subinska pesma se rađa
iz grla nemih riba što večno kruže ko vodeni suncokreti… pucaju stare ose i svet
se gubi u senkama, sve se ruši, propada, gine i postaje trunje… Plači vodo,
zavijaj utrobo, jauči zapanjena kuglo. Vreme nevreme istinsko je vreme. Pod tobom
zemlja leži od umora premalena i crn konjanik stiže – plodova da uzme breme”. Pesma
“Ožiljak”, i stihovi ovi: ”… nema boljeg mesta od ovog da te smiri, od ovih
devet vrtova, devet vrtova, što žive od tvog zelenila, od ovih devet grla, devet
grla što opevaju proleće tvojih pesama. Siđi u svoje tmine, krvi…”. U pesmi
“Grozomor”, peva: ”Pesmo, ako ti umoran isposnik priđe, primi ga da s tobom sagoreva
i sam. O ružo u grlu, o zemljogrozde na usni, divlji svrabe u krvi sa sobom što
se sporiš, o zemljo otrova smrtonosno ukusnih, kamen se kotrlja u plamenu. Gori”.
Pesma “Crno sunce”, i stihovi: ”Istok nemaš, crno sunce, a nemaš ni zapad, nemaš
nebo za molitvu ni zemlju za napad… Crno sunce, ptico iz koje se izleže zvezda,
ko misli da te shvati taj ne zna što je bezdan… O crno sunce, pesmo, o ko te to
ostavi da te na ramenu nosim umesto svoje glave… Gledaju nas zvezde, a slepe su
im zene. Na svetu smo samo dve kao srasle stene. Ko to nad nama stoji, ko nad
nama zida da nas žive zatrpa mrtva piramida”. Pesma “Gatač u pepeo”, i stihovi:
”Pesmo, zgasni u vatri koju užeže samu. Reč prska i nestaje u prahu od kremena…
Pesmo, izbavih te kljuna ptice što mi kroz krv leti, izbavih te iz crvenog neba
zapaljenih vena, iz tih dalekovoda dva nepomirljiva sveta, tih suncogreva
neodgonetnutih mena… Sada smo dva sveta, dva neprijatelja, dve zaraćene strane,
sada smo boj bez ishoda i kam na kamu. Ko je pobeđen? A ko pobednik?... Zgasni,
pesmo, u vatri što je užeže samu”.
Ako sam išta lepše još na svetu pročitala, a biće da
nisam, onda moje najlepše čitalačko otkriće u svim ovim silnim pročitanim
antologijskim pesmama jeste poezija Ace Šopova, a onda odjednom nešto u sluhu
primetim, te ne znam zašto su mi Šopov i Miljković, odjednom tako mnogo, mnogo slični.
Pesnik Blaže Konevski (1921-93) u pesmi “Belasica”, piše:
”… nedovoljan ni za jedan dah, on zamahnu mačem nekom neslućenom snagom, iako tom
zamahu beše suđeno da ostane nedovršen, i pored sveg oštrog bleska čelika. Ali
taj zamah izvire neminovno iz nečeg u njemu što oseća čitavo ovo isprepletano
potiskivanje i survavanje u njegovu surovu i celovitu povezanost, i što zna da
ovaj očajnički zamah neće biti izgubljen, i svih bitaka što dolaze. Krik što se
ču beše krik grčevitog likovanja”. Pesma “Markov manastir”, donosi legendu i
stihove: ”Korača, nesvesno, uokolo, a svo me to mnoštvo opkoljava, u košmaran
me upliće čvor, ćutke me sledi i nešto čeka od mene. Govoirite! – kazah. Na moj
glas, sruši se tišina međ svodovima i ostavi me samog pred prividom moje
svesti, jer oči se bešumno povukoše i pritajiše se po zidovima… I pričini mi se
da mi u hodu noge postaju stubovi, da sam kubetom zasvođen, da ja u sebi nosim hladnu prazninu manastirsku,
a sve to vreme znam – tamne prilike ćute u mome mraku, nema bežanja, nema
praštanja, ni spomena nema”. Pesma “Sterna” i stihovi: ”Svi spavaju, a samo ja,
budan u tešku noć; kao hajduk u busiji, čekam – prepun njene podzemne buke, sav
naježen kad umukne za čas – jer tad najgore sprema i priseća se. Dođe mi da
vičem, da mašem rukama, da budim!... I evo opet je noć i opet je nikoje doba.
Svi spavaju, a ja izgubih san… pritiču mi tamne podzemne vode bez počinka, kao
da ja sam sačinjavam Sternu i ko da njenu treba da izreknem reč”. U pesmi “Bolan
Dojčin”, peva: ”… kad osetih da sam spreman za svoj podvig, dostojan slave, kad
mi glas ojača za najdublju reč, ruka za najteži mač, noga za najčvršći hod –
tada se slomih…Tada se osetih sitan, i smešan, i smušen – telo se istopi, iskopneše
ruke, ispade mač, bolan se sruših… dođi, sestro zlatna, saberi moje plesnive
kosti, ne grozi se, sastavi me, obavij me sa trista lakata platna, tihu reč mi reci,
uspravi me, nauči me opet, majko, da prohodam, mač mi daj u ruku – da Crnog
Arapina ubijem”. Pesma “Raž” kaže šta začu: ”… i nekakva pesma dubinska, molitvena,
tužna ko muzika u letnje podne – na seoskoj stanici”, a u pesmi “Pšenica” čuje:
”… al samo nas zahvate zvuci jedne silne pesme, što oduševljava, i naglo rastuži”.
Pesma pod nazivom “Pesma loza u vinogradima na Vodnu”, peva ovako: ”Ako ćutimo
u sunčano podne kad je vreme tiho i travke traju to nije zato što svaka tuguje
sama, to je zato da bi to bilo lepo… čudne smo mi… Ko počne da nas razumeva -
zemlja mu biva sve bliža, ljudi sve dalji”. Pesma “Među drvećem” i stihovi: ”Zastao
sam ko ukopan i ukočen, ko koren da si pustio u zemlju, daarste, vlagu tražeći…
s vetrom da se dogovaraš o jednoj raskošnoj simfoniji, - a od svega je najbolje
da i ne korakneš, da ne narušiš savez sa drvećem”. Pesma “Odmazda” i stihovi:
”Ide vreme da se drvo sveti čoveku za sve zaseke, za sve ubode, za sve povrede,
za sva kresanaja, za svaku reč nepromišljenu, za nezahvalnost senci i plodu… Ono
uriče, ono kletvu baca – čuvaj se, nasilniče, snage vezanog čoveka!”. Pesma
“Dorjanske vetruštine” peva: ”Zalud će bedeme da podiže svest, da smisao unosi u neraščlanjenu poruku… I ne
pomaže više pred olujom razbesnelom oklop od obmane, i laž dignuta ko štit, s
kojim se čovek krije pred sobom i pred drugima, i za nužni život zatire trag i
bit”.
Pesnik Slavko Janevski (1920-2000) u zelenu praiskonsku
noć piše: ”… i videh, čuješ, i videh što nikad ne videh trpeći od žeđi i od
suše…”. Pesma “Crni san bresta”, peva: ”U očaj je pao krošnju guta jama. Tesno
mu je. Nadgrobni mu kamen sušom se naziva.Vrelina ga mlavi. Nad njim vrleti
užaren samar. Živi smuk ili poskok ledna su mu pavit… San u njegov koren
pregršt tajni sruči uspravlja se divlji do svog zenita”. Pesma “Vodeničar”, i stihovi:
”Nadoći će bujice čekrci će se probuditi tminu će za naforu danu da samelju”. Pesma
“Uši” veli: ”Levo ne čuje o čemu ćuti desno. Desno se rve s tišinom da zagluši
levo... Bez glave uši su mudrije”. Pesma “Pomen” i stihovi: ”Gori jezero vatra
sećanja ga liže. Sunce u peni paučine zaplelo se osmokrako…Onemeo na svom usnivam
dlanu. Nada mnom crvena pastrmka na hrbatu nosi tvrđavu Samuilovu”. Pesma “?+!”
kaže: ”Smaragd u oku. Riba. Tajna gluvog doba. Peraja sred oblaka gliba u suvim
škrgama zloba. Iznad tri bezdna vražje suđaje slute. Pod kljunom vulkan. Galeb.
U luk krila strele. Krici nebo pale. Predeli se dele. San voštani kaplje na
zaspala čela… Strast se s mesom rve. Dva se sveta bude. Tri se stene mrve”. Pesma
“Mrtvo seme”: ”Iz nojevog jajeta olujni se vetar ispilio koštano brašno raznosi
do beskraja i dalje pred Svemirom boginjavim da se u kuću zatvori”. Pesma
“Skamenjeni Orfej” veli: ”Glavom je u ponoru srcem u kamenu. Senka mu je
užeženo zlato… Leži kao stena među stenjem a levim dlanom na nečijem srcu s
desnim u srži zemaljskoj a sa oba pre toga na harfi umrlih duša… U čeljusti
čekić vremena razbija mi utehu čekanja… Bog je osamljenosti osamljenik među bogovima.
Pesma od koje i nebo zaglušuje zove se tišina zove se praznina zove se gorčina”.
Pesam “Pet šaka Astropeusove groznice” veli: ”Žurim, s leđa žeravicu stresam.
Šta sam. Ništa. Komad trula mesa. A zatim će užarena presa senku moju baciti u
pesak… Ipak živ sam. Ujedaju. Da l ujedam? U ustima cvet mi klija. Život ne da
se stane”.
Pesnik Gane Todorovski (1929-2010), avgusta 1952
piše kod Zatona, na bivaku: ”Na mapi nema vrućine? I nema crvene prašine i masnog
znoja i nema neba golo razapeto na plećima dana stenje?”. Pesma iz 1955 godine
pod nazivom “Sedam vraćanja motivu treptljike” peva: ”Željna spokoja al nespokojna
treptava uspravna u oblak gleda i sledi put i tuži za skitnicama i zebe sred
leta bez vetra… Zavidi pticama što gnezda u njoj svijaju na snu im na ptićima
na odmoru zavidi. Nespokojna. Nesana”. Pesma pod imenom “Skica za prvo pismo
Emi Germovoj” i izliv reči: ”Reč bolujem, bol govorim, ne mogu da je prebolim,
pregorim, biću satrt, vidim, lošom vinom il ženama divnim… Moje reči šture, mile
izdajice, njoj recite: prošle smo Haribde i Scile, sačuvane za tebe, u njemu, a
on je tvoj, u dnevima dragim nespokoja”. Pesma “Priča u belom” iz 1962: ”U sobi
čamotinja, tinja vatra, mir teži pređe dane što traže ih mlađi dni, u oku led
na licu grč do ustiju mili… U duši slutnja žigne jer godine pustoše! Noć svukla
bujnu reku u trenu. Predelima sna odzvanja glasni kikot. Ječi podsmeh, i to
boli, i moli: u jad ne dirni, zlo će da zašišti!... I muk i led, krik se iz
misli budi, gde si pesmo? Eto, spomen je slomljen, pust, potisnut u mutne nepovratne
vode, da možeš da se rodiš na grudvi jada, i mlade grane da listaš! Sneži… Zori…
Reči teži… A teže je kad svesno najlepša osećanja pališ da izmamiš samo jednu
pesmu”. Pesma “Nokturno” i stihovi: ”Ištem cilj i ištem kraj što se naziva
beskraj”. Pesma “Veče razbarušeno vetrom”: ”Sivilo-ružan i skučen dekor. Umotan
u glupo jednoličje vuče se ulica tugolika, gotovo osećaš onu znanu onu jezivu
prazninu što svakad pritiska grad”. Pesma iz 1955 “Spokojni korak”, napisana za
tragično umrlog Jončeta Naumova, kaže: ”Svež miris mraka pritiska čula… Kao da
su oči bile pukotine u kojima odgonetku za ono imamo što noć je oktobarska od
nas prikrila… Katkad kad uzmem Sandberga da čitam ne zalud zastanem kod stiha
kad starac veli: SMRT JE SPOKOJNI KORAK U VEDRU BLAGU PONOĆ!”. Pesma iz 1963
pod imenom “Jezivi monolog”, a gde kaže: ”I do đavola ova obična noć bolna
zloboda! Sve izrečeno samo je ćutanje, krvava bol nedorečenog, mucanje grcavo, šta
kazuješ pesmo, začeta u samosti, rođena za samost, za stostruki prekor… Nisam li
te i sam zvao: olakšanje, lesu godina veselosti, klico crnog prokletstva, zar da
te rađam, da me jedeš, pojedeš, izelico nenasita, opako spadalo, bilo te, ne
bilo, prokletinjo, strasna, jalova, bašto čemera, leglo nesreće, nemira, prva
definicijo neminovnosti… i puna čaša obmana… Mamurno buđenje, bunvaca nesanica,
bogovska bol!... Jeziva student grize ko mora, ni pesme ni ljubavi pri ruci
nije!... Do đavola ova prebrza noć, ova noć obična, bez daška razbibola, ova
noć nerespektovana, odbrana za nesanicu, ova divlja noć što po težini sliči
mirnoj neodluci – noć straha u kostima, u tebi gamiže, jeza stonoga, o, noć bez
snova, prospekt bolova i krikova, sveta, mila, noć, najveća, žesta…”. Pesma
“Kiparis” i stihovi ovi : ”Stražar sujetni u predvorju spokoja zadumljen hvata
poslednju leptu izdašne zemlje ćutljivac zaboravio da se na pravu adresu
zahvali samac večnosti ravan lepotan u kolu zelenila drži nebo na jedno tek
rame…”.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар