BERNARDO SOAREŠ – ŠTA JOŠ MOGU DA OČEKUJEM OD SEBE?…

“Gledamo, a ne vidimo… To što osećamo nije dosada. To što osećamo nije bol. U pitanju je želja da sanjamo o nekoj dugoj ličnosti, da nam zaborav starenja donese boljitak…”.

 

Ako Bernardo Soareš promeni bilo šta u svojoj ustaljenoj rutini činovničke svakodnevnice, onda je svaka nova promena za njega tek neprijatno zadovoljstvo. Ponekad ne zna šta će sa samim sobom, sa dosadom, sa snom. Godina je i dalje 1929. Ponekad kad se probudi obuzme ga monotonija koju ne može da shvati, a koja se zasniva ipak na nečemu. U njegovoj duši tada je mračno i tamo se vazda bore neke sile nepoznate, sile nevidljive, sile daleke. Čim izjutra otvori oči za njega je i dalje život samo mučnina. Nema rešenja. Sve  je šupljo. Sve je ponor. Sve je bol. Sve je život.

Čim ustane ne zna šta bi sa samim sobom, pa ipak mora da bude spreman na neko svoje postojanje, makar samo i u snu. Dok hoda po svojoj sobi, kao po svojoj duši, on već sanja o mnogim nemogućim stvarima, ali i o neostvarenim željama, težnjama. Samo u samoći tvori reči koje niko neće čuti. Tesno je. Teskoba je. Često nema osećaj da je živ. Često se oseća kao mokra krpa kojom će neko počistiti prljav pod, a onda je okačiti na prozor da bi se tamo osušila na zraku, duša krpa.

Ravnodušan je. Piše nepovezano. Njegove priče su beživotne. U svojoj Ispovesti više nema šta da kaže. Ispovest je beskorisna i kaže: ”Ako zapisujem ono što osećam, činim to zato što na taj način ublažavam groznicu osećanja. Ono što ispovedam nema nikakvog značaja, jer ništa nema nikakvog značaja. Stvaram pejzaže od onoga što osećam. Stvaram praznike od osećanja. Dobro razumem one koji vezu od bola i one koji heklaju jer u tome ima života… Živeti znači plesti po tuđoj volji…”.

Kad legne nepotišten u polumrak, osetiće nespokoj, nemire, ispraznost, slab za razmišljanje, nejak za san, snove. Umoran je i kaže: ”Sve oko mene go je, apstraktni univerzum, sačinjen od noćnih poricanja… čulima tela uspevam da dosegnem metafizičku spoznaju misterije svih stvari”.

Život je tavorenje, u kome nema ni sna, a nema ni odmora. I dok ga zatrpavaju u lisabonskoj kancelariji poslovima onu živa, a tek noć donosi mu konačno oslobođenje za kakvim žudi. Čak i u prekovremenom radu nalazi pokatkad utešenje, jer tek tada može nešto spokojnije da napiše. A posao na koji je osuđen njemu je čak i zabavan.

Godina je 1930, a njega obuzima mučnina zbog svakodnevnice života koja je jako prljava i kaže: ”Krivi su ljudi koji me stalno okružuju, koji me ne poznaju, ali me svakoga dana upoznaju kroz zajednički život i razgovor, oni su krivi za knedlu fizičke zagađenosti u mom grlu. Monotoni mulj njihovog života, paralelnog s mojim spoljašnjim bićem, njihova intimna svest o tome da su slični meni baca me u sužničke okove, zatvara me u kažnjeničku ćeliju, čini me lažljivim prosjakom…”.

Dana 21 februara 1930 kaže: ”Obuzima me zatim sarkastični strah od života, razočaranje koje prevazilazi granice moje svesne individualnosti… Osećam se kao neko ko se probudio iz sna punog stvarnih strahova, ili neko koga je zemljotres oslobodio iz polumračne ćelije na koju je navikao… Spoznati sebe… znači u trenu spoznati intimnu monadu, čarobnu reč duše… Sada više ne umem da kažem šta sam bio…”.

Dana 14 marta iste 1930 počeo je da mnogo toga preispituje, u večitoj potrazi za osećanjima, ali i dalje ne zna šta bi trebao da poželi, niti šta da misli treba. Zaključi onda kako od svega ruke treba dići, sve napustiti i početi “živeti od nečeg nedefinisanog i suvišnog, u velikom purpuru ludila, lažnoj čipki od sanjane veličanstvenosti”. I dalje kaže da treba biti “bol unutrašnje praznine”, lutalica koji nema dušu i nema misli, a koji oseća bez osećanja. Spokoja i dalje ne nalazi, a i ne želi da ga nađe. On zna da život prolazi i zato beži u san u kome će sanjati bilo šta samo da ne razmišlja o prolaznosti svoga života. Najveći i najstrašniji umor za njega jeste umor misli koja je apstraktna, jer tada se oseti sav teret čitavog sveta, a duša ostaje bez svoga daha. Zatočen je u nekakvoj ćeliji tela i duše, a otuda bekstva nema. Jedino može poželeti nešto više, ali samo u svojoj mašti. Da bi nastavio da piše pravilnije, gramatički pravilnije, disciplinovanije, mora početi da sagledava sve jasnije, možda. Njegova patnja je koketna. Ako već mora da se uklopi, onda će se uklopiti kao neko drugi. A da bi došao do Boga on mora da oljušti i oguli bolno unutar samog sebe sva svoja osećanja. Sa idealima je takođe završeno. Suočavanje sa stvarnošću jako boli.

Odmara se tako što pribegava iščitavanju knjiga (samo klasika), a o čitanju i slobodi koju oseti sve dok čita, kaže ovako: ”Stičem objektivnost. Više nisam ja, nisam rasejan… Čitam kao da  se predajem… Čitam kao da sam u prolazu…”.

Dana 6 aprila 1930 piše: ”Prostor je duša stvAri. Svaka stvar ima sopstveni izraz, a taj izraz dolazi spolja… Sve dolazi spolja, i čak je i sama ljudska duša možda tek zrak sunca koje sija i s tla izdvaja gomilicu đubriva koja predstavlja telo… Kad želim da razmišljam, vidim…”.

Duša ima svoj život, a on je tek “pokret u senci”. Život se odvija unutar sumraka svesti. I svako biće nosi neku težinu, neku grešku, i zato je za Bernarda Soareša svet “uzburkan, poput glasova u noći”. On sam jeste delić tog “uskomešanog i nejasnog pejzaža”. Kada zagazi u ponor svoje sopstvene astralne duše oseti svu potištenost. I trpeću u svojoj čauri guši se stešnjen. Želi da otuda vikne, ali on je samo glas koji niko neće čuti. On je nasumični tragalac i tragač. Sam sa sobom unutar te čaure igra se žmurke. A svaki čovek je sklon taštini. Sve što napiše izgleda mu kao da je neko drugi, a ne on sam. Ako se nađe u prostom čovečanstvu, opet će osetiti staru mučninu.

Dana 12 aprila 1930 kaže: ”… prija mi sve što je prirodno. Ako meditiram, ne razmišljam… Slobodan sam i izgubljen. Osećam. Smirujem groznicu. Ja sam ja”. A onda jedan dan docnije kaže: ”Za običnog čoveka, osećati znači živeti, a razmišljati znači umeti živeti. Za mene, razmišljati znači živeti, a osećanja služe tek da mislima daju podsticaj… Nikome se u književnosti ne divim više nego klasicima, koji su upravo oni s kojima imam najmanje dodirnih tačaka…”.

Ako se uspe na planinu, on zna: ”Viši smo. Za čitavu svoju visnu, od visokih planina… mi smo vladari vidljivog sveta… život je padina koja se spušta, ravnica koja se prostire pred našom uzvišenošću… kad nabujaju reke, bolje nam je u planinama… kada Božja kletva stigne u obliku munje, kao Jupiterova, ili vetra, kao Eolova, biće nam bolje ako se ne penjemo, bićemo zaštićeni ako puzimo… teše me ovakve misli, jer mi život nepruža nikakvu utehu…”.

Ponekad vlastitim vriskom prekida sopstveno razmišljanje, a u njemu dolazi do unutrašnjih sukobljavanja, život ga uvek zaboli, život ga boli, a on je umoran od takvog bolnog života. Dosada mu često dođe kao melem na bolu stvarnost života. Ako ga pomiluje povetarac to će biti jedino pravo olakšanje. On zna da sve može da se objasni. Da bi mogao jasno da vidi i da bi neometano mogao sve da posmatra sa krova svoga astralnog sveta on mora poći daleko, mora postati svima stranac, mora biti analitičan prema svemu, a sve što pored njega ikad još prođe ne sme ga se dotaći, i mora se izolovati, osamiti.

Za njega gramatika je samo oruđe pisanja, ali ne i zakon po kome bi morao da piše bez greške. On ne želi da kaže, on samo želi da se izrazi, nešto da izrazi, i zato će se poigravati sa glagolima. Reći će: ”Gramatiku poštuju oni koji ne umeju da razmišljaju o onome što osećaju. Njom se služe oni koji umeju da rukuju svojim izražavanjem… svaki čovek koji ume da iskaže to što govori jeste, na svoj način, rimski car…”.

Zapitaće se jednom da li bi njegov život bio drugačiji da recimo nije nikad počeo da radi u ovoj lisabonskoj činovničkoj kancelariji, a onda zaključi: ”… da prošlost nije bila takva, danas ne bih bio u stanju da pišem ove stranice… banalnost je oblik inteligencije, a stvarnost, pre svega ako je glupa ili sirova - prirodna je dopuna duše… da sam bio bogat, zaštićen, doteran, okićen, ne bih doživeo ni ovaj kratki trenutak kao šareni papirić među mrvicama… Tako bih… bio bačen u smeće zajedno sa prašinom koja je ostala od Hristovg tela…”.

Ako je teško osećati, onda je za njega još teže “morati osećati”, i zato je on povazda odbijao da bude shvatljiv, da bude shvaćen, i stoga voli da ljudima ostane nepoznat, neshvaćen, pa čak i neozbiljan, neobičan, ali i ironičan,  kad kaže: ”… jer biti čovek jeste znati da ne razumeš”. I nastavlja: ”Nude mi nauku, kao nož na tanjiru, kojim ću otvoriti listove knjige neispisanih stranica. Nude mi sumnju, kao prašinu u kutiji; ali zašto mi daju kutiju ako je u njoj samo prašina? U nedostatku znanja, pišem; i koristim velike i strane reči Istine u skladu sa zahtevima osećanja koje želim da izrazim…”.

Beskraj je mogao da nađe čak i u pustinji, pa i u ćeliji, a kosmički bi umeo da zaspi na kamenu. Meditirao je. A kad produbi svoje misli, onda oseti samo još veći zamor i umor. Za njega život je neznanje, a zaborav je osećanje. Dana 15 maja 1930 kaže: ”Nekada davno nervirale su me stvari koje mi danas donose osmeh na lice… upornost je sa kojom se obični ljudi, aktivni u svakodnevnom životu, podsmevaju pesnicima i umetnicima… Snevač nije superioran u odnosu na aktivnog čoveka zbog toga što je sam superioran u odnosu na stvarnost… snevati (je) mnogo praktičnije nego živeti… Nakon svih nas doći će potop, ali to će se dogoditi tek nakon svih nas. Najbolji, i najsrećniji, jesu oni koji… pišu roman pre nego što ga neko drugi za njih napiše i, kao Makijaveli, oblače dvorsko ruho kako bi pisali u skrovitoj tajnosti”.

Za njega živeti isto je što i biti neko drugi. A  biće i takvih časova koji će ga zamoriti, iako su ga nekad recimo ti isti časovi samo odmarali. A nakon teskobe i bola duša nosi teret utučenosti, otupelosti, a život postaje jako pretežak. I pisanje mu pomaže, jer jedino tako može da oseti da je živ. Ponekad se zakuje za neko mesto i ne želi da se pomeri. Ponekad umor je mnogo veće snage nego što je on kadar da nalete umora u sebe primi i tamo podnese. I ničega nema. Pokušava da živi samo  u sadašnjem trenutku. Nema prošlosti, a nema ni budućnosti. I nema nadanja, pa otuda nema ni previše žaljenja. Od svog imetka ostala su mu samo njegova osećanja. Umoran je čak i od svojih snova, a svaki san zapravo je samo zaborav. Jedino je u snovima mogao da bude šta god poželi i samo je u snovima mogao da iskusi veličanstvenost samoga sebe. Najviše je patio u sebi samom. Život mu je bio ne samo brz, već i mnogo tužan. I kaže: ”Mi smo no što nismo… koliko su suza izgubili oni koji su uspeli!… Život se može osetiti poput mučnine u stomaku… dobro reagujem; postojim… A onda, usred života, moj se san pretvori u veličanstveni film… Ja sam mornar koji plovi po sopstvenom neznanju. Osvojio sam sve predele u kojima nikada nisam bio…”.

On je sluga teskobe, i zato mu je pisanje bolno, ali pisanje mu je i vrsta besktva takođe, a 25 jula 1930 kaže: ”Nikada nikoga ne volimo. Volimo samo sopstvenu zamisao o njemu. Ono što volimo jeste naša ideja – u suštini, mi volimo sami sebe… Danas sam tako lucidan da kao da me nema… Ono od čega se svi prevashodno umaramo, jeste razumevanje. Živeti znači ne razmišljati…”.

Jedina njegova istina jeste književnost i nju pronalazi u sećanju koje ga čini presrećnim, a 27 jula 1930 kaže: ”Većina ljudi boluje od toga što ne ume da kaže šta vidi i o čemu razmišlja… Sva se književnost sastoji iz napora da se život učini stvarnim… Nijedan utisak ne možemo preneti ukoliko ga ne učinimo književnim. Deca imaju velikog dara za književnost jer govore stvari onako kako ih osećaju, a ne onako kako im je neko drugi rekao da treba da ih osećaju… Reći! Znati kazati! Znati postojati u pisanoj reči i misaonom prizoru! To je jedino važno u životu…”.

Morao je proći kroz mnoge “periode stagnacije”, a svaki unutrašnji sukob sa samim sobom za njega odigrava se na jedan posebno suptilan način. Njegove stagnacije se dešavaju iznutra u duši, a to su časovi u kojima se prekida i volja, i osećanja, i tok misli, i bujica reči, i pokret, i navika. To su mračna stanja. Stanja bez razmišljanja. I tada ne može da piše, a ako išta napiše to su škrabotine i cifre. O sreći kaže: ”Da bi neko bio srećan, mora da bude svestan toga da je srećan… Sreća je izvan sreće. Nema sreće bez spoznaje... Ali, spoznaja sreće je nesrećna… Sutra ujutru ću verovati u nešto drugo, jer ću sutra ujutru ja biti neko drugi… Zaprepastim se svaki put kada nešto završim… Ova je knjiga dokaz mog kukavičluka… usred razgovora sa samim sobom koji čine reči ove knjige, osetim potrebu da razgovaram s nekim drugim… Ja sam prosta skupina težnji jer pokušavam da ih ostvarim; ne usuđujem se da ćutim, kao neko ko se plaši mraka… Pisanje je za mene vid samoprezira; ali ne mogu da prestanem da pišem. Pisanje je kao droga koje se gnušam, ali je uzimam, porok koji prezirem, ali ga se ne odričem… za mene pisati znači izgubiti sebe, jer svi se gube, jer sve je u životu gubitak. Ja se, međutim, gubim razdragano… kao barica koju za sobom na plaži ostavlja oseka, i čije se nestale vode nikada neće vratiti u more”.

Koliko god da je život težak, čovek ima sposobnost da razmišlja i to ga čini srećnim, ali za njega razmišljanje jeste upravo uništavanje, to je razaranje misli. Za sve postoje razlozi, za sve postoji razlog, ali takođe za sve postoji i plan, postoje planovi, a već na prvu zubobolju čovek pomisli kako Tvorac nikad nije milostiv. Takođe, niko ne može da porekne da zlo ne postoji. Knjige ga uvode u snove, a omiljene su mu knjige koje govore o banalnosti, i jedna retorika i jedna gramatika, koje iščitava neprestano. One su ga naučile discipline. Dok čita prepušten je sebi, a ne čitanju. Kroz čitanje tone u snove. Najveća njegova lična tragedija jeste to što ne može ništa prirodno da oseti. On jedino može da voli i mrzi, da se plaši i raduje, ali i svemu tome nalazi mane, oseća nesklad. A kad odbaci sve instinkte kazaće: ”Ne želeći, na pogrešan način želim…”.

Slegnuvši ramenima, kaže: ”Boli me svako nepoznato osećanje… Podsvesno sam tužan… Sve me zanima, ali me ništa ne zaokuplja. Sve obavljam vazda sanjajući… Ako mi se jednoga dana desi da mi život bude finansijski obezbeđen, tako da mogu na miru da pišem i objavljujem, znam da će mi nedostajati ovaj neizvesni život u kom jedva da išta pišem i ništa ne objavljujem… Dođe mi da zamolim bogove, kakvi god da su, da me zadrže ovde, kao u sefu, da me brane od gorčine i od radosti života”.

Kao i Gedeš i Soareš isto ima svoje časove bolnog intermeca u kojima kaže: ”Nemam dušu, niko nema dušu – sve je posao samo u ovoj velikoj kancelariji… Od svega ostane tek tu i tamo poneki pesnik. Kako bih voleo da od mene ostane jedna rečenica, jedna jedina izgovorena rečenica za koju će ljudi reći “Bravo!”… Najiskrenije i od sveg srca želim da nikada ne postanem glavni knjigovođa… Kako samo zavidim onima koji pišu romane, koji ih započnu, pišu i završe!... Obožavamo savršenstvo, jer ga ne možemo dosegnuti… Savršenstvo nije ljudsko, jer je sve ljudsko nesavršeno… pišem reči kao spas duše i zlatim se nemogućim zalaskom sunca visokih dalekih planina…”.

Ne treba biti potčinjen, čak ni idejama, i biti u svojoj nezavisnosti uvek ravnodušan, u istinu neverovati, jer istina ne postoji, a ideali su takođe ropski okovi, te treba ostati slobodan, nesputan,  a to za njega znači - treba samo biti. Treba biti slobodan i od samoga sebe, a ne samo od drugih. A kad mu dosadi pisanje, odbaciće olovku i neće pokušati da je uhvati pri padu. Kao i Gedeš i Soareš ima nemirne noći u kojima se začuje simfonija. I tada kaže: ”Svakom osećanju dati ličnost, svakom stanju duha sušu… Samo mi je dve stvari dala  sudbina: knjige računa i dar za snevanje… Ako razmišljam, to je zato što sanjam; ako sanjam, to je zato što sam budan. Sve je u meni pomešano sa mnom, i nema načina da zna kako da postoji… Sve me zanima, sve hoću, gladan sam svake ideje… U svemu sam obični napeti početnik… Sačinjen sam od ruševina nedovršenog, a suštinu moga bića oblikovalo je odustajanje. Lutam, ako se koncentrišem; sve je u meni dekorativno i nejasno, poput predstave u magli… Pišem sa velikom izražajnom snagom; i ne znam šta je ono što osećam. Ja sam delom mesečar, delom ništa… gubim samog sebe kao da se utapam u ništavilu… Moja je duša izražajna i materijalna… U meni, svako je osećanje prizor, a svaki san slika pretočena u muziku. Ono što pišem možda i jeste loše, ali je još gore ono o čemu razmišljam… u ono malo što napišem, takođe sam nesavršen… Razmišljam da li je sve u životu možda nastalo izopačenjem svega… Živimo u intermecu sa orkestrom… Nestaću u izmaglici, potpuni tuđin, ljudsko ostrvo izdvojeno od sna o moru, brod suvišnog bića koji pluta na svemu… Slabost moje volje uvek je počinjala kao slabost volje da imam volju… Kako je samo zamorno biti voljen, biti iskreno voljen!...”.

Život se spozanje banalnostima i život je spoznaja banalnoga. U takvom životu više ništa nema njegovo, a nema više ni živih. Njegova originalnost počiva u tome što svoje dve stvarnosti ramišljanja može da učini silno upečatljivim. Sloboda je veća od svega, veća od zadovoljstva, veća od slave, veća od moći.

Književnost je njegova jedina ljudska težnja, jedini ljudski napor, te kaže: ”Polja su uvek zelenija u rečima nego u stvarnom zelenilu… Kretati se znači živeti. Biti iskazan znači preživeti… Sve je ono što jesmo, i sve će biti za one koji nas prate u raznorodnosti vremena, u skladu sa onim što smo duboko zamislili, odnosno, onda kada je u našem telu mašta, zaista smo živeli… Romanopisac se nalazi u svima nama, i mi pišemo svaki put kad vidimo, jer videti je komplikovano, kao i sve drugo… Očajavam u pokidanoj svili. Ne prepoznajem sebe u svetlu i dosadi… Doživeo sam brodolom bez oluje na moru u kome može da se stoji… pisanje me smiruje… Kad pišem, odlazim u sveačnu posetu sebi… Životno iskustvo ne uči nas ničemu, baš kao što nas istorija ni o čemu ne obaveštava… Nijedna strana sveta nije ona koja me zanima i koju zaista mogu da vidim; to je ona peta, kojom putujem i koja mi pripada. Onaj ko je oplovio sva mora sveta oplovio je jedino monotoniju sebe samog…Video sam više planina nego što ih ima na zemlji… Odricanje je oslobođenje. Odsustvo želje je moć. Šta mi može pružiti Kina što mi moja duša već nije dala?... bogatstvo moje duše sam ja, a ja sam tu gde sam, s Dalekim istokom ili bez njega. Verujem da putuju oni koji nisu u stanju da osećaju… Svi smo mi kratkovidi, osim kad gledamo unutra. Samo san zaista vidi svojim očima… Nemamo ništa jer nismo ništa. Koje ću ruke pružiti kom svemiru? Svemir nije moj: svemir sam ja”.