.jpg)
Kako je moguće da, a bila jednom jedna zemlja, poput
one SFRJ, da ratifikuje, tj. prizna “Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju
zločina genocida”, koju je 9 decembra
1948 godine donela Generalna skupština Ujedinjenih Nacija br. 260 A (III), a
koja je stupila na snagu 12 januara 1951 godine. Konvencija je potpisana u Parizu
(A/RES/3/260), a danas ima čak 153 potpisnice, ili zemlje koje su sve ovo
prihvatile. Poslednja potpisnica bila je Zambija aprila meseca 2022
godine, dok još 41 država čeka da pristupi
ovoj Konvenciji, od toga 18 afričkih zemalja, 17 azijskih i 6 američkih. I sve su
ove zemlje što čekaju, inače članice UN-a.
U svakoj civilizovanoj zemlji dakle, a posebno u
onim zemljama u kojima je došlo do ratifikacije, tj. do prihvatanja ove
Konvencije, genocid se smatra teškim krivičnim delom, pa kako onda jeste moguće
da se upravo u jednoj takvoj zemlji FNRJ dogodio genocid zvani Goli otok.
Još osnovno znanje iz “Narodne odbrane” poučavalo je
sve Jugoslovene, šta se smatra pod genocidom, a tamo se kaže dakle isto što i u
pomenutoj Konvenciji UN-a, koja je doneta pre 75 godina. A kaže se da je genocid
zapravo zločin koji se čini ili počini sa ciljem da se dovede do potpunog ili delimičnog
uništavanja neke rasne, etničke ili verske grupe. Genocid je još kad se svakom
pojedinačnom članu neke grupe teško povređuje njegovo fizičko, ali i duševno zdravlje.
Genocid je i kad se neko namerno podvrgava takvim životnim uslovima, mukama i
patnjama, teroru, u kojem dolazi do delimičnog ili potpunog uništenja pojedinca
ili većih grupa. Genocid bi bio i to kad neko putem fizičkog uništavanja
likvidira članove neke političke grupe, a takođe genocid može biti i kulturni.
Za minulih 75 godina genocidi se nisu smanjili, umanjili,
nisu iščezli sa lica zemlje, a kako se o njima i dalje svakodnevno čuje i
sazanje, biće da su genocidi narasli. I ostaje još mnogo nerazjašnjenih i
neistraženih genocida za budućnost, ko zna koliko daleku, te još mnogo nekažnjenih
genocida za koje apsolutno niko u samo tih 75 godina nije odgovarao.
Genocid valjda treba da osudi svaka civilizovana
zemlja, pa ipak mnoge to nisu, jer su svoje zločine negirale, sakrivale, i zalivale
živim krečom, i poravnjavale parnim valjcima. Genocid nanosi dugoročne štete i štetne
posledice ako ne bude kažnjen, i istinski opričan, a nazadne štete svekolikom
čovečanstvu koje nije ništa naučilo iz svoje istorije kao svoje najveće
učiteljice životne. Nažalost, videli smo da se genocidi ne dešavaju samo i
isključivo tokom ratova, već i u posleratnim
mnogo brižnim periodima, a u fazama kada dotične tiranske zemlje kreću u fazu velike
obnove i preporoda, i uspostavljanja tobož pomirljivih rešenja, a što je recimo
bilo viđeno kod genocida na Golom otoku.
Onaj ko počini genocid dužan je da za njega pred pravdom
plati, pa makar on bio i čelični vođa, makar bio vrhovni vladar, pa makar bio i
najviši funckioner koji se krije iz paravana političkog imuniteta. Onaj ko je
kriv za genocid i najteži zločin, ma koje funkcije na svetu bio, mora biti efikasno
kažnjen pred zakonom i po zakonu u ime žrtava i pravde, istine. Ali, nažalost postoje
slabe i nejake države, mlitave, koje ne mogu da se odupru kultu svojih vođa ili
svog partijskog vrha, te nikad ne sprovode ni pravdu, ni njene zakone, pa ni suđenja
shodno svemu tome. Šteta što mnogi genocidi nikad nisu zakucali na vrata Međunarodnog
suda pravde, kao recimo genocid Goli otok.
Ova “Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina
genocida”, dakle konvencija UN-a, otvorena je bila za potpisivanje tek 31
decembra 1949 godine, koju su potom potpisivale po upućenim pozivima ne samo članice
UN-a, već i njene nečlanice. Konvencija je potom ratifikovana, primljena, a od
januara 1950 godine, nju je mogla da potpiše svaka ovozemaljska zemlja i država.
No, problemi su verovatno nastajali i onda kada su neke države nestajale,
brisane, a rađale se nove, druge, drugačije. Ali, Kovencija kako se vidi ostala
neizmenjena.
Posle potpisivanja Konvencije dovoljno je da protekne
90 dana da bi sve bilo punosnažno, i kaže se da Konvencija ostaje na snazi budućih
10 godina, a posle toga ostaje na snazi 5 godina za sve strane koje ugovor nisu
otkazale 6 meseci pre isteka roka. Vrlo zamršeno kazano, ali donekle i
nerazumljivo. No, ukoliko do otkazivanja dođe ispod 16 godina, Konvencija je
nevažeća kad poslednji otkaz stupi na snagu. Na Konvenciju se može čak podneti i
predlog na reviziju, a Generalna skupština UN-a taj zahtev na reviziju dalje
razmatra.
Skoro svaka država i narod, bar njih 153, danas
imaju overene svoje kopije ove Konvencije (na engleskom Konvencija glasi u
celosti ovako: https://www.un.org/en/genocideprevention/documents/atrocity-crimes/Doc.1_Convention%20on%20the%20Prevention%20and%20Punishment%20of%20the%20Crime%20of%20Genocide.pdf
), a sadrži 19 članova.
Žašto još neke zemlje, čak 41 nisu primile ovu
Konvenciju, možda vide šta se dešavalo i šta se dešava u zemljama koje su i potpisale
i priznale jesu. Svaka zemlja koja je jednom potpisala i prihvatila nešto ovako,
a nešto protiv genocida pod obavezom da će svaku ružnu pomisao na genocid u korenu,
i još pre u začetku zlog semena sprečavati, videli smo samo na primeru genocida
Golog otoka ili genocida iz 1994 u Ruandi, šta se sve na svetu radi. Blago onim
zemljama koje su pred svoje sudove isterale počinioce nekog genocida, kad već nema zemlje u kojoj se genocidi nisu nikad događali. A koliko
je pak civilizovan svet i neke jako civilizovane zemlje iz prikrajka samo posmatrale
kako se flagrantno ruše sve Konvencije, zakoni i obavezujuća pravila, regule.
Sutra je 9 decembar Međunarodni dan, dakle svetski
dan kojim se obeležava čas u koji je
doneta “Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”, pre 75
godina. I sutra je Međunarodni dan sećanja na sve žrtve zločina genocida, i taj
dan bi trebao da nam posluži kao opomena i prevencija da se takva zla poput
genocida više ne dešavaju.
I dok je napredni zapadni svet donosio Konvenciju
protiv genocida, drugi nazadniji svet donosio je svoje Rezolucije, u ime kojih je odmah počinio mnoge genocide, ironično baš sve jedne te iste godne 1948. Jedan
prostor ili jedna zemlja se sužavala i prekrajala, pa tako i njena obavezujuća
Konvencija, a verovatno i genocid Golog otoka, koji shodno tome više ne spada ni
pod ijednu obavezu dnevnog reda ili
krivičnog gonjenja, čak ni jedne jedine zemlje, jer zemlje u kojoj je genocid počinjen
više u nazivu imena nema, ali ima ostrvskog prostora, čak pod tim istim imenom
Goli otok. Ali, zar teški zločin poput genocida može ikad i igde da se izbriše,
zalije živim krečom i nestane, tobož pravno zastari. Ako tako zastarele
genocide ne osudimo, kako onda možemo išta da progovorimo o novim genocidima
koji su se takođe dešavali.
I na kraju, večerašnjeg "slučajnog" razmišljanja na
temu genocida, a pod utiskom svega što se u samo 4 dana sa 400 strana sve saznalo
o Golom otoku, pokušava čovek da se priseti mnoštva žrtava mnogih i mnogih, sve
palih u genocidu, pitajući sam sebe gde i kuda sve po svetu jesu učinjeni stravični
genocidi, uprkos jednoj ovakvoj Konvenciji, koja je nastala tek posle najvećih
užasa i genocida tokom Drugog svetskog rata, a da ne odlazimo samo malo i dalje
u prošlost. I kao da stravičnog genocida
nije bilo tokom Prvog svetskog rata u Šapcu, Mačvi i Podrinju. I pođimo unazad još dalje, u istoriju našeg ljudskog
roda, u XV i XVI vek. Zar evropski osvajači širom novootkrivenih kontinenata i sva
njihova invazija kao novih kolonizatora nije bila genocid i stradnje
civilizacije Inka, Maja i Asteka, a zatim istrebljivanje Indijanaca, zar i to nisu
bili genocidi.
Pa ipak, na međunarodni dan žrtava genocida treba se
setiti svih njih, i znanih i neznanih. Koliko genocida jeste bilo po logorima sovjetskim.
Gulag. Kolima. Sibir. Genocid Holodomor 1932-33 u Ukrajini. Zatim, koncentracioni
logori i genocid nad Jevrejima i drugima. Holokoust. Logori uništenja Aušvic, Dahau,
Sobibor, Majdanek, Mathauzen, itd. Genocid u Vijetnamu. Nije li zloupotreba i
dve bačene nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki takođe bio genocid nad
žrtvama Japana i najteži možda u istoriji zločin.
I koliko u samo 75 zadnjih godina svetskih ratnih žarišta,
poprišta, još ima. I koliko je zvanično priznato da je posvuda bilo i bivalo genocida.
A bilo ih je baš svuda, i jako blizu, ali i mnogo daleko. Srebrenica, Vukovar,
zatim nešto dalje Ruanda 1994, itd…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар