DMITLAG – DMITROVSKI POPRAVNO RADNI LOGOR…

 

 

Dmitrovlag, Dmitlag, DITLag ili DITL bila je najveća kolonija koncentracionih logora OGPU-NKVD. Izgrađen je za građevinske radove na kanalu Moskva-Volga nazvanog po Josifu Staljinu (od 1947 godine – kanal Moskve) na severu Moskve i Moskovske oblasti 1932-1938. Broj zatvorenika uključenih u izgradnju kanala dostigao je 200 000 ljudi.

Dmitlag se nalazio duž trase kanala koja je iznosila ukupno 128 kilometara. Uprava logora se nalazila u Borisoglebskom manastiru u Dmitrovu. Izgradnja kanala trajala je 4 godine i 8 meseci, a njegovo svečano otvaranje održano je 15 jula 1937. U maju 1937 počela su masovna hapšenja zatvorenika i rukovodstva Dmitlaga. U periodu 1937-1938, pogubljeno je više od 2 000 logoraša.

Umetnik Konstantin Sobolevski, koji je bio osuđen na prinudni rad u logorima na 3 godine, radio je na izgradnji kanala Moskva-Volga. Živeo je u Dmitrovu, radio u Centralnom umetničkom studiju Dmitlaga i crtao ilustracije za novine i časopise logora. U junu 1937, posle prevremenog puštanja na slobodu u proleće 1936, ponovo je uhapšen i osuđen na smrt. Dana 14 septembra 1937 K. S. Sobolevski je pogubljen, a njegov pepeo je sahranjen na moskovskom Donskom groblju.

Lokacija: Moskovska oblast

Period postojanja: 1932-1938

Maksimalan broj zatvorenika: 192 000

Drugi veliki građevinski projekat koji je uključivao zatvorenike Gulaga bila je izgradnja kanala Moskva-Volga. Radovi su ponovo bili žestoki, ali u poređenju sa drugim logorima uslovi su se smatrali prozračnim.

„Dmitrovlag je bio neka vrsta izloga Gulaga. Stopa smrtnosti je bila relativno niska, radni dani su bili nadoknađeni, a bilo je plata i prevremenog otpuštanja“, objašnjava Ilya Udovenko, viši istraživač u Istorijskom muzeju Gulaga. Ovo je delimično bilo zbog njegove blizine Moskvi: jedno je kad hiljade osuđenika umre u zabačenim šumama Sibira, a drugo kad stanovnici prestonice to mogu da vide.

Godine 1932 Dmitrovlag, kasnije poznat kao Dmitlag, osnovan je kao deo sistema Gulaga u Dmitrovu. Zatvorenici logora korišćeni su za izgradnju Moskovskog kanala za povezivanje reke Moskve sa Volgom. Uprava logora se nalazila u nedavno zatvorenom Borisoglebskom manastiru. Organizacija “Memorijal” navodi da je na svom vrhuncu u logoru bilo zatvoreno skoro 200 000 zatvorenika. Godine 1937 došlo je do masovnog pogubljenja logoraša u Dmitlagu na strelištu Butovo. Logor je konačno zatvoren 1938 godine.

 Dana 26-27 avgusta 1941 Dmitrov su napali nacisti koji su uspeli da pređu kanal i učvrste se na Peremilovskoj visoravni južno od grada. Međutim, nacisti su proterani odavde 29 novembra 1941 godine i nakon toga je pokrenut kontranapad Crvene armije koji je rezultirao oslobođenjem čitavog Dmitrovskog okruga u decembru 1941. Za herojske akcije branilaca grada Dmitrov je dobio status Grada vojne slave.

Arhiva Dmitlaga se čuva u Moskvi: sadrži dokumente o svakodnevnom životu, narudžbenice, dosijea pritvorenika, itd.

Osnovan je naredbom (uredbom) br. 889 od 14 septembra 1932. Nalazio se severno od Moskve, u gradu Dmitrovu (Moskovska oblast). Prvom slogu imena grada dmit- dodaje se sufiks -lag, koji je deminutiv od ruske reči "lagger" (logor). Većina naziva logora nastaje na ovaj način. Naime, s obzirom na dužinu kanala, za ostale građevinske lokacije zavisilo je od rukovodstva Gulaga. Postojala je do 31 januara 1938 godine.

Broj zatvorenika unutar kompleksa dostigao je 192 000 u periodu 1935-19362.

Glavni arhitekta kanala bio je Sergej Jakovlevič Žuk, njegov zamenik je bio Vladimir Jourin, šef odseka radionica bio je inženjer N. V. Nekrasov i bivši baron F. N. Grenevic.

Dimitrovlag bi je podeljen: jedan od njih je bio i Volški logor. Napravljen 1935 godine a korišćen za stvaranje veštačkog rezervoara pod nazivom Ribinski rezervoar u to vreme, najvećeg veštačkog jezera na svetu. Služi kao elektrana, rezervoar za slatku vodu i ribu. Osim toga, rad zatvorenika logora Dmitrovlag korišćen je i za druge radove osim Moskovskog kanala: za izgradnju Severnog kanala i rekonstrukciju kanala Jauza, izgradnju rezervoara Istre i aerodroma Frunze u Moskvi, a takođe i stanica Istočni akvadukt, seča i eksploatacija treseta.

Septembra 1933 u Dmitlag su počeli postepeno da pristižu zatvorenici iz Lenjingrada i Male Azije, iz logora Temnikovski u Vičerkom, iz Sarovska i iz Sibira. Neki kažu da je 1 januara 1933 godine broj zatvorenika u Dmitlagu dostigao 1 200 000 ljudi. Ne postoji zvanični dokaz ove brojke.

Četiri godine kasnije, 28 aprila 1937, počela su masovna hapšenja među upravnicima mesta i zatvorenicima. Bilo je to vreme velikih čistki koje je naredio Staljin. Nisu svi poginuli, ali su svi logori „očišćeni“: nekad oslobađanjem, nekad streljanjem. Tako je u maju 1937 otpočelo oslobađanje mase zatvorenika kojima je došao rok. Ukupno je oslobođeno 55 000 ljudi. Šefovi opskurnijih logora čak su prošli malo bolje od onih iz većih logora kada su se desila masovna hapšenja Jagodinih poslušnika. Čistka je, u stvari, počela sa vrha: sam Genrik Jagoda, koji je prvi bio odgovoran za širenje sistema, pogubljen je 1938, nakon što je preklinjao Vrhovni sovjet da mu poštedi život. Ali mnogi su delili njegovu sudbinu i 8 avgusta 1937 počela su masovna ubistva streljanjem zarobljenika Dmitlaga kao deo ovih velikih čistki, uključujući: većinu vođa (optuženih da su kovali zaveru) koji su poslati na poligon Butovo da budu tamo pogubljeni.

„Tada je za Dmitrova osvanuo najtrijumfalniji dan u njegovom dugom životu. Prvog maja 1937 godine, oko podneva, trebalo je da stigne prvi čamac. Najbolji radnici, među onima po ugovoru (o zaposlenima) koji su još prethodnog dana bili ubačeni u kamione, poslani su u Ivankovu na Volgi gde je počeo Kanal.… Lepota čamca, sa gomilom putnika na hodnicima, izgledala je blistavo belo na jakoj sunčevoj svetlosti. Mahali su rukama i vikali, a mi smo odgovorili povicima “ura!” „. Čamac je pištao da nas pozdravi i njegovo pristajanje je počelo. Na njegovoj strani sam pročitao: „Josif Staljin“. Ime velikog Vođe pojavilo se na svakoj kanti, na svakom kolu za spasavanje. Po programu jednog putnika, u pitanju je bio silazak sa broda, za drugog rezervisanje mesta za Moskvu. Jedan od mojih prijatelja je izašao i krenuo prema kancelariji za informacije. Nije izgledao srećno, naprotiv, oči su mu se raširile od užasa. Šapnuo mi je:

— Uhapšen Firin, uhapšen Pouzinski! Uzeli smo ih direktno sa broda rano jutros, u Tempeu. “Firin uhapšen. Neverovatno!” — šapnuo sam mu. Samo dan ranije u svim novinama su na naslovnoj strani bile fotografije Kogana, Firine i Jouka, glavnog inženjera, komandanta logora Dmitlag. A Pouzinski je bio šef trećeg tajnog odeljenja, Firinova desna ruka…”.

Plenum CK SSSR-a je 15 juna 1931 godine doneo odluku o izgradnji kanala koji povezuje Moskvu sa Volgom. Najpre je izgradnja kanala poverena Narodnom komesarijatu za vode SSSR-a, a 1 septembra 1931 počela je da funkcioniše nadležna uprava; 1 juna 1932 odgovornost za izgradnju je preneta na Centralni GPU SSSR (OGPU SSSR). Radovi na izgradnji počeli su na osnovu predloga Lazara Kaganoviča, čoveka veoma bliskog Staljinu. Obraćajući se logoru Dmitrov kako bi izložio svoj plan radova na izgradnji kanala, direktor izgradnje Lazae Kogan je posebno istakao: „Razumejući sve teškoće i značaj problema koje je stranka zadužila našem kolektivu da reši, način rada, ritam, ljubav prema svom poslu, briga za njegov kvalitet i lepotu, ljubav prema drugima, veština organizovanja, iskustvo specijalista; to vam donosi naš sekretar Centralnog komiteta Sovjetske komunističke partije, on je inspirator i organizator ovog gigantskog dela”.

U drugom govoru upućenom graditeljima kanala, napomenuto je: „Najvatreniji borac za kanal izgleda je sekretar Komunističke partije Lazar Kaganovič, upravo on nam je konkretno pokazao šta se čini kao prava programska borba u naš građevinski projekat. Onda da! Pozdravimo najboljeg saborca druga Staljina, entuzijastičnog obnovitelja Moskve i inspiratora za izgradnju, imenovanog: druga Kaganoviča!”.

Nakon pregleda radova na kanalu, L. Kaganovič je primetio: „Ljudi su zadivljeni našim građevinskim radovima, njihova veličina ih iznenađuje, kao i naša tvrdoglavost. Iako je to sasvim razumljivo od strane rukovodstva kolektiva NKVD čije vođe imaju veliko iskustvo u kontaktima sa ljudima, poput Kogana, Firina, Jouka, ako znamo da rade pod vođstvom druga Genriha Jagode”.

Lazar Kaganovič je jedan od retkih ljudi bliskih Staljinu koji je živeo 98 godina. Proživeo je ceo sovjetski period, a još više od rođenja 1893 do 1991 godine kada je umro, posle nestanka SSSR-a.

„U stavu 1 naredbe br. 10 u vezi DITLAG-a (DITL) detaljno se navodi „unutrašnji propisi logorskog života”:

1) Ustajanje u 5:30 izjutru.

2) Ručak od 5:45 do 6:30 časova.

3) Izlazak na gradilište od 6.30 do 07.00 časova. Zatvorenici odlaze na posao u grupama od po 5 muškaraca u zbijenim redovima.

4) Radni dan počinje u 7 časova i završava se u 17 časova. Tokom ovog radnog vremena, zatvorenici ispunjavaju svoje obaveze prema utvrđenim standardima i na kraju radnog vremena vraćaju se u logor u redovima od po 5 muškaraca.

5) Večera između 17 i 19 časova, u vreme obroka, zatvorenici moraju da ostanu u redu kako bi stigli do kuhinje i strogo im je zabranjeno da se guraju, viču, gurkaju ili zadirkuju.

6) Veče počinje u 19 časova do 22 časa.

7) Znak za odmor daje se u 22.50 časova. Nakon ovog znaka prestaje svako kretanje u logoru osim izlaza za prirodne potrebe (nužde). Zatvorenici se moraju svući i spavati bez nastavka razgovora sa komšijama. Uklonjena odeća mora se pravilno skladištiti (složiti).

Datim signalom za odmor određuje se trenutak kada nije dozvoljen pristup u prostor zabranjen pristupu zatvorenicima, posebno tokom noći; svim zatvorenicima se ukazuje da će se, u slučaju da se noću nađu na liniji vatre izvan zabranjene zone, to smatrati pokušajem bekstva, a od tada će stražari pucati bez upozorenja.

8) Nije dozvoljeno paljenje vatre nakon signala za odmor”.

Godine 1933 u Dmitlagu je otvoren „lagpuntkt“ (osnovni koncentracioni logor) sa strogim režimom za one koji su odbili da rade ili su pokušali da pobegnu. Ovaj novi „lagpunkt” bio je okružen sa dve serije bodljikave žice umesto jedne; pojačana pratnja odvodila je zatvorenike na posao a zatvorenici su bili podvrgnuti težim poslovima na mestima sa kojih je bilo teško pobeći.

„Hiljade prljavih i istrošenih ljudi prskalo je po dnu jarka u blatu do pojasa. Već je bio oktobar, novembar i hladnoća je bila ljuta! A najgore je bilo to što su zatvorenici bili veoma iscrpljeni i uvek gladni...

Pogledajmo: ovde je zatvorenik, a tamo... još jedan je pao u prljavštinu. To su oni koji su umrli od slabosti: na granici svojih snaga. Mrtve su bacali na kolica i odnosili ih na paletama....

Bliže noći, da se ne bi pojavili svedoci... čitavi redovi leševa, sa odećom i platnom sa rupama, uvučeni su u kanal. Konji su naterani da formiraju pogrebnu ekipu. Jame, dugačke i duboke, iskopane su u maloj šumi ranije tokom dana. Tela su bačena u jamu; padali su jedno na drugo, kao da su stoka. Kada je grupa prošla - iza nje je došla druga. I opet se tela bacaju u jamu”.

U Dmitlagu je istovremeno izlazilo na desetine novina i časopisa na jezicima SSSR-a, radila je biblioteka, pa čak i bioskop, bilo je sportskih i kulturnih aktivnosti, a takođe i duvački orkestar i pozorište. Građevinskim radnicima i onima koji se bave teškim, nemehanizovanim fizičkim poslovima ponuđeno je 5 perioda odsustva od februara do aprila 1935 godine. Ali, s druge strane, borba protiv društvenog parazitizma vođena je na veoma zvaničan način.

Majkl Morukov, autor knjige “Istina o prvom krugu Gulaga”, piše:

„Ali da li znate da su 1935 i 1936 godine zatvorenici logora Dimitrov, graditelji kanala Moskva-Volga, učestvovali u paradi fizičke kulture na Crvenom trgu? Zamislite sebe na platformi mauzoleja, Staljina i ostale vođe zemlje, a ispred njih zatvorenike logora koji demonstriraju svoje sportske sposobnosti... Pravda i druge novine su govorile o njihovom učešću u parade”.

Za zatvorenike su postojale slobodne aktivnosti. Dana 14 januara 1935 godine, Naredbom br. 39 najavljeno je stvaranje odeljenja „Dinamo” u okviru logora: streljaštvo, staza, hokej, motociklizam, jahanje, gimnastika, „odbrana i napad” (rvanje), lov, šah , masovna propaganda.

Komandanti logora su imali naređenja u vezi sa suzbijanjem štetočina. Godine 1933, procena situacije u Dmitlagu osudila je stanje baraka, koje su bile prljave i bez čaršava i ćebadi. Žalili se Zdravstvenom odseku koji ništa nije uradio.

Sam Lazar Kogan se žalio na logorsku kuhinju: „Neki kuvari se ponašaju kao da ne spremaju sovjetska jela, već čorbe za svinje. Zbog ovakvog stava, hrana koju pripremaju je neprikladna, često bljutava i neukusna”.

S druge strane, naredba iz Dmitlaga je „kategorički” zabranjivala kuvarima da dele hranu u prljavim tanjirima, iako često nije bilo načina da se opere suđe i to je bilo nedovoljno.

Mafijaši su imali snažan uticaj u logorima i njihov žargon je učinio da je to poseban jezik koji su zatvorenici morali da nauče. Uprava je s vremena na vreme pokušavala da eliminiše žargon, kao u Dmitlagu 1933 godine, a da se nije znalo da li su mere koje su imale za cilj da se spreči njegova upotreba efikasne.

Lazar Kogan, uznemiren slučajevima bolesti konja zbog stanja na putevima, nedostatka vremena za odmor, uspostavio je redovan dan odmora svakih osam dana za konje, dok se za obične zatvorenike o tome retko govorilo.

 

Izvor: https://topos.memo.ru/en/node/60 ; https://www.rbth.com/history/331201-ussr-gulag-camps ; https://rusmania.com/central/moscow-region/dmitrov/history; Wikipedia (stranica na francuskom jeziku)

 

(prevod sa engleskog)