“ZAPISI IZ PODZEMLJA” - FJODOR M. DOSTOJEVSKI…

 

 

Sve je ovde izmišljeno, kako nam kaže sam pisac Dostojevski, a autor ovih zapisa, kao i sami zapisi su izmišljeni, ali to ne znači da u ruskom društvu XIX veka ovakvi tipovi ličnosti i ponašanj nisu nikad postojali. I ne zaboravimo da takvi tipovi ponašanja i karakteri postoje verovatno i danas, dva veka docnije, a možda danas više nego ikada, gde je sve go egoista do egosite. I sve su to ličnosti koje i danas stasavaju u našoj najneposrednijoj okolini.

Pisac ovih zapisa, naš antijunak, pišući svoju ispovest sam za sebe kaže da je bolestan čovek, da je zao čovek i da je nesimpatičan. Da li ga možete zavolet još na ovakvom početku i terati sa njim sve do kraja pripovetke. Uvek ga nešto boli, a on aludira sada na jetru. I nije se lečio ni od jedne bolesti. Sujeveran je. Njemu je 40 godina. Više nije u službi, a nekad je sa 24 radio kao činovnik. Ponašao se grubo, neotesano, a za njega biti grubijan bilo je pravo puko zadovoljstvo. Naslađivao bi se kada je druge vređao. I mrzeo je sve kicoše, posebno oficire koji nisu hteli da mu se pokore. Vređao je sve svoje molioce.

Onda nam dalje kaže kako nas sve od početka priče laže i kako on i nije tako zao činovnik kako samog sebe opisuje nam. A voleo je da laže iz inata. A to što je sve njiih vređao odjednom naziva samo izmotavanjem svojim. Pošto nije zao reći će da je osećajan. Nažalost, on nije ni zao, ali očito nije ni dobar čovek. I nije uspeo da postane išta, čak ni insekt. A smatra da je mnogo školovan i pametan, a samo budale po njemu postanu nešto. Život mu je sav u znaku podzemnog i prizemnog, niskog tavorenja, pukog preživljavanja. I oseća se već jako staro i smatra da je pregazio polovinu života.

Za sebe tvrdi da ne spada ni u veseljake. On je samo naklapalo koje postoji da bi sve nas danas iznervirao možda. On je činovnik 14-e klase. A od svoje službe jedva ima za jelo. I čim je dobio nasledstvo dao je otkaz. Od tada on tavori  u svom ćumezu, u svom podzemlju, u svojoj pukoj sirotinji. Živeti u Petrogradu teško je i mnogo skupo, ali on neće da napusti svoj ćumez. Njemu je dalje pravo pravcato zadovoljstvo da nam ispriča sve o sebi, a ko želi može da ga i čuje. Samo je važno da danas više volite antijunake.

Zaista je više puta poželo da postane insekt, ali u ustajaloj žabokrečini i glibu petrogradskom to beše nemoguće za njega. I povukao se tako sam u vsoj ćumez i tamo je tavorio, a to znači tamo je samo osećao gadost, mučninu, sekiraciju, čemer, očaj, sram, stid, prokletsvo naslade, itd. Život je močvarni bezizlaz, u kome se teško postaje neki drugi ili neki bolji čovek, još teže se tu čovek preobražava, jer najčešće nema u šta da se bolje transformiše čovek. Izabrao je da u takvom životu bude podlac i to podlac koji je jako sujetan, podal i sujetan kao i svi oni. A osećao se loše, misleći da je tek nekakav grbavac ili patuljak, koji sebe krivi i samooklivljuje za sve što ga dalje snalazi. Kori sebe samoga ponajviše. Veruje da je pametniji od svog okruženja. Izbegavao je da druge pogleda pravo u oči. Bilo ga je stid. Skrivao je tako svu svoju bedu tavorenja i nakaznost svoga siromaštva.

Voleo je da se osveti i da se sveti. Bio je impulsivan i često je na okolinu izbacivao svu svoju nakupljenu žuč. Bio je žustar u tim izlivima. Po njemu svi normalni ljudi jesu glupi ljudi. U podzemlju seživi jedino tako, a odvratno i smrdljivo, hladno, zatrovano, ismejano, išamarano, uvređeno, zlobno i sa mnogo zavisti i još više mržnje. Život takav kakv jeste bio, boleo ga je. Život je nešto jako slično zubobolji.

Za sebe kaže da je loš i da je hulja. Da je odvratan. Voli da zbija surove šale očito, ali samo na rđav način zna se. Šale su mu kao i on sam neuravnotežene i nesamouverene. Smatra sebe svesnim čovek, a onda kaže da svesni ljudi ne umeju da cene sami sebe.

Sam se izglagao namerno poniženju i u tome opet vidi nasladu. Ponekad bi moljakao, tražeći oproštaj upravo za ono u čemu nije nikad pogrešio, a to je zaista odvratno, zar ne. Plakao, jecao, raskajavao se, tvrdeći da u njemu nema pretvaranja. No, iz njega isticale su samo gadosi tada. Sam sebe najviše kida i muči, samokažnjava se. On je sklon kapricu i njemu je dosadno da sedi skrštenih ruku u ćumezu, u podzemlju, a kad već nema šta da radi, onda treba da se samokažnjava i sam sebe šiba. Počeo je da izmišlja svoj život te da prolazi kroz mnoge izmišljene avanture. Bio je besan, udavljen dosadom, satrven i razdiran sumnjama. Po njemu osvetiti se bio je pravedan čin, mada on sam u pravednosti i pravičnosti ne vidi vrlinu. Njegova osveta nije iz takvih pobuda, već iz nakupljenog jeda. Za sada još mora da pričeka da se u njenu nagomila jed. Tek onda može da eksplodira.

Sebe smatra dosadnim Ii bezopasnim brbljivcem. Voleo bi da postane prava lenjština, a biti lenjština to je zvanje i to je karijera, to je poziv. A onda na đubrištu podzemlja i petrogradskog sveta pronalazi mnogo toga lepog, kao i uzvišenog. Sada bi drugi morali da ga konačno više poštuju, a on će ih kaže naterati na to. Želi da umre ipak dostojanstveno. Radio bi za svoj interes samo, a nikad više protiv sebe samoga. Vreme je da sebi poželi nešto korisno, jer dosta je sam sebi želeo samo zlo. Civilizacija ništa korisno nije podarila čoveku osim što ga je naučila da proliva reke tuđe krvi. Zahvaljujući civilizaciji čovek je postao krvolok i vampir drugoj braći. Za njega čovek je na kraju ipak samo glup i to fenomenalno glup, jer sve radi samo protiv svoje lične koristi, te još nije ripravan da se lati svoje samostalne volje ili želje ili htenja.

Čovek koji nema želja i volje i htenja on je po njemu samo dirka na orguljama. Čovek često poželi pogrešne stavari, besmislene stvari, nerazumne stvari, stvari protivne i sukobljene razumu. I na kraju nam prizanje da je već sa 40 godina postao pravi filozof podzemlja koji od svega voli najviše samo da profilozofira svima nama, te da nam profantazira. Život za njega nije samo matematičko izračunavanje kvadratnog korena. Čovek po svojoj prirodi živi čak i da slaže, da laže. Po svom pravu čovek može da poželi i nešto najgluplje na svetu, jer ni po čemu nije vezan i obavezan da živi pametno. Korisno je biti umeren, to je dakle pohvalano, ali nažalost čovek je nezahvalno biće, nepristojno biće, biće bolesne mašte.

Potom će nam kazati da se sa nama samo šali dok sve ovako razmišlja i piše. Ali, njegove šale se završavaju uvek škrgutanjem zuba. Muče ga mnogi problemi i traži od nas kao čitalaca da mu ih rešimo. Onda nas sve pita zbog čega neko smatra da ljude kao što jeste on, antijunak, treba popravljati i korigovati, ispravljati, lečiti. Kome nešto takvo donosi najstvarniju moguću korist i benefite. On ima hrabrosti da se usprotvii nekim zakonima sile teže. On ne želi da bude čovek stvaralačka životinja, a želi da prokrči sam svoj put na neku drugu stranu, možda do tada još neviđenu petu stranu sveta. Od građenja i zidanja, on možda više voli rušenje i haos. On nije nalik vrednim mravima, niti je zadivljen neuništivim konstrukcijama mravinjaka. Za njega dva puta dva jeste pet. On nije ubeđena da samo sreća donosi korist čovečanstvu ili čoveku pojedinačno. Biti zaljubljenik sreće za njega je nepristojno. Biti slomljen za njega ima mnogo više prijatnosti. Čoveku je bliža patnja, nego sreća. Bliže mu je rušenje i haos, nego zidanje. I samo u patnji čovek saznaje.

I kaže svima onima koji žele da promene sve njegove ovakve gore izrečene želje: ”Pa promenite ih, očarajte me nečim drugim, dajte mi drugi ideal. A za sada neću da priznam kokošarnik za dvorac… Izvolite samo, posmevajte se – ja ću podneti sve podsmehe, ali ipak neću reći da sam sit ako sam gladan… Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama. Vi ćete, možda, reći da se ne vredi petljati sa mnom; u tom slučaju i ja vama mogu odgovoriti to isto… a ako nećete da me udostojite svoje pažnje, neću vas moliti. Imama ja podzemlje… Je li mogućno da sam ja zato tako stvoren da bih došao do zaključka da je cello moje biće jednostavno – podvala?... Ne verujem… ubeđen sam da našeg brata, čoveka iz podzemlja, treba držati na uzdama… ako izađe na svetlost i raspali se – onda samo priča, priča, priča…”.

Za njega najbolje je ništa ne raditi, ne biti nikakav delatnik, pa ipak on zna da podzemlje u kome živi nije dobro, ali on nastavlja i dalje tako povučeno da tavori i živi u sopstvenom mraku i paklu, tami, tmini. Za nečim boljim samo čezne, kao za snom, ali to neće nikad pronaći. Ostavši bez posla šta mu je drugo i preostalo osim ovakvom podzemlja i stila rezonovanja, i utamničavanja u sveopšte mrtvilo sivila. On jeste drzak i jeste sklon ispadima, ali upavo takva drska  i ohola, brutalna, bila je prema njemu i sva njegova okolina. Okolina takođe nije bila čedna, a istine je izvrtala uvek ruglu. Takođe, i okolina ne skriva svoju sujetu i svoju osujećenost nikada. Naprotiv okolina je forsira i ističe, podgreva. Okolina je kukavički nastrojena, kolebljiva, iskvarena, razvratna, podla, niska, nametljiva, lažna, lažljiva. Od nekih reči poštedeće i sve nas svoje čitaoce i onda će kazati da ovu svoju biografiju i zapise iz podzemlja piše upravo za samoga sebe, a ne za nas svoju publiku. I sve radi samo da zadovolji formu, a potpnuo mu je jasno da čitalačke publike nikad neće steći. I zato piše onako kako se samo svega seti i priseti, doseti, te nema potrebe da bilo šta ulepšava i doteruje, kinđuri. I bez libljenja izneće svoju kukavičku psihologiju antijunaka,  a piše ove zapise zato što mu je 4 decenije života u podzemlju dodijalo i dosadilo preko svake razumne mere. Pisanje je jedini rad za koji veruje da ga može učiniti boljim i poštenijim čovekom. Pisanje je vrsta oslobođenja i započinje ga jednom pripovetkom u zimsko zlurado doba, i vraća nas nazad u vreme kada mu je bilo svega nedužne 24 godine, u vreme kada se desio njegov lični prelom i duševni lom.

Sa 24 godine živi neveselo, osmaljeno, podiljvalo, povučeno u svom ćumezu, u svom kutku, u svome podzemlje. U kancelariji nije blizak ni sa kim. Zna on dobro da ga kolege ne mirišu, i smatraju čudakom i osobenjakom, ludakom, pa zašto onda da se lažno pretvara da su u nekim boljim humanijim i čistijim vezama, kad to ne mogu nikad biti, kad je on za njih neko bedan i nizak. Gledali su ga sa visine, sa odvratnošću i kako onda da ih zavoli prinudno. A kad ga neko tako odvratno pogleda, onda pomisli i sam da je nakazan i da je ružan, da je odvratan. Počeo je da mrzi svoje sopstveno lice. Ubedio je sebe da je podlac. Bilo mu je mučno da pomisli da je neko ili nešto bolje od njih podlaca takođe. Bolelo ga je što ne može da skroji neki plemenitiji izraz na svom podlom licu. Mrzeo je druge činovnike. Prezirao ih je. Ali ih se i boji. Pomislio je da su svi oni bolji od njega. Bio je preosetljiv, bolesno preosetljiv. Svi su živeli tupo činovnički kao jedno složno zaglupljeno stado ovaca ili goveda. On nije mogao da pripadne stadu ili krdu, mnoštvu. Morao je da bude sam. Oni su imali taktiku po kojoj delaju, i bili poslušni zarad plate, penzije i stana, činova. On to nije mogao te  takvu službu prezire, odbacuje i napušta sve, a rešen da je mnogo romantičnije da bude samo osamljeni podlac. Sa prijateljima se posvađao i sve okončao i sve veze je odbacio, presekao. Oslobođen svakog licemernog i lažnog prijatelja, a zapravo svog najvećeg dušmanina.

Kući mnogo čita, a knjige mu pomažu više nego svi prevrtljivi ljuid. Kad mu dosadi čitanje on mora da pronađe neku vrstu ličnog razvrata, makar i sitnog ili sitničavog, neku žešću svoju strast, neki svoj kontrast koji će ga jako ražestiti i razdražiti, rasrditi, naljutiti, razbesneti. U njegovoj duši vlada svet podzemlja i kud god da  pođe, a obično odlazi na sumnjiva mesta, on uvek zazire da ga neko tamo ne prepozna.

Jednom naiđe na kafansku tuču i poželi da i njega neko prebije i izbaci kroz prozor. Te večeri jedan junačina oficir ga ignoriše, a od tada njemu samo želi da se dolično osveti. Želi da ga izazove na dvoboj, na megdan. I postaje ozlojeđen. Počeo  je da ga mrzi, da ga prati na ulici, uhodi, vreba. Onda je o njemu napisao pripovetku u kojoj ga je oklevetao. I vrebaće priliku da ga na ulici gurne, da mu zastne na putanji, da mu se neskloni sa puta, a da bi ostavio utisak morao je da nabavi bolje, viđenije odelo i onda je pozajmio pare od svog poslodavca Antona Antonoviča Setočkina. No za ovaj podvig nije imao smelosti na početku, i tek u snu imao je nešto više hrabrosti da bude nepomičan na toj željenoj stazi susreta. Ali, psole preležane groznice postiže svoj cilj i smatra da je bio dostojanstven i da je odneo neku vrstu pobede i zadovoljenja osvetivši se oficiru, kome više nije dopuštao da ga odbaci u stranu ili da ga pregazi čizmama svoga ravnodušja i ignorancije.

Posle faze ovakvog razvrata, obreo se u fazi pokajanja, kome je prethodilo mnogo mnogo mučnine i gađenja. Svakodnevnicu počinje bolje da podnosi, iako se na nju nikad neće naviknuti. spas od svega, pa i od podzemlja nalazio je u snovima. San je bio njegov najsrećniji momenat. U snu je imao sve što čoveku treba: veru, nadu i ljubav. Očekivao je da se nad njegovim horizontom ipak jednom vreme tmurno razvredri. Verovao je da nije sazdan za drugorazredne uloge i role. No, uvek je imao izgovorz a sve što mu se dogodi. Zamišljao je kako će jednom sigurno trijumfovati, pobediti, i kako će sve one koji su mu se podsmevali i rugali baciti u prašinu i naterati ih da mu se poklone.

Svakog utorka mogao je da ode u posetu svom poslodavcu, jedinom čoveku sa kojim razgovara, a jednog četvrta kad nema gde, odlazi da poseti školskog druga Simonova, sa kojim se već nije video godinu dana. I tu zatiče stare školske drugove sa kojima se retko sretao samo u prolazu. I tada saznaje za njihov veliki dogovor i okupljanje, da zajedno u jendoj kafani proslave odlazak svoga druga koji je dobio unapređenje, a oficira Zverkova. To društvo još u školi nije ga volelo, i svi su ga oni omalovažavali i svi gledali na njega sa odvratnošću. On je za razliku od njih nosio pohabano odelo i bio neko beznačajan, siroče. Najviše od svih zamerao je Zverkovu upravo onom čiji napredak treba burno proslaviti. Taj Zverkov bio je mnogo lošiji od njega, slab na učenju, a škole olako pozavršavao zahvaljuči vezi i protekciji. Zverkov je razmetljivac, hvalisavac, i posve banalan tip ličnosti. I čim je uznapredovao na niže ljude gledao je snishodljivo. Ni ostala dva školska druga ne zaostaju za Zverkovim. I oni su hvalisavci takođe. Drski su. Zovu su Ferfičkin i Trudoljubov. Sve same neinteresantne ličnosti. Hladni. Proračunati.

Dogovaraju se njih trojica da svako od njih uloži po 7 rubalja kako bi Zverkovu upriličili svečani ručak (ili večeru), sutra u 5 sati u hotelu “Paris”. Kao četvrti želi da se slavlju pridruži i pisac zapisa iz podzemlja, iako mu se svi na taj ishitreni predlog podsmehuju znajući da su njih dvojica uvek bili i ostali na ratnoj nozi. Novac nije imao da priloži, jer nije ni znao za njihov dogovor. Dvojica odoše bez ikakvog pozdrava sa nebitnim i nevažnim njim, jer on je za njih ar po tome dakle samo beznačajan. Ostao je kod Simonova sam, ali ni domaćin ga ne tretira ništa bolje. Nije gostoprimljiv. Simonovu je još od ranije bio dužan čak 15 rubalja. Ostalo je da sutra donese na večeru 7 rubalja.

Otišao je odatle sav besan,jer se ipak sam nametnuo, a rešen je da sutra ne ode, a najveći razlog njegovg odustajanja, uplašenosti, bojazni, bio je taj što on i nema nikad tih potrebnih 7 rubalja. Toliko treba da isplati baš sutra svog slugu Apolona, i to baš sutra. Te večeri muče ga najstrašniji grozni smovi, košmari. Bio je siroče koje je gurnuto u školu da bi ga tamo drugovi uvek ismevali. Ruganje nije mogao da podnese čak ni u snu. Prema njemu bili su surovi i podli, i zato je počeo da ih sve mrzi. Onda je rešio da postane njihova žrtva i poželeo je da ga oni što više povređuju i vređaju. Oni mu se podsmevaju,  a on je rešen da bude najbolji đak, dosta bolji od svih njih. Pročitao je knjige koje oni nikad neće pročitati. Kad su profesori počeli da ga hvale, drugovi prestaju da ga ismevaju, ali odnosi između njega i njih postaju jezivo hladni i neprijateljski, dušmanski.

Sutradan počeo je da priprema odelo, rešen da pođe na taj ugovoreni ručak u 5 sati. Znao je da će ga Zverkov gledati sa visoke visine, znao je da će sve biti bolno i nepodnošljivo, sa mnogo prezrenja, ali je hrabro rešen da se suoči sa svima njima, te da pobedi svoj stari strah od svih njih ljigavaca, i da dokaže da nije kukavica. Pomisli da će biti mnogo otmen u mislim i da će ih naterati da ga zavole. Apolonu nije dao platu, ali jeste odjurio u 5 sati pravo na ručak, a došao je prvi, ne znajući da će ovo sve biti samo nova njihova podla smicalica. Promenili su iznenada vreme održavanja ručka i pomerili na 6 sati, a samo jedino nesrećnika njega ne obevestiše o svemu. Još jedan podesan način da se osramoti i ponizi, povredi skrajnuti čovek iz podzemlja. Navodno nisu imali njegovu adresu, pa zato ništa nisu stigli ni da mu dojave, stavljajući mu valjda tako do znanja da on ne pripada njihovom odabranom kružoku.

Zvrekov je došao sav u svom visokoparnom stilu, dosta pompezno i bučno, primetno. On je mogao da kupi svoje drugove da mu budi i odani i ponizni, pokorni. Iskoristili su ovu priliku da mu se nasmeju zato što on jedini nije saznao o promeni vremena održavanja te bitne večere. Po njima trebao je sam da jede, ali on ih je ipak potmulo sačekao ne okusivši ništa. Bio je sam i bio je besan, kipelo je sve u njemu i mogao je Zverkova da lupi flašom. Zatim su se podsmevali visini njegove male i bedne plate, zarade. Urotili su se da ga propituju Ii ispituju kao slonba braća protiv jednog uljeza. Njemu je ostao samo večiti stid i ništa drugo do groba. Stavili su mu do visokog znanja da za takvu platu ne može da priušti sebi otmene večere po kafanama. Zverkov je glavni i svima natura svoje sočne priče, te jedini priča, vodi glavnu reč i traži obožavanje svoga pokornog skupa. Među njima oseća se jako glupo, tupo, i tek tada uviđa kolike su oni zapravo budale i glupaci, podlaci. Poželeo je da Zverkova izazove na dvoboj. U njemu narasta gnev i srdžba, jarost. Hteo je sve da ih otera dođavola. Napio se. onda ih je sve uznemirio i sve im lepo namerno pokvario kazavši da najviše od svega na svetu mrzi takve frazere, erotomane i sladostrasnike. Onda im svima reče da voli istinu, da voli iskrenost, da voli poštenje, da voli misao, i iskreno drugarstvo zasnovano na ravnoj nozi. Uspeo je da ih ovim uvredi. A neki su bogme hteli da ga udalje i odbace od njihovog astala što dalje. Zverkov ga želi zadržati, jer još ovaj obračun sa njim nije okončan, zna se.

Izazvao je Ferfičkina na dvoboj sutra. Još jedan povod da ga svi ismeju. On zna da oni vole da ga oteraju, ali on ni po kakvoj ceni neće odatle još otići, te mora izdržati muku poniženja i podsmeha. On je, nezboravimo nikad, čovek najvećeg mogućeg inata. Oni ga ignorišu, i premeštaju se bez njega za novi astal. Zverkov im svima naliva čaše, naručuje 3 flaše, a samo njemu neće dati ni kapi. Da bi privukao pažnju hodao je po sobi gore-dole remeteći novu situaciju. Namerno je kao bezazleno dete lupao čizmama o pod dok gazi. Nije uspeo da im privuče pažnju. Pada u bunilo. Znoji se. Počelo je da ga mnogo boli to što sam sebe najbolnije moguće ponižava. U 11 sati svi odoše u javu kuću prostitutkama. Otišli su, njemu se i dalje rugajući, odbijajući mu svaki dvoboj. Smatrali su da je lud, da je šenuo. On ih je preklinjao da budu prijatelji, da oproste. Ostao je sam i popljuvan, zaboravljen. Od Simonova je tražio 6 rubalja  u zajam, a ovaj mu jedva dade i baci zgužvan novac u lice.

Pošao je za njima u javnu kuću rešen da išamara Zverkova. Ali nije mu to dovoljno, želi da se tuče sa njim u dvoboju pištoljima. I nije uspeo tamo da ih pronađe. Ali umesto njih on susreće prostitutku Lizu kojoj je 20 godina. I tako nalazi zadovoljenje nalazi sebi ravnu žrtvu, a žrtvu slabiju od sebe nad kojom će moći sav onaj bes da iskali iz sebe. Priča joj o smrti, o umiranju, o lepoti koja brzo zgasne, o životu koji još brže prođe, o osvežini koja uvene, o boljem putu koji je morala ipak izabrati. Piajn je imao priliku da je blati i vređa, poučava, podučava.

Počeo je sa njom da se poigrava. Drži joj pridike, govori joj o braku, o porodici, o ljubavi, o moralu. Po njemu samo čovek koji zna kako se živi, može da osudi nekog drugog. Ona se podsmehnula njegovom knjiškom kazivanju. On je to dočekao sa mnogo tupog bola. Onda joj kaže da bi je mogao ljubiti i volelti, ali samo da nije pijan i samo da ona živi na nekom čistijem ispravnijem mestu. Ovako ne može da je voli, jer je prodavačica ljubavi, bludnica, ona koju će kad je iskoriste odbaciti i neće imati ko da je sahrani i oplače. Uživao je da komada njenu dušu, komad po komad, deo po deo. Uživao je da gnječi njenu dušu i njenu psihu. Ali, ta igra njega je opila do zanosa, do ludila, do histerije. Ona je jecala i plakala, a on je uživao nanoseći joj ogromnu duševnu bol.

Kada je pošao dade joj adresu i pozva je da svrati u njegovo podzemlje, u njegov ćumez. A onda je molio boga da ona nikad ne svrati kod njega i ne upozna svu njegovu bedu i siromaštvo. Došavši kući piše pismo Simonovu moleći za oproštaj. Želeo je da se iskupi makar i tim izvinjenjem nazor. U pismu je poslao 6 rubalja. I pored svega toga ne može da stekne smirenje. Muči ga veliki nespokoj. Rešen je da navuče na svoje lice još podliju masku.

Očekuje Lizu, ali i dalje priželjkuje da ona nikada ne dođe. Besan je. Hteo je da otrči do nje, da je tamo išamara i prebije. Prošla su 3 duga dana, a nje nema. No, te večeri došla mu je u san. U snu on je njen spasitelj. On zapravo želi da bude na javi njen gospodar i njen despot, njen tiranin, nejn ugnjetavač.

Tavorio je u svojoj ćeliji, u svom podzemlju, u svojoj futroli, u svom ćumezu. I rešen je da muči Apolona koji ga služi već 7 godina. I neće da mu da platu dok ovaj ne počne da moli, da cvili, da ište, i da se tako ponižava. Rešen je da ga izmučava. Obraća se Apolonu sa visine. Radi mu sve isto ono što je i u kafani radio njemu Zverkov. I dok se svađa i urla na Apolona dolazi zbunjena Liza i sve to prekida. Hteo je da ubije Apolona.

Liza je došla kao preporučena da sve istrese samo u nju. Vikao je na nju, a onda joj je kazao da je sluga Apolon njegov najveći dželat. I počeo je da plače, da jeca, da grca, a ona je pokušala da ga umiri. On je sve samo dobro glumio tada. Igrao se. U njemu se budi ogromna mržnja prema njoj i smatra da je ona za sve kriva. A sebe je video kao mučenika. Počeo je da besno urla na nju, da se muški istresa. I počinje da je vređa. Podsmeva se. Ruga joj se. Svoj bes iskaljuje nad njom. On je zgažena krpa koja sada njoj pokazuje koliko je moćan. Uspeo je da je zgazi i smrvi, zdrobi. Rekao joj je u lice koliko je mrzi. I priznaje joj da se stidi svog siromaštva i bede. nazvaće je mnogim pogrdnim imenima. Reći će joj da je hulja. No, ona se njemu u tom grču i bolu baca u naručje. Ali, on od stida ne može da gleda njene oči. On je postao veliki histerik nesposoban da voli. Egosita. A ona postaje junakinja.

Liza je plakala, a on nije bio sposoban da je voli. Ljubav je za njega značilo biti tiranin nad nekim, nad slabom ženom, mučiti nekoga, ženu, iživljavati se nad nekim, nad ženom. Ljubav je po njemu kad žena dozvoli muškarcu da je gazi, tuče, vređa, ponižava, itd.

Kad je krenula on joj je mučki gurnuo u ruku novčanicu od 5 rubalja, a to je učinio iz besa da je još više ponizi, kupi i plati. A posle je našao novčanicu netaknutu u svom ćumezu, jer njoj to nije trebalo. Shvata tada da je veliki egoista, koji ne može da podnese to što je ona uradila, jer on nešto takvo nije očekivao. Potrčao je kao ludak za njom, ali je nije našao. Bio je mučitelj i uništitelj njene duše.

Na kraju sebe je samog upitao: “…šta je bolje – jeftina sreća ili uzvišena patnja?”. Mnogo se kajao i mnogo je patio, tražeći odgovor. Nikada je više nije video. Na završetku zapisa priznaje da je greška bilo sve ovo što je napisao. Ali, pisanje nije imalo vaspitno-popravni učinak. On je dakle promašio svoj život i sada se u svom ćumezu zbog toga živ raspada. On je antijunak, a romani i pripovetke traže samo junake. No, ipak pravi život jedino postoji samo u knjigama. U knjigama je sve mnogo bolje. Više niko ne zna šta je život. Jadan će biti život kad ostanemo sami bez knjiga. Knjige nas još poučavaju čega se treba kloniti, čega sačuvati, i šta prezirati. U ovakvom svetu najteže jeste biti čovek, a svi mahom samo pričaju besede o svečoveku, a pričanje im je vazda nerealno. Rađamo se kao mrtvorođeni, naterani da budemo prilagođeni ukusima podlog sveta. Ubrzo će doći čas kad će nas naterati da se rodimo iz nekih ideja.

Završava zapise i kaže da više ne želi da nam piše iz svog podzemlja, jer je ipak posve čovek samo sklon paradoksima. Ali, pisanje je nastavio, jer istina još nije okončana za njega, pa ni za nas kao čitaoce i tragaoce.