“PIPI DUGA ČARAPA” – Astrid Lindgren…

 

“Ne brini, mama! Ja ću se snaći… Za mene ne brinite! Ja ću se uvek snaći!”…

 

Šveđanka Astrid Lindgren (1907-2002) napisala je dečju knjigu pod naziovm “Pipi Duga Čarapa” još 1945 godine, ali se junakinja Pipi Čarapa rodila neku godinu ranije, dakle 1941 dok je njena ćerka Karin ležala u gipsu nepomična sa teškim prelomima (povreda kičmenog pršljena), a zabrinuta majka je na sve načine, posebno pričanjem i izmišljanjem priča,  hrabrila da ojača, izmišljajući joj svaki dan nove predivne priče o jednoj nestašnoj devojčici sklonoj nestašlucima, avanturama,  maštanju, a pritom biće i sama neko ko poseduje nadljudske super moći i snagu. Nestašna junakinja Pipi duga Čarapa rodila se tako u mašti jedne majke koja se našla u vrlo teškoj situaciji, a zahvaljujući izmišljanju ove priče uspela je da pomogne svojoj ćerki da se što pre rehabilituje i prezdravi. Kasnije će devojčica kad prezdravi  kazati svojoj majci da treba sve te priče da zapiše, stavi u knjigu i tako učini sve dosputno deci širom planete Zemlje. Tako i bi.

U knjizi je ispričano 11 priča, a u svakoj Pipi se nalazi u nekoj od raznih životnih situacija: prvo se doseljava u svoju Vilekulu, zatim postaje istraživač, sređuje dečake sklone tuči, nadmudruje policajce, pokušava da bar jedan dan pohađa školu, izvodi vratolomije u svom prekrasnom bujnom vrtu, odvodi dva najbolja drugara Tomija i Aniku na izlet u prirodu, odlazi u cirkus, nadmudruje dva lopova, odlazi u goste kod Tomija i Anike i tamo “loše” prolazi, jer se u grdaskim uštogljenim manirima i životu po strogom bontonu baš i ne snalazi, spašava dvoje dece kao najhrabrija u požaru i postaje prava junakinja, i na kraju proslavlja svoj rođendan.

Njen dom bio je na kraju Malog Gradića, a živela je sama sa svoja dva ljubimca majmunom po imenu gospodin Nilson i konjem  koga je kupila za zlatnike. Pipi je imala 9 godina. Živela je sama, jer majku nije imala, pošto je umrla, a otac joj je otišao nekuda daleko brodm, na kome je bio kapetan. Živela je samo po svojim pravilima i niko je nije terao da mora obavezno da čini ovo ili ono. Imala je svu slobodu detinjeg nesputanog sveta da se samo igra i zabavlja. Mogla je sama sebi da šije i kuva, a šta god poželi, kako god poželi, i nije morala da jede ono što ne voli.

Pre ovoga plovila je na brodu posvuda, zajedno sa svojim ocem, koga je negde oduvao prekomorski vetar.Verovala je da on živi na nekom dalekom ostrvu sa crncima i da je tamo postao njihov kralj. Čekala je da se vrati po nju i da je odvode u daleku zemlju gde će biti omiljena princeza.Vilekula bila je stara kuća koju je njen otac jednom kupio, a onda se doselila u nju Pipi, rešena da se nastani na kopnu, a od očevih mornara tada dobija  veliku torbu punu zlatnika.

Pipi je devojčica vrlo neobične snage, strahovite snage, snažna, jaka, a svog konja mogla je da podigne jednim prstom i da ga  zadrži u jednoj svojoj dečjoj ručici. U susedstvu u kući do njene Vilekule živeli su lepo vapsitana deca brat Tomi i njegova sestra Anika. Oni joj postaju najbolji prijatelji sa kojima se svaki dan igra. Njima dvoma Pipi isprva beše smešna zbog svog izgleda, ali i zbog svog stila oblačenja. Bila je unikatna i jedinstvena, svima čudna, smešna. Imala je kosu boje šargarepe, nosila je dve pletenice, imala pege po licu, nosila jako duge čarape, imala smešno mršave krive noge i na njima nekoliko brojeva veće cipele, koje joj je otac doneo sa pomorskog puta iz Južne Amerike. Na svom ramenu nosila je stalno svoje omiljeno majnunče gospodina Nilsona, obučenog u kaputić žute boje i plave pantalonice.

Pipi je volela da hoda untraške, a u tome je videla svu svoju slobodu, a za svaki svoj postupak imala bi neku jako zanimljivu svetsku priču, anegdotu, koju je doživela na nekom od svojh mnogih prekomorskih egzotičnih putovanja. Drugarima priča da je još u Indiji posmatrala kako ljudi hodaju upravo tako kao ona na rukama. No, Pipi je volela detinje bezazleno i da slaže, malo da do fantastike preuveličava svoje pričanje, pa i tu  nalazi uvek opravdanje i kaže da nju nije imao ko da vaspita i nauči, jer je uvek sama, prepuštena samo svojoj bujnoj mašti. I onda je ispričala drugu priču o jednoj dalekoj istočnoj zemlji u kojoj čak ne živi čovek koji ne laže, i kaže da ne postoji čovek na svetu koji makar malo nije slagao. Pozvala je drugare na doručak i ispekla im u svom neredu mnogo preukusnih palačinaka na neobičan način igrajući se sa svojim sastojcima. Svako njeno kuvanje bila je igra i zabava, kao da je postojala da sve oko sebe učini nasmejanim i srećnim, radosnim. Zatim je jedno žumance završilo u njenoj kosi, a njoj je to bilo dovoljno da se stvori nova asocijacija i ispriča još jedna priča kako su ljudi u Brazilu mazali kosu žumancetom, a od toga im je kosa mnogo bujnije rasla.

Sutradan Tomi i Anika odlaze kod svoje smešne susetke koja nosi prevelike cipele. Došli su kdo Pipi, koja ih nahrani tek ispečenim kolačima, a onda ih pozva da krenu sa njom u avanturu i da čitavog dana budu istraživači, tragaoci. Trebalo je tragati za raznoraznim stvarima, pa čak i za zlatom. I odmah im je ispričala novu priču kako je u šumama džungle Bornea bilav eć istrživač, gde je našla drvenu nogu, a onda je poklonila jednom čoveku koji nije imao nogu. Naišli su na jednog čoveka kako spava, a onda je Pipi odustala da joj to bude predmet današnjih istraživanja, pa je pronašla stari zarđali lonac koji je odmah završio na njenoj glavi kao štit prilikom pada. Smišljala mu je razne upotrebne fukncije. I bila je mnogo maštovita tada. Zatim je pronašla kalem za konac. Potom su otišli u Vilekulu.

Na putu do Vilekule steli su grupu dečaka kako biju slabog dečaka po imenu Vili. Pipi je sve dečake okačila na jedno obližnje drvo breze, a onda im zapretila i tako zaštitila Vilija od vrašnjačkog nasilja. Dečaci su je mnogo vređali, ismevali, ali nisu uspeli da je uopššte uplaše. Jedan dečak inače vođa družine malih nasilnika po imenu Bengt vukao ju je za kikice. Zvali su je pogrdno Riđuša. Ona ih je sve nazvala muškim kukavicama i nasilnicima koji bi da napadnu čak i devojčice. Onda je Pipi svojim drugarima Tomiju i Aniki ostavila poklone iznenađenja negde u travi, u panju, kako bi i oni u igri istraživača imali uspeha i nešto pronašli kao ona. Tomi je našao svesku sa kožnim kroicama, a Anika u jednom panju nađe ogrlicu od korala. Umorna  Pipi pošla je u krevet i spavala neobično mdrajući svojim prstima ispod pokrivača, na način kako je videla da se spava u Gvatemali: glava ispod pokrivača, a nemirne noge na jastuku. Pree nego što zaspi, svako veče Pipi sebi sama ispeva po neku uspavanku.

Čitav grad bruji kako nije pametno da devojčica Pipi živi sama te rešiše uz pomoć policije da je smeste u dečji dom pod kontrolu i vaspitni nadzor, kako bi je naterli da redovno pohađa školu. I došla su dva policajca rešena da je silom sprovedu do doma. Ona je bezazleno samo rešila da se sa njima danas malo zabavi i poigra. Odrasli i strogi oni nisu znali za šalu. Niti su razumeli njenu duhovitost. Došli su da zastraše bezazleno dete i da joj oduzmu slobodu igre i igru slobode. Pipi ne treba škola da bi tamo naučila dosadnu tablicu množenja, pošto njoj zaista nije potrebna njihova tablica gloženja, kako ona sve voli da izvrne i drugačije smešnije nazove.

Mislili su policajci da je Pipi velika neznalica i da ne zna kako se recimo zove glavni grad Portugalije (nisu znali da  je čak  i tamo putovala u Lisabon). Devojčica je znala da život nije satkan samo od lepote i veselja, i zato je izabrala da može raditi sve ono što smešno svoje zamisli. Pokušali su nasilno da je otrgnu od njene kuće, a onda ih je ona nadmudrila i naterala da za njom jure, i da se po njenim pravilima igraju šuge. Nadmudrila ih je, a oni su ostali preplašeni tamo gore na krovu sa koga su jedva sišli, tek pošto im je vratila merdevine. Pa, ipak uspela je i da ih razbesni, izrevoltira. Nazvali su je nevaljalim derištem, ali njoj je bilo jako zabavno čak i kad je verbalno vređaju, zabavno da se sa njima malo više poigra. Obojicu policajaca na svojim detinjim rukama iznese izvan svog dvorišta. Zatim ih je ponudila svojim predivnim kolačima, ali oni besno samo odoše nazad u svoj grad, i razglasiše da devojčica Pipi nije podesna ni za jedan dom. Pipi i njeni drugari smazaše sve kolače, a Pipi čak 14 komada. Bio je to jedan jako zabavan dan sav protekao u znaku igre i igranja.

Tomi i Anika su nekako privoleli Pipi da pokuša. I ona je jašući na svom konju kao mala furija uleta u učionicu mrtve tišine. Imala je tremu, a onda je pokazala učiteljici koliko zna i može. Bila je pravo divlje i nesputano bistro dete, nenaviklo da persira učiteljici i nenaviklo da se učtivo obraća po šablonima školskih programa i sistema, dogmi. Unela je malo više veselosti u tu strogu školsku atmosferu. donela je mnogo šale, zabave i smeha. I nije pokazala neku posebnu školsku spremu, ali jeste pokazala svoju veliku dosetljivost u svakom zadatom trenu. Smarali su je učiteljičina matematička pitanja, zapitkivanja. Za nju škola je ličila na jedan veliki nered. Očekivala je da će u školi biti mnogo više prostora za igru. Pipi nije bila bolja ni u pisanju, ni u čitanju, ni u crtanju. Ali, je iskoristila svoje prisustvo u školi da svima ispriča svoje mnoge egzotične i daleke maštovite priče pune nestvarnih i nadstvarnih elementa fantastike. Pričala je o svojoj velikoj borbi na život i smrt sa ogromnom zmijurinom jednom u Indiji. Učiteljica je doživela Pipi kao nezgrapnu i bučnu devojčicu. Mali komad bele dobijene hartije za Pipi je skučen prazan prostor na kome ne može da islika sve svoje bogate maštovite snove, kao ni ogromne  doživljaje. Njeno ponašanje bacilo je učiteljicu u razmišljanje, u očaj, jer nije uspela da nađe adekvatan školski metod koji bi odgovarao ovoj divljoj nevaspitanoj devojčici. A kad je videla Pipi koliko u školi uče deca, znala je da takav loš sistem vodi slamanju najzdravijeg čoveka. Učiteljica gubi strpljenje, prekida čas i traži da nasamo obavi razgovor sa nedokazanom i tvrdoglavom Pipi. Ali, Pipi Duga Čarapa odmah je kazala da više nikad ne želi da pohađa tu i takvu na smrt dosadnu školu. I postade tužna Pipi, jer su njeno ponašanje doživeli kao loše i neuko, grozno. Podvukla je da kao sama i na neki način siroče i ne može da ispadne bolja i učenija. Učiteljici je poklonila zlatni časovnik i napustila školu zauvek. A deci je u dvorištu ispričala priču da u Agrentini postoji neka mnogo bolja škola, jer tamo je mnogo više raspusta, tamo je zabranjeno učiti, tamo se ne uči ni računanje, tamo se ne čita, tamo se samo uživa, i jedu se na ačsu karamele, a učiteljica služi samo da bi deci tamo  ljuštila bombone. Odjednom svojom neobičnom pričom Pipi probudi znatiželju kod ostale dece, svojih vršnjaka, koja su se sigurno negde duboko u sebi zapitala da li je sve ovo san i da li igde na svetu to jeste moguće.

Jednom će pored njene Vilekule proći devojčica koja pođe da traži svog izbugljenog oca, a Pipi je iskoristila taj susret da se napravi važna, pametna, da se malo poigra, našali, pričajući u zagonetkama svojim. I opet je iskoristila moć svog večitog pričanja priča, i onda je podelila neke svoje doživljaje čak iz Kine, pričajuči kako je u Šangaju videla čoveka po imenu Haj Šang sa najvećim ušima na svetu koje je koristio kao plašt i njima se ogrtao i štitio čak i od kiše. Zatim je priznala da malo i laže u svemu, kao i na početku, kada je počela svoje preterano pričanje i preuveličavanje. Njene priče drugima su bile samo gluposti. Pipi je imala moć ubedljivog pripovedanja, ali je išla do krajnje granice da bi ponekad spoznala koliko nečija naivnost da joj poveruje može da ode predaleko. Potom je svojim drugarima Tomiju i Aniki upriličila piknik na grani hrasta gde su ispili zajedno kafu i pojeli mnogo kolača. Onda je otkrila unutar hrastove duplje svoje novo skrito sklonište.

Tomi, Anika, Pipi i Nelson polaze na piknik u šumu na proplanak. Na putu sreli su jako tvdoglavu kravu koja njije htela da se pomeri. Taj problem Pipi rešava brzo i vešto te snagom svoje super moći kravu baci u žbunje. Na jednom brežuljku jeli su sendviče i plačinke sa šećerom, kao i druge delikatese, kao što je puding sa ananasom. Pipi se naučila kuvanju gledajući kako kuvar njenog oca priprema jela na brodu. Iako je volela da kuva nije to volela da radi svaki dan, jer ju je ipak zamaralo. Rešila je da poleti i taj svoj pokušaj završi se njenim padom na zemlju. Nije se povredila. Shvatila je da posle tolikog jela njen prvi let nije uspeo. Nelson je nestao. Traže ga. Tomi sreće razjarenog i ljutog bika. Pipi mu pritiče u pomoć te biku lomi rogove. Pipi je imala takvu snagu da sve dovede u sklad. Svaku situaciju hitro reši. Onda je uzjahala besnog bika koji nije uspeo da je izbaci iz sedla. Nilson se pojavi. Pošli su kući pevajući svako svoju verziju omiljene dečje pesme. Pevala je i Pipi na svoj poseban komičan način.

Jednnoga dana Tomi, Anika i Pipi odlaze u cirkus. Pipi i tamo izvodi svoje vratolomije, demonstrira svoju izdržljivost, žilavost i snagu, jer želi da se pod šatrom izigra, a postaje miljenica publike, osvaja novčanu nagradu i dokazuje da je najjača devojčica na svetu, pošto je olakooborila i porazila čak do tada najjačeg čoveka na svetu poi menu Adolf. Nije  umela sa novcem, nije bila cicija, svima je poklanja, rasipala, kupovala, davala. U nekoliko tačaka uskočila je i sama te navukla na sebe bes posebno od direktora cirkusa, kome je pokvarila skoro svaku tačku. A bila je veštija i spretnija, dosetljivija od svakog uigranog i dobro istreniranog cirkuskog igrača, akrobate. Niko nije bio tako vešt kao riđokosa devojčica Pipi. Ni cirkusko obezbeđenje nije moglo da je izbaci napolje, van šatre. Bila je uporna da odgleda sve tačke koje je platila i na koje je imala pravo da uživa. Čak su otkačili žicu po kojoj je hodala misleći da će tako njenu tačku uniziti, upropastiti, a nju dole stropoštati kao neuspelu. Nisu uspeli. Pipi se dočekala kako treba i opet se snašla. Niko nije mogao da nadmudri i zbuni Pipi. Kad je uradila sve što je toga dana htela, onda je u sred cirkusa na svom sedištu zaspala od slatkog umora igre, a i učini joj se da se cirkuska predstava nekako mnogo otegla i kao da joj nema konca i kraja.

Dva lopova, dve skitnice po imenu Blum i Dunder-Karlson načuli su da devojčica živi sama, ali nisu izgleda načuli da je devojčica Pipi mnogo jaka. Upali su u njenu Vilakulu noću rešeni da joj preotnu silno zlato. A ona je iskoristila njihov dolazak da se našali, poigra, da im održi lekciju iz morala, a onda da ih nahrani, da se nad njima takvim žalosnim sažali i da ih pusti sa pojednim zlatnikom u lopovskoj ruci. Jedan od njih morao je da igra sve njene plesove, njene okretne brze igre, a čak su i zapevali, a jedan od njih morao je da im svira duvajući u češalj.

Tomi i Anika pozivaju kod sebe po prvi put u goste Pipi. Tamo je zatekla gradske fine dame koje su takođe došel u posetu mami njenih drugara. Pipi je znala da nema njihove manire, a znala je da neće održati nivo lepog ponašanja. I zaista unela je mnogo zabave, smeha i haosa, ritma. Uspela je da uštogljenoj atmosferi upadne u reč, damama sklonim tračarenju i ogovaranju i nastavi da uporno pirča svoje duge priče, čak i ako je niko ne sluša, čak iako je odrasli tako mnogo ućutkuju i ignorišu. Bila je izgleda stvorena da odraslima pokvari svaki vid gradske zabave. A kod njih je sve bilo tako divno, a ona sama njima svima mnogo čudna, luda, nevaspitana i krajnje bezobrazna. Morala je da brblja, priča, jer je jedino tako pobeđivala svoju stidljivost. Dame su ogovarale svoje kućne pomoćnice. Bile su nezadovoljne.  Svakoj od svojih sluškinja nalazile su zamerke. Pipi je pokvarila veliku tortu, i smazala je gotovo celu, a po tepihu nabacala mnogo šećera, napravila pravi nered. Gazdarica to nije videla, ali je na kraju pomislila da je njena torta sigurno bila tako izvrsna te da su njene prijateljice sve to vešto pojele. Pipi je okrenula ozbiljne teške teme u neke vedrije vode pričajući o svoj baki koja je takođe imala sve te iste probleme sa poslugom. Za razliku od njih njena baka je drugačije gledala na te teške odrasle teme i nije mnogo dramatizovala kada bi sluškinje postale lenje, ili kad bi je potkradale, itd.

Kad bude Pipi baš preterala u svojim nestašlucima biće postavljena  da sedi nepomično bez pomeranja sa drugom decom na sofi, a onda i oterana na sprata sa decom u dečju sobu, kako ne bi smetala damama. I dalje voli Pipi da prisluškuje razgovor odraslih dama, voli da ih iznervira i da im po koju reč dobaci, i na kraju da ih sve otera kući. Dame nisu imale sluha za njene šale, za vedrinu i širinu njenog duha, za neobičnost poigravanja putem mašte, reči, igre. I opet je bila žalosna Pipi, jer su joj stariji jasno podvukli koliko zapravo još nije naučila da se ponaša u njihovom dosadnom svetu strogih i krutih pravila. Odlazeći svima je poručivala da vole čak i svoje loše kućne pomoćnice, jer jednoga dana i to mogu izgubiti.

Jedne nedelje u jednoj zgradi izbio je požar, a došli su vatrogosci, ali nisu uspeli da izbave dva deteta. Pipi se poslužila svojom dosetljivošću i spašava plako dva deteta iz požara i postaje junakinja te dramatične, ali stvarne priče. Toliko vatrogasaca, toliko opreme, toliko odraslih, a niko nije imao hrabrosti da učini ono što je uradila jedna riđokosa Pipi. Sreća da su joj odrasli u ovoj rizičnoj situaciji poverovali i da su joj dali sve rekvizite koje je zatražila. U ovom podvigu pomaže joj majmun Nelson.

Sa Tomijem i Anikom proslavlja sovoj rođendan, ali ovoga puta pozvala ih je u nešto sređeniju i uredniju kuću. Pipi još više sazreva. Drugari su joj kupili lutku na navijanje koja ume da piča i peva. I na kraju i ona njima poklanja poklone i čini nešto što njima po bontonu nije još poznato, opet neki samo njen neobičan postupak i gest, da obraduje druge, da uveseli, zabavi, oraspoloži. Igrali su se i posetili stari mračni tavan jureći tako neke duhove, ali ih nisu pronašli čak ni tamo gore. Igrali su se i igre ne dodirnuti pod. Na tavanu našla je očeve pištolje u mornarskom koferu, a drugarima je poklonila po jedan nenapunjen pištolj za uspomenu, učeći ih da se obazirovo igraju sa time i to jedino ako je prazan pištolj. Našla je dvogled i sada je imala baš sve da postane devojčica razbojnica, i osnuje svoju malu družinu. Uveče po decu je došao njihov otac, a Pipi je ostala sama obećavši sebi da će postati razbojnica čim poraste i odraste.