.jpg)
Beli Očnjak postaje pas predvodnik i svi psi ga
mrze, ali ni on ne ostaje dužan, te ih podjednako isto tako mrzi, ali na svoj
svirepi vučji divlji način. Morao je sve da istrpi, izdrži, da živi, jer u
njemu nema želje da se umre. Povučen je i dalje u sebe. On je sada neprijatelj svoje
vrste. On ne traži milost, ali on isto tako milost nikome ne udeljuje. Ako bi
kršio naređenja bivao je rastgnut i kažnjavan, i zato je rešio da sluša naređenja
i zaustavljao bi se samo kada mu to narede. Učio je jako brzo. Živeo je u najsurovijim
uslovima, pa ipak želeo je da živi. Još je u sebi nosio impuls i zov divljine. On
sam bio je slika i prikaz baš te i takve divljine koju nisu uspeli nikad da
pripitome. Psi su se kao i uvek držali svoje grupe i napadali su ga noću i
presretali. Ali, nisu uspeli da ga unište. Beli Očnjak bio je jak, brz,
strašan, mudar, čak i opkoljen ume da im utekne. Postao je suparnik svim
pripitomljenim vukovima. Postao je nemilosrdan. Rešen je da se osveti svim psima.
Već mu je 5 godina, te pođe sa Sivim Dabrom na duži
put tamo do Fort Jukona godine 1898. Na putu dokazuje da je pravi borac i iz
svake svoje borbe izlazi nepovređen. Bio je veštiji od svakog psa. Imao je savršeniji
mozak. Sivi Dabar poče tu da trguje, i poče mnogo dobro zarađivati, a onda sve
potroši na alcohol, te propade.Tu je Beli Očnjak po prvi put upoznao bele ljude,
belu rasu.Video ih je kao svemoćne bogove, no njihovi psi bili su tek osrednji.
Nisu umeli da se bore. Bili su pravi mekušci. Galamdžije. A Beli Očnjak beše
vešt i lukav, mudar, promućuran, oštrouman. Počeo je da belim ljudima ubija
pse, jer on je porod divljine koja poznaje samo užas i uništenje. U njemu svi
vide vuka. I zato postaje zlovoljan, usamljen, krvoločan i neprijateljski nastrojen
prema svojoj vrsti.
Čovek koga su zvali Lepotan Smit, inače kukavica i
slabić, pravo čudovište, bio je tu kuvar, a pade mu oko na Belog Očnjaka i požele da ga se dočepa. Beli
Očnjak nije voleo Lepotana Smita, jer je najbolje od svih osećao koliko je taj
ružni čovek zao, koliko je sklon da drugima nanosi samo bol, koliko je rđav i loš,
i zato ga je mrzeo. Isprva Sivi Dabar nije hteo da proda Belog Očnjaka, ali kad
zapade u teško materijalno stanje, prodade ga za nekoliko sanduka alkohola. I čim
ga je uzeo Smit je počeo da udara Belog Očnjaka, i poče da ga zlostavlja, muči,
tuče. Prvo veče pregrizao je svoje lance i vratio se Sivom Dabru. No, opet je
vraćen novom gazdi, od koga je dobio najstrašnije batine u svom životu. Takvu
svirepost umeli su da pokazuju samo kukavički nastrojeni loši ljudi, sadisti i
mučitelji. Takvi su jedino hrabri kad se istresaju nad životinjama, nad nižom
vrstom od svoje. Beli Očnjak je opet izgrizao štap i pobegao, opet Sivom Dabru,
kome je bio veran. No, i po treći put Sivi Dabar ga izdaje i vraća novom gazdi.
Opet dobija batine, ali još strašnije od prethodnog puta. Od batina dobijenih se
mnogo razboleo. Počeo je da posrće. I tako je Beli Očnjak postao svojina
najluđeg čoveka na svetu.
Beli Očnjak sada živi sa ludakom i postaje sam čudovište.
Lepotan Smit drži ga u kavezu i sve vreme ga zadirkuje i zlostavlja. Beli
Očnjak postaje surov i zaslepljen od mržnje. U kavez ubacuju druge pse i teraju
ga na krvoločnu brobu. Svakog psa Beli Očnjak na smrt ubije. Lepotan Smit poče
dobro da zarađuje na opkladama u borbi pasa. Beli Očnjak je naučen da mrzi, da
svoj bes iskali na svakom ubačenom protivniku. Nije moglo da ga savlada čak ni
više odjednom puštenih pasa na njega jednoga. Bio je neporažen i nepobediv. Dovodili
su i vukove iz šume i njih je olako pobeđivao. Počeli su da ga nazivaju Borbeni
vuk. Život Belog Očnjaka bio je sav u znaku pakla. Ljudi su uvlačili svoje
motke unutar kaveza i tako ga još više iziritirali i razdraživali. Dok bi on iz
kaveza režao, oni bi mu se podsmevali. Lepotan Smit došao je u mesto Doson gde je
izložio Belog Očnjaka kao borbenog vuka koga proglasiše za veliku zver u kraju.
Njegov posao bio je da se krvoločno tuče sa drugim psima u borbi do smrti
jednog protivnika. Vodio ga je u šumu gde je noću daleko od policije održavao svoje
krvave tuče pasa. Nije bilo psa koji je mogao da ga pobedi. Beli Očnjak brz je
kao munja i mnogo hitar, bistar. Na kraju iz šume dovode ženku risa od koje se
Beli Očnjak u borbi jedva sačuvao.
U to mesto došao je Tim Kinen vlasnik nekoliko
kockarnica, a sa sobom dovede svog buldoga po imenu Čeroki. Beli Očnjak sada je
nateran u novu borbu protiv ovog buldoga. I tada se suoči sa čudnom rasom pasa.
Bila je ovo prva borba u kojoj Beli Očnjak gubi sigurno tlo pod svojim nogama.
Osetio je kako ga Čeroki uštipi bolno za vrat, a jako blizu grla. Beli Očnjak bio
je bespomoćan. Našao se na granici smrti. Srećom, Čeroki je ugrziao dosta oniže.
Beli Očnjak više neće da se bori. Lepotan Smit počinje da ga besno udara kao divljak
i ludak. U tom času u mesto dođe trgača za rudama, gospodin Smit sa svojim goničem
pasa po imenu Met. I oni uzeše u zaštitu Belog Očnjaka. Uspeli su uz dosta muke
da oslobode njegovo grlo iz zubnog stiska Čerokija. Skot je kupio tada Belog Očnjaka
za 150 dolara koji je bio gotovo na smrt zadavljen. Lepotan Smit nije hteo da proda
svoj mali rudnik zlata, ali je Skot ućutkao na fin način tog ludaka, rekavši mu
da naravno svaki čovek ima svoja prava, ali da on Smit nije čovek, već životinja!
Smit je ostao da preti, ali Vidon Skot stručnjak za rude nije se plašio ovog
ludaka.
Vidon Skot rešio je da pripitomi Belog Očnjaka. Zatim
je našao po njemu mnoge ožiljke i otkrio da je već vukao sanke. Iako je bio slobodan
Beli Očnjak to teško razume. Skot mu je poklanjao mnogo dobrote i strpljenja. Dao mu je šansu, da se pokaže u
svom najboljem svetlu, ali ako u tome ne uspe rešen je da ga sam ubije iz puške.
Beli Očnjak nema poverenje ni u novog mnogo boljeg vlasnika. Nekoliko puta će
ga ujesti. Neće ga gospodar ipak ubiti, jer će smatrati da Beli Očnjak poseduje
izuzetnu pamet. I čim je sklonio pušku, Beli Očnjak više nije režao. Bio je
najbistriji pas, koga bi bilo greh ubiti, rekli su obojica i Skot i Met.
Beli Očnjak sada je imao gospodara koji mu je
pokazao mnogo više voljenja, nego mržnje. Više nije bio kažnjavan. Ničim nije
bio vezivan. Svaki put čuo bi samo smireni govor, lepe reči. Nije bio grđen. Osećao
se bezbedno. Zatim je naučio da uzima meso iz gospodareve ruke bez ikakve
bojazni i straha. Svuda je osećao dobrotu,
a to je bilo osećanje koje nikada pre nije iskusio. Znao je Beli Očnjak
da su ljudi lukavi, i pribegao je srednjem rešenju, pored poverenja koje mu je
davano. Bilo mu je mučno kad krene gospodareva ruka da ga pomazi, ali polako je
i na to navikavao se. Skot mu je poklanjao najveću ljubav. Ali, pre ljubavi sve
je počelo sa mnogo naklonosti koju mu je takođe poklanjao.
Beli Očnjak postaje veran i odan svom gospodaru i
rešen je da čuva i brani gospodarevu imovinu i vlasništvo. Znao je da prepozna lopova
među ljudima. Beli Očnjak nije pokazivao svoja osećanja. I dalje je osamljen i natmuren.
I nije lajao, nije se nametao, nije umeo da preteruje u izlivima ljubavi, već
je nemo obožavao svog gospodara. Naučio je takođe lekciju da gospodareve pse ne
sme da dira i povređuje. Ubrzo je upregnut u saonice. Bio je najpametniji i
najjači pas, opet pas predvodnik. Bio je vredniji od svih drugih pasa. Skot je
otišao na par dana, a Beli Očnjak od tuge za svojim gospodarom neće više da
jede i razboljeva se. Čim se Skot vratio sve je bilo opet po starom. Sada je
naučio da svoju glavu zavuče u gospodarevo krilo. I postao je umiljat kao pas,
ali samo prema Skotu. Uhvatio je jedne
noći Lepotana Smita koji je došao da ukrade Belog Očnjaka.
Peti deo: Beli Očnjak predoseća da će mu se dogoditi
nekakva nesreća, tj. promena. Skot je morao da se vrati nazad kući u Kaliforniju
na imanje i nije smeo da povede psa ubicu sa sobom, jer bi ga tamo ubili, i rešio
je da ostavi Meta da se brine o Belom Očnjaku. Ali, čim je Skot ušao na
parobrod Aurora za njim je ušao i Beli Očnjak i tako je morao da popusti i da ga
uz sve rizike povede sa sobom. Napustili su sever i pošli na jug najpre brodom do
San Franciska. Čim je ugledao grad Beli Očnjak se mnogo prestrašio. Oživeli su strahovi
u njemu. Zatim su na Skotovo imanje došli vozom, a posle kočijom. Zatim je Beli
Očnjak morao da se navikne na veliku porodicu koju je Skot imao na imanju. Morao
je da navikne da živi sa još dva psa koji su tu već bili. Jedan od pasa bila je
ženka ovčarskog psa po imenu Koli, koja je u njemu namirisala svog dušmanina
vuka. Beli Očnjak mora je mnogo da nauči i da se prilagodi. Drugi pas bio je
škotski hrt po imenu Dik.
Počeo je novi život na imanju Sijera Vist. Znali su
da je vuk i dali su mu priliku da se prilagodi. I dalje se osamljivao od drugih
pasa. Naučio je da podnese maženje od strane gospodareve dece. Ubrzo je zavoleo
gospodarevu decu. Zavoleo je i gospodarevog oca sudiju Skota. Batine nije
dobijao , a najviše bi ga zaboleo gospodarev oštriji glas ako bi ga opomenuo da
je u nečemu preterao. Glas bi ga boleo više od batina. Jednoga dana pojeo je
pilad i napao konjušara. Od tada naučio je novu lekciju da ne sme da jede ni
gospodarevu živinu. Istao tako naučio je da ne sme da jede živinu gospodarevih suseda,
čak ni njihove mačke, ćurane, zečeve, itd. Sve druge šumske životinje naučio je
da sme jesti, posebno kad ga povedu u lov. A kad bi otišao sa gazdom u grad i
video tamo mnogo mesa u mesari znao je da ni to ne sme jesti. Psima koji su ga
zadirkivali i dalje je umeo da se dolično revanšira. Njegov gospodar mu je
odobravao da se odbranika kad ga drugi kamenuju i vređaju. Jednom će zaklati
takvog psa zadirkivača i o njemu će opet pričati da je borbeni vuk.
Beli Očnjak živi sada srećno. U njemu je i dalje
živi vuk, krvoločna zver. Ali, se ipak samo malo pritajio. Živi usamljeno, a
pse i dalje ne podnosi. I više je naklonjen ljudima. Njegova najveća muka bila
je Koli. Trpeo ju je, a ona je bila nepodnošljiva. Vodio je lak i lep život
ipak. Mada, tugovao je mnogo za snegom i svojim severom. I dalje nije podnosio
da mu neko podsmeva. Naučio je da se poigrava i da se prevrće i igra sa svojim
gospodarom, naučio je da se smeje, bio je dostojanstven. Pratio je u stopu svog
gospodara po imanju na jahanju.
Jednom gospodar pada sa konja, i tada će slomiti nogu,
a Beli Očnjak odjuriće kući da pozove njegove ukućane da dođu na mesto nezgode.
I tako je spasao život svoga gospodara, i hteo da prekolje konja sa koga je gospodar
pao. Posle ovoga Belog Očnjak još više vole, posebno sudija Skot koji ga je smatrao
prepametnim. Ubrzo je Koli odvela Belog Očnjak u šumu, i tako će iz te njihove
igre ubzo na svet doći i njihovi potomci.
Iz tamnice beži jedan užasan i krvoločan čovek po imenu
Džim Hol, koji dolazi da se osveti sudiji Skotu koji ga je utamničio. Dolazi da
ga ubije. Raspisana je potera i hajka za njim, ali niko nije mogao da ga
uhvati, osim Belog Očnjaka jedne zlokobne noći kad je razbojnik upao u kuću
sudije Skota. Dok je branio gospodarevu kuću i život, zadobio je teške rane i
bio životno jako ugrožen. Sudija Skot je pozvao najboljeg hirurga da ga operiše.
Imao je prelom noge, probijena pluća, i mnogo izgubljene krvi, rane od metka,
povrede. Nisu mu davali veliku šansu da će sve preživeti, ali se desilo čudo
divljine. Sudija je čak uposlio i bolničarku da se brine o Belom Očnjaku. Bio je
deo divljine koja ne zna za slabost, imao je čeličnu snagu i jak organizam i zato
je preživeo i zato se oporavio. Ležao je u gipsu i zavojima nedeljama nepomičan.
I tada su ga mučili mnogi ružni snovi. Zatim je počeo da ponovo ustaje na svoje
noge. Sudija Skot i svi ostali od toga dana nazivaju ga Blagosloveni vuk. Učinio
je ono što ne bi uspeo ni jedan pas.
I dok je Beli Očnjak lutao imanjem naišao je Koli i
njenu štenad. Nije dala da im priđe iako im je otac, a onda su mu ukućani doneli
jedno štene da ga omiriše.
Kraj
Нема коментара:
Постави коментар