.jpg)
Dragoslav Mihailović je 1999 godine objavio svoju istoriografsku
studiju pod nazivom “Kratka istorija satiranja”. Pred čitaocem je knjiga od 127
strana, iz 2005 godine, a reč je o sledećem, kako nam pisac sam kaže na početku
studije: ”Pod naslovom “Goli otok - na tragu gulaga i holokausta” podneto kao referat
na naučnom skupu “Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948” u Institutu za savremnu istoriju
u Beogradu, 16 oktobra 1998”.
Kroz svoje pedantno, a višedecenijsko istraživanje i
bavljenje teškim događanjima na Golom otoku pisac, književnik i akademik Dragoslav
Mihailović piše na kraju svega, i jednu bitnu istoriografsku studiju,
posvetivši se nasušnom istorijskom pitanju svih pitanja, a progovarajući i
dalje bez zazora i straha, o jednom vešto izrežiranom užasnom zločinu i teroru,
zlodelu. Ovde je sve ispričano sažeto, ukratko, tako da onaj ko ne može da pročita
sve one knjige (a samo 5 Mihailovićevih knjiga) o Golom otoku, onda bar svakako
mora da pročita makar ovu studiju.
Razmere ovog zločina su ogromne, tako da se o
zločinu ipak mora i nadalje govoriti, pričati, svedočiti, pisati, a kako sam
Mihailović na početku svoje studije reče – to je zločin svetske razmere, i ono
što je za Jevreje Aušvic i istorija holokausta, to bi za sve nas trebalo da
bude skoro slično i istorija Golog otoka. Pri izradi svoje studije, kao uopšte i
bavljenjem istorijskom temom “Goli otok”, Mihailović je naišao na mnoga zatvorena
vrata, na ćutanje, na ignorisanje, na ravnodušje, na nedostupne arhive, oa iako
su ga tobož ovim “ograničili”, on je snagom svoje stvaralačke moći uspeo svoj posao
da dovrši do kraja, i kaže: ”Još 1983 godine, na primer, Služba državne bezbednosti
je OKOLIŠNO ispitivala dvojicu mojih prijatelja o tome da li šta pišem o logorima i zatvorima, što je, svakako, bilo
tek deo onoga što se preduzimalo”.
Kad neki teror negde jednom počne, onda je nužno znati
kako je u jednom istorijskom času on sve počeo i dokle trajao, a sve je počelo
prvim hapšenjima još 1948, a neka su se već posle najmanje 3 godine završila
ubistvima nepokajanih bivših drugova, koji su ubijani, kako Mihailović piše -
“na nepoznat način i na nepoznatom mestu”. Uhapšena je tada i jedna beogradska
trudnica i zatvorena u Glavnjaču, a zvala se Bogdanka Seka Podunavac (rođena
1921), gde je najpre izgubila nerođene dete u poodmakloj trudnoći, a onda je
izgubila i svoj život, pošto su je ubili. Potom su na Golom otoku zatvroili
njenu sestru Desanku.
Mučenja su sprovđena i pre Golog otoka u mnogim
istražnim zatvorima širom zemlje cele, gde su korišćene najsvirepije metode
mučenja, najokrutniji načini lomljenja čoveka, posebno višednevnim nespavanjem.
Uzgred spremali su se i mnogi unapred izrežirani i namontirani sudski sporovi,
kao onaj mostograditeljski, itd.
Logor Goli otoko snovan je lično od strane Tita
1948, a najveću ulogu u sprovođenju terora odigrala je Udba Hrvatske. U planu
Udbe bila je jedna velika tzv. operacija “Munja”, u kojoj je trebalo likvidirati
sve Titove neistomišljenike u zemlji. Na čelu hrvatske Udbe tada se nalazio
Ivan Stevan Krajačić. O tome Mihialović piše: ”Obojica primitivni bravari s usađenom
ljubavlju prema vlasti i mržnjom prema Srbima, obojica lukavi rezidenti
sovjetske obaveštajne službe prljavih ruku, Broz i Krajačić su, prepuštajući prividnu
vlast Rankoviću i Svetislavu Ćeći Stefanoviću - ubrzo je na Stefanovićevo mesto
šefa savezne Udbe došao Brozov i Krajačićev poslužitelj iz antisrpske zelenaške
Crne Gore Kapičić – rukovodili i Golim otok”. Krajačić je štedeo Hrvate, i nije
dao da mnogi od njiha na Golom otoku zavšre, a onda je od njega svaki budći posetilac
Golog otoka morao da dobije propusnicu.
Još uvek nema tačnih spiskova, a jedino Srbija se pokazala
prema ovom zločinu najgore moguće, ravnodušno i nezainteresovano, čak sa
potrebom da sve tragove zatre, i umanji. Do završetka 1998 Slovenija i Crna
Gora, a 1999 čak i Makedonija najavile su nove zakone, kao i razmatranje mogućnosti
za rehabilitovanje mnogih ljudi.
Tretmani kroz koje su uhapšeni ljudi prolazili,
razlikovali su se do zatvora do zatvora. Logor na Golom otoku počeo je da radi od
juna 1949, a do Golog otoka dopremani su noću, najpre kopnom i to železnicom, u
stočnim krcatim vagonima sve do Bakra, a odatle su brodom “Punat” ili nekim
drugim, pevoženi noću na otok. Bio je to brod nosivosti 320 tona, a zvao se ”Punat”.
Kroz logor je od 1949, pa sve do 1956 prošlo čak 16 kažnjeničkih grupa, na
svaka 4 mescea, po 3 grupe za godinu. Godine 1951 došlo je čak 6 grupa za
godinu. Logor na Svetom Grguru nastaviće da radi i tokom 1958, pa sve do 1961.
Udba je nastavila da likvidira i ubija ljude čak sve do 1980, do Titine smrti,
a najčešće su ubijani mnogi povratnici sa Golog otoka. Logor u Bileći radio je
sve do 1956. Ženski logor na Svetom Grguru ugašen je koncem 1956 takođe. Logor
101 kako Mihailović dalje piše rasformiran je jula meseca 1954 godine. Logor je
postojao i pri manastiru Dobrićevo blizu Bileće, zatim u sele Subotinac kod
Sokobanje. Ljudi i žene su po logorima likvidirani na monstruozne raznoilike načine,
čak i putem istezanja, čerečenja ljudskog živog mesa.
Logori su imali svoju samoupravu, svoj samoupravljački
sistem i odano partijski kadar, a sistem koji se zasnivao na samoprevaspitavanju
kažnjenika, tako da je zapravo sprovođen teški i bolesno sadistički teror nad svim
neistomišljenicima. U logoru je sve počinjalo sa “iznošenjem stava”. Bila je to
tortura ispiranja mozga, sadističke metode isleđivanja, zastrašivanja, mučenja, tučenja, isledničkog ribanja.
Pred nepogrešivim kolektivom nije bilo samo dovoljno da se kažnjenik pokaje
(revidira), već je morao da ocinkari što više nekih drugih ljudi, pa čak i
nedužnih. Oni tvrđi kao kamen i nepokorni režimu propuštani su kroz batinaške
strojeve užasa. A onda su takvi bojkotovani.
Zatočenici su imali nekoliko stupnjeva svoga logoraškog
statusa napredovanja. Najniži sloj tamo činili su “bojkotovani”, i to je blila,
kako Mihailović piše - “kasta obespravljenih”, svi oni koji su prolazili najstrašnije
moguće. Zajedničkim imenom svi bojkotovani nazivali su se na otoku “bandom” ili
“banda”, ali i imenom “jazbinaši”. Mihailović piše: ”Ali još niže od obespravljene
kaste bojkotovanih nalazili su se logoraši, po logorskom žargonu, ”pod istragom”
ili “pod ćebetom”, ili “kanarinci”…Veoma blizu ovoj grupi, a često i izmešani,
bili su kažnjeni “izolacijom” ili “podrumom”… Pola stepenice više od
bojkotovanih nalazili su se kažnjeni, u logoraškom žargonu, “merama”ili
“privilegijama”, to jest pojedinim merama bojkota ili bojkota s izvesnim
“privilegijama”…”. Član kolektiva mogao je da postane “brigadir”, uz saglasnost
islednika, koji bi ih regrutovao kao najbolje radnike iz “radnog stroja”. Najviši u hijerhiji bili su
članovi “aktiva” ili “aktivisti”, a oni više nisu imali staru mrlju, jer su sve
svoje stare grehe tu okajali i počistili revidiranjem stava.
Ovakav logorski sistem imao je i svoj rukovodeći
kadar. Postojao je sobni, baračni ili paviljonski štab”, koji u delo dalje sprovodi
sve naloge dobijene od strane uprave. Štab su činili: ”sobni starešina, njegov
zamenik, kulturno-prosvetni referent, rukovodilac radova”. Ova četvorica čine
“političko rukovodstvo” u jednom paviljonu. Njihovi pomoćnici zovu se “baračni
vodnici”, a pomaže mu i “higijeničar”. Štab je bio zaduženi za sprovođenje
terora, a oni su bili dakle produžena ruka uspostavljenog sistema prevaspitavanja
kažnjenika. Konferencije su pripremale sobne starešine, gde su sprovodili
naloge dobijene od strane Udbe, makar to bilo nekoga mučiti, pa i ubiti. Kultruno-prosvetni
refernt bio je zadužen za pripremanje tečajeva za “primitivce”, za sve
“neobrazovane”.
U zatvoru Sremska Mitrovica jednom je angažovano čak 50 pisaćih mašina, te
se počinje razvijati u zatvoru bogata prevodilačka delatnost, a svaki uhapšeni učenjak
i profesor ili kako su ga oni markirali “izdajnik”, svaki intelektualac trebao je
da u zatvoru piše tekstove protiv Staljina, da prevodi mnoge članke za potrebe
armije, itd.
Dalje Mihailović piše: ”Logorski centar predstavljao
je najviši samoupravni organ u žici i, na višem nivou, organizaciono je bio
postavljen isto kao paviljonski štabovi. Na njegovom čelu nalazio se
“komandant” sa “zamenikom komandanta”, koji su se, u čitavom logoru, bavili
sličnim poslovima kao sobne starešine i njihovi zamenici u barakama…Pri Centru
je postojao i izvestan broj “odbora”, koji su obuhvatali saradnike pojedinih članova
ovog tela. Naročitu važnost među njima imao je jedan - nazvan “ideološki”…”.
Najstrašnije bilo je dočekivanje novo pridošlih na
Goli otok. Bile su to scene strave i užasa, pravi horor. Fenomen stroja ili
šibe, batinjanja, bio je prisutan i
mnogo pre u našoj istoriji, ali i u svetskoj istoriji, pa i književnosti, mahom
ruskoj. Najveći oblik terora i torture, mučenja, na Golom otoku bio je težak iscrpljujući
fizički rad i glad. Bilo je to izopačeno satiranje živog ljudskog mesa. Najstrašnije
su mučene žene u Ramskom Ritu gde su u močvari punoj pijavica morale pod
prisilom da rade na isušivanju podbarnog tla. Žene na Svetom Grguru morale su
peskom da nasipaju more, da ćuskijama težine 15 kg vade kamen, zatim da nosaju
taj kamen, a onda da ga mrve. Kamen tucanik izvožen je u Italiju odakle je za
rukovodstvo stizao viski, američke cigarete, frižideri, i neki drugi luksuzni
proizvodi,čak i čokolada. Robovi na Golom otoku radili su besplatno danonoćno,
po svim uslovima i neuslovima teškog fizičkog rada, iscrpljivani, mučeni do
razboljevanja. Tek od avgusta 1951 počelo se raditi po osmočasovnom vremenu ako
je za utehu, ali rad i glad kao dva najteža oblika Titovog terora nisu iščezli
sa Golog otoka nikada.
Uslovi životo
na Golom otoku bili su ispod svake granice normale, ispod svake granice na
svetu dopuštenog, civilizacijskog, a
bili su uslovi nepodnošljivi. Nisu imali ni obuću, ni odeću, ni hranu, ni
pijaću vodu, ni minimum odmora, ni minimum sna, a živeli su u lošim
nehigijenskim, nehumanim uslovima, bez posteljina, bez toplih pokrivača, u
prenatrpanim i stešnjenim, zagušljivim barakama, bez luftiranja i čistog vazduha,
bez tuširanja, bez higijenskih čvorova, bez šampona i sapuna, podložni najezdi škorpiona,
podložni vaškama, stenicma i nekim drugim zaraznim bolestima, kao što su svrab,
šuga, hepatitis, epidemija proliva. Mihailović piše: “Godine 1949 ostrvo je
bilo puno i zmija otrovnica. Sa dolaskom velike mase zatočenika one su se razbežale”.
Verovatno su mudre zmije osetile opasnot sadističkog iživljavanja koje tu tek
započinje svoje krvave rabote.
Pored rada ovaj smišljeni i dobro isplanirani teror
obračunavanja sprovodi se i jako lošom,
siormašnom ishranom, zbog koje su mnogi poboljevali od teških bolesti. Radili
su toliko mnogo i teško da zaslužuju bar 5 hiljada kalorija, a dobijali su
manje do hiljadu! Bilo je to živo mučenje ljudi, do smrti. Mrtve su iznosili
noću do obližnjeg kamenjara (groblja) u ćebadima, a groblja su 1956 uništena,
teren je miniran, tragovi zločina su počeli da se zatiru, a teror koji je ovde proveden
bio je, kako Mihailović kaže – “fantazmagoričan”, a takav teror još nije bio viđen u svetu, a u vreme posleratno. Umiralo se tamo
strašno, ali i sporo, usled loeš hrane i nedostatka vitamina. Muškarci su počeli
da liče na žene, da gube muževnost, muškost, a ta pojava feminizma dodatno ih
je dovela na prag novih trauma. Takvi ljudi su brzo psihički pucali. Pojavila su
se i mnoga samoubistva. Mihailović piše: ”Umreti danas ili preživeti sutra -
zavisilo je od hazardne igre, u kojoj je najmanje učestvovao onaj kojeg se ona
najviše ticala. To što je jedan broj ipak preživeo, predstavlja puku kockarsku
slučajnost. A posledice kod preživelih? Ni to nije lako navesti: tuberkuloza,
ciroza jetre, oštećeni bubrezi, razni invaliditeti, ludilo… depresija i manija
gonjenja… alkoholizam, impotencija… nesposobnost održanja braka, unutrašnji čirevi,
srčani i moždani udari, rak… neuoroze. Smanjenje moći koncentracije, oštećenje
intelektualnih sposobnosti. Žene su u logoru odmah izgubile menstruaciju i dobile
je tek šest meseci po puštanju… nisu mogle da zanesu i nisu dobile decu…”.
Čak se i 1999 o Golom otoku govorilo sa dosta umanjivanja
i sa još više laži plasiranih sa najvišeg dražvnog vrha. Mihailović o tome
piše: ”… kada u jednom društvu dođe do takvog užasnog istorijskog događaja,
zajednica mora blagovremeno primeniti sve potrebne plemenite državne lekove, ne
samo prema žrtvama nego i prema sebi samoj, da ne bi zapala u onu teško
izlečivu mrežu kompleksa krivice, frustracije i agresivnosti, koja je, inače,
sigurno čeka. Nijedan režim, bio on levi bio desni, nema pravo da svoje krivice
svaljuje na dušu čitavog društva i naroda. Nijedan režim nema pravo da, ne
rešavajući ogromne moralne i materijalne teškoće radi blagotvornog ispravljanja
ranijih grehova, u stvari gura duštvo u mogućno ponavljanje zločina… Smatram da
je na Golom otoku i u drugim logorima tog vremena bilo zatočeno 40 000 do 60
000 ljudi”. Godine 1991 Mihailoviću ovaj podatak potvrđuje načelnik Udbe Srbije
dr Obren Đorđević, rekavši da brojka iznosi
od 55, do 60 hiljada. No, Mihailović ipak očekuje da se tačna brojka nikad
u budućnosti neće valjano saznati, jer se nigde kao kod nas ne fabrikuju režimska
laž, a i Amerika i tajne službe su debeleo finansirale projekat “Goli otok”,
bez sumnje, zato ih ta tema nije nikad mnogo ni zanimala, kao ni sve nedužne
žrtve.
Zašto je ovaj zločin Mihailović nazvao “na tragu
gulaga i holokausta”? Da li samo zato što je to bio zločin koji se čini u vreme
posleratno, a nije bilo čak ni reči o ljudima terorističke sklonosti kako se to
javnosti stalno prezentovalo, i kaže: ”Zato će se motivi za ovaj užasan zločin
morati potražiti onamo gde su traženi i za druge velike masovne zločine, za holokaust
i gulag, recimo. Izvore tog zla predstavljau, pre svega, priroda režima koji ga
je izvodio, u čitavoj njegvoj ukupnosti, i, na drugoj strani, struktura ličnosti
i psihološka i intelektualna sposobnost ljudi koji su režim predvodili. U našem
slučaju, moraće se duboko proučavati, pre svih, ličnost Josipa Broza, Edvarda
Kardelja, Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića. Njihova odgovornost se ničim
ne može ni pravdati, ni oprati, ni umanjiti”. Vrhunskog zločinca proglasili su
za sveca i doživotnog redsednika do danas, a Goli otok ostaje najužasniji primer
njegovog vrhovnog vladarskog terora, a Mihailović kaže svima koji i dalje misle
drugačije, onima koji sve ovo i dalje poriču, čak i dan danas: ”… još mogu da
poriču samo ljudi koji su i sami u odražvanju TERORIZMA učestvovali, čija je
svest kupljena ili kojima je politika potpuno zatrovala život”.
Hrvatska i Slovenija su recimo još 1991 denele zakon
o rehabilitaciji golootočana. Slovenija je imala samo 560 takvih osuđenika, a
svim je isplatila visoke nadoknade od nekoliko desetina ondašnjih nemačkih maraka.
I u Hrvatskoj dobijaju neku odštetu, doduše dosta manju i u ratama na 3 godine.
Čak i pored svega toga i tamo su arhive ostale zatvorene. Crna Gora je u skupštini
izglasala jednu deklaraciju, i dala spisak od 4205 žrtava. Makedonija je govorila
o 1600 golootočana. Jedino je golootočanima u Srbiji sramno ponuđena besplatna
tramvajska karta, do strane zakođe velikog zločinca S. Miloševića.
Nakon ove studije, u ovoj knjizi nalazi se Mihailovićev
tekst koji je objavila “Politika”, od 2 februara do10 marta 2004 godine, a pod
nazivom “Od šibe do stroja”. Tu se moglo dosta još saznati, književno lepog
pročitati, a od kada je stroj i kažnjavanje šibama, batinama, na takav strašan način
prisutno u istoriji ljudskog roda, pa na koncu i kod nas Srba. Zanimljivo da
smo kaznu batinjanja imali još u vreme prote Matije Nenadovića, u vreme buđenja
ustaničkog duha i mentaliteta u nas Srba, počev od 1804. Srbi su još od XIX
veka poznavali torturu mučenja ljudskog golog tela, a postupkom nazvanim”šiba”.
Na Golom otoku postojao je “stroj”, a kod žena na Grguru to se zvalo ”špalir”.
Na Golom otoku ono što se dešavalo bio je brutalan teror označen i kao nikad
veće u istoriji “srbofobija”. Najviše golootočana bilo je Srba, a Hrvata mnogo manje.
Posle 2000-e godine, posle tobožnjih promena, opet je sve umanjeno i samo kazano
da je Srba bilo čak 15-16 hiljada. Režim S. Miloševića tvrdio je da upravo samo toliko ima golootočana sa prostora
čitave Jugoslavije, a iz čega se da jasno videti koliko je taj takože
teroristički režim želeo da umanji svaku žrtvu sa Golog otoka, po vrlo sličnom
modelu praveći potom i svoj krvavi pir obračunavanja sa neistomišljenicima.
Stroj kao kazna stara je kao i ljudska civilizacija,
a kod nas stroj kao kaznu pominjao je Miloš Crnjanski u prvoj knjizi “Seoba”. U
svetskoj literaturi stroj kao kaznu pominje Dostojesvki u “Zapisma iz mrtvog doma”,
ali i Lav Tolstoj u pripoveci pod nazivom “Posle bala”. Pomenut je stroj, a nazvan
“topli zec” u “Trenu 2” knjizi Antonija Isakovića, ali nešto slično pominje i
Danilo Kiš u “Ggrobnici za Borisa Davidoviča” - scenu u kojoj je oderan tvor. I
svi su oni govorili i pisali o metodi najokrutnijeg kažnjavanja ljudskog golog mesa,
o iživljavanju, a moglo se šibati i udarati batinama posredstvom raznih
rekvizita i do 2 hiljade udaraca, do pucanja ljudske kože.
Tolstojeva priča nastala je povodom krvavog događaja
koji se 1903 desio u Kišinjevu, tada u carskoj Rusiji (danas grad u Moldaviji),
a reč je o strašnom pogrom Jevreja, o čemu je najpre poželeo da nešto napiše pisac
Šolom Alejhem, i povodm toga obraća se Tolstoju
kome je već bilo 75 godina. I potrešeni Tolstoj piše priču pod nazivom
“Posle bala” za jedan dan, a prvobitni
naslov glasio je “Kći i otac”. Književni Tolstojev junak po imenu Ivan Vasiljevič
inače plemić zaljubljuje se u aristokratkinju Varenjku ćerku jednog pukovnika,
a zatim je pozvan na bal i čitavu noć pleše sa Varenjkom. Kući je otišao
srećan, a onda se odmah na ulici susreo sa gomilom, ruljom, koja je mučla jednog
čoveka, tačnije Tatarina, koga su svirepo gonili ulicom ko zver i šibali.
Kažnjavala ga je grupa carskih vojnika. Zatim je tu video i pukovnika
Varenjkinog oca koji je svojom jelenskom kožnom rukavicom udarao mladog vojnika,
jer ovaj nije umeo dovoljno snažno i jako udarcem da kažnjava svoju žrtvu, a onda
je zatražio pukovnik sveže pruće kako bi tatarska krvava leđa još svirepije
izudarao. Od tog prizora i šoka zaljubljeni Ivan staojao je jako postiđen, nakon
čega je nem i sleđen od užas pošao nazad svojoj kući.
O strojevima užasa Mihailović nam dalje piše i tako
saznajemo da je strojeve primenjivao čak i Franko i njegova policija u Španskom
građanskom ratu od 1936-39. Ljude su usmrćivali, batinama, palicama, kundacima,
bajonetima. Strojevi užasa bili su posebno užasni i u logoru Jasenovac posebno
1942 ili 1943 kada je sa Kozare dovedeno 700 Srba, žena i dece, koje je sačekao stroj užasa, a koji su živi preklani,
a kojima su vađene oči, sečeni nosevi, odsecane uši. Takva vrsta sadizma poslužila
je da okameni sve potencijalne buduće žrtve. Jedan nemački general po imenu
Glajze fon Horstenau zapisuje u svom zagrebačkom ratnom dnevniku kako je dobio punu
košaru (korpu) povađenih srpskih očiju iz Jasenovca, koje su mu ličile na
sasušene smokve. Te povađene oči primećuje i jedan italijanski pisac po imenu
Kurcio Malaparte kome ove oči više liče na sluzave školjke.
U logoru Treblinka likvidacije su izvođene u gasnim
komorama, ubacivanjem otrovnog gasa,
tzv. cikona Be. Godine 1944 počeli su ubijene da spaljuju primitivno (red
leševa, red drva), a slično tako primitivno spaljivani su i ljudi u Jajincima,
piše Mihailović. Posle ovih pričanja Mihailović se prisetio i jednog
dokumenatrnog filma koji je zajedno 1986 odgledao sa Danilom Kišom u Parizu, a koji
se zvao “Trebljenje”. U logoru Treblinka ljude su u formaciji koridora neterali
da uspaničeno utrče u gasna kupatila u kojima će biti pogušeni gasom ciklon Be.
Mesto najvećih likvidacija i teških zločina počinjenih
od strane beogradske Udbe zvano Glavnjača pretvoreno je posle u hemijski fakultet u Beogradu od 1961. To zdanje,
to stratište, datira iz 1867, a srušeno je posle 1946, isred je spomenik Saveza
borca na kome piše: ”Na ovom mestu nalazio se zatvor Uprave grada Beograda Glavnjača. Hiljade komunista i
boraca za slobodu zlostavljano je u njenim ćelijama. Zapaljena je i do temelja
izgorela u borbama za oslobođenje Beogarad 1944 godine”.
U Bileći je učestvovalo čak i lokalno stanovništvo u stroju, a nešto slično rađeno je je i u Hitlerovoj
Nemačkoj, o čemu je napisala roman pod nazivom “Sedmi krst” pisac Neti Radvanji
Tajling (1900-.83) poznata pod pseudonimom Ana Zegers. Dakle bilo je svedoka
koji su kao deca zapamtili kako je stanovništvo Bileće učestvovalo u stroju
ubivši jednog čoveka.
Mihailović na kraju knjige “Kratka istorija satiranja”,
kaže: ”Sećanje na događaje, negde pročitah, čili i nestaje, ali sećanje na
mržnju – ostaje. Mržnja, nažalost, često pobeđuje. Zaboravlja se zašto si
nekoga poečo da mrziš. Ali ga istrajno mrziš i dalje… Moj pokojni prijatelj
Borislav Pekić reče u jednom posmrtnom objavljenom zapisu… ”Sve dok Goli otok
ne shvatimo kao nužan, sve dok ga ne priznamo… da su postupci u njemu, da je njegova
psihologija, kako kod islednika tako i kod zatvorenika… samo konsekventno
razvijanje jedne idje… nećemo moći dati njegovu punu sliku”. Komunisti i jedni i
drugi, oni su bili isti, kaže nam pokojnik… ponekad nam bliski ne čine dobre usluge
– verovatno nije ni primetio da govori jedino iz sećanja na jednu svoju vrlo
daleku mržnju”.
Нема коментара:
Постави коментар