SJANG-HU DŽANG PESNIKINJA JAKE VOLJE I ŽIVE VERE U PRAVDU...

 

 

“Bezbrojni koraci, stupaju stupaju zbog tebe, moje postojanje je zvonko prostirući se daleko sve dok ne osetim da znam da si lagan kao fina prašina”, (pesma “Put”)…

 

Godine 1994 u izdanju kruševačke “Bagdale” kod nas je izašla zbrika poezije pod nazivom ”Svila i kuvano vino”, kineske pesnikinje sa Tajvana Sjang-hua Džang, a sve njene pesme sa kineskog prevoda su rad Viktorije Vukićević, a sa engleskog pesme su prevedene od strane Aleksandra Petrova i Dušana Pajina. Iz “Predgovora” koji je  dobio naziv “Dunavska svila” jedan od prevodilac A. Petrov govori nam o pesnikinji rođenoj 1939 u Hong  Hongu, gde još saznajemo da je do toga časa (do 1994) objavila ukupno 3 zbirke peozije (“Neusnula zelena trava”, “Kineskinja u Ajovi”, “Naklonost na svaki način”), zatim 3 knjige eseja, jednu antologiju poezije, i čak 4 knjige proze (“Beleške sa Zvezdanog jezera”, “Skladno sjedinjenje”, “Vreme za kafu”, “Jesenje putovanje bez traga”). Priredila je sledeće knjige: “Izbor kineske poezije sa Filipina”, “Izbor poezije žena pesnikinja sa Filipina”, “Samo zato što boravim u planini” izbor njenih radova, “Život ili smrt”.

Svoju prvu knjigu pesama pod nazivom ”Neuspavljiva zelena trava” objavila je u Hong Hongu, a 1994 u trenutku pre nego će ova njena zbirka “Svila i kuvano vino” ugledati svetlost dana i kod nas, u Americi je izašla njena zbirka pesama pod naziovm ”Kineska žena u Ajovi”.

Pesnikinja nije pisala “novu poeziju”, i nije se povinovala ni povdoila za ”modernoj klasici”, a o svojoj poeziji dalje kaže: ”Mi smo verovali… da, “nova poezija”, ne sme sebe da graniči  na nekoliko izabranih koji o njoj razgovaraju sa visine svojih kula od slonovače i za vreme večernjeg čaja: mi smo osećali da ona mora biti odraz i slika onih duša koje se susreću u svakodnevnom životu i koje su jednostavno “deo gomile”…”.

Bila je supruga književnika Bo Janga. Još saznajemo: “Ona je pesnikinja veoma osetljiva na različite vrste društvene nepravde  i nije spremna da ih neprimećuje niti da se miri s njima… Ona se kao pesnikinja poistovećuje sa tragičnom sudbinom kineskog naroda, kojeg poredi sa “neprekinutom žilom jake trske” čija se “silovita volja za opstankom uvija ispod crne zemlje” a “mladice vere sudaraju sa svim štetočinama”. Odlike njene poeziju su “jaka volja i živa vera u pravdu”, a još o njoj saznajemo iz “Predgovora” ovako: ”Njeno oko… nije ravnodušno za patnje sveta… Srpski čitalac ima jedinstvenu priliku da se sa poezijom ove pesnikinje upozna čitajući njene pesme… koje je 1991 pisla u Beogradu i o Beogradu…”.

“Pogovor” pod nazivom “Poezija i svila” napisao je jedan od prevodilaca, Dušan Pajin, a tu je još kazano: ”Kada je posetila Beograd, oktobra 1991 Sjang-hua Džang predstavila se ko osoba koja jednako pleni svojom ljudskom neposrednošću, kao i poezijom… ono po čemu je njena poezija osobena jeste neposrednost izraza i obuhvatan senzibilitet. Izbor iz njene poezije, kojim je predstavljamo našim čitaocima, obuhvata pesme različitih usmerenja, jer jedino tako je u okviru jedne knjige bilo moguće predstaviti širinu njenog senzibiliteta”.

Ova knjiga obuhvata, dakle 4 dela. Prvi se zove “Među prijateljima”, a to su njene pesme nastale u Beogradu ili pesme o Begradu, kako se već čulo. Drugi deo zove se ”Četiri dela života”, kako se zove i početna pesma, a sve te pesme zajedno govore o najopštijim zapitanostima čoveka, kao i zapitanostima samoga života. Treći deo poneo je naziv  “Na kiši – u vinu”, kako se takođe naziva i jedna njena pesma, a to su pesme koje zajedno govore o svakodnevnici, o najobičnjim svakodnevnim situacijama. Četvrti deo zove se  “Prisnost”, kako se zove i jedna pesma, a to su pesme koje zajedno govore o najrazličitijim mogućim iskustvima, kao i o različitim emotivnim stanjima, osećanjima.

I na kraju “Pogovora” o njenoj poeziji čujemo još: “Pesme Sjanga-hu podsećaju na svilu. Tkanje je tanano, sačinjeno od finih vlakana, ali tkanina je jaka. Njena zapažanja su čak nežna, lirska, čas odsečna, ili čak opora”.

Našavši se “Među prijateljima”, počela je sa “malo stihova”, povučena iza duplih vrata, uz čašu kuvanog vina, jedne zime, uz blesak kristalne čaše, itd. Zatim je došao čas odlaska, napuštanja prijatelja, a prijateljska vrpca biće presečena, ali nešto pre polaska još mora obaviti, a to je da nakupuje dosta suvenira. Opraštajući se od prijatelja kazaće: ”… da nije rastajanja ne bi nam niko nedostajao ne možeš da imaš stalnu lepotu od jutra do sutra… nedostaje nam samo ono što je izvan domašaja…”. Postoje i neki posebni suvenri, neke mnogo drage uspomene, koje neće moći smestiti u svoj omaleni stešnjeni kofer, a jedan od takvih suvenira upavo jeste reka Dunav, takođe tu je i jedno veče poezije, takođe nesmestivo fizički u mali prostor tesnog kofera. I zašto ta stalna potreba za kupovinom suvenira: ”…putovanje sa kojeg se ne donesu suveniri da pričaju o njemu slično je jalovoj i samotnoj pruzi koja juri za suncem do kraja zemlje i ja sam suvenir…”.

Pamtiće svoj odlazak u beogradsku operu i susret sa konjanikom knez Mihila, kao i stihove: ”Jesmo li još u duhu stvari, zviždućući pesmu dok šetamo korakom lakim i živahnim, kao onda kad smo tek stigli… vreme je da nađemo svoja mesta. Zaspim za trenutak u crvenom plišanom sedištu pod detaljno islikanim svodom velike operske sale… Ovde su nekad izviždali mladog Pavarotija. Slovenski pesnik zagazio je jednom u Žutu reku. Kako neko ko nije okusio Dunav može da tvrdi da je “kineski pesnik”. Niko nema isključivo pravo na beogradsku zimu, vetar i kišu… A konj… ponosan i moćan… (nogom) nikad da dirne zemlju plašeći se da ako spusti kopito na smrznuti svet svet će se rasprsnuti u bezbroj komadića oštrog i zvonkog leda”.

Njen voljeni čovek iz sna nalazi se kao u pesmi na jednom sprežnom otoku, a taj voljeni čovek jeste neko iz samo njenih snova, a on se nalazi upravo tamo gde sve izgleda kao u stihovima: ”… tamo nema zelenih planina ni potoka tamo ne žubori plava voda tamo su samo žestoki talasi… on ne oseća iznurenost mog srca jer je njegova iznurenost veća od moje i tako je velika da je izgubila nadu… uči me kako da se oduprem vetru i talasima kako da popravim slomljena vesla uči me da posmatram zvezde i odgonetam vreme naše ukrštene ruke su luka spasa zajedno ćemo pevati naše pesme…”.

Zapitana u čemu je dakle svha, a što u jednom trenu još udiše vazduh beogradski, paleći se popu nenakvašene šibice, i sagorevajući za svileni dodir poezije nežnosti, a zatim bez ikakvog roptanja odgvoriće Polu Englu sledeće, a na večitu kinesku temu tzv. prigušenog i nečujnog roptanja, sve dok ima Kineza: ”Pole, veruj mi, prihvatanje muka bez roptanja nije kineska osobina u žilama… postoji jedno skriveno oštro sečivo ljutnja i  bes ključaju duboko u njima…”. I jednom će taj nemi ropac da se oglasi, da bukne, da se prolomi, zaori, te da pukne i tada će biti ipak drugačije: ”…ali će i tada biti onih koji veruju da je patnja jedina cena koju čovek plaća za privilegiju da muči druge… kada otrovno poniženje prokulja iz njih kao gnoj iz duboke rane kada poteče bistri potok koji će da natopi svu zemlju… da bi tuga mogla da leči bol da  bi dobro bilo uzvraćeno a plemenitost pozdravljena…”.

Svaka njena pesma predstavlja posebnu vrstu letenja, vinuća, let ka usamljenosti, te neustrašivo o svemu ipak peva: ”…Ništa mi ne mogu ni silna oluja, tmurni oblaci nebo pretvoreno u prljavi veš, pljuskovi ja samo izoštravam svoj cilj, bijem krilima…”.

U vreme snegova, zima, samoća, osama, javlja se i pitanje, gde  “sneg je glasnik vremena”, i strepnja: ”Kada više ne bi bilo proleća, leta, jeseni nego samo beskonačnih zimskih dana ne bi se ni maštalo o loženju vatre, kuvanju čaja i vina…”, ili u drugoj verziji prevoda kazano: ”Kad ne bi bilo više proleća, leta ili jeseni nego samo beskrajnih zimskih dana ne bi više bilo paljenja vatri, kuvanja čaja zagrevanja vina…”.

Pesnikinja je kao sunđer, ona sve upija, sa svime saoseća, ona je list koji dobro upija, sve pamti, te zato kaže: ”Ja sam list upijača lagano pritisnut na stranu koju si ispisao sušeći kapi koje si ostavio…”.

Neki utisci pesnikinju ne iznenađuju, ona stoga dobro poznaje prilike, nazire situacije pred kojima se zatiče, pa i kad se nađe negde drugde izvan Tajvana, ili kad se priseti Žute reke, a kaže kad nabubre njena prisećanja, stihove: ”… ti lepi pejzaži moja su jedina sećanja i ja ne bih nikada mogla, nikada mogla da se vratim onamo gde beše moja domovina i poljubim tu mokru zemlju prisnog mirisa… i onda sve te godine na Tajvanu… svi ti pop pevači sa svojom modom i uvijanjem što večito skaču u razdrljenoj odeći i te kung-fu priredbe koje su besmislene krvoločne bitke… Hladnjak je uvek pun hrane. Voda u klozetu ne presušuje. A na čajnom stočiću držim punjenu pticu koju ne moram da pazim i mazim ali koja me tiho motri i pravi mi društvo… mrmljajući za sebe stihove sa ulaznih vrata: ljubičaste mase i crveno cveće u večnom proleću…”.

Kad se nađe izvan višespratnice svoga američkog nebodera, pesnikinja će u svojim očima zasaditi drvo svo od smaragda i stihove ove: “…živote primam te bez ostatka… ljudi su navikli da traže sklonište u gustoj senci… U ovoj divljini glas večne usamljenosti je ućutkan zato oborim glavu, i beležim kad god čujem zvuk koraka Vremena na pesku časovnika”.

U sutra koje je bezrečno nastaće stihovi ćutanja: ”… tada ću zaboraviti sve to brbljanje… sve do sumraka kad postajem umorna i žudim za snom toliko da sa zadovoljstvom držim jezik za zubima”.

Može li se život čoevka podeliti na 4 dela? Može, a to su sve razvojne glavne etape ciklusa življenja: život, starenje, bolest i smrti (umiranje). Za pesnikinju bolest je: “Larva koja izbacuje svlu uzgajana je na žućkastom dudovom lišću vlaga sa lišća koje nije osušno prožima savijeno telo koje se slabašno grči”, a svilene bube su poumirale bolesne, jer su se nahranile vlažnim lišćem dudovine. O smrti kaže: ”Veliko otkriće svila svilene bube i kineska trava utkani su u brokatna odela i letnju odeću niko se ne seća da su na početku bili sjajno zeleni i svetlo žuti”.

U tišini začuje stihove: ”Glas zena previše je slab i hladan, suviše dalek. Igra s mačevima seća na epopeje prošlosti… U dubokoj senci obeležavamo naše borbene linije i zovemo stare protivnike da odigramo još jednu partiju: njegov konj i lovac; moj top i pešak… Tik pred šah-mat ovo je poslednja bitka pre velikog prosvetljenja”.

Iz divljine zemlje još od iskona rađa se “slabašno sunce”, ali ne i slabašni stihovi njeni: ”… upleteni životi neraskidivi, neizreciv žal i radost presečena pupčana vrpca… usnula, u snovima više se ne sećam kako sam došla bejah samo divlja šuma, veliko sunce što se upravo rađa”.

U svojoj poslednjoj pesmi, poslednjim stihovima, veli: “… još uvek sam ono dete napolju što stoji na livadi s prekinutom niti u ruci  i odsutno gleda na travnato polje bez cveća čuljim uši ne bih li bolje čula, ali to se samo vetar valja ne znajući da je nestao papirnati zmaj”.

Jednom upitaće pesnikinja vetar, da li je sve ”ili je sve samo zato što je previše za moje krhko srce?”.

U vreme “Kriza”, pevaće: ”… sve nestaje u bljesku posle razornih žalbi grmljavine i hladnog sjaja oštrice mača pritisnute na trepavice… u rasponu od jednog zalaska sunca jesenji mraz ispunio je nebo… i u tom času kada je mač isukan laka i meka, cvetolika pahulja snega bešumno pada i topi se na tvojim ramenima, na tvojim usnama”.

Vreme je da pesnikinja pripremi večeru, ali pre toga još da pohvata nekoliko stihova, možda pesmu: ”Posle tuge i radosti, život je čisto nebo izvečeri… već je vreme za večeru odlazim nazad u kuhinju i uzimam luk iz frižidera. Dok ga sečem, iznenada uranjam u sećanje na dane koji istekoše sa suzama. Dok točim vino, stojeći sama licem prema dalekim kosim zracima samo ja znam da grm maline tiho čuči u uglu njegove glavice se podižu, praveći mi društvo”.

Začula je i ovo: ”… nazad teče san ka zori života divlje cveće, trava i lišće mešaju se sa rosom u mirisnom plićaku sna teku ka dalekoj neutrtoj strani kao u iščekivanju leži… tada čujem kovitlanje talasa vetra koji se sustiže sa Vremenom… to mi beše prva želja - da prikupim svu plavet u ugao oka a sad, ništa se ne može izmeniti naši udovi kao drveće se šire! Da zagrle plavet iznad neba”.

Na početku bila je tek usporen vodotok, i u nje ne beše zere zavisti prema nabubrelim silnim talasima, a onda se zaljubila u mnoge prizore koje je ugledala duž obale morske, i  kuda sve stihovima prođe: ”… prođoh izvorište vode i moram prodreti u središte zemlje da obgrlim snove onih koji putovahu daleko da opipam toplinu mekog peska i raspem se u tokove bezbrojne i neuobličene kap po kap želim sve da ih ispunim konačno se odvojivši od slojeva blata sa željom da postanem poput oblaka koji se diže”.

Jednog popodneva kaže: ”… ništa značajno nije se dogodilo celog popodneva samo ono što je sebi dovoljno… na stolu je čajnik s debelom drškom i uskim grlićem nekoliko plitkih šolja okolo su razbacane zvezde i mesec nisu se još pojavili na nebu da li se čaj u čajniku ohladio?”.

Američki električar po imenu Pjer kazao joj je da je sigurno mnogo luda kad odlazeći zažali, jer neće ugledati prvi sneg, tamo gde sa snegom dolazi samo teška i “velika nevolja”. No, za pesnikinju ima u svemu neke mnogo britke filozofje, pa i istoimene pesme: ”… Možda će jedne mračne noći na samotnom putu kući u unutrašnjosti slupanog automobila neko upaliti jednu dragocenu sveću i prizvati bleda sećanja na ljude iz davnine - osiromašene učenjake koji čitahu do duboko u noć stiskajući na grudima, u grču, daleke nade zureći u hladno zvezdano nebo… Kinezi behu podvgrnuti nesrećama hiljadama godina propatili su bezbrojne nevolje i suviše očajanja – ratove… smrt do gladi i davljenje novorođenčadi silovanje nežnih majki i krhkih sestara… jeziva sudbina kineskog naroda jeste kao beskrajna, neprekinuta žila jake trske; silovita volja za opstankom… mladice vere sudaraju se sa štetočinama koje ih unišavaju čim niknu… svi veliki izumi rođeni su u rekama krvi i brdima leševa… Kinezi su vredno utkali divnu, nemoguću fantaziju Čuang Cea koji se preobražava u leptira pesnika Paj Ču-ija iz dinastije Tang koji nas je učio kuvanju vina za zimskih noći na peći od crvene gline… svaki Kinez koji se izvukao živ iz nesreće vrhunski je filozof života uvek se dižući iz najdubljeg uniženja. Ubij ga, bilo kad, bilo gde, uvek će se ponovo pojaviti ne obazirući se na godišnje doba, ne mareći za godine živeći ili umirući, polako učeći prilagođavanjem ta večno mlada žila snežne trske. Na tragičnoj pozornici života čovek ne može promeniti ulogu u koju je izliven – jer uprkos kulturnoj razmeni niko iz zapadnog sveta ne bi mogao nadoknaditi tegobe i suze kineskog naroda…”.

Stihovi “Na kiši - u vinu”, u pesmi “Majka”, gde kaže: ”Kada smo odrasli i napustili kuću poput divljih konja koji odbijaju uzde majčine misli nas pratiše, a njene oči behu bistro jezero koje spiraše prašinu i zamor puta… Dok slobodno lutamo širokim svetom poput skitnice koja nema određeno vreme povratka moramo se setiti da ubacimo pismo u to prazno sanduče jer je to majci najdragoceniji dar i njena najveća uteha”.

U jednoj drugoj pesmi koju posveti ocu, peva: ”… još uvek sam gonjena jadom… krv poteče mojim žilama crpeći dovršenost iz jedne kapi s tvog prsta zbog toga zemlja me odeva poljupcima čist vetar šalje toplinu i blagost ptice nižu vazdušaste pesme… Udaljivši se od starine, ljudi uvek dižu belu zastavu pred Vremenom, imajući na umu tamu kraja i pre ili kasnije žure da počinu nude i svoje živote večnoj noći… mirisna sveća gori koliko delova dana može samotni fitilj da osvetli… počivaš na zelenoj planini koja ti je jastuk žudno čeznući za belim oblacima sigurno čujem setnu melodiju života dok njeni koraci trupkaju zemljom…”.

Kad se probudi, zapevaće: ”… voljna sam da te pustim u moje pustinjačko sklonište ali ako zbog mojih širom otvorenih vrata zineš od čuda možda ćeš u nedoumici i usporiti pred vratima u mom povučenom staništu teče jedan vodopad naopačke ispod njega, duboka tamna zelena voda je moj dom voliš li da noću noćiš u poljima? Napolju padalice pljušte kao kiša”.

A kad kiša napolju bude rominjala, nastaju stihovi: ”Velika četka nasumice je umočena u boju kiše s one strane prozora jednim lakim pokretom slika je dovršena… jer kad slikam nabacam sve svoje boje shvativši konačno: slikanje iz srca moguće je samo krvlju… Rominjanje kiše je najtananija muzika i naša utučena srca… to je naše najbolje i najodvažnije ruganje da se podsmevamo svemu što je bilo dato… nema razloga za žaljenje: ”Dva potoka bistrih suza što teku niz tvoje obraze moja su neizbrisiva elegija” “.

Kad se probudi nakon dubokog sna i obrete u bašti prepunoj smokava, i stihova: ”… beše to samo san, san kad sam se probudila, vreme je bilo bez značaja pred očima mi je lebdela očaranost noćašnjim snoviđenjima”.

Jedne jeseni, pak kaže: ”Volela bih da ležim na livadi da njegov poseban vazduh prostruji tik uz mene…”.

A kad zbaci sve sne, ostaje samo stih, u kome se zapita: ”Moj teški teretu – zašto te nije moguće svući i u šarena pera preobraziti?”.

Ponekad sve nalikuje samo živi: ”… ja sam kap žive u termometru pored prozora u zatvorenom prostoru moje postojanje podvrgnuto je nasumičnim uzletima, padovima, plutanju, tonjenju svoja osećanja pokazujem kroz sjajne srebrne suze u svom srcu koje teku od sreće i od muke… iznenada, scena je postavljena za mono-dramu za igru svetla i senki svi izlaze u metežu ostavljajući za sobom scenu, sve što je potrebno za izvođenje komada…”.

Ljubav koju je primila za nju je poput plavo-zelenog žada, “umotan u svileni brokat stavljen uz srce”, i za nju to neće biti ukras koji treba pred svetom tašto prikazivati, jer pozanje zamku tuđe, a ljudske zavisti, koja može da pomrači sjaj njenog dara, te kaže: ”… bude li došao dan da ga želiš natrag moje srce slediće tvoj zeleno-plavi žad i razbiće se u hiljade komada; ili će poput vatrene ptice slomljenih krila izgubivši svoje divno perje pasti u brzake i biti odneto – a ti ćeš postati ona stena pored brzaka na koju sam se naslonila u snu”.

Njena putovanja vezuju se za samoće, za nadjivnije vrste samovanja, ali i za tegobe, za prisećanje na oblake, a upravo tamo negde “Između neba i zemlje”, našla je i stihove 1978 godine u okrugu Tai Tung u selu Li Tau: ”…Sve je  u sjajnim svežim bojama svečano crno i belo… vazdušasti oblaci polako klize niz srednju padinu planine i odleću linije mestimične kiše spuštaju se naniže trska boji planinu i klisure u belo… stara bitanga sunce vuče svoju furunu od predgrađa do predgrađa… sve zajedno to se sasvim uklapa u staru izreku: kad je Nebo ustaljeno, Zemlja je pravedna između Neba i Zemlje smo ti i ja”.

I na kraju, najprisnije moguće pesnikinja peva, jednog jutra, a samo “da bi sprečila spor vetra i ruže”, dok jednog sutona kaže: ”… da bi se čovek, pošto je zašao u mnoge ćorsokake, konačno setio toplog srca kome treba da se vrati”.

Kad stoji ona je uspravna, ponosna, dostojanstvena, gorda, a treba joj svetla koje bi bacalo snop na “zid na kome su zapleti tvog srca izloženi uvidu javnosti”. Kad leži ona je smirena i sanjiva, spokojna, a kad poleti ona je kao stihovi prepuni ptica: ”… sunce blistavo sija na nebu, jato golubova – skaču i igraju se leteći”.

U zimske dane ona je sklupčana kao mačka koja stihove prede, mada počesto i tamo: ”… u dubokom snu bez dna u mom snu niti se para niti se prede niti ponovo prede niti para a čak se i ne sećam sunca ranog proleća”.

Biće i odsutna ponekad, a u toj odsutnosti poigravaće se nožem za sečenje hartije, a igrajući se oštricom svoga noža kaže: ”… kruška koju sam gulila beše moja šaka kruška usred snega, kruška usred krvi…”, a krv i sneg dve istoznačne reči (dva homofona) na kineskom jeziku.

U prisnim časovima nastaju stihovi ovi: ”… Šljiva je samo šljiva. Ti i ja to oboje znamo. Sjajno crvena i prozirna čak i kad je zahlađena u pregradi za led ništa se sa njom ne može uporediti nemajući još mnogo toga da kažemo jedno drugom dovršavamo naše šljive u tišini”.

I na kraju ostaju stihovi o samotnom čajniku: ”… posle skitanja, lutanja već istrošenih izbora mogućih oslonaca voda, u čajniku svoju samotnu životnu priču, kazuje piskom setne pesme”.