NICO GACO ( rođen 1915) PESNIK NEVELIKE KNJIGE POEZIJE…

 

Rodio se u Arkadiji. U Atini završio je filozofiju, a u Francuskoj je proveo 8 meseci. Radio je i u pozorištu, kao i na radiju,  a napisao je mnoge stihove koje su otpevali čuveni grčki pevači počev od Teodorakisa, itd. Prevodio je Strindbergove drame, i Lorkinu poeziju, itd. Izdaj samo jednu neveliku knjigu poezije 1943 pod nazivom “Amorgo”, i još nešto pesama objavljuje po časopisima. Ostavio je veliki uticaj na ostale pesnike.

“Iz Amorga”, čuju se ovakvi stihovi: ”Znam da ti je na usnama grom ispisao svoje ime znam da ti je orao u očima svio gnezdo ali ovde na vlažnoj obali samo jedan put postoji jedan put varljiv a treba da ga pređeš treba da  zaroniš u krv pre nego što te vreme spreči da pređeš na drugu stranu da opet nađeš svoje drugove cveće ptice jelene da nađeš drugo more drugu nežnost da zauzdaš Ahilejeve konje umesto što sediš nemo i grdiš reku što se bacaš na reku kamenjem kao majka junaka Kica… I neka te srce ne izneveri i neka ti suza ne kane na ovo neumoljivo tle kao što je jedanput pingvinu kanula suza na ledenu pustoš ne vredi da se žališ svuda će život biti isti, sa sviralom za zmije u zemlji sablasti sa pesmom razbojnika u gaju mirisa sa nožem jada u obrazima nade sa bolom proleća na dnu srca sove, dosta je ako se nađe plug i oštar srp u radosnoj ruci dosta je ako procveta samo malo žita za praznike malo vina za sećanje malo vode za prašinu… U dvorišu ojađenoga ne rađa se sunce… U dvorištu ojađenoga noć nikad ne zađe, samo izbljuju krošnje celu reku suza kad da uzjaše na pse satana pođe a gavrani plivaju u bunaru od krvi. U dvorištu je ojađenoga oko postalo suvo… U dvorištu ojađenoga crna raste trava… Ako budeš žedan vode, cedićemo oblake ako budeš hleba gladan, zaklaćemo slavuja samo istraj trenutak da se otvori divlja rutva da bljesne crno nebo da procveta divizma”.