KINESKA SAVREMENA POEZIJA SA TAJVANA...

 

 

Pesnik Bai Ćhiu (Qiu) rođen 1937, jedan je od osnivača pesničke družine “Li” i član “Društva pesnika Plava zvezda”, a u pesmi “Divlje guske” piše: ”…Još uvek želimo da letimo kroz beskrajno nebesko prostranstvo horizont stalno izmiče i mami nas… Neprekidno jurimo osećamo da je tu u blizini... nebesko prostranstvo je još uvek isto ono na kojem su odleteli naši  preci. Velika praznina kao neizmenjeno upozoreneje… budućnost je horizont mami nas umrećemo u polaganom jurcanju, umreti kao sunce na zalasku koje ne oseća da se hladi… nastavljamo da lebdimo između bezgraničnog sami kao list nošem vetrom a hladni oblaci hladno nas posmatraju”. Pesnikovo srce iznutra nagrizaće izgladnela gusenica leptira, i stihovi: ”… pojela je moje srce i sad pljuje svoju svilenu nit… izgrizla je moju spoljašnjost ne sluša moju opomenu ušla je u ovaj svet… jedne noći, opet je bila nad svećom da proba toplinu sveta, sagorela ju je u prah nikada se više neće vratiti”. U mrtvačnici ostaje “Uzvik” i stih: ”… u mrtvom svetu ostao je jedan živo živi uzvik…”.

Pesnik Guan Guan rođen1930, u toku Drugog svetskog rata izbegaoje na Tajvan, a u pesmi “Čove koji pušta zvezde” piše stihove dok posmatra vodu, dok posmatra most, noć, blede senke, zvezde: ”…ja sam čovek koji pušta zvezde… volim da letim ali su me stavili  u savremeno planete Zemlje razlikujem učtiv od primitivnog tona tužnu od radosne muzike nezadrživo ulazim u plač savremenosti…”. Od ukupno 11 pesničkih vinjeta poslušajmo tek ove. Treća: ”Zagledan u mesec idem hodam u krug, pa još jedan krug po zemlji sam ishodao mesec”. Četvrta: ”Crvčak na drvetu zagledan u daljinu plačem iskidao srce”. Peta: ”Sneg je tako mek pada mi na dlanove i odmah se u suze pretvara”. Šesta: ”Pahulje snega pale se u vatru opečene zajaukale”. Sedam: ”Bosonog stojim u proletnejm blatu gledam kako u izdanak ničem i cvetam”. Devet: ”Vraćam se u dubokoj noći divlji pas me prati želi da sa mnom razgovara kada se okrenem i upitam ga on podvije rep i pobegne”. U osunčano zimsko popodne: ”…dva leptira plešu uskim sokakom iza prozora po njima sva raskoš zime pala visoke planine obavijene snegom”.

Pesnik Li Khuisien (Kuixian) rođen 1937, dobitnik je “Medalje za mir” 1991 koju dodeljuje fondacija Alfreda Nobela “Albert Anštajan”. U pesmu “Svakako ti moram reći” piše: ”… da je nestvarno lepo osećanje kada se pivo iz tvojih usta slije u moja pomešano hladno i toplo nepažnjom i padne na posteljinu zalupila si vrata od papira iskošena ka nebu a sunčeve zrake zatvorila napolju oslobođena nepoželjnih pogleda osećaš se bezbedno… hajde da čitamo poeziju tako će biti malo dekadentno romantično zgrabili smo malo od neobavezne slobode… ako želiš veću slobodu, jedino preostaje da otvoriš prozore neba. Iznenada eksplozija u novinskoj kući, čujem jauke ranjenih u mom srcu, osećam da nebo špijunira moju ljubav…”. Pesma “Transfuzija” i šta sve se zbude kad njegova krv završi u venama tuđeg bića: ”… moja krv počinje da teče u drugom telu u neznančevom telu u nepoznatom mestu ista je kao cvet koji se otvara na skrovitom mestu planinske padine u mom srcu cveta neizreciva lepota… kap date krvi je latica cveta nošena vetrom”.

Pesnik Li Minjung (Minyong) rođen 1947 kaže: ”Moje čitanje posleratne svetske poezije, kako u Aziji tako i u Istočnoj Evropi, uvek mi je pomagalo da steknem jasnije uvide i da dobijem inspiraciju, utehu i ohrabrenje. Shvatio sam da jedino ljubav prema svim ljudima sveta, sa prevazilaženjem nacionalnih granica, zaslužuje pesnikovu pažnju. Kroz svetlo i senke azijske i svetske književnosti, vidimo mir i blaženstvo sveta i slutimo njegov napredak”. Pesam “San” i šta nakon sna u crnoj noći peva: ”…java ima pukotinu kroz koju sam pobegao iako si me ti kao zatvorenika doživotno osuđenog zatvorio ipak sam posle bekstva slobodan ti ne možeš uhvatiti linije dlana moje ljubavi… tragove stopala moje mržnje” .Ostrvo nema “Granice”: ”…okruženo plavetnilom okeana… prekriveno svetlošću neba pa ko je napravio gvozdene granice bodljikave mreže su ograničile žudnju za putovanjima ograde su ograničile želju za letenjem”. U gradu su se sakrili, među masom ljudi te zapevali: “… u zagađenom vazduhu pritajli smo brige skrili pohlepu… teški metali pritiskaju našu nespokojnu dušu… otuđenost dalje raste nema zajedničkog jezika… uzajamno sumnjičavo mrzimo zatvorili smo se u sobe zapečaćenih prozora i vrata naš evidno polje zavisi od televizora poznajemo iskrojen i tako sklopljen svet prihvatamo naredbe vodeće partije države ne mislimo ni o čemu, spokojno tonemo u noćne more”.

Pesnik Luo Fu rođen 1928 gdoine 1954 osnovao je list “Epoha poezije”. Godine 1991 dobija nagradu za Nacionalnu književnost, a zovu ga i magom poezije. U pesmi “Glas aprila” veli: ”… sve ruže su preko noći uvele, kao i vaša imena koja su u ratu postala samo broj, kao i vaš umor koji se ne seća onoga grada razrušenog u mom srcu… mi vše nemamo oči da zatvorimo… sneg i led su, i trebalo bi da uđu u uši, skinu svoja odela i odu da pokriju naše gole sinove”. U hramu gde se propoveda o Chanu gledaće zlatnog zmaja i stihove: ”…samo se vidi jedan uplašen sivi cvrčak što u planini vatru lampe jednu po jednu pali”. Krušku ljušetći u ponoć zapeva: ”Smrznut i žedan ćutljivo gledam u ponoć na stočiću  jednu korejsku krušku… u grudima neočekivano skriva jedan duboki, duboki bunar stresao sam se kažiprstom i palcem lagano dižem maleni komad kruške…”.

Pesnik Luo Men rođen 1958 za svoj magistarski rad dobija zlatnu medalju od predsednika Filipina. Rekao je: ”Izvesno je da poezija predstavlja ne tako čistu udvojenu realnost; ona koristi imaginaicju, stapa realno sa podsvesnim unutarnjim svetom, preoblikuje je i oplemenjuje ka drugoj fazi koja je istovremeno obogaćena unutrašnjim smislom. Ovo preoblikovanje stvarnosti je savršenije i sa uzorom i strukturom večnog života. To je razlog što poezija ima moć da nas povede iz ograničenog vanjskogv sveta fenomena u unutarnji svet večne fantazije”. Ispevaće ovakav stih: ”… a starost kad nastupi oči ti postaše kuća tuge, mirne kao u dubokoj noći spuštene zavese pozornice”. O cipelama pevaće: ”…oblak nije drvo… oblak nije oblak… ne možeš mu odrediti imena put i cipele su i daljine su i u nebeskom prostranstvu onaj što opada list je”. U pesmi “Lutalica” : ”…pije vino kao mesečevu svetlost zavičaja prazna flaša nalikuje pustom ostrvu… sledeći sopstvenih cipela zvuk ide i jedna zvezda u daljinu povela nebo i ide…”. Potom stih: ”… uredio je red talasa noć se pokrenula u talasima tečnosti”.

Pesnik Ćhien Čengčen (Qian Zhengzhen) rođen1950, godine 1982 doktorirao je u Teksasu komparativnu književnost. A onoj koja otvori “teglu sirćeta” napisa stihove: ”…tad je grom hong long zagrmeo ovo jelo je  i slano i ljuto i kiselo nejasno je da li je želudac pokvaren ili je bol to u predelu srca nisi mi dala recept poput bleska munje iščezla si”. Pesma “Pijaca”: ”…sve što može da hoda ponelo je ono što je ostalo posle raspadanja da sačini jedno pod romantičnim svetlom sveće što duh uzdiže jelo”. Pesma “Vreme” i stihovi: ” …planinske litice rastaju se od ovozemaljskog sveta preobražavaju se u pramen bistrog izvora neobuzdana reka iz mašte postaje žuti talas što pljeska crno more…”. A šta je “Političar: ”Ti si jedan novčič među prstima premetanjem zasjajen zato ti je, lagano, izbledeo lik…”.

Pesnikinja Rung C’ (Rong Zi) rođena 1953 kaže: ”U pisanju poezije mislim da se treba držati unutarnjeg smisla, koji je veoma važan u samooblikovanju. Na samom početku pripremamo smisaoni sadržaj za željenu strukturu. Pisanje poezije nije kao pripremanje prazne vaze ili ibrika koji će kasnije biti ispunjen sadržinom, u stvari, forma i sadržaj su nevidljiva lopta, puna i ispunjena sopstvenim sadržajem. Dobra i uspešna pesma poseduje ovu vrstu prirodne lepote”. O poeziji u istoimenoj pesmi kaže: ”… da nema života ne bi bilo ni čudesnih istina da sam krilo bila bih let da sam mreškanje vode bila bih voda jezera da sam talas bila bih more da sam neprekinut trag bila bih puteljak iz melene tačke proistekla neprekinuta teškoća penjanja preći preko hiljade planina i reka da ti pokažem beskrajne vidike i mnogobrojna svetla i senke”. Vernoj Lisi “… ne treba ulepšavanje i pokazivanje suprotnosti”, jer Verna Lisa “svoje ispunjenje” postiže “u beskrajnoj tišini”. U kiši naći će leto i stihove: ”… iz mog srca kapi kiše kao što se bujna, letnja ozelenela grana iz dana u dan ubrzano razvija…  u srcu mi se javi slutnje eho osećam još bujnije zelenilo… u ponoć u mom srcu ona usamljenost zgažena ona je kišnih kapi zvuk ------ oh, moje nosi ime kiše”. Maštarija u zimu kaže: ”… to nije, lelujavo svetlucanje svitca… sve je nestalo zarazna potištenost tamne senke i hladan san… sve je u polu snu pored radosne peći u zavičaju rat je već daleka prošlost ------ pristajem da u toplini plamenih jezičaka vatre zaboravim ono glasovito ime!”.

Pesnik Sjang Ming (Xiang) njegovo pravo ime je Tong Ping, a rodio se 1928,  a od 1949 živi na Tajvanu, dobitnik je počasnog doktorata od strane “Svetske akademije za umetnost i kulturu”. Rekao je: ”Pesnik je ptica koja peva, koja nije ni savladana ni ućutkana neumesnim tonovima. Obrnuto, on peva uzvišenu melodiju, objavljujući tajnu zapovest i pevuši nežni rekvijem u pokušaju da  umiri buku sveta i podesi ritam čovekovog mišljenja”. Na zemlji pustoj pesnik peva: ”Martovsko veče, kiša sipa nadgrobni spomenici plaču ah! Zašto nismo kao drvo stalno smo tu, a nikako koren da pustimo…”. Pesma “Dimnjak”: ”Nema glasa jedno usplamtelo ždrelo nema glasa jedno zagađeno ždrelo… jedno kruto ždrelo možda dole nešto vri sve u svemu ozbiljno diše tako dugo ali samo nema glasa”. Šta sve treba “Čitati”, pročitati: ”Čitati ambicije drveća… fatalnost reka… potištenost sijalica… usamljenost ptica… gnev trava… nagomilanost oblaka… dosadu vetra… blagost planina… uzdržanost mora… trpeljvost cveća… ćutnju insekata… slepoću riba… napuštenost kiša… prazno čoveka… bezdan na tvome licu… bezgranično postojanje boga čitati da si sam jedno bez reči, bez glasa bez korica i bez sadžine nebesko prostranstvo”:

Pesnik Sjang Jang (Xiang Yang) rođen1955 završio je orjentalne jezike i japanski jezik, a kaže: ”Poezija je glas čoveka i zemlje”. Početkom proleća zapeva: ”… kreketanje žaba narušilo je tišinu neba i zemlje neko kašlje uz vetar u mirnoj noći šapuće sa bambusovim lišćem… hladnoća je izgovor ljubavi za drhtanje vene cveće, dok zemlja dobija toplotu… juri vreme, zaliva prazna mesta rukopisa… u tihoj, zimskoj noći potok zapalio vatru proleća”. A kad nastupi ravnodnevnica o proleću zapevaće: ”…svako od nas slika različite strane kao da smo jug i sever daleko razdvojeni penjem se na palninu, uranjaš  u more obaramo glave i komponujemo različite skale oslonjeni na proleće, samoća nas goni u plač kao drvo i list, zavisimo jedno od drugog ja prepleteno korenje, ti gusto zeleno zajedno primamo svetlost sunca i kapi kiše… ti ideš vertikalno, ja horizontalno zajedno činimo mapu života kao pčele i leptir zaigrani plesom ja levo, ti desno zajedno sišemo srž neba i zmelje… odvojeni letimo”. Na praznik zadušnica kazaće (qinming): ”… Sa obe strane korita život i smrt preko mosta prelaze jučašnja noćna kiša zadržala se na putu kojim jutros prolaze mnogi putnici, ljubav i mržnja…”.

Pesnik Ju Guančung (Yu Guangzhong) rođen 1928 objavio je 40 knjiga, a od toga 16 knjiga pesama, a rekao je: ”Pesnik ne mora da vodi dnevnik, jer u svojoj poeziji on pouzdano i živo opisuje svoj život. Pesnik nema obavezu, da održava pismenu vezu sa prijateljima i čitaocima, jer je njegova poezija najbolje pismo koje može ispisati, ne za nekog određenog već za ceo svet”. U   jednoj od dve pesme koje su posvećene Van Gogu, upita se: ”… Zašto je podigao ne četkicu, već pištolj? Taj pucanj nije probudio svet treba čekati sto godina da bi se čuo eho…”.

Pensik Čang Mo (Zhang) rođen 1931 kaže: ”Dovrešna pesma ima dobro ukomponovanu strukturu, celovitu misao i blesak duhovnog svetla inspiracije. Pesnik je uvek iskren čovek, skroman čovek; ne pokazuje preterano sebe, ne ističe se, ponekad se čak i skriva”. A kad rosa pređe preko neba, i kad nebo pređe preko palmi, nastaju još  i stihovi ovi, a  9 septembra 1972: ”… naše trepavice prelaze preko krila rečnih ptica krila rečnih ptica prelaze preko komada baš sada začuđene velike zemlje… sve dok istorija, definitivno u veliku buku i metež ne ode”. A 19 aprila 1976 piše: ”Nema polena, nema skeleta, nema šarenih krila, čak ni lakog leta na parčetu kartona nacrtan zatvor gorko gleda bezglasne godine… pepeo se razvejava dim nestaje… hoćete li da izađete kroz prozor?... mi sa tugom zajedno stojimo na naslovnoj strani istorije…”. Januara 1976 kaže”: ”…tvoje zenice su neprekidno uprte ka skveru ka mojoj zavičajnoj, porodičnoj staroj kući kuva se moj sveže crveni pogled u daljinu”. A 25 septembra 1976 piše: ”Hodam glavom, a ti korenom… na setnom listu budističkog spisa… ti i ja podelili smo dve strane sveta tišina se proteže ka istoku… tuga lagano hodi na zapad gde sunce zalazi… nema raspravljanja nema najtananijegzvuka nema treperenja nema vrtoglavice… držiš se budističkih svetinja, svetlih kao ogledalo ne propadaš lako krišom kliziš niz stazu vremena kao proređena kosa na zaliscima… molim te dozvoli mi da slušam tvoj jezik, od koga planine podrhtavaju… da kažem da si ti jedina bezbrižna slobodna lutalica, koja poput proređene kose na zaliscima klizi niz stazu vremena”.

Pesnikinja Čang Sjanghua (Zhang Xianghua), ona  koja je priredila ovu antologiju iz 1994, rođena je 1939, a kod nas je izašla njena knjiga poezije pod nazivom “Svila i kuvano vino”. Kaže: ”Sve što ima dubinu u životu može ući u poeziju. Poezija je put traganja za ljubavlju, lepotom i svetlom života”. Pesma “Portret”: ”U vlažnoj senci ljuljuška se jedno sećanje… njegova priroda je nežna, a tvrdoglava samo, kad susretne zlu sudbinu vedre dane čim sunce grane, ono nestane”. A pevaće o 4 fenomena, o životu, starosti, bolesti i smrti. O životu kaže: ”… u snopu blistavih sunčevih zraka, mi smo zlatno zrnevlje prosuto ispod njegovog sjaja prevrćemo se, rasejavamo, poskakujemo u svakom deliću vremena i prostora…”. U drugoj pesmi kaže: ”Rat ne prestaje, šta da se čini? Kad beogradski vazduh izgubi miris cveća, u šta će se pretvoriti?... Moje se srce smrzlo odavno… neko mi skrenu pažnju na reku što useca dolinu… čitajte poeziju! Pišite poeziju! Ja sam šibica neokvašena vodom dirneš li me nežno zapaliću se, sagoreću”. Pita će pesnikinja Beograd: ”Pada li sneg? Zgusno se beogradski vazduh šta još čeka?... Gde li je moja duša? Moj sneg je kao velika vojska koja zaposeda granicu, blokirano ratno područje danonoćna odbrana, strele na zapetim lukovima trupe stežu obruč oko tvrđave, to je moj sneg… povlačim se u kuću, zatvaram dupla vrata pijem pevam grejem se duboko razmišljam kako da prođem kroz snegove i vetar svog srca…”. I na kraju putovanja veli: ”… ti si ona planina, onaj bor si ti, oblak si ti onaj ili, ti ništa nisi samo si ------ slaba senka svetlosti sa plavo čistog neba, prosuta moj put je izvezen samotničkim jadom ali ipak lep…”.

Pesnik Čou Mengdie (Zhou) rođen 1921, oronulog zdravlja, povučeno živi u predgrađu Tamusi, gde pola dana čita, a pola dana meditira. Kazao je: ”Kaže se da je “poezija nešto poput kratkog susreta sa osmehom kada su vrata ili prozor otvoreni ili zatvoreni”. Takav susret, iako kratkotrajan i prolazan, može biti dugotrajan i večan za one koji su upetljani u to (to su autor i čitaoci). Zašto? Za vreme, prostor i ljduska bića nema granica i zato ne mogu biti lako uhvaćeni .Qin Shengtan kaže: ”Ako neko slika mesec prvo mora naslikati oblake. Čak iako ne želi da ih naslika, on će ih slikati. Kada su oblaci bolesni i mesec je bolestan”. To je razlog što su u poeziji “reči” i “značenje” isprepleteni i ne mogu se razdvojiti. Kreativnost je okrenuti ono što je nemoguće u stvarnosti u moguće u imaginaciji”. I stigavši  do mesta gde je kraj vode, kazao je stihove: ”... ne vidi se kraj, ne vidi se voda ------ samo se širi miris hladno u očima, u ušima, na odelu. Ti si izvora izvor ja sam talasić na njemu, mi smo se sreli na početku hladnoće, na kraju hladnoće. Kao vetar i probuđene oči… U srcu si cvet koji cveta, cveta pre nego što se prva latica zametne…”. Prošavši kroz zid zapeva: ”Sagoreti a ipak biti hladan tvoj trag je vetar… Tvoje su oči mreža uhvatila je pravca ------ ka tebi, i od tebe… Zvezda Lovac kaže da samo on ima tvoj ključ. Zvezda Lovac kaže: ako otvoriš prozor on će ga polako za tebe zatvoriti……”. A kad ucvetaju trešnje poći će na izlet na planinu Yangming po stihove: ”…procvalo cveće sjajem odiše, ispod kamene pagode ljudska lica sa drvećem se nadmeću, ko je lepši… Ovaj most, ovaj potok, ovaj kamen da li će me prepoznati kad lepo obučen sa činijom za milostinju dođem, vitak i lep… Čije ruke drže čije oči? Čije oči kriju čije suze? Različiti polasci, iste razlike!... I da imam na telu stotinu usta a u ustima stotinu jezika teško mi je da za mrtve svedočim razume li me trešnjev cvet? Razumem li cvet trešnje? Što je srce bliže, št oje put duži i tamniji, ovaj gorki čvor, osim praznine i osipanja, nema toga ko će ga razdrešiti!”.