.jpg)
“Zašto
je potrebno imati klavir? Bolje je imati uši i voleti Prirodu”…
Alberto Kaejro da Silva jedan je od ukupno 70
heteronima koje je skovao u svojoj poetskoj radionici Fernando Pesoa, kome je inače
dao jako zavidno mesto među svojim mnogobrojnim heteronima. Alberto Kaejro
rođen je u Lisabonu 1889 goidne, a poživeo je kratko, sve do1915 goidne, dakle svega
26 godina. Svoj kratak život provodi na selu kao siroče, jer je rano izgubio
svoje roditelje, te stiče samo osnovno obrazovanje, a zar mu na sele treba
nešto više.Vodio je pravi asketski i osamljeni stil života, u kući na bregu, koja
je pripadala njegovoj baba-tetki. Bio je iskren i autentičan, prirodni genije,
koji živi van domašaja civilizacije, orkužen samo šumom, livadama, potocima, cvećem,
oblacima. A sve što je ispevao u svojoj poeziji plod je njegovog posmatranja, i
ništa tu nije natrunio maštom, a niti je čeznuo da svemu što posmatra da
nekakvo značenje ili da mu izračuna vrednost. Za njega najvažnije jeste ono što
se stiče putem svog čulnog opažanja. Bio je paganin i panteista, a njegov vrhovni
Bog i sila koja ga “opčinjava “ jeste Priroda. U Prirodi čovek poput njega nije
vrhovni gospodar, već jedan mali deo tog velikog lanca. Iako neuk, on piše najprirodniju
vrstu svoje panteističke poezije.
Alberto Kaejro koji nikad nije čuvao stada po svom selu,
piše i stvara poeziju u svom selu, ali uprvao onako kao da jeste bio dobar pastir svoga stada. Svoju dušu oseća
kao dušu čobanina, dušu pastira, koja je upoznala sunce, vetar, kišu, dakle raznolikost
sva 4 godišnja doba, a sve samo gledanjem učeći, dok po bregovima i šumama korača.
Poezija mu je zato spokojna, isto kao i tuga, jer u Prirodi u kojoj obitava sve
jeste pravedno.Takav pesnik poput čobanina zadovoljan je, a onda zapeva i reče
kako je razmišljati ipak neprijatno, isto kao i hodati po kiši, po pljusku, ne
skrivajući da je u njemu odsustvo svake ambicije i svake želje. On, čak nema ambiciju
da bude poeta, jer od svega jedino želi da samuje kao asketa i podvižnik, koji
kaže: ”Kad sednem da stihove pišem ili kad, tumarajući puteljcima i kozjim
stazama stihove pišem na hartiji koju nosim u mislima, osećam štap u svojim
rukma u vidim svoj lik ocrtan na vrhu nekog brežuljka kako nadgleda moje stado i
moje ideje gleda… Pozdravljam sve one koji će me čitati i skidam im šešir
širokim zamahom… i želim im sunce, i kišu, kad je kiša nasušna, i da se u njihovim
domovima ispred otvorenog prozora uvek nađe omiljena naslonjača gde mogu da
sede čitajući moje stihove…”.
Alberto Kaejro nosi pogled koji je nalik suncokretu
po svojoj bistrini, a svaki trenutak njemu je trenutak ponovnog rađanja u svetu,
u kome ako ne shvataš znači da misliš, a svet ne postoji da bi o njemu mislili,
već da bi mogli da ga smotrimo i gledamo sozercavamo, upoznajemo, a koliko smo
sa svetom koji nas okružuje u ravnoteženi, koliko sa njim živimo u sagalsnsoti,
u saglasju i sazvučju harmonije, a svako ko misli, po njemu ima bolesne oči. O
prirodi govori pomoću svojih osećanja i čula, ali ne govori pomoću svog poznanja
ili poznavanje prirode, već govori po snazi svoje ljubavi i peva koliko prirodu
voli, ljubi, a po njemu u tome ničeg nema osim bezazlenosti voljenja u kojoj se
ne misli i ne razmišlja.
Čitao bi noću sve dok ne bi osetio da ga od umora
čitanja i slabe svetlosti poverečrnje oči ne zabole, a u neke druge večeri opet
gledao bi oluju, osluškivao kako sa neba pada kiša, kako se putevi smrkavaju, i
kako u strahu počne da tka svoje molitve Svetoj Barbari, uplašen da možda nije
bolestan, da nije odviše turoban, ili čak i mračan. Tada će kazati: ”… Šta o
Svetoj Barbari znaju cvetovi, drveće, stada?... Jedna grana, kad bi umela da
misli, nikad ne bi uspela da smisli ni anđele ni svece… Mogla bi da poveruje da
je sunce Bog, a oluja gomila razjarenog sveta iznad nas… Ah, kako su i najprostiji
ljudi bolesni i smeteni i glupi u poređnju s čistom jednostavnošću i zdravim
postojanjem biljaka i drveća!...”.
Po njemu, po pesniku koji se zove Alberto Kaejro treba ni o čemu razmišljati,
treba nerazmišljati, čak je i to metafizika. Ako ga pitate šta on misli o svetu
ili stvarima, veli vam: ”Otkud znam šta mislim o svetu! Kad bih se razboleo,
mislio bih o njemu… Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama? Šta sam dokučio
o Bogu i duši i o stvaranju Sveta? Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti
oči i ne misliti… Tajna Stvari? Otkud ja znam šta je tajna! Jedina je tajna što
postoji neko ko razmišlja o tajni…Jer sunčeva svetlost vredi više od misli svih
filozofa i svih pesnika. Sunčeva svetlost ne zna šta čini i zato je dobra, i ne
greši, i pripada svima… zar iko ima bolju metafiziku od drveća, koje ne zna
zašto živi, a čak i ne zna da to ne zna?... Misliti na unutrašnji smisao stvari
jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju ili kad se u izvor izlije
čaša vode. Jedini je unutarnji smisao stvari to što one nemaju nikakvog unutarnjeg
smisla. Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video. Da je on hteo da verujem u
njega, svakako bi došao da priča sa mnom i ušao bi mi na vrata i rekao “Evo
mene”… Ali ako je Bog cveće i drveće i brda i sunce i mesečina, onda verujem u
njega… Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost, jer Bog je hteo da ga ne
spoznamo, i zato nam se nije ukazao…”.
Svoju meru visine Alberto Kaejro meri i izračunava
po meri svega onoga što sa svoga brda vidi, opaža, smotri, gleda, i dobro zna da
je život u gradu mnogo manji, a da je seoski život u kući na bregu bogat i
viši, uzvišeniji, jer u gradu vidicii su omeđeni, iz grada se malo šta vidi nesmetano
ka daljini, a tamo u gradu ljudi su patuljci, kepeci, jer tamo su njihove oči
uskraćene za vidik bogat opažajima i čulima sela.
Sanjao je jasne snove, a u jednom snu njemu je sišao
sa neba i došao u posetu Isus, tačnije Hristos koji je pobegao sa neba, jer mu je
tamo mnogo dosadilo, jer tamo više nije mogao da izigrava svoje dodeljene uloge
drugog lica Svete Trojice. I tamo mu je dojadila sva ta izveštačenost nebeska, i
ozbiljnost, jer tamo su ga stalno razapinjali na krst, a tamo nije imao prava,
a traženo je od njega da govori u propovedima o pravdi i dobroti. A došao je
preobražen u dete i navuče odelo večitog čoveka. Sunce ga donese ljudima,
pesniku na zemlju opet. A došao je nasmejan i prirodan, željan igre, zabave,
razonode, jurcanja, branja cveća, čak i da devojkama zadigne suknje. A došavši onome
koji se zove Alberto Kaejro nauči ga mnogo čemu: ”Mene je svemu naučio. A naučio
me je da gledam stvari. Pokazuje mi sve čega ima u cveću. Otkriva mi kako je
kamenje lepo kad ga držimo u ruci i razgledamo natenane. O Bogu mi govori sve najgore.
Kaže da je on jedan glupav i bolešljiv starac, koji stalno pljuje na pod i govori
prostakluke… Sve je na nebu glupo kao Katolička crkva...”.
Mali Isus se zamara, a tada ga Alberto Kaejro uzima u svoje naručje, i odnosi
ga u svoju kuću na bregu, kao večito dete koje mu pruža ruke, koje mu se osmehuje,
raduje, a zajedno tamo uživaju u svim tajnama, u svmu što je vredno napora i
truda, te tako žive sjedinjeni jedan u drugom zajedno: ”On spava u mojoj duši i
ponekad se probudi usred noći i igra se mojim snovima. Neke okreće naglavačke,
druge na gomile slaže i sam rukama pljeska i smeši se ono što sanja… Mališa, kad
budem umro, nek i ja postanem dete, detence najmanje. A ti me uzmi u naručje i odnesi me u tvoj dom… I daj mi
snove tvoje da se njima igram…”.
Alberto Kaejro kao dobar pastir pazi na svoje misli i
čuva ih kao povereneo mu stado ovaca. Svaku svoju misao izjednačava sa svojim novim
opažajima, a kad misli svoje misli svim čulima i vidom, i sluhom, i dodirom, i
pokretom, i mirisom i ukusom, i kaže: ”Misliti jedan cvet znači videti ga i
omirisati a pojesti neki plod znači saznati njegov smisao”.
Pošto je seoski čuvar stada, on ne mora da čita kao
svi oni iz grada stihove Vergilija, a dok lahor bezbrižno pirka na bregu,
kazaće: ”A ja ne znam šta mislim nit se trudim da to znam”. I tako nastavlja u svojoj
bezrižnosti kao lahor, ne mareći mnogo čak ni za svoje rime. On se izražava
kako sam priznaje jednim nesavršenim načinom pevanja, pa ipak njegovo pevanje i
poezija jesu prirodni kao vetar, kao lahor, što se po prirodi svoj počesto uzbuni
i zakovitla. Ponekad napiše i takve pesme koje su u pravoj suprotnosti sa svim
onim što je on naime kazao, ili što je pomislio, a takve je pesme obično pisao kad
je poboljevao i bolovao. Samo u bolesti mislio je suprotno od svega onoga što se
misli kad je pesnik zdrav. I bilo je to nužno zavaravanje svoje pesničke
prirode, a svoje predele duše tada je izvrtao naopako, naizvrat. A jednom je
poželo da mu se život okonča i protekne u znaku najvažnijeg seoskog simbola
volujske zaprege. U svoj tanjir uvek bi sasuo mnogo mešavine koju je zatekao i
našao, nabrao, ali i dobio, uzeo iz najdarežljivije riznice Prirode.
Kazao je: ”Šta bih dao da sam prašina na drumu i
da me gaze noge siromaha… Šta bih dao da
sam mlinarev magarac pa da me on tuče i da me poštuje… Bolje i to nego da se
celog veka osvrćem unazad i da jadikujem”.
Na drugom mestu Alberto Kaejro peva: ”Niko se nikad
nije zapitao šta se nalazi preko reke koja kroz moje selo protiče. Reka iz mog sela
ni na šta ne podseća… Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju i osetim njenu slast,
bio bih srećniji na tren… Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan. Čovek, s
vremena na vreme, mora da bude nesrećan kako bi mogao da ostane prirodan… Nije
baš sve sunčan dan, i za kišom se vapi, ako je dugo nema… Najvažnije je biti
prirodan i miran u sreći i nesreći…”.
Želeći da shvati ostajao bi smeten i zbunjen, te kaže:
”Kad bih se ja pitao i čudio, ne bi nicalo novo cveće na livadama niti bi se išta
na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo… Jer sve je onako kako jeste i tako mora
biti, i ja to prihvatam, i ne kažem čak ni hvala, da ne bi izgledalo da o tome
mislim…”.
Za njega gledanje i slušanje nisu samo obmane, već
ono što i jesu same po sebi - “prosto gledanje
i slušanje”, a kako dalje tvrdi - “najvažnije je umeti videti”, i to
“bez razmišljanja”, a onda dodaje: ”… umeti videti dok se gleda, a dok se gleda
ne misliti, niti gledati dok se misli… To zahteva jedno duboko naukovanje,
jedno učenje koje podrazumeva odučavanje od naučenog i zatočeništvo u slobodi
onog samostana gde su, kako pesnici vele, zvezde večne monahinje a cvetovi pokajnici
za jedan dan preobraćeni…”.
Kada sve postane tačno, sve savrešno, sve stvarno, onda
će se zapitati natenane Alberto Kaejro: ”… Zašto uopšte pripisujem stvarima
lepotu. Zar neki cvet ima lepotu? Zar lepotu ima plod?... Lepota je ime nečega
čega nema ime koje stvarima dajem ja u zamenu za radost koju one meni daju… Kako
je teško biti svoj i ne videti ništa drugo sem onog što vidljivo je!”.
Za njega priroda je jedina božanska, čak to ona i
nije, kako voli da se poigrava, čas jeste, čas nije, i kaže: ”Ali stvari nemaju
ni ličnosti ni imena; postoje, i nebo je prostrano i zemlja široka, a naše srce
veliko kao stisnuta pesnica… Blagosloven da sam zbog svega onoga što ne znam.
Uživam u svemu kao neko ko zna da ima sunca”.
Kad pročita stihove jednog mističnog pesnika, nasmejaće
se, nazivajući sve mislioce bolesnim i sumanutim, jer po njemu cveće ne oseća,
kamenje nema dušu, a reke ne tonu u zanos, jer to sve samo mogu ljudska
stvorenja i sve žive stvari, te jednostavno kaže: ”Bogu hvala što je kamenje
samo kamenje, što reke nisu drugo nego reke, i što je cveće samo cveće…
ispisujem prozu svojih stihova i zadovoljan sam jer znam da shvatam Prirodu
spolja, a ne shvatam je iznutra jer Priroda nema “iznutra” inače ne bi ni bila
Priroda”.
On nije uvek stalan i, te kad piše poeziju on se menja,
a ponekad dolazi u neslaganje sa samim sobom,
pa menja svoj pravac, te je čas sa leve strane, a onda odjednom pripada desnoj
strani, ali bez obzira da li se okreće čas levo ili desno, Alberto Kaejro stoji
čvrsto na svom tlu, i kaže: ”Uvek isti, hvala zemlji i nebesima”.
Zatim priznaje da i sam nosi zrno nekakvog
misticizima, a to je mistika njegovog tela, a tela koje ima dušu prostu i sklonu
nerazmiščljanju, a njegov misticizam ogleda se u tome da ništa nesaznaje, a
vodi život koji je sav u znaku nerazmišljanja samo. On ne zna šta je Priroda, ali
jedino o Prirodi peva, živeći na bregu u osamljenoj kući. Kad bude i on kazao
da se cveće eto osmehne, a reka zapeva to će biti samo iz ovih pobuda: ”To je
zato što time olakšavam ljudima izveštačenim da osete istinski stvarno
postojanje cveća i reka. Pošto pišem da bi me oni čitali, žrtvujem se pokatkad
gluposti njihovih čula… Ne slažem se sa sobom, ali pak sebi praštam…”.
U krčmi je začuo jedne večeri čoveka koji je govorio
o pravdi, o radničkim patnjama, o gladnima, o bezosećajnim bogatašima, nakon čega
je zaplakao, osetivši svu mržnju onoga koji je tako govorio, i kaza: ”… šta se
mene tiču ljudi i ono zbog čega pate il umišljaju da pate? Nek se ugledaju na
mene, pa patiti neće. Sve zlo ovog sveta potiče odatle što vodimo brigu jedni o
drugima, bilo zarad dobra ili zarad zla. Dovoljni su nam naša duša i nebo i
zemlja… Bogu hvala što nisam dobar, i što osećam prirodni egoizma svojstven
cveću i rekama koje slede svoj tok zaokupljeni… Na svetu je jedina misija
postojati jasno i otvoreno i umeti to bez razmišljanja…”.
Alberto Kaejro smatra da je nemisliti posve prirodna
stvar, te kaže pitajući se: ”Šta bi mislio ovaj zid o mojoj senci? Pitam se to
ponekad… Šta bi ovo mislilo o onom? Ništa ne misli ništa. Da li je zemlja
svesna svog bilja i kamenja?...”.
Na drugom mestu onaj koji je do malo pre čuvao svoje
misli, sada priznaje da više svoje misli ne poznaje, a igrajući se nastavlja
dalje: ”A ima i pesnika koji su umetnici i obrađuju svoje stihove kao drvodelja
daske!... Kako je žalosno kad čovek ne ume da cveta! Kad mora da slaže stih na
stih, kao da podiže zid… A jedina je umetnička zgrada Zemlja cela koja se menja
i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista… gledam cveće, i smešim se… znam da je
istina i u njemu i u meni i u našoj zajedničkoj božanskoj osobini da se
prepuštamo toku stvari na Zemlji…”.
U jedno savršeno tiho veče do pesnika po imenu
Alberto Kaejro dotutnje neki nejasni zvuci, a onda ga obuzima nešto kao žalost,
nešto neodređeno, a potom i želje pune nespokoja, zapitan u čemu se još tajne
sakrivaju, a kada se tajne ukazuju. I kaže: ”Veće je čudo od svih čudesa, i od snova
svih pesnika, i od misli svih mudraca, to što su stvari zaista ono što izgleda
da jesu i tu nema šta da se shvata… Stvari nemaju značenja: imaju postojanje.
Stvari su jedini skriveni smisao stvari”.
Za onoga koji se zove Alberto Kaejro “leptir je samo
leptir a cveće samo cveće”, pa ipak čula nam počesto bivaju obmanuta nečim što
im je pričinilo prijatnost, ugodnost, a takva obmanuta čula on naziva bolesnicma
sa sposobnošću da vide i čuju. Za njega je mnogo veće to što nešto jeste nesavršeno,
a svetu draž daju bolesni ljudi, a čudesno je i to što ima ljudi koji su sposobni
da greše. Da nema tolike nesavršenosti svet bi bio jako siromašan, pust. I bez
obrzira šta ljudi na svetu činili, kazaće: ”Ne oduzimamo ništa niti išta
dodajemo; prolazimo i zaborave nas; a sunce se svakog dana uvek javi u pravi
čas… Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude… Sećanje je
izneveravanje Prirode, jer Priroda od juče nije Priroda. Ono što je bilo nije
ništa, a pamtiti znači ne videti…”.
U neko doba noći umeo bi da se iznenada probudi, u
mračnoj sobi, i da začuje buku časovnika, a onda da se mnogo toga zapita ili da
zapeva. Pisao je stihove bez obzira da li mu je izražavanje loše ili zbrda-zdola.
On stihove svoje piše samo nehotice, i kaže: ”Trudim se da iskažem ono što osećam
ne misleći da to tako osećam. Trudim se da priljubim reči uz pojam a da mi ne
bude potreban tunel da me od misli ka rečima vodi. Ali ne uspevam uvek da osetim
ono što znam da moram da osećam. Moja misao sporo preplivava reku jer je sapinje
odelo koje su joj ljudi silom obukli. Trudim se da skinem sa sebe sve što sam naučio…
I da ostružem farbu kojom su obojili moja čula, da odmotam svoje prave osećaje…
I postanem ja, ali ne Alberto Kaejro, već jedna ljudska životinja koju je Priroda
stvorila. I tako pišem, želeći da osetim prirodu… pišem, čas dobro, čas loše,
čas pogodim ono što hoću da kažem, čas promašim, ovde padnem, tamo s epridignem,
ali i dalje svojim putem nastavljam, kao neki tvrdoglavi slepac… ja sam neko.
Otkrivalac Prirode. Argonaut pravih opažaja. Donosim Svemiru jedan novi Svemir
jer Svemiru vraćam njegovu suštinu. To osećam i to pišem savršeno siguran…”.
Jednog dana može biti bliži naziranju velike tajne po
kojoj ne postoji Priroda, ni drvo, ni cvet, čak ni celina koja bi sve to
obuhvatila, a onda postaje jedan od tragalaca za istinom, koju jedini samo on pronalazi,
jer za istinom trago nije .Stihove je pustio u čovečanstvo, pokazo je stihove
svima, a onda se zapita: ”Ko zna ko će ih čitati? Ko zna u čije će ruke dospeti?...
Reko, mojoj je vodi suđeno da ne ostane u meni…”.
Kad se povuče unutar svog kućerka zatvoriće prozore,
neće čak više ni čitati tamo, neće ni promišljati, niti će osetiti kako sve unutar
njega protiče kao reka, dok spolja otkucavaju samo tišine. Zatim će u “odvojenim
pesmama” još kazati stihova: ”Nije dovoljno otvoriti prozor pa videti polja i reku…Treba
takođe biti lišen svake filozofije. S filozofijom nema drveća: postoje samo ideje.
Postoji samo svako od nas, poput nekakve pećine…”.
Na drugom mestu kaže: ”Kad bi stvari bile drugačije,
bile bi drugačije: to je sve… A ja žalim i tebe i sve one što ceo život provode
želeći da izume mašinu za proizvodnju sreće!”.
Zatim će pevati: ”Kako mora da je srećan onaj ko
može o tuđoj nesreći da misli!... Jer patiti nije isto što i nemati mastila
niti je patnja kad kovčeg nema drvene šarke! Postojanje nepravde je kao postojanje
smrti. Ja nikad ne bih napravio ni korak da promenim ono što zovu nepravdom na
svetu… Prihvatam nepravdu kao što prihvatam činjenicu da neki kamen nije
oblutak, i da se cer nije rodio kao bor ili hrast…”.
Sreća je nalik suncu, i sreća ga obasjava, doduše nekoga
sunce greje spreda, a nekoga iza leđa, i zato su jedni ravnodušni, a drugi
zaslepljeni. Zatim Alberto Kaejro veli: ”Zar kamen stihove piše? Zar biljke
imaju predstavu o svetu?... svest me ne obavezuje da o stvarima ispredam teorije:
jedino me obavezuje da budem svestan… Drugačiji sam… Da li je posedovanje
svesti nešto više od posedovanja boje? Može
biti, ali i ne mora… ja pišem stihove a kamen ih ne piše… biljke su samo
biljke, a ne mislioci… Dovljno je postojati pa biti potpun. Napisao sam dovoljno
pesama. Napisaću ih još mnogo više, naravno… A sve su moje pesme različite… I
smatram da se vredelo roditi samo da bismo čuli kako vetar huji .Ja ne znam šta
će drugi pomisliti dok ovo budu čitali: ali uveren sam da to mora biti dobro…
Jednom su me nazvali pensikom-materijalistom, i ja sam se začudio, jer nikad nisam
ni pomislio da je uopšte moguće da se meni ikakav naziv pripiše. Ja čak nisam
ni pesnik: vidim... Vrednost je tamo, u mojim stihovima…”.
Nema vraćanja, nema ponavljanja, a on kao da sluti da
umire jako mlad, neobjavivši ni jednu knjigu stihova, te traži da ga niko nakon
smrti ne oplakuje, a lepota njegovih stihova može postojati čak i ako zauvek ostanu stihovi
neobjavljeni, a biće to korenje koje pod zemljom raste. Bio je večito dete koje
je volelo samo da se igra, a bio je paganin, bio je srećan, i jedino je našao
da nema objašnjena, da nema smisla u
objašnjavanju. Jedine želje bile su mu da stoji na suncu i kiši, da oseća
vetar, zimu, leto, vrelinu. Nije bio voljen, jer mu tako nije bilo zapisano.
Polja su zelena ali se ne zelene svima podjednako. Bio je neizmerno radostan,
srećan, a umire kao zadovoljan čovek, umire bez ikakvih prohteva, a na njegovom
pogrebu kako kaže mogu i da zaigraju kolo, a ako požele da mu napišu biografiju,
neka bude sazdana do dva datuma, a sve što stane između rođenja i smrti. Alberto Kaejro kaže: ”Mene
je lako definisati. Živeo sam kao očajnik kleti. Veleo stvari bez i trunke
nežnosti. Nikad nisam imao želja koje ne bih bio kadar da ostvarim, jer nikad
nisam oslepeo… Spoznao sam da su stvari stvarne i da se sve međusobno razlikuju;
spoznao sam to očima nikad mislima… bio sam jedini pesnik Prirode”.
Svetlost je za njega bila stvarnost neposredna, i
nikad nije prekoračio te granice , jer kako smatra tamo ničeg nema. Kad se ugasi
svetlost reče: ”Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?”. Ako na njegovom
grobu izraste povisoka trava biće to znak da je zaboravljen. Nije želeo da živi
u sadašnjosti i kaže: ”Želim stvari koje postoje, a ne vreme koje ih meri. Šta
je sadašnjost? To je nešto što se određuje prema prošlosti i budućnosti… Ja
hoću samo stvarnost, stvari bez sadašnjosti… Ne želim da mislim o stvarima kao da
su sadašnje; hoću da mislim o njima kao o stvarima…”.
Jednom kad se izrana, a izjutra probudi neće znati
kuda treba poći dalje, a kad ipak izabere, on bira samo pravac u kome mu vetar duva
u leđa. Na tom putu ljubav mu pravi društvo, te nije više sam, i kaže: ”Neka
vidljiva misao nagoni me da brže hodam a vidim manje, a da u isti mah uživam
što u hodu vidim sve… Svekolika svarnost me posmatra poput suncokreta s njenim
licem u sredini”.
Prodisao je svežim seoskim vazduhom, i tako se
unutar njega u prsima otvorila sloboda, a onda se oglasiše i prvi olujni vesnici
kojima kaže: ”… sigurnost je laž. Biti siguran znači ne videti. Prekosutra ne
postoji. Postoji samo to: plavo nebo… nekoliko belih oblaka na rubu obzora…”.
Sve će prekriti sneg, i ništa se neće začuti, a on
će se umotati u svoj prekrivač i neće misliti, a snatriće opijen životinjskom slašću, i potonuti u svoj san, a možda će to biti njegov
poslednji dan života, dan u kome će se oprostiti od sunca, koje najviše voli, Alberto
Kaejro…
Нема коментара:
Постави коментар