ZATVORI OČI I NE MISLI: ALBERTO KAEJRO KROZ SVOJE POEME OTKIVA PRIRODU KAO ARGONAUT PRAVIH OPAŽAJA…

 

 

“Zašto je potrebno imati klavir? Bolje je imati uši i voleti Prirodu”…

 

Alberto Kaejro da Silva jedan je od ukupno 70 heteronima koje je skovao u svojoj poetskoj radionici Fernando Pesoa, kome je inače dao jako zavidno mesto među svojim mnogobrojnim heteronima. Alberto Kaejro rođen je u Lisabonu 1889 goidne, a poživeo je kratko, sve do1915 goidne, dakle svega 26 godina. Svoj kratak život provodi na selu kao siroče, jer je rano izgubio svoje roditelje, te stiče samo osnovno obrazovanje, a zar mu na sele treba nešto više.Vodio je pravi asketski i  osamljeni stil života, u kući na bregu, koja je pripadala njegovoj baba-tetki. Bio je iskren i autentičan, prirodni genije, koji živi van domašaja civilizacije, orkužen samo šumom, livadama, potocima, cvećem, oblacima. A sve što je ispevao u svojoj poeziji plod je njegovog posmatranja, i ništa tu nije natrunio maštom, a niti je čeznuo da svemu što posmatra da nekakvo značenje ili da mu izračuna vrednost. Za njega najvažnije jeste ono što se stiče putem svog čulnog opažanja. Bio je paganin i panteista, a njegov vrhovni Bog i sila koja ga “opčinjava “ jeste Priroda. U Prirodi čovek poput njega nije vrhovni gospodar, već jedan mali deo tog velikog lanca. Iako neuk, on piše najprirodniju vrstu svoje panteističke poezije.

Alberto Kaejro koji nikad nije čuvao stada po svom selu, piše i stvara poeziju u svom selu, ali uprvao onako kao da jeste bio  dobar pastir svoga stada. Svoju dušu oseća kao dušu čobanina, dušu pastira, koja je upoznala sunce, vetar, kišu, dakle raznolikost sva 4 godišnja doba, a sve samo gledanjem učeći, dok po bregovima i šumama korača. Poezija mu je zato spokojna, isto kao i tuga, jer u Prirodi u kojoj obitava sve jeste pravedno.Takav pesnik poput čobanina zadovoljan je, a onda zapeva i reče kako je razmišljati ipak neprijatno, isto kao i hodati po kiši, po pljusku, ne skrivajući da je u njemu odsustvo svake ambicije i svake želje. On, čak nema ambiciju da bude poeta, jer od svega jedino želi da samuje kao asketa i podvižnik, koji kaže: ”Kad sednem da stihove pišem ili kad, tumarajući puteljcima i kozjim stazama stihove pišem na hartiji koju nosim u mislima, osećam štap u svojim rukma u vidim svoj lik ocrtan na vrhu nekog brežuljka kako nadgleda moje stado i moje ideje gleda… Pozdravljam sve one koji će me čitati i skidam im šešir širokim zamahom… i želim im sunce, i kišu, kad je kiša nasušna, i da se u njihovim domovima ispred otvorenog prozora uvek nađe omiljena naslonjača gde mogu da sede čitajući moje stihove…”.

Alberto Kaejro nosi pogled koji je nalik suncokretu po svojoj bistrini, a svaki trenutak njemu je trenutak ponovnog rađanja u svetu, u kome ako ne shvataš znači da misliš, a svet ne postoji da bi o njemu mislili, već da bi mogli da ga smotrimo i gledamo sozercavamo, upoznajemo, a koliko smo sa svetom koji nas okružuje u ravnoteženi, koliko sa njim živimo u sagalsnsoti, u saglasju i sazvučju harmonije, a svako ko misli, po njemu ima bolesne oči. O prirodi govori pomoću svojih osećanja i čula, ali ne govori pomoću svog poznanja ili poznavanje prirode, već govori po snazi svoje ljubavi i peva koliko prirodu voli, ljubi, a po njemu u tome ničeg nema osim bezazlenosti voljenja u kojoj se ne misli i ne razmišlja.

Čitao bi noću sve dok ne bi osetio da ga od umora čitanja i slabe svetlosti poverečrnje oči ne zabole, a u neke druge večeri opet gledao bi oluju, osluškivao kako sa neba pada kiša, kako se putevi smrkavaju, i kako u strahu počne da tka svoje molitve Svetoj Barbari, uplašen da možda nije bolestan, da nije odviše turoban, ili čak i mračan. Tada će kazati: ”… Šta o Svetoj Barbari znaju cvetovi, drveće, stada?... Jedna grana, kad bi umela da misli, nikad ne bi uspela da smisli ni anđele ni svece… Mogla bi da poveruje da je sunce Bog, a oluja gomila razjarenog sveta iznad nas… Ah, kako su i najprostiji ljudi bolesni i smeteni i glupi u poređnju s čistom jednostavnošću i zdravim postojanjem biljaka i drveća!...”.

Po njemu, po pesniku  koji se zove Alberto Kaejro treba ni o čemu razmišljati, treba nerazmišljati, čak je i to metafizika. Ako ga pitate šta on misli o svetu ili stvarima, veli vam: ”Otkud znam šta mislim o svetu! Kad bih se razboleo, mislio bih o njemu… Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama? Šta sam dokučio o Bogu i duši i o stvaranju Sveta? Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti oči i ne misliti… Tajna Stvari? Otkud ja znam šta je tajna! Jedina je tajna što postoji neko ko razmišlja o tajni…Jer sunčeva svetlost vredi više od misli svih filozofa i svih pesnika. Sunčeva svetlost ne zna šta čini i zato je dobra, i ne greši, i pripada svima… zar iko ima bolju metafiziku od drveća, koje ne zna zašto živi, a čak i ne zna da to ne zna?... Misliti na unutrašnji smisao stvari jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju ili kad se u izvor izlije čaša vode. Jedini je unutarnji smisao stvari to što one nemaju nikakvog unutarnjeg smisla. Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video. Da je on hteo da verujem u njega, svakako bi došao da priča sa mnom i ušao bi mi na vrata i rekao “Evo mene”… Ali ako je Bog cveće i drveće i brda i sunce i mesečina, onda verujem u njega… Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost, jer Bog je hteo da ga ne spoznamo, i zato nam se nije ukazao…”.

Svoju meru visine Alberto Kaejro meri i izračunava po meri svega onoga što sa svoga brda vidi, opaža, smotri, gleda, i dobro zna da je život u gradu mnogo manji, a da je seoski život u kući na bregu bogat i viši, uzvišeniji, jer u gradu vidicii su omeđeni, iz grada se malo šta vidi nesmetano ka daljini, a tamo u gradu ljudi su patuljci, kepeci, jer tamo su njihove oči uskraćene za vidik bogat opažajima i čulima sela.

Sanjao je jasne snove, a u jednom snu njemu je sišao sa neba i došao u posetu Isus, tačnije Hristos koji je pobegao sa neba, jer mu je tamo mnogo dosadilo, jer tamo više nije mogao da izigrava svoje dodeljene uloge drugog lica Svete Trojice. I tamo mu je dojadila sva ta izveštačenost nebeska, i ozbiljnost, jer tamo su ga stalno razapinjali na krst, a tamo nije imao prava, a traženo je od njega da govori u propovedima o pravdi i dobroti. A došao je preobražen u dete i navuče odelo večitog čoveka. Sunce ga donese ljudima, pesniku na zemlju opet. A došao je nasmejan i prirodan, željan igre, zabave, razonode, jurcanja, branja cveća, čak i da devojkama zadigne suknje. A došavši onome koji se zove Alberto Kaejro nauči ga mnogo čemu: ”Mene je svemu naučio. A naučio me je da gledam stvari. Pokazuje mi sve čega ima u cveću. Otkriva mi kako je kamenje lepo kad ga držimo u ruci i razgledamo natenane. O Bogu mi govori sve najgore. Kaže da je on jedan glupav i bolešljiv starac, koji stalno pljuje na pod i govori prostakluke… Sve je na nebu glupo kao Katolička crkva...”.

Mali Isus se zamara, a tada ga  Alberto Kaejro uzima u svoje naručje, i odnosi ga u svoju kuću na bregu, kao večito dete koje mu pruža ruke, koje mu se osmehuje, raduje, a zajedno tamo uživaju u svim tajnama, u svmu što je vredno napora i truda, te tako žive sjedinjeni jedan u drugom zajedno: ”On spava u mojoj duši i ponekad se probudi usred noći i igra se mojim snovima. Neke okreće naglavačke, druge na gomile slaže i sam rukama pljeska i smeši se ono što sanja… Mališa, kad budem umro, nek i ja postanem dete, detence najmanje. A ti me uzmi  u naručje i odnesi me u tvoj dom… I daj mi snove tvoje da se njima igram…”.

Alberto Kaejro kao dobar pastir pazi na svoje misli i čuva ih kao povereneo mu stado ovaca. Svaku svoju misao izjednačava sa svojim novim opažajima, a kad misli svoje misli svim čulima i vidom, i sluhom, i dodirom, i pokretom, i mirisom i ukusom, i kaže: ”Misliti jedan cvet znači videti ga i omirisati a pojesti neki plod znači saznati njegov smisao”.

Pošto je seoski čuvar stada, on ne mora da čita kao svi oni iz grada stihove Vergilija, a dok lahor bezbrižno pirka na bregu, kazaće: ”A ja ne znam šta mislim nit se trudim da to znam”. I tako nastavlja u svojoj bezrižnosti kao lahor, ne mareći mnogo čak ni za svoje rime. On se izražava kako sam priznaje jednim nesavršenim načinom pevanja, pa ipak njegovo pevanje i poezija jesu prirodni kao vetar, kao lahor, što se po prirodi svoj počesto uzbuni i zakovitla. Ponekad napiše i takve pesme koje su u pravoj suprotnosti sa svim onim što je on naime kazao, ili što je pomislio, a takve je pesme obično pisao kad je poboljevao i bolovao. Samo u bolesti mislio je suprotno od svega onoga što se misli kad je pesnik zdrav. I bilo je to nužno zavaravanje svoje pesničke prirode, a svoje predele duše tada je izvrtao naopako, naizvrat. A jednom je poželo da mu se život okonča i protekne u znaku najvažnijeg seoskog simbola volujske zaprege. U svoj tanjir uvek bi sasuo mnogo mešavine koju je zatekao i našao, nabrao, ali i dobio, uzeo iz najdarežljivije riznice Prirode.

Kazao je: ”Šta bih dao da sam prašina na drumu i da  me gaze noge siromaha… Šta bih dao da sam mlinarev magarac pa da me on tuče i da me poštuje… Bolje i to nego da se celog veka osvrćem unazad i da jadikujem”.

Na drugom mestu Alberto Kaejro peva: ”Niko se nikad nije zapitao šta se nalazi preko reke koja kroz moje selo protiče. Reka iz mog sela ni na šta ne podseća… Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju i osetim njenu slast, bio bih srećniji na tren… Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan. Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan kako bi mogao da ostane prirodan… Nije baš sve sunčan dan, i za kišom se vapi, ako je dugo nema… Najvažnije je biti prirodan i miran u sreći i nesreći…”.

Želeći da shvati ostajao bi smeten i zbunjen, te kaže: ”Kad bih se ja pitao i čudio, ne bi nicalo novo cveće na livadama niti bi se išta na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo… Jer sve je onako kako jeste i tako mora biti, i ja to prihvatam, i ne kažem čak ni hvala, da ne bi izgledalo da o tome mislim…”.

Za njega gledanje i slušanje nisu samo obmane, već ono što i jesu same po sebi - “prosto gledanje  i slušanje”, a kako dalje tvrdi - “najvažnije je umeti videti”, i to “bez razmišljanja”, a onda dodaje: ”… umeti videti dok se gleda, a dok se gleda ne misliti, niti gledati dok se misli… To zahteva jedno duboko naukovanje, jedno učenje koje podrazumeva odučavanje od naučenog i zatočeništvo u slobodi onog samostana gde su, kako pesnici vele, zvezde večne monahinje a cvetovi pokajnici za jedan dan preobraćeni…”.

Kada sve postane tačno, sve savrešno, sve stvarno, onda će se zapitati natenane Alberto Kaejro: ”… Zašto uopšte pripisujem stvarima lepotu. Zar neki cvet ima lepotu? Zar lepotu ima plod?... Lepota je ime nečega čega nema ime koje stvarima dajem ja u zamenu za radost koju one meni daju… Kako je teško biti svoj i ne videti ništa drugo sem onog što vidljivo je!”.

Za njega priroda je jedina božanska, čak to ona i nije, kako voli da se poigrava, čas jeste, čas nije, i kaže: ”Ali stvari nemaju ni ličnosti ni imena; postoje, i nebo je prostrano i zemlja široka, a naše srce veliko kao stisnuta pesnica… Blagosloven da sam zbog svega onoga što ne znam. Uživam u svemu kao neko ko zna da ima sunca”.

Kad pročita stihove jednog mističnog pesnika, nasmejaće se, nazivajući sve mislioce bolesnim i sumanutim, jer po njemu cveće ne oseća, kamenje nema dušu, a reke ne tonu u zanos, jer to sve samo mogu ljudska stvorenja i sve žive stvari, te jednostavno kaže: ”Bogu hvala što je kamenje samo kamenje, što reke nisu drugo nego reke, i što je cveće samo cveće… ispisujem prozu svojih stihova i zadovoljan sam jer znam da shvatam Prirodu spolja, a ne shvatam je iznutra jer Priroda nema “iznutra” inače ne bi ni bila Priroda”.

On nije uvek stalan i, te kad piše poeziju on se menja, a ponekad dolazi  u neslaganje sa samim sobom, pa menja svoj pravac, te je čas sa leve strane, a onda odjednom pripada desnoj strani, ali bez obzira da li se okreće čas levo ili desno, Alberto Kaejro stoji čvrsto na svom tlu, i kaže: ”Uvek isti, hvala zemlji i nebesima”.

Zatim priznaje da i sam nosi zrno nekakvog misticizima, a to je mistika njegovog tela, a tela koje ima dušu prostu i sklonu nerazmiščljanju, a njegov misticizam ogleda se u tome da ništa nesaznaje, a vodi život koji je sav u znaku nerazmišljanja samo. On ne zna šta je Priroda, ali jedino o Prirodi peva, živeći na bregu u osamljenoj kući. Kad bude i on kazao da se cveće eto osmehne, a reka zapeva to će biti samo iz ovih pobuda: ”To je zato što time olakšavam ljudima izveštačenim da osete istinski stvarno postojanje cveća i reka. Pošto pišem da bi me oni čitali, žrtvujem se pokatkad gluposti njihovih čula… Ne slažem se sa sobom, ali pak sebi praštam…”.

U krčmi je začuo jedne večeri čoveka koji je govorio o pravdi, o radničkim patnjama, o gladnima, o bezosećajnim bogatašima, nakon čega je zaplakao, osetivši svu mržnju onoga koji je tako govorio, i kaza: ”… šta se mene tiču ljudi i ono zbog čega pate il umišljaju da pate? Nek se ugledaju na mene, pa patiti neće. Sve zlo ovog sveta potiče odatle što vodimo brigu jedni o drugima, bilo zarad dobra ili zarad zla. Dovoljni su nam naša duša i nebo i zemlja… Bogu hvala što nisam dobar, i što osećam prirodni egoizma svojstven cveću i rekama koje slede svoj tok zaokupljeni… Na svetu je jedina misija postojati jasno i otvoreno i umeti to bez razmišljanja…”.

Alberto Kaejro smatra da je nemisliti posve prirodna stvar, te kaže pitajući se: ”Šta bi mislio ovaj zid o mojoj senci? Pitam se to ponekad… Šta bi ovo mislilo o onom? Ništa ne misli ništa. Da li je zemlja svesna svog bilja i kamenja?...”.

Na drugom mestu onaj koji je do malo pre čuvao svoje misli, sada priznaje da više svoje misli ne poznaje, a igrajući se nastavlja dalje: ”A ima i pesnika koji su umetnici i obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske!... Kako je žalosno kad čovek ne ume da cveta! Kad mora da slaže stih na stih, kao da podiže zid… A jedina je umetnička zgrada Zemlja cela koja se menja i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista… gledam cveće, i smešim se… znam da je istina i u njemu i u meni i u našoj zajedničkoj božanskoj osobini da se prepuštamo toku stvari na Zemlji…”.

U jedno savršeno tiho veče do pesnika po imenu Alberto Kaejro dotutnje neki nejasni zvuci, a onda ga obuzima nešto kao žalost, nešto neodređeno, a potom i želje pune nespokoja, zapitan u čemu se još tajne sakrivaju, a kada se tajne ukazuju. I kaže: ”Veće je čudo od svih čudesa, i od snova svih pesnika, i od misli svih mudraca, to što su stvari zaista ono što izgleda da jesu i tu nema šta da se shvata… Stvari nemaju značenja: imaju postojanje. Stvari su jedini skriveni smisao stvari”.

Za onoga koji se zove Alberto Kaejro “leptir je samo leptir a cveće samo cveće”, pa ipak čula nam počesto bivaju obmanuta nečim što im je pričinilo prijatnost, ugodnost, a takva obmanuta čula on naziva bolesnicma sa sposobnošću da vide i čuju. Za njega je mnogo veće to što nešto jeste nesavršeno, a svetu draž daju bolesni ljudi, a čudesno je i to što ima ljudi koji su sposobni da greše. Da nema tolike nesavršenosti svet bi bio jako siromašan, pust. I bez obrzira šta ljudi na svetu činili, kazaće: ”Ne oduzimamo ništa niti išta dodajemo; prolazimo i zaborave nas; a sunce se svakog dana uvek javi u pravi čas… Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude… Sećanje je izneveravanje Prirode, jer Priroda od juče nije Priroda. Ono što je bilo nije ništa, a pamtiti znači ne videti…”.

U neko doba noći umeo bi da se iznenada probudi, u mračnoj sobi, i da začuje buku časovnika, a onda da se mnogo toga zapita ili da zapeva. Pisao je stihove bez obzira da li mu je izražavanje loše ili zbrda-zdola. On stihove svoje piše samo nehotice, i kaže: ”Trudim se da iskažem ono što osećam ne misleći da to tako osećam. Trudim se da priljubim reči uz pojam a da mi ne bude potreban tunel da me od misli ka rečima vodi. Ali ne uspevam uvek da osetim ono što znam da moram da osećam. Moja misao sporo preplivava reku jer je sapinje odelo koje su joj ljudi silom obukli. Trudim se da skinem sa sebe sve što sam naučio… I da ostružem farbu kojom su obojili moja čula, da odmotam svoje prave osećaje… I postanem ja, ali ne Alberto Kaejro, već jedna ljudska životinja koju je Priroda stvorila. I tako pišem, želeći da osetim prirodu… pišem, čas dobro, čas loše, čas pogodim ono što hoću da kažem, čas promašim, ovde padnem, tamo s epridignem, ali i dalje svojim putem nastavljam, kao neki tvrdoglavi slepac… ja sam neko. Otkrivalac Prirode. Argonaut pravih opažaja. Donosim Svemiru jedan novi Svemir jer Svemiru vraćam njegovu suštinu. To osećam i to pišem savršeno siguran…”.

Jednog dana može biti bliži naziranju velike tajne po kojoj ne postoji Priroda, ni drvo, ni cvet, čak ni celina koja bi sve to obuhvatila, a onda postaje jedan od tragalaca za istinom, koju jedini samo on pronalazi, jer za istinom trago nije .Stihove je pustio u čovečanstvo, pokazo je stihove svima, a onda se zapita: ”Ko zna ko će ih čitati? Ko zna u čije će ruke dospeti?... Reko, mojoj je vodi suđeno da ne ostane u meni…”.

Kad se povuče unutar svog kućerka zatvoriće prozore, neće čak više ni čitati tamo, neće ni promišljati, niti će osetiti kako sve unutar njega protiče kao reka, dok spolja otkucavaju samo tišine. Zatim će u “odvojenim pesmama” još kazati stihova: ”Nije dovoljno otvoriti prozor pa videti polja i reku…Treba takođe biti lišen svake filozofije. S filozofijom nema drveća: postoje samo ideje. Postoji samo svako od nas, poput nekakve pećine…”.

Na drugom mestu kaže: ”Kad bi stvari bile drugačije, bile bi drugačije: to je sve… A ja žalim i tebe i sve one što ceo život provode želeći da izume mašinu za proizvodnju sreće!”.

Zatim će pevati: ”Kako mora da je srećan onaj ko može o tuđoj nesreći da misli!... Jer patiti nije isto što i nemati mastila niti je patnja kad kovčeg nema drvene šarke! Postojanje nepravde je kao postojanje smrti. Ja nikad ne bih napravio ni korak da promenim ono što zovu nepravdom na svetu… Prihvatam nepravdu kao što prihvatam činjenicu da neki kamen nije oblutak, i da se cer nije rodio kao bor ili hrast…”.

Sreća je nalik suncu, i sreća ga obasjava, doduše nekoga sunce greje spreda, a nekoga iza leđa, i zato su jedni ravnodušni, a drugi zaslepljeni. Zatim Alberto Kaejro veli: ”Zar kamen stihove piše? Zar biljke imaju predstavu o svetu?... svest me ne obavezuje da o stvarima ispredam teorije: jedino me obavezuje da budem svestan… Drugačiji sam… Da li je posedovanje svesti nešto više od posedovanja boje? Može  biti, ali i ne mora… ja pišem stihove a kamen ih ne piše… biljke su samo biljke, a ne mislioci… Dovljno je postojati pa biti potpun. Napisao sam dovoljno pesama. Napisaću ih još mnogo više, naravno… A sve su moje pesme različite… I smatram da se vredelo roditi samo da bismo čuli kako vetar huji .Ja ne znam šta će drugi pomisliti dok ovo budu čitali: ali uveren sam da to mora biti dobro… Jednom su me nazvali pensikom-materijalistom, i ja sam se začudio, jer nikad nisam ni pomislio da je uopšte moguće da se meni ikakav naziv pripiše. Ja čak nisam ni pesnik: vidim... Vrednost je tamo, u mojim stihovima…”.

Nema vraćanja, nema ponavljanja, a on kao da sluti da umire jako mlad, neobjavivši ni jednu knjigu stihova, te traži da ga niko nakon smrti ne oplakuje, a lepota njegovih stihova može  postojati čak i ako zauvek ostanu stihovi neobjavljeni, a biće to korenje koje pod zemljom raste. Bio je večito dete koje je volelo samo da se igra, a bio je paganin, bio je srećan, i jedino je našao da nema objašnjena,  da nema smisla u objašnjavanju. Jedine želje bile su mu da stoji na suncu i kiši, da oseća vetar, zimu, leto, vrelinu. Nije bio voljen, jer mu tako nije bilo zapisano. Polja su zelena ali se ne zelene svima podjednako. Bio je neizmerno radostan, srećan, a umire kao zadovoljan čovek, umire bez ikakvih prohteva, a na njegovom pogrebu kako kaže mogu i da zaigraju kolo, a ako požele da mu napišu biografiju, neka bude sazdana do dva datuma, a sve što stane između  rođenja i smrti. Alberto Kaejro kaže: ”Mene je lako definisati. Živeo sam kao očajnik kleti. Veleo stvari bez i trunke nežnosti. Nikad nisam imao želja koje ne bih bio kadar da ostvarim, jer nikad nisam oslepeo… Spoznao sam da su stvari stvarne i da se sve međusobno razlikuju; spoznao sam to očima nikad mislima… bio sam jedini pesnik Prirode”.

Svetlost je za njega bila stvarnost neposredna, i nikad nije prekoračio te granice , jer kako smatra tamo ničeg nema. Kad se ugasi svetlost reče: ”Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?”. Ako na njegovom grobu izraste povisoka trava biće to znak da je zaboravljen. Nije želeo da živi u sadašnjosti i kaže: ”Želim stvari koje postoje, a ne vreme koje ih meri. Šta je sadašnjost? To je nešto što se određuje prema prošlosti i budućnosti… Ja hoću samo stvarnost, stvari bez sadašnjosti… Ne želim da mislim o stvarima kao da su sadašnje; hoću da mislim o njima kao o stvarima…”.

Jednom kad se izrana, a izjutra probudi neće znati kuda treba poći dalje, a kad ipak izabere, on bira samo pravac u kome mu vetar duva u leđa. Na tom putu ljubav mu pravi društvo, te nije više sam, i kaže: ”Neka vidljiva misao nagoni me da brže hodam a vidim manje, a da u isti mah uživam što u hodu vidim sve… Svekolika svarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini”.

Prodisao je svežim seoskim vazduhom, i tako se unutar njega u prsima otvorila sloboda, a onda se oglasiše i prvi olujni vesnici kojima kaže: ”… sigurnost je laž. Biti siguran znači ne videti. Prekosutra ne postoji. Postoji samo to: plavo nebo… nekoliko belih oblaka na rubu obzora…”.

Sve će prekriti sneg, i ništa se neće začuti, a on će se umotati u svoj prekrivač i neće misliti, a snatriće opijen životinjskom slašću,  i potonuti u svoj san, a možda će to biti njegov poslednji dan života, dan u kome će se oprostiti od sunca, koje najviše voli, Alberto Kaejro…