JORGO TEMELI (1900-76) POETSKI MUZIČAR IDEJA…

 

Rodio se na ostrvu Samu. Nakon rata studira u Atini filologiju i zapošljava se kao profesor. Od 1930 godine nastanjuje se u Solunu i tu ostaje sve do svoje smrti 1976. Pored poezije bavio se i pisanjem kirtika, drama, ali prevodi i neke antičke pesnike, (Sofokla, itd.), kao i moderne pesnike Evrope. Godine 1969/70 izlaze mu zbirke pesama u dva toma. Prvu zbirku poezije objavio je 1945 pod nzazivom “Goli prozor”, a zatim su usledile i ostale zbirke pesama: “Ljudi i ptice”, ”Povratak”, ”Onda za sećanje na heroje”, ”Sled”, ”Gaj”, ”Lice i slika”, ”Kjaroskuro”, ”Mona se igra”, ”Mreža za duše”, ”Izlazak”. Objavio je i nekoliko poetskih knjiga: ”Helioskop”, ”Gaj II”, ”Ars poetica”, ”Vrtovi”, ”Trgovačka firma”, ”Biblijske teme”. Čak 3 puta  dobija državnu nagradu za poeziju 1955, 61-e i 70-e. Sve svoje knjige poezije obvjavljivao je samo u Solunu. Smatra se jednim od vodećih esejista Grčke, a njegove knjige eseja izašle su pod nazivom “Naša novija poezija I” 1963 godine i “Naša novija poezija II” 1967. Najviše piše o smrti i nemirima, pa ipak stihovi su mu vrlo optimistični.

U pesmi “Pustoš”, kazuje: ”Izvan nas umiru stvari… Izvan nas umire drveće koje nismo upoznali. Vetar prolazi nestalim šumama. Umiru životinje od bezimenosti i ptice od tišine. Tela umiru sasvim polako od napuštenosti zajedno s našom starom odećom po sanducima. Ruke koje nismo dotakli umiru  od samoće. Sni koje nismo ni videli od nedostatka svetla. Izvan nas pustoš smrti počinje”.

U “Svadbenoj pesmi” kazaće: ”Dolazi ljubav i ruga nam se, neki bog ili neki demon, svlači nas bez stida i straha. Ostavlja nas gole da se mrznemo, ispošćene da gladujemo, kao na strašnom sudu. Gladujemo njenom glađu, mrznemo se njenom golotinjom. Dolazi ljubav i menja nas. Senka u senci, ćutanje u drugom ćutanju… Iz bašte mrtvih dolazi ljubav… Duše ne mogu da govore. Nemaju jezika, samo ćutanje, neizrecivo iznenađenje i tugu, sećanje i užas praznine. Jedino mogu da odbijaju svetlost, da pokreću prste, da otvaraju i zatvaraju oči i usne. Da se gledaju, jedna drugu, kao u ogledalu”.