HILDA DOOLITTLE…

 

 

Danas razmatramo književno delo Hilde Dulitl (10 septembar 1886 – 27 septembar 1961), američke modernističke pesnikinje, romansijerke i memoaristkinje koja je pisala pod imenom H. D. tokom svog života.

Njena karijera započela je 1911 nakon što se preselila u London i zajedno sa američkim pesnikom i kritičarem Ezrom Paundom osnovala avangardnu grupu pesnika Imažinista. Tokom ovog ranog perioda, njene minimalističke pesme slobodnog stiha koje prikazuju klasične motive privukle su međunarodnu pažnju.

Na kraju se udaljila od imažinističkog pokreta, te je eksperimentisala sa širim spektrom formi, uključujući fikciju, memoare i dramu u stihovima.

Evo izbora njenih pesama za današnje razmatranje:

OREADA

Zavrti se, more -

zavrti svoje šiljaste borove,

poprskaj svoje velike borove

na našim stenama,

baci svoje zelenilo preko nas,

pokrij nas svojim lokvama jele.

VEČE

Svetlost prolazi

od grebena do grebena,

od cveta do cveta -

hepatika, široko rasprostranjena

pod svetlošću

onesvešćuje se -

latice sežu ka unutra,

plavi vrhovi se savijaju

prema plavičastijem srcu

a cveće je izgubljeno.

Drenovi pupoljci su još beli,

ali senke strele

od korena drena -

crno puzi od korena do korena,

svaki list

poseče još jedan list na travi,

senka traži senku,

zatim oba lista

a senke lišća su izgubljene.

SEA POPPIES

Ćilibarska ljuska

prelivena zlatom,

voće na pesku

obeleženo bogatim žitom,

blago

razliveno u blizini šiblja-borova

izbeljivati kamenje:

tvoja stabljika se ukorenila

među vlažnim kamenčićima

i nanos bačen morem zaplovi

i narendane školjke

i rascepljene školjke.

Lepa, rasprostranjena,

vatra na listu,

što livada daje

tako mirisan list

kao tvoj svetli list?

ZAŠTIĆENI VRT 

Dosta mi je.

Uhvatim dah.

Svaki put se završava, svaki put,

svaka pešačka staza vodi konačno

do vrha brda --

onda se vratiš svojim koracima,

ili pronađeš isti nagib na drugoj strani,

talog.

Dosta mi je --

Ružičaste boje, ružičastih karanfilića, voštanih ljiljana,

začinskog bilja, slatkih kresova.

O za neki oštar zveket grane -

nema mirisa smole

na ovom mestu,

nema ukusa kore, grubog korova,

aromatičan, opor --

samo granica na ivici mirisnih ružičastih boja.

Jeste li videli voće pod pokrovom

koje je htela svetlost --

kruške umotane u tkaninu,

zaštićene od mraza,

dinje, skoro zrele,

ugušene u slami?

Zašto ne pustiti kruške da se drže

za praznu granu? A

Vaše nagovaranje će samo učiniti

voće gorkim --

neka se drže, sazrevaju same od sebe,

testiraju sopstvenu vrednost,

izgrižene, smežurane mrazom,

da padnu konačno ali pošteno

sa kaputom od crvenkaste boje rđe.

Ili dinja --

neka izbeli žuto

u zimskom svetlu,

čak i oporo po ukusu --

bolje je okusiti mraz --

izuzetan mraz --

nego vate i mrtve trave.

Za ovu lepotu,

lepota bez snage,

guši život.

Želim da vetar dune,

rasprši ove ružičaste stabljike,

otkidajući im začinjene glave,

bacajući ih kao mrtvo lišće --

staze grančicama rasprostre,

slomljeni udovi,

tragovi velikih borovih grana,

bačene sa nekog dalekog drveta

tačno preko puta bostana,

lomiti krušku i dunju --

ostaviti polustabla, pocepana, iskrivljena

no pokazivanje borbe bilo je hrabro.

O da izbrišem ovaj vrt

zaboraviti, pronaći novu lepotu

u nekom strašnom

vetrom izmučenom mestu.

KASNO PROLEĆE

Ne možemo izdržati svo ovo zlato

Niti stajati pod zlatom od brestova

I ponovo premazane žute boje.

Ne možemo držati glave uspravno

Pod ovom zlatnom prašinom.

Ne možemo da podnesemo

Gde su ograde za voće

Ispustile vruće – blistave – blage latice

Iz svake grane.

Ne možemo videti:

Pasje-drvo se lomi – belo –

Uhvatila se kruška –

Jabuka je crveni plamen -

Breskva je već sama osušila svoje lišće –

Divlja šljiva se upalila.

(sve pesme su iz H.D. “Sabrane pesme 1912-1944”, Novi pravci (1983)

 

(prevod sa engleskog)