NIKO PAPA (rođen 1906) MELANHOLIČNI SIMBOLISTA ALI I REALISTA…

 

Rođen je u Tesaliji, u Trikali. U Atini završava studije prava, te se vraća u rodnu Trikalu gde počinje da se bavi advokaturom. Bio je ozbiljno bolestan, a onda se ženi pesnikinjom Ritom Bumi godine 1936. Odselili su se zatim u Atinu, gde će raditi 5 godina kao književni kritičar pri jednom dnevnom listu, a tu postaje i saradnik mnogih naprednijih atinskih listova. Od 1947-50 bavi se ponovo advokaturom, a bio je i branilac za 50 optuženih iz Grčkog pokreta otpora tokom građanskog rata, a pred vojnim sudom. Sa Ritom odlazi u Demokratsku Nemačku 1958, a onda posećuju zajedno i neke druge zemlje istočnog bloka Bugarsku, Rumuniju, Čehoslovačku, Jugoslaviju (1976 borave u Strugi).

Napisao je mnoge zbirki poezije: ”Zaludne reči” 1930, “Zarobljeni anđeli”, ”Nevina krv”, ”Četvrogodišnja noć”, ”Bajke mesečara”, ”Dnevnik jednog varvara”, ”Dvanaest i pet”, ”Stena bez pukotine”, ”Signali o buri”, ”Ruke”, ”Junačka ruža”, ”Posle 21-e”. Godine 1973 objavio je obilno delo pod nazivom “Prava istorija grčke književnosti (1100-1973)”. Sa suprugom Ritom Bumi Pap, pesnikinjom, izdaje “Svetsku antologiju poezije” u 2 toma u periodu od 1953-73. Najviše od pesnika prevodi Rilkea i Apolinera, a čak dva puta dobija Prvu državnu nagradu za poeziju. Svojom poezijom osuđivao je sve što je dekadentno, a ljudima daje svojom poezijom više podstreka za borbu, kao što ih stihovima svojim istovremeno i teši, ali i kuraži, snaži. Dr Ksenija Maricki Gađanski piše: ”Upoređuju ga sa Nazimom Hikmetom, i posebno, s Pablom Nerudom… Niko Papa ostaje istinski liričar čija poezija poslednjih godina dobija u pregnantnosti ali i gorčini, iako sada druge vrste od suicidalnih strahova iz prvih godina njegovog stvaranja”.

U pesmi “Strani vojnici”, kazao je: ”… ne znaju šta se zbilo u Nemačkoj još nisu saznali za vesti sa radija… A mi smo ih upravo maločas čuli stigle su eterom iz Ukrajine katastrofa na frontovima moćni gradovi u ruševinama njihovi domovi u plamenu ništa ne znaju, sve mi znamo. Pevaju o punoći strani vojnici užasavaju nas njihovi divlji koraci ubijaju nas da se zabave večeras ne znaju ništa sve znamo mi večeras i ubijamo ih tom tajnom…”.

U pesmi “Zbog poezije”, kazaće šta se sve počini: ”Zbog poezije koja kao jevanđelje otvara svoje strane i naša srca, koja nas navodi da idemo razdrljene košulje neposredno pre no što vod za streljanje puca u nas… zbog poezije koja u jednom zagrljaju sjedinjuje pakao i raj i smiruje svaki bol i jecaj i kuca na najstrašnija vrata upravo u onom času kad smo verovali da je sve izgubljeno… zbog poezije koju Majakovski i Vitmen mrve zubima, koju vojnici nose u svojim rancima na pohodu i gimnazijalci na izletu… zbog poezije koja se ne ukpala u kalupe i ne pristaje na rime i katrene, koja svojim trijumfom čupa Bastilje  i tvrda srca vladara, a rukom majčinske nežnosti gladi kose narodima… zbog poezije koja kao oluja zviždi kroz otvore bojnih brodova i kroz prozore palata, i koja kao povetarac osvežava sva oznojena čela, koja kao širok most spaja ovaj naš tužni život s onim drugim koji upravo sviće… zbog poezije koja nas deli čak i od onih što su nas doneli na svetlo dana  i koja nam je na grudi pričvrstila crveni cvet kao nože iz potaje… zbog poezije koja nad našom planetom širi gustu senku lepote držimo visoko glave, a prepoznaju nas po našem svetlom pogledu, usred preteće noći koju šire progres i srednji vek,vaša poezija i umnoženi dolari, dok sve legende ne izgube boju, dok svi ljudi na livadama koje su opustošili veliki naučnici i fizičari ne počnu da bleje i da muču, da bleje i da mu muču kao ovce i goveda”.

U pesmi “Strah”, kazao je čega se svi verovatno bojimo: ”Bojimo se da nas noć ne prekrije svojom bojom bojimo se da jutro ne osvane još gorče, još neutešnije. Ne daju ljudi da u sobe gde spavamo prodre i tračak sunca, ne daju ljudi da usnimo opruženi na brežuljku, odeveni samo aprilom… Bojimo se grada, ali i samoće bojimo se ruke svog prijatelja muzike koja nam kao oganj pada na dušu, bojimo se šapata, tuđeg, i svog suseda, svega se bojimo, svega”.