POEZIJA I BESKONAČNOST IGRE REČI U MENI...

 

 

Poželim da sam blistavilo unutrašnjeg impulsa, taj vatreni snop svetla što isijava, reč koja u slobodnom protoku misli vremena, stremeći ka kosmičkom dotiče prvu nijansu ushita, nadjačavajući šapata ispunjenje, prostorno htenje.

Obretoh se u magnetičnom polju najživljih valova, u erupciji velikog unutrašnjeg osećanja, u lavi stvaralačke energije pisanja, vaistinu svelepotom poneta u slobodu unutrašnjeg solilokvija.

Tražeći izražajnu reč poeziji rasterećenja, oslobođenja, i tražeći njene odraze i refleksije u kosmičkom blistavilu najudaljenijih galaksija, i tražeći misao bržu od brzine svetlosti, i akorde osunčane beskonačnosti, akorde rasprostiranja duše u svemirskom kruženju beskrajnog pulsiranja.

Poezija je čestica kosmičke prašine, zrno odrubljeno sa rubnih krajeva eliptičnih putanja daljine.

Unutrašnjom snagom duh pesnika kao ponovno oživljavanje svih prethodnih rođenja, života, dolazi ponovo kroz duge procesije i procese inkarnacije, nekom postojanom, a najdubljom silom ostvarenja i prelamanja čestica svetla kao trag pesme u klobuku raspoznavanja vedrine.

U jednoj reči bilioni svetlećih misaonih izraza, i neizrecivo ispisivanje eliptičnih kružnica unutar svevidećeg oka, opipavanje poluprečnika udubljenja duše sveta, dosezanje nedokučivog smisla u kosmičkoj tajnovidosti svih zapitanost i pitanja kroz koja smislenost ispušta kap svog samopouzdanja.

U sličnim nitima stvaranja, upliću se sigurna nalazišta, svi osećaji lišeni svega suvišnoga, kao istinska kap Sunca pred dolaskom čitave horde velikih pitanja kao gusara.

Koliko svelepote u ovoj igri imaginacije?

Početak ili završetak igre reči?

U čemu je snaga svih unutrašnjih shvatanja?

Kako se presuđuje stihu, a kako neostvarenom snu pesnika?

I da li u mogućnosti beskonačnosti kosmičke još izviru reči čudesne, energije stvaralačke, a nešto besmrtnije ideje kroz koje se sve lepše shvata i naposletku umom dohvata?

Može li poezija poteći bez sputavanja, bez zavidnog naklapanja u kojoj tankoj niti leži veliki duh njene nejake duše?

Pesnik je čovek.

Čovek je nesputan i slobodan.

Poezija tka svoje beskonačne preduge strofe i razvezuje i raspreda kosmičke Iskre napregnutosti i mogućnost da dublje silazi u najslikovitije resurse jezika u kome najpre začuje muziku tišine, a tek onda uoči sve pokretljive slike, kao proticanje jedne sekunde u slikama januarske noći.

Poezija najaktivnija pokretačka snaga, kreativna probuđenost prvih varnica, neplanski razvijeni odsjaj iskričavosti.

Poezija koja se pokreće kroz pisanje reči u kojima oživljava pokretačka duša i živahan dinamizam Duha, sluha, muka, kao dve-tri najvažnije kosmičke sile, beskonačno nepopravljive,  jedna drugoj tako dopadljive.

Poezija u meni probuđena, živa, neuhvatljiva, nevidljiva, najčistija kosmička radost, osećaj svelepote koji poput najveće unutrašnje ljubavi razgoreva plamen neugasli, pun srazmernosti neke.

Poezija koja počiva na 4 velika elementa, po kojima Majka Priroda svoj zakon štiti, čak i u ovoj igri.

Vetar od čijeg naleta reči zavijore.

Voda pod kojom reč svoj dah zadržava.

Vatra kao večita borba da reč ne bude sažežena u pepeo.

Zemlja u kojoj reč mora biti pokretna  i nekrštena, paganska.

Poezija  moj unutrašnji glas koji neće čuti, moji bezglasni predeli pod lavinom tišine, svetlost i Sunce, glas koji se još neće provaliti napolje.

Pesnik iznutra prepoznaje svoj eho, i osluškuje unutrašnji šum svoje duše, šapat, te od radosti poskakuje.

Iznutra bezglasno razgovara.

Tako otključava svetove i prostore imaginacije u kojima se poigrava rečima, čudesima.

To je njegov samo jedan od više načina da se osmisli put preživljavanja.

Poezija svelepota večno neiskazivog doživljaja u igri rečima.

Pesnik je iskreno biće koje najdublje moguće oseća, ljubi, shvata, sozercava, sagledava, duma, piše, u beskrajnoj unutrašnjoj tišini, širini, dubini, visini Vasione, tamo gde crpi stvaralačko nadahnuće svoje, tu večitu beskonačnost bljeska vatre inspiracije.

Reč u kojoj nema umora, nema oronulosti, i nema smrti.

Reč u kojoj je svaka kap izvor snage, volja imaginacije u kojoj se najborbenije osluškuje eho višnjih svetova, cvetova, i još mnogo podsticajnih novih razloga da pevanjem obitava u svemu, a kroz sve izoštri svoju tačku vrenja pažnje.

Poezija je više od ljubavi, više od slobode, više od najvećeg čovekoljublja, više od istine, više od zahvalnosti, više od tačnosti, više od igre rečima, više od unutrašnjeg potencijala,više od talenta i dara.

Poezija je božanskog porekla.

Poezija je sveta reč koja iznutra podiže bunt i revoluciju.

Poezija mora biti duboko ukorenjena kao Drvo Života.

Poezija stvara dobrotu i svelepotu.

Poezija je izvor svih sreća.

Poezija je kosmički zov.

Poezija je blaženstvo.

U pesmi pesnik otkriva sebe.

Dobroj uspeloj pesmi veruje se.

Imati pravo na pisanje poezije, znači imati pravo na imaginaciju…