.jpg)
“Ne
znam šta je vreme. Ne znam koja je njegova prava mera, ako je uopšte ima. Za
satove znam da lažu: oni vreme dele prostorno, spolja”…
Godina je 1932, a 5 februara Bernardo Soareš oseća fizičku
bol u svojoj glavi, a pored glavobolje njega boli i čitav univerzum, a takva
vrsta bola donosi mu nestrpljenje i nestrpljivost. Zatim priznaje da nikad ništa
nije delio, nikad ništa podelio, te da mu je svaka takva ideja o podeli besmislena.
I tako po njemu često dolazi do neusaglašenosti i raskoraka između onoga što očekuje
duh čistote i onoga što želi duh telesnosti ili tela.
Svakako možete oči zatvoriti Bernardu Soarešu, ali ga
time nećete oslepeti, već ćete samo sprečiti da on nastavi da gleda, a kad ga
zaboli glava pojasniće uzrok svoje glavobolje: ”Boli me glava, a to znači da
sam svestan uvrede koju mi nanosi matrerija, i koja me, kao i tolike uvrede,
ozlojeđuje, navodi me da budem loše volje prema svima, pa čak i onima koji me nisu
uvredili, ali su mi blizu… Boli me univerzum zato što me boli glava…”.
Već mesecima Bernardo Soareš ništa nije napisao, a
muči ga to što uviđa da je njegov razum ipak nečim jako mnogo uspavan. U
momentima sreće bio je vazda neko drugi, provodeći dane u bezbrižnom nerazmišljanju.
Zatim se uporedio sa muvom, osetio da u sebi nosi pravu dušu muve, da zaspi identično
kao muva, i da se na koncu povuče baš kao muva. A kad bi osetio da je on – on sam,
onda bi ga skolio nekakav užas.
Umoru ne može da utekne i umoran je. Zatim je počeo
da razmišlja putem svoje mašte, zahvaljujući čemu jeste mogao da posatne olako ravnodušan.
Potom je počeo da piše, a dok piše ništa nije uspevao da kaže. I nije imao vremena
da spava, jer je svo vreme samo sanjao, ali i živeo, mada više je voleo da sanja,
nego da živi. U njegovoj svesti nikada nije dolazilo do prekida i do
prekidanja, do zastajkivanja. I kaže: ”Život je klupko koje je neko zamrsio. Imalo
bi smisla kada bi ga neko razmotao i opružio, ili pak lepo smotao”.
U ovom svetu proganja nas istom merom ne samo mržnja,
već i ljubav. U tom progonu one nas guše. Ideal za Bernarda Soareša stoga jeste
da sve proživi u romanu, da odživi svoje prezire prema svemu, i da se tako odmori
u životu dok iz romana samo bude čitao svoja osećanja. Između dve noći obično
bude nateran na putovanje, pri čemu ga prati univerzum ceo, a onda se zapita da
li u nečemu takvom još ima smisla. Čitanje mu pomaže da sve zaboravi, a čitanje
je za njega “najjednostavniji način da se prekrati i ovo”. Poput svake budale i
on može da izjavi da je ostvario baš sve što je poželeo, a onda kaže: ”… istina
je da on samo proročki sanja sve što je život kroz njega ostvario. Mi ne ostvarujemo
ništa. Život nas baca kao kamen, a mi vazda kažemo: “Gle kako letim”…”.
Sve je pogrešno, ali ne samo vreme, već i osećanja.
No, isto tako koliko puta je morao da nam ponovi Bernardo Soareš da je sve i
beskorisno. Sve što je proživeo, on je to i zaboravio, a sve to pripada dalekoj
daljini, zaboravu. Kad ga u lisabonskoj kancelariji obuzme dokolica on će
ustati sa svoje stolice, te prići prozoru, otvoriti ga i posmatrati ravnodušno kako
po svemu pada lisabonska kiša. I onda će otkriti da je opisao već zapravo sve
ono, i to pre nego što je ugledao, a tako tačno i tako verodostojno, ispravno, pa
kaže: ”Videti znači već videti”.
Zašto jedni druge nerazumemo, pojasniće: ”Mi smo,
kao što pesnik kaže, ostrva u moru života; između nas teče more koje nas određuje
i razdvaja. Koliko god da se jedna duša upinje da shvati šta je neka druga
duša, neće spoznati ništa više od onoga što joj kaže jedna reč - bezobličnu
senku na tlu svog razumevanja”.
Šta je sve život za Bernarda Soareša: ”Život je
eksperimentalno putovanje, na koje polazimo protiv svoje volje. To je putovanje
duha kroz materiju, a kako je duh taj koji putuje, u njemu zaista živimo…
Jednako nas umara san ko i vidni, fizički rad. Nikada nismo živeli onoliko
koliko živimo kada intenzivno razmišljamo. Onaj ko sedi u uglu plesne dvorane
pleše sa svima onima koji plešu… Nisam samo umoran već i ogorčen… Toliko sam
potišten da sam na ivici suza – ne onih koje se plaču, već onih koje se gutaju,
suza koje izaziva bol duše, a ne bol osećanja. Toliko sam toga doživeo, a da
nisam živeo! Toliko sam toga promislio, a da nisam razmišljao! Umoran sam od
čitavih svetova nepomičnog nasilja, avantura proživljenih bez pomeranja. Sit
sam onoga što nikada nisam imao niti ću imati, ozlojeđen prema bogovima koji
još ne postoje. Nosim na sebi rane iz svih bitaka koje sam izbegao…”.
On ima dušu, ali i svaka duša ima svoju vlastitu dušu,
sve ima dušu, ruho. Najveći i jedini problem jeste stvarnost, a to je večno nerešiv
problem. Upitaće se: ”Šta ja znam o razlici između drveta i sna?”.
Spoljašnji svet za njega jeste gluamc koji igra na
pozornici života, ali spoljašnji svet takođe jeste i nešto posve sasvim drugo.
I opet su nastali dugi dani i meseci u kojima ništa nije uspeo da napiše i
zapiše. A kad izostane pisanje, izostane i razmišljanje, izostane život,
postojanje. Više ne zna ko jeste, ne zna
ko je on sam, ne zna da piše, ne zna da postoji, ne zna da živi, ne zna
šta bi sa onim što oseća. I tek u snovima postaje neko drugi, a takvi su snovi
samo nejasni, mutni. Čini mu se da je život proveo u nesvesnom stanju iz koga
pokušava da se konačno probudi i povrati samom sebi, pa kaže: ”Ako sam živeo,
zaboravio sam da toga budem svestan”.
Još nije postojao jezik kojim bi mogao da opiše i definiše
dosade kada ga skole. Dosada za jedne, za druge monotonija, za treće
neprijatnost, a za četvrte tek umor. Za njega dosada je sva ta 4 elementa zajedno.
Ali , od dosade može da se zeva, zapada se u nezadovljstvo, oseća se
nepomičnost, oseća ispraznost, sujeta, razočaranje. itd. Iz svega toga rađa se
ili svetac ili mistik, trećeg nema. I kaže: ”Dosada zaista jeste monotonija
sveta, neprijatnost života, umor od življenja; dosada stvarno jeste osećaj beskrajne
ispraznosti stvari. Ali dosada je, pre svega toga, monotonija drugih svetova,
postojećih i nepostojećih”.
Sve je haos, te otuda po njemu “umor je fizički
osećaj haosa”, a čovek kome je dosadno “ima
osećaj kao da je zatočen u beskorisnoj slobodi beskrajne ćelije”. Svet je,
dakle, jako, jako mali.
Svakodnevni poslovi jesu monotoni, ali on će ih sve obavljati
dosta dobro, ozbiljno, pa kaže: ”A što više toga znamo o onome što želimo da
znamo, to više zaostajemo u onome što zaista znamo. Metafizika… čak i nije naučna
teorija, već samo gomila cigala od kojih ove ili one ruke grade kuće bez
ikakvog plana i cementa koji bi ih držao na okupu… Životinje ne znaju šta rade:
rađaju se, rastu, žive, umiru bez razmišljanja, sećanja ili prave budućnosti. Ali,
koliko je ljudi koji žive drugačije od životinja?...”.
Svi smo, a kako nam dalje kaže Bernardo Soareš, samo
sluge ovog trenutka i svih njegovih boja i obličja – “podanici neba i zemlje”, gde
svako od nas “predstavlja nekolicinu, skupinu, mnoštvo samoga sebe”.
Nastavlja da piše knjigu u času predaha, kada nema
mnogo kancelarijskog posla, sposoban da o svemu samo razmišlja, te kaže: ”Sve
neprijatnosti koje nam se dogode u životu – gluposti koje činimo, neprimereno
ponašanje, posrtanje iz nekave vrline – sve to treba posmatrati kao puke
spoljašnje slučajnosti, koje ne mogu da dotaknu samu suštinu duše… Zato
Horacije kaže kako se pravičan čovek neće pokolebati ni ako se oko njega sruši
svet… Za najbolje među nama, život treba da bude san koji odbija svaki sukob”.
Kada pomene privlačnost, priznaće da privlačnost može
biti iskrena, čak i kad jeste površna, te ne skriva da je svim srcem uvek samo glumio,
da se samo prtevrao pred ljudima, da čak nije uteko ni pretvaranju pred samim sobom.
Kada njegovo biće ispuni ogromna nada, on priznaje da je reč samo o književnoj
nadi. A u času nervoze primeti: ”… tišina je prestala da diše”.
Smrt ne može po njemu ni sa čim da se uporedi, čak ni
sa snom, jer kako kaže: “Smrt, dakle, ne liči na san, jer onaj ko spava, živ je
i sanja…”.
U njemu često poratsu dosade, narastu bolovi, teskobe,
nepodnošjivosti življenja, gušenja, kosmičke kataklizme, potištenosti, apokalipse
stešnjenosti, neutešenost, ponor, časovi u kojima se sve sruši. Želeo je da jednom
napiše pohvalu snu, a o pisanju dalje kaže: ”Pisati znači zaboraviti. Književnost
je najprijatiji način nerazmišljanja o životu… Književnost se, međutim, udaljava
od života i pretvara ga u san… Ona oponaša život. Roman je priča o nečemu što se
nikad nije dogodilo, a drama je roman bez narativnog okvira. Poezija je
izražavanje misli ili osećanja jezikom kojim se niko se služi, jer niko ne
govori u stihovima”.
Godina je 1933, a po njemu treba živeti posve
ravnodušno, odmereno, živeti po idejama, čitati, sanjati, razmišljati o
pisanju, trajati sporo na rubovima dosade, promišljeno, ali i upozorava da je besmisleno
na život gledati kao na veliku dolinu suza, čak ako u tome i ima istine. On je
poslušao Hajnea i rešio da posle svake velike tragedije samo dobro obriše nos,
i kaže: ”Život bi bio nepodnošljiv kad bismo ga bili svesni. Srećom, nismo.
Živimo jednako beslovesno kao i životinje, na isti beskoristan i besmislen
način… Naša sposobnost da maštamo o nemogućem nije isključivo stavr ljudske prirode,
jer video sam mačke kako zure u mesec i nisam sasvim siguran da ga ne priželjkuju.
Ceo svet, ceo život nije ništa drugo do ogromni sistem podsvesnog koji
funkcioniše preko pojedinačnih svesti… Blago onome koji je sličniji
životinjama, jer bez ikakvog truda jeste ono što mi samo marljivim radom možemo
postati…”.
Obožava kad u kancelariji ostane posve sam, jer jedino
tada najglasnije može da progovori sa samim sobom, bez ometanja spolja i može
da sanjari. Mudrost počinje upravo onda kada se oseti potištenost, teskoba i patnja.
I ništa što je ljudsko nije beskrajno, pa čak ni bol. Iako su ga smatrali mnogi
bezosećajnim čovekom (Pesoa kaže da on vlada svojim osećanjima, ali ne i svojim
osećajima), on sa za sebe smatra da je osećajnji od svih ostalih koje je
susretao. Osećajnost je spozano tako što je najbolje upoznao najpre sebe
samoga. Po njemu život boli, ali život nije bolan, a da život ne bi boleo tako
mnogo potrebno je manuti se pretvaranja i glume pred životom. Onaj ko nauči da
se ponaša prirodno, kadtad upoznaće ništavnost svoga bola, jer sve je ništa, pa
otuda i bol jeste ništa.
Kad je započeo pisanje bilo je to pod teretom dosade,
ali i pod nekim drugim vrstama tereta. Glavu bi upirao prema plavim nebesima, a
u belom oblačku nazreo bi “zaborav čitavog univerzuma”. Počeo je da živi ne samo
kao stranac među svima njima, već i kao špijun, pretvarajući se da je sa svima njima
neki rod, da je svima njima brat, svima njima član obitelji. Među njih sve
stigao je iz najčudesnije zemlje koja beše bolja od života. Navukao je masku i
bio, postao sličan svima njima. I kaže: ”Svi mi živimo daleki i bezimeni; patimo
prerušeni i nepoznati”.
Tek kada oseti da je uspeo biti neko drugi, on je
presrećan i veli: ”Sve što postoji možda postoji upravo zato što postoji nešto
drugo. Ništa ne postoji samo po sebi, sve postoji u odnosu na nešto drugo:
možda je to, u stvari, tačno…”.
Dosada nije prosta bolest i ona ima u sebi neku notu
suptilnoga, i ona kao specifična tegoba napda samo one koji su joj nakloni,
podobni, čak i radoholičare, o čemu kaže: ”Dosada još teže pada onome ko nema
dokolicu kao izgovor. Dosada napornog rada najgora je od svih…”.
Vrlo često njegovo postojanje njega je bolelo,
zabolelo, a zbog čega je osećao ono mnoštvo mučnina. I počesto njegova duša
bila bi umorna od njegovog tela. I bolelo ga je sve, i dan , i sećanje, i ruke,
i oči, a bolovi su bili slični reumatskim bolovima. I tada bi obično kazao: ”Ništa
mi ništa ne znači. Tužan sam, ali ne tišti me neka određena tuga, pa čak ni
neka neodređena.Tužan sam tamo napolju, na ulici punoj gajbica…Voleo bih da
živim drugačije, u dalekim zemljama… Voleo bih da budem krunisan za cara u
nekim drugim vremenima… Uvek je bolno kad nas nešto boli, i sanjivo kad nas
obuzme san. Uvek je ono što jeste, a nikada ono što bi trebalo biti…”.
Pa, ipak u svemu tome mnogo je stvari koje još mogu
da nas uteše: nebo, oblaci, vetar, itd. U svojoj duši začuo je muziku fada, a
nakon toga napaćena duša bi kadtad osetila rasterećenost olakšanja. I mnogo
toga bilo je neobjašnjivo. Ima utisak da njegovo pisanje traje predugo, već
nekoliko vekova. A promenio je nekoliko različitih maski. Nakon umora stigao je
spokoj i za njega. I kaže: ”Osećam se slobodno, kao da sam prestao da postojim,
zadržavši svest o tome”.
Godina je 1934, a on zna kako život ipak brzo
prolazi i kaže: ”Patim od nedostatka patnje, od neznanja kako se pati. Da li
živim ilise pretvaram da živim?... Ako bi smo čitav ovaj svet posmatrali kao iluziju
ili privid, onda bismo sve što nam se dogodi mogli da posmatramo kao da je san,
nešto što se samo pretvara da postoji dok smo spavali. Onda se u nama rađa
blagi duboki osećaj ravnodušnosti prema svim preprekama i nedaćama u životu…”.
O dokolici piše ovako, te kaže da je to najveća
uteha za sve: ”Nedelanje nam daje sve. Mašta je sve, samo ako ne traži delanje.
Niko ne može da bude kralj sveta, osim u snovima… Razmišljati a ne biti, to je presto.
Živeti a ne hteti, to je kruna”.
Dok piše svoju prozu, on u svojim reečnicama oseća
ritam najveličanstvenije poezije i kaže: ”Bio sam genije, više nego u snovima,
a manje nego u životu. U tome je moja tragedija. Bio sam trkač koji je pao
ispred samog cilja, iako je sve do tada bio prvi”.
Sve stvari su jednostavane, a tek kad ih lično
doživimo stvari nam postaju jako složene. I život je osećao kao jednu
metafizičku beskorisnost, te smatra da nije uspeo da obavi ništa ozbiljno,
uprkos mnogim svojim željama. Sudbina je bila nestašna i surovo se poigrala sa
njim. U duši je osetio božansko kajanje, i počeo da mrzi sve pesnike i sve idealiste,
dakle sve one koji su ipak uspeli da postignu sve ono što jesu želeli.
Od života je zatražio samo jedno - da mu nikad život
ne zakloni sunce. Dok šeta osmisli najsavršenije rečenice, a posle kući ne ume
da ih takve zapiše, da ironija bude veća, on ih se kući uopšte ne seća. Život
je ispred njega uvek postavljao zamagljeno staklo. I kaže: ”Nikada nisam znao da li je moja osećajnost bila prevelika
za moju inteligenciju, ili moja inteligencija za moju osećajnost. Uvek sam
kasnio…”.
Mučno mu je od socijalista, od altrusita i od humanista,
jer su to “idealisti bez ideala” i “mislioci bez misli”, sve sami površni
zaljubljenici života. I dok piše knjigu Bernardo Soareš
kaže da više nije
sanjar, da uopšte nije sanjar, jer da bi neko bio veliki sanjar mora da ima novca,
a on nikad ga nema za neke veće snove, i kaže: ”Sloboda je mogućnost izolacije.
Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi i ne moraš da im se vratiš iz
potrebe za novcem ili zabavom, ljubavlju ili slavom, niti iz radoznalosti, jer
u tišini i samoći ne mogu da opstanu. Ako nisi u stanju da živiš sam, rodio si
se kao rob…”.
Na kraju druge faze “Knjige nespokoja”, kazaće: ”Umoran,
zatvaram kapke svojih prozora, isključujem svet i na trenutak sam slobodan. Sutra
ću ponovo biti rob… sada kada mi niko nije potreban, plašeći se samo da će nečiji glas ili prisustvo doći da me
uznemire, imam svoju malenu slobodu, svoj trenutak slave. Na fotelji na kojoj
sam zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me ništa osim toga što
me je nešto bolelo”.
U “Aneksima” kojih ima 10, saznajmo da postoje dokumenti
i beleške koji se nalaze u Narodnoj biblioteci Potrugala. U prvom aneksu kazano
je: nezdravo je sarađivati sa drugima, a duši to nije potrebno, jer ko živi sa drugima
taj umire. A stvarna je samo naša svesnost. Reči koje izgovorimo izdaju nas. Najbolja
jeste pisana reč. Pisac koji objavi dela ne treba da stekne slavu koja mu
pripada. Najplemenitiji je onaj pisac koji ništa ne objavi. Čak i onaj koji ništa
ne objavi dužan je da piše, i da putem pisanja od svojih snova načini samo predmete.
U drugom aneksu kaže: Sve misli postaju sanjarije.Voli
razmišljanje, jer jednom više neće moći da razmišlja, kad ga ne bude.
U trećem aneksu kaže: svi se pretvaramo u neka dobro
odevena bića, te odevamo pored tela i dušu. Duša nosi svoje duhovno ruho. A ljudi
su obučene životinje.
U četvrtom aneksu veli: u svakoj duši koja je uobličena
postoji Bog u koga veruje, ali istao tako ta vera i ne postoji.
U aneksu broj 5 kaže: ”Život je oklevanje između
uzvičnika i upitnika. Svaka se sumnja razrešava tačkom… Bogovi su otelotvorenje
onoga što nikada ne možemo biti”.
Aneks 6 može da bude i Pesoin “Predgovor” u kome je
kazao: ”Objediniti kasnije, u jednoj zasebnoj knjizi, razne pesme koje sam,
greškom, nameravao da uključim u “Knjigu nespokoja”; ta bi knjiga trebalo da nosi
naslov koji bi manje-više trebalo da govori kako se u njoj nalaze otpaci, ili
predasi, ili bilo koja druga reč koja bi je na sličan način izdvajala…To je
nešto nalik na nezavršene stihove pesnika koji je umro mlad, ili pisma velikog
pisca…”.
Ankes 7, koji je svrstan u drugu belešku, kaže da
prilikom organizovanja teksta odabir mora biti strog, terba poraditi na
prilagodljivosti i uskladiti sve sa psihologijom Bernarda Soareša, stil podvrgnuti
reviziji, a zadržati sanjivost kao bitnu odliku njegove karakterne psihologije.
Aneks 8 ili “Predgovor za Fikcije međuvremena”, gde
kaže Fernando Pesoa: ”Neke ličnosti uvodim u pričama, ili u podnaslovima
knjiga, i svojim imenom potpisujem ono što one govore; druge apsolutno projektujem
i ne potpisujem se, osim da kažem kako sam ih stvorio… stil onih koje potpisujem
ni po čemu se ne razlikuje od mog ličnog stila, izuzev u neizbežnim sitnicama…
Pomćnik knjigovođe Bernardo Soareš i Baron de Tejve… pišu stilom koji je, bio on
dobar ili loš, moj… ima upadljivih sličnosti između Bernarda Soaeša i Alvara de
Kampuša…”.
Aneks 9 ili “Fikcije međuvremena”, gde kaže Pesoa: ”…
divim se onome što se dešava u meni isto onako kao što bih se divio nečemu što
se dešava nekom drugom - dvojici potpunih stranaca. Samo veličanstvena intucija
može biti kompas u pustinjama duše; samo um koji se služi inteligencijom, ali se
ne poistovećuje sa njom, mada se međusobno prožimaju, može zaista u svojoj stvarnosti
međusobno da razlikuje te likove iz snova”.
Poslednji aneks broj 10, u kome kaže: ”U ovakvom
cepanju ličnosti, ili pre izmišljanju različitih ličnosti, postoje dva stepena
ili dva tipa… ličnosti se razlikuju po sopstvenim idejama i osećanjima koji se razlikuju
od mojih…”Knjiga nespokoja” i lik Bernarda Soareša predstavlja viši stepen… Bernardo
Soareš, iako je drugačiji od mene kad su u pitanju ideje, osećanja, shvatanja i
pogledi na svet, ni po čemu (se) ne razlikuje od mene kad je u pitanju stil pisanja…
Zato u “Fikcijama međuvremena” preovlađuju stihovi. U prozi je teže postati
neko drugi”.
The end
Нема коментара:
Постави коментар