ZAMIŠLJENI NE RAZMIŠLJAMO, EMOTIVNI NE OSEĆAMO – BERNARDO SOAREŠ…

 

 

“Ne znam šta je vreme. Ne znam koja je njegova prava mera, ako je uopšte ima. Za satove znam da lažu: oni vreme dele prostorno, spolja”…

 

Godina je 1932, a 5 februara Bernardo Soareš oseća fizičku bol u svojoj glavi, a pored glavobolje njega boli i čitav univerzum, a takva vrsta bola donosi mu nestrpljenje i nestrpljivost. Zatim priznaje da nikad ništa nije delio, nikad ništa podelio, te da mu je svaka takva ideja o podeli besmislena. I tako po njemu često dolazi do neusaglašenosti i raskoraka između onoga što očekuje duh čistote i onoga što želi duh telesnosti ili tela.

Svakako možete oči zatvoriti Bernardu Soarešu, ali ga time nećete oslepeti, već ćete samo sprečiti da on nastavi da gleda, a kad ga zaboli glava pojasniće uzrok svoje glavobolje: ”Boli me glava, a to znači da sam svestan uvrede koju mi nanosi matrerija, i koja me, kao i tolike uvrede, ozlojeđuje, navodi me da budem loše volje prema svima, pa čak i onima koji me nisu uvredili, ali su mi blizu… Boli me univerzum zato što me boli glava…”.

Već mesecima Bernardo Soareš ništa nije napisao, a muči ga to što uviđa da je njegov razum ipak nečim jako mnogo uspavan. U momentima sreće bio je vazda neko drugi, provodeći dane u bezbrižnom nerazmišljanju. Zatim se uporedio sa muvom, osetio da u sebi nosi pravu dušu muve, da zaspi identično kao muva, i da se na koncu povuče baš kao muva. A kad bi osetio da je on – on sam, onda bi ga skolio nekakav užas.

Umoru ne može da utekne i umoran je. Zatim je počeo da razmišlja putem svoje mašte, zahvaljujući čemu jeste mogao da posatne olako ravnodušan. Potom je počeo da piše, a dok piše ništa nije uspevao da kaže. I nije imao vremena da spava, jer je svo vreme samo sanjao, ali i živeo, mada više je voleo da sanja, nego da živi. U njegovoj svesti nikada nije dolazilo do prekida i do prekidanja, do zastajkivanja. I kaže: ”Život je klupko koje je neko zamrsio. Imalo bi smisla kada bi ga neko razmotao i opružio, ili pak lepo smotao”.

U ovom svetu proganja nas istom merom ne samo mržnja, već i ljubav. U tom progonu one nas guše. Ideal za Bernarda Soareša stoga jeste da sve proživi u romanu, da odživi svoje prezire prema svemu, i da se tako odmori u životu dok iz romana samo bude čitao svoja osećanja. Između dve noći obično bude nateran na putovanje, pri čemu ga prati univerzum ceo, a onda se zapita da li u nečemu takvom još ima smisla. Čitanje mu pomaže da sve zaboravi, a čitanje je za njega “najjednostavniji način da se prekrati i ovo”. Poput svake budale i on može da izjavi da je ostvario baš sve što je poželeo, a onda kaže: ”… istina je da on samo proročki sanja sve što je život kroz njega ostvario. Mi ne ostvarujemo ništa. Život nas baca kao kamen, a mi vazda kažemo: “Gle kako letim”…”.

Sve je pogrešno, ali ne samo vreme, već i osećanja. No, isto tako koliko puta je morao da nam ponovi Bernardo Soareš da je sve i beskorisno. Sve što je proživeo, on je to i zaboravio, a sve to pripada dalekoj daljini, zaboravu. Kad ga u lisabonskoj kancelariji obuzme dokolica on će ustati sa svoje stolice, te prići prozoru, otvoriti ga i posmatrati ravnodušno kako po svemu pada lisabonska kiša. I onda će otkriti da je opisao već zapravo sve ono, i to pre nego što je ugledao, a tako tačno i tako verodostojno, ispravno, pa kaže: ”Videti znači već videti”.

Zašto jedni druge nerazumemo, pojasniće: ”Mi smo, kao što pesnik kaže, ostrva u moru života; između nas teče more koje nas određuje i razdvaja. Koliko god da se jedna duša upinje da shvati šta je neka druga duša, neće spoznati ništa više od onoga što joj kaže jedna reč - bezobličnu senku na tlu svog razumevanja”.

Šta je sve život za Bernarda Soareša: ”Život je eksperimentalno putovanje, na koje polazimo protiv svoje volje. To je putovanje duha kroz materiju, a kako je duh taj koji putuje, u njemu zaista živimo… Jednako nas umara san ko i vidni, fizički rad. Nikada nismo živeli onoliko koliko živimo kada intenzivno razmišljamo. Onaj ko sedi u uglu plesne dvorane pleše sa svima onima koji plešu… Nisam samo umoran već i ogorčen… Toliko sam potišten da sam na ivici suza – ne onih koje se plaču, već onih koje se gutaju, suza koje izaziva bol duše, a ne bol osećanja. Toliko sam toga doživeo, a da nisam živeo! Toliko sam toga promislio, a da nisam razmišljao! Umoran sam od čitavih svetova nepomičnog nasilja, avantura proživljenih bez pomeranja. Sit sam onoga što nikada nisam imao niti ću imati, ozlojeđen prema bogovima koji još ne postoje. Nosim na sebi rane iz svih bitaka koje sam izbegao…”.

On ima dušu, ali i svaka duša ima svoju vlastitu dušu, sve ima dušu, ruho. Najveći i jedini problem jeste stvarnost, a to je večno nerešiv problem. Upitaće se: ”Šta ja znam o razlici između drveta i sna?”.

Spoljašnji svet za njega jeste gluamc koji igra na pozornici života, ali spoljašnji svet takođe jeste i nešto posve sasvim drugo. I opet su nastali dugi dani i meseci u kojima ništa nije uspeo da napiše i zapiše. A kad izostane pisanje, izostane i razmišljanje, izostane život, postojanje. Više ne zna ko jeste, ne zna  ko je on sam, ne zna da piše, ne zna da postoji, ne zna da živi, ne zna šta bi sa onim što oseća. I tek u snovima postaje neko drugi, a takvi su snovi samo nejasni, mutni. Čini mu se da je život proveo u nesvesnom stanju iz koga pokušava da se konačno probudi i povrati samom sebi, pa kaže: ”Ako sam živeo, zaboravio sam da toga budem svestan”.

Još nije postojao jezik kojim bi mogao da opiše i definiše dosade kada ga skole. Dosada za jedne, za druge monotonija, za treće neprijatnost, a za četvrte tek umor. Za njega dosada je sva ta 4 elementa zajedno. Ali , od dosade može da se zeva, zapada se u nezadovljstvo, oseća se nepomičnost, oseća ispraznost, sujeta, razočaranje. itd. Iz svega toga rađa se ili svetac ili mistik, trećeg nema. I kaže: ”Dosada zaista jeste monotonija sveta, neprijatnost života, umor od življenja; dosada stvarno jeste osećaj beskrajne ispraznosti stvari. Ali dosada je, pre svega toga, monotonija drugih svetova, postojećih i nepostojećih”.

Sve je haos, te otuda po njemu “umor je fizički osećaj haosa”, a čovek kome  je dosadno “ima osećaj kao da je zatočen u beskorisnoj slobodi beskrajne ćelije”. Svet je, dakle, jako, jako mali.

Svakodnevni poslovi jesu monotoni, ali on će ih sve obavljati dosta dobro, ozbiljno, pa kaže: ”A što više toga znamo o onome što želimo da znamo, to više zaostajemo u onome što zaista znamo. Metafizika… čak i nije naučna teorija, već samo gomila cigala od kojih ove ili one ruke grade kuće bez ikakvog plana i cementa koji bi ih držao na okupu… Životinje ne znaju šta rade: rađaju se, rastu, žive, umiru bez razmišljanja, sećanja ili prave budućnosti. Ali, koliko je ljudi koji žive drugačije od životinja?...”.

Svi smo, a kako nam dalje kaže Bernardo Soareš, samo sluge ovog trenutka i svih njegovih boja i obličja – “podanici neba i zemlje”, gde svako od nas “predstavlja nekolicinu, skupinu, mnoštvo samoga sebe”.

Nastavlja da piše knjigu u času predaha, kada nema mnogo kancelarijskog posla, sposoban da o svemu samo razmišlja, te kaže: ”Sve neprijatnosti koje nam se dogode u životu – gluposti koje činimo, neprimereno ponašanje, posrtanje iz nekave vrline – sve to treba posmatrati kao puke spoljašnje slučajnosti, koje ne mogu da dotaknu samu suštinu duše… Zato Horacije kaže kako se pravičan čovek neće pokolebati ni ako se oko njega sruši svet… Za najbolje među nama, život treba da bude san koji odbija svaki sukob”.

Kada pomene privlačnost, priznaće da privlačnost može biti iskrena, čak i kad jeste površna, te ne skriva da je svim srcem uvek samo glumio, da se samo prtevrao pred ljudima, da čak nije uteko ni pretvaranju pred samim sobom. Kada njegovo biće ispuni ogromna nada, on priznaje da je reč samo o književnoj nadi. A u času nervoze primeti: ”… tišina je prestala da diše”.

Smrt ne može po njemu ni sa čim da se uporedi, čak ni sa snom, jer kako kaže: “Smrt, dakle, ne liči na san, jer onaj ko spava, živ je i sanja…”.

U njemu često poratsu dosade, narastu bolovi, teskobe, nepodnošjivosti življenja, gušenja, kosmičke kataklizme, potištenosti, apokalipse stešnjenosti, neutešenost, ponor, časovi u kojima se sve sruši. Želeo je da jednom napiše pohvalu snu, a o pisanju dalje kaže: ”Pisati znači zaboraviti. Književnost je najprijatiji način nerazmišljanja o životu… Književnost se, međutim, udaljava od života i pretvara ga u san… Ona oponaša život. Roman je priča o nečemu što se nikad nije dogodilo, a drama je roman bez narativnog okvira. Poezija je izražavanje misli ili osećanja jezikom kojim se niko se služi, jer niko ne govori u stihovima”.

Godina je 1933, a po njemu treba živeti posve ravnodušno, odmereno, živeti po idejama, čitati, sanjati, razmišljati o pisanju, trajati sporo na rubovima dosade, promišljeno, ali i upozorava da je besmisleno na život gledati kao na veliku dolinu suza, čak ako u tome i ima istine. On je poslušao Hajnea i rešio da posle svake velike tragedije samo dobro obriše nos, i kaže: ”Život bi bio nepodnošljiv kad bismo ga bili svesni. Srećom, nismo. Živimo jednako beslovesno kao i životinje, na isti beskoristan i besmislen način… Naša sposobnost da maštamo o nemogućem nije isključivo stavr ljudske prirode, jer video sam mačke kako zure u mesec i nisam sasvim siguran da ga ne priželjkuju. Ceo svet, ceo život nije ništa drugo do ogromni sistem podsvesnog koji funkcioniše preko pojedinačnih svesti… Blago onome koji je sličniji životinjama, jer bez ikakvog truda jeste ono što mi samo marljivim radom možemo postati…”.

Obožava kad u kancelariji ostane posve sam, jer jedino tada najglasnije može da progovori sa samim sobom, bez ometanja spolja i može da sanjari. Mudrost počinje upravo onda kada se oseti potištenost, teskoba i patnja. I ništa što je ljudsko nije beskrajno, pa čak ni bol. Iako su ga smatrali mnogi bezosećajnim čovekom (Pesoa kaže da on vlada svojim osećanjima, ali ne i svojim osećajima), on sa za sebe smatra da je osećajnji od svih ostalih koje je susretao. Osećajnost je spozano tako što je najbolje upoznao najpre sebe samoga. Po njemu život boli, ali život nije bolan, a da život ne bi boleo tako mnogo potrebno je manuti se pretvaranja i glume pred životom. Onaj ko nauči da se ponaša prirodno, kadtad upoznaće ništavnost svoga bola, jer sve je ništa, pa otuda i bol jeste ništa.

Kad je započeo pisanje bilo je to pod teretom dosade, ali i pod nekim drugim vrstama tereta. Glavu bi upirao prema plavim nebesima, a u belom oblačku nazreo bi “zaborav čitavog univerzuma”. Počeo je da živi ne samo kao stranac među svima njima, već i kao špijun, pretvarajući se da je sa svima njima neki rod, da je svima njima brat, svima njima član obitelji. Među njih sve stigao je iz najčudesnije zemlje koja beše bolja od života. Navukao je masku i bio, postao sličan svima njima. I kaže: ”Svi mi živimo daleki i bezimeni; patimo prerušeni i nepoznati”.

Tek kada oseti da je uspeo biti neko drugi, on je presrećan i veli: ”Sve što postoji možda postoji upravo zato što postoji nešto drugo. Ništa ne postoji samo po sebi, sve postoji u odnosu na nešto drugo: možda je to, u stvari, tačno…”.

Dosada nije prosta bolest i ona ima u sebi neku notu suptilnoga, i ona kao specifična tegoba napda samo one koji su joj nakloni, podobni, čak i radoholičare, o čemu kaže: ”Dosada još teže pada onome ko nema dokolicu kao izgovor. Dosada napornog rada najgora je od svih…”.

Vrlo često njegovo postojanje njega je bolelo, zabolelo, a zbog čega je osećao ono mnoštvo mučnina. I počesto njegova duša bila bi umorna od njegovog tela. I bolelo ga je sve, i dan , i sećanje, i ruke, i oči, a bolovi su bili slični reumatskim bolovima. I tada bi obično kazao: ”Ništa mi ništa ne znači. Tužan sam, ali ne tišti me neka određena tuga, pa čak ni neka neodređena.Tužan sam tamo napolju, na ulici punoj gajbica…Voleo bih da živim drugačije, u dalekim zemljama… Voleo bih da budem krunisan za cara u nekim drugim vremenima… Uvek je bolno kad nas nešto boli, i sanjivo kad nas obuzme san. Uvek je ono što jeste, a nikada ono što bi trebalo biti…”.

Pa, ipak u svemu tome mnogo je stvari koje još mogu da nas uteše: nebo, oblaci, vetar, itd. U svojoj duši začuo je muziku fada, a nakon toga napaćena duša bi kadtad osetila rasterećenost olakšanja. I mnogo toga bilo je neobjašnjivo. Ima utisak da njegovo pisanje traje predugo, već nekoliko vekova. A promenio je nekoliko različitih maski. Nakon umora stigao je spokoj i za njega. I kaže: ”Osećam se slobodno, kao da sam prestao da postojim, zadržavši svest o tome”.

Godina je 1934, a on zna kako život ipak brzo prolazi i kaže: ”Patim od nedostatka patnje, od neznanja kako se pati. Da li živim ilise pretvaram da živim?... Ako bi smo čitav ovaj svet posmatrali kao iluziju ili privid, onda bismo sve što nam se dogodi mogli da posmatramo kao da je san, nešto što se samo pretvara da postoji dok smo spavali. Onda se u nama rađa blagi duboki osećaj ravnodušnosti prema svim preprekama i nedaćama u životu…”.

O dokolici piše ovako, te kaže da je to najveća uteha za sve: ”Nedelanje nam daje sve. Mašta je sve, samo ako ne traži delanje. Niko ne može da bude kralj sveta, osim u snovima… Razmišljati a ne biti, to je presto. Živeti a ne hteti, to je kruna”.

Dok piše svoju prozu, on u svojim reečnicama oseća ritam najveličanstvenije poezije i kaže: ”Bio sam genije, više nego u snovima, a manje nego u životu. U tome je moja tragedija. Bio sam trkač koji je pao ispred samog cilja, iako je sve do tada bio prvi”.

Sve stvari su jednostavane, a tek kad ih lično doživimo stvari nam postaju jako složene. I život je osećao kao jednu metafizičku beskorisnost, te smatra da nije uspeo da obavi ništa ozbiljno, uprkos mnogim svojim željama. Sudbina je bila nestašna i surovo se poigrala sa njim. U duši je osetio božansko kajanje, i počeo da mrzi sve pesnike i sve idealiste, dakle sve one koji su ipak uspeli da postignu sve ono što jesu želeli.

Od života je zatražio samo jedno - da mu nikad život ne zakloni sunce. Dok šeta osmisli najsavršenije rečenice, a posle kući ne ume da ih takve zapiše, da ironija bude veća, on ih se kući uopšte ne seća. Život je ispred njega uvek postavljao zamagljeno staklo. I kaže: ”Nikada nisam  znao da li je moja osećajnost bila prevelika za moju inteligenciju, ili moja inteligencija za moju osećajnost. Uvek sam kasnio…”.

Mučno mu je od socijalista, od altrusita i od humanista, jer su to “idealisti bez ideala” i “mislioci bez misli”, sve sami površni zaljubljenici života. I dok piše knjigu Bernardo Soareš

 kaže da više nije sanjar, da uopšte nije sanjar, jer da bi neko bio veliki sanjar mora da ima novca, a on nikad ga nema za neke veće snove, i kaže: ”Sloboda je mogućnost izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi i ne moraš da im se vratiš iz potrebe za novcem ili zabavom, ljubavlju ili slavom, niti iz radoznalosti, jer u tišini i samoći ne mogu da opstanu. Ako nisi u stanju da živiš sam, rodio si se kao rob…”.

Na kraju druge faze “Knjige nespokoja”, kazaće: ”Umoran, zatvaram kapke svojih prozora, isključujem svet i na trenutak sam slobodan. Sutra ću ponovo biti rob… sada kada mi niko nije potreban, plašeći se samo da  će nečiji glas ili prisustvo doći da me uznemire, imam svoju malenu slobodu, svoj trenutak slave. Na fotelji na kojoj sam zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me ništa osim toga što me je nešto bolelo”.

U “Aneksima” kojih ima 10, saznajmo da postoje dokumenti i beleške koji se nalaze u Narodnoj biblioteci Potrugala. U prvom aneksu kazano je: nezdravo je sarađivati sa drugima, a duši to nije potrebno, jer ko živi sa drugima taj umire. A stvarna je samo naša svesnost. Reči koje izgovorimo izdaju nas. Najbolja jeste pisana reč. Pisac koji objavi dela ne treba da stekne slavu koja mu pripada. Najplemenitiji je onaj pisac koji ništa ne objavi. Čak i onaj koji ništa ne objavi dužan je da piše, i da putem pisanja od svojih snova načini samo predmete.

U drugom aneksu kaže: Sve misli postaju sanjarije.Voli razmišljanje, jer jednom više neće moći da razmišlja, kad ga ne bude.

U trećem aneksu kaže: svi se pretvaramo u neka dobro odevena bića, te odevamo pored tela i dušu. Duša nosi svoje duhovno ruho. A ljudi su obučene životinje.

U četvrtom aneksu veli: u svakoj duši koja je uobličena postoji Bog u koga veruje, ali istao tako ta vera i ne postoji.

U aneksu broj 5 kaže: ”Život je oklevanje između uzvičnika i upitnika. Svaka se sumnja razrešava tačkom… Bogovi su otelotvorenje onoga što nikada ne možemo biti”.

Aneks 6 može da bude i Pesoin “Predgovor” u kome je kazao: ”Objediniti kasnije, u jednoj zasebnoj knjizi, razne pesme koje sam, greškom, nameravao da uključim u “Knjigu nespokoja”; ta bi knjiga trebalo da nosi naslov koji bi manje-više trebalo da govori kako se u njoj nalaze otpaci, ili predasi, ili bilo koja druga reč koja bi je na sličan način izdvajala…To je nešto nalik na nezavršene stihove pesnika koji je umro mlad, ili pisma velikog pisca…”.

Ankes 7, koji je svrstan u drugu belešku, kaže da prilikom organizovanja teksta odabir mora biti strog, terba poraditi na prilagodljivosti i uskladiti sve sa psihologijom Bernarda Soareša, stil podvrgnuti reviziji, a zadržati sanjivost kao bitnu odliku njegove karakterne psihologije.

Aneks 8 ili “Predgovor za Fikcije međuvremena”, gde kaže Fernando Pesoa: ”Neke ličnosti uvodim u pričama, ili u podnaslovima knjiga, i svojim imenom potpisujem ono što one govore; druge apsolutno projektujem i ne potpisujem se, osim da kažem kako sam ih stvorio… stil onih koje potpisujem ni po čemu se ne razlikuje od mog ličnog stila, izuzev u neizbežnim sitnicama… Pomćnik knjigovođe Bernardo Soareš i Baron de Tejve… pišu stilom koji je, bio on dobar ili loš, moj… ima upadljivih sličnosti između Bernarda Soaeša i Alvara de Kampuša…”.

Aneks 9 ili “Fikcije međuvremena”, gde kaže Pesoa: ”… divim se onome što se dešava u meni isto onako kao što bih se divio nečemu što se dešava nekom drugom - dvojici potpunih stranaca. Samo veličanstvena intucija može biti kompas u pustinjama duše; samo um koji se služi inteligencijom, ali se ne poistovećuje sa njom, mada se međusobno prožimaju, može zaista u svojoj stvarnosti međusobno da razlikuje te likove iz snova”.

Poslednji aneks broj 10, u kome kaže: ”U ovakvom cepanju ličnosti, ili pre izmišljanju različitih ličnosti, postoje dva stepena ili dva tipa… ličnosti se razlikuju po sopstvenim idejama i osećanjima koji se razlikuju od mojih…”Knjiga nespokoja” i lik Bernarda Soareša predstavlja viši stepen… Bernardo Soareš, iako je drugačiji od mene kad su u pitanju ideje, osećanja, shvatanja i pogledi na svet, ni po čemu (se) ne razlikuje od mene kad je u pitanju stil pisanja… Zato u “Fikcijama međuvremena” preovlađuju stihovi. U prozi je teže postati neko drugi”.

 

The end