KLOBUK PRISEĆANJA...

 

 

U kapljicama čijeg odraza istrajnosti

Tragom čijeg podviga opet i opet

U letnje povečerje čije

Dok hranismo oberučke

I krave i mačke i njihovu telad

Skuvana dušo stojiš još nageta

Još uvek zbog nečega sapeta

Nad čudno smirenom

Vodenom površinom oblaka

Negde na skveru San Agonija

I tamo nikad da ugledaš lice

Neprijatelja ili neznanca

Sebi samoj najvećeg stranca

Po redu vožnje iz 2009

Od jutarnjih 6 sati i 30 minuta

Pa sve do 22 večernja sata

Kružio je plavi autobus broj šest

Nakon polunoćnice ostrvske

Krave i mačke žvaću žele bombone

Klepalo budi, poziva, doziva, buni, zbuni

Kiša omilije svoje prelistava

Najtiše u sebi čita

Smisao svaki probuši

I provuče kroz iglene uši

A ti dušo izvan svih kapela

Sačuvaj tu kaplju netaknute radosti tišine

Vreme je da šmirglamo rubove iverice

U nepomućenom blistavilu jasnoće

Ispituješ srce trošne daske

Začuđeno nikad više

Neka ti u zaton večernji

Kroz prste duše skuvane i sapete

Poteknu potoci velike radosti tišine

A, vi koji ne volite život

I vi koje još nešto životu vuče

Šta se sačuvalo još duboko, najdublje

U klobuku januarskog prisećanja

Na tri psića Medu, Srećka i Čedu

A voda neka otekne

Kao vreme beskonačno

U najveće moguće ništa

Čuvaj se života u znaku brodoloma…