KOSTA KARIOTAKI (1896-1928) PESNIK ŽESTINE KOME POEZIJA BEŠE JEDINO PRIBEŽIŠTE...

 

 

Rodio se na Peloponezu, u Tripoliju. Sa 32 godine počinio je samoubistvo, 21 jula 1928, upucao se ispod eukaliptusa u provincijskom gradiću po imenu Prevezi, a zašto nagađaju naširoko. Jedni kažu, jer nije mogao da podnese česte selidbe svoje porodice i pomeranje svoga oca inženjera iz mesta u mesto. Drugi kažu zbog sifilisa, a treći zbog nesreće u ljubavi. Godine 1917 završava pravo u Atini, i počinje da radi pri mnogim ministarstvima, voljan da živi u prestonici atinskoj, ali usud nije hteo sa njim tako. Počeli su da ga premeštaju i šetaju nepretsano iz mesta u mesto. Odmore  svoje provodi na putovanjima po inostranstvu i posećuje Italiju, Nemačku, Rumuniju i Pariz. Bio je bolešljiv, bojažljiv, sklon beznađu kažu. I bio je povučen i potišten, još od detinjstva. Imao je neuspele sentimentalne veze još u detinjstvu, kao i docnije sa pesnikinjom Marijom Pliduri. I bio je melanholičan i pesimističan, a po njemu čitav pokret beznadežnih nazvao se kariotakizam. Bio je opterećen kancelarijskom i birokratskom rutinom, te neki navode i to kao povod za samoubistvo. Mučili su ga takođe i finansijski problemi, a roditelji su se ponudli da mu osiguraju ostanak u Parizu, ali nije tako hteo, ne želeći da bude nečiji teret, te neki i u ovome vide dobar povod za samoubistvu. Kakao god njegova istina danas bila, povoda beše jako mnogo. No, patio je od neizlečive bolesti sifilisa, a neki kažu da se pesnik ubija, jer nije želeo da završi na nekoj od psihijatrijskih klinika.

Godine 1919 izlazi mu prva knjiga poezije pod nazivom „Bol ljudi i stvari“, a zatim izlaze i ostale zbirke poezije „Nepente“ 1921,“Elegije i satire“ 1927. Posthumno izlaze mu 1938 godine sabrana dela. Njegovu tragičnu i preranu smrt mnogi pesnici opisuju u svojim stihovima. Bio je pesnik koji je osetio svu dosadu teškog i nepodnošljivog življenja, osetio i pesimizam, očaj, beznađe, izgubljenost, ironiju, sarkazam, gorčinu, ali i gnev. Prvi prihvata u pesništvu uticaje francuskog simbolizam. Bio je humanista  i društvenon angažovan pesnik.

Pesma nazvana „Strofe“, kaže ovako u celosti: “Kockajući se dvadest godina knjigama a ne kartama, kockajući se dvadest godina, proćerdah život. Sada siromah ležim, neku laganu mudrost da čujem ovde gde starac platan mi šušti o njoj“.

U pesmi pod nazivom „Tek“, kazao je: „Ah, sve je trebalo da bude kao što se zbilo. Trebalo je nade  i ruže da svenu. Trebalo je kao barke da mi godine odu, da mi odu, da mi umru... Čak je i bol kojim sam nekad mirisao trebalo da me optereti jalov. Sve je trebalo da se desi. Tek noć nije trebalo da bude tako slatka, i nije trebalo da zvezde tako trepere kao oči koje kao da mi se smeju“.

U pesmi pod nazivom „Idealne samoubice“, reći će: “Život mi je kažu bio tragedija... Sve je svršeno... Tu je i beleška, sažeta, jednostavna, duboka, kao što priliči, s ravnodušnim rečima oproštenja onome ko je jednom bude čitao plačući“.

Pesma pod nazivom „Iz elegija“ i stihovi ovi: “... a u srcu iznenadna dobrota. Ogrtač preko ruke, mesec na mom okrenutom licu... Neka su mi slomljena krila... Mi smo neke raštimovane gitare. Kad kroz njih dune vetar, sa struna koje vise kao lanac sata izvuče stihove i neskladne zvuke. Mi smo neke neverovatne antene – pružaju se kao prsti u haos, na vrhovima im odjekne beskraj, ali će brzo, slomljene, pasti. Mi smo neka rasuta osećanja, bez ikakve nade na sjedinjenje... U živcima nam se mrsi cela priroda, bolno nam je telo, i sećanje. Sve nas stvari odbacuju, a poezija pribežište kome zavidimo“.

Pesma koja se zove „Optimizam“, i stihovi: “Recimo – nismo uopšte stigli u tamno bespuće i bezdan uma. Recimo – došle su, zapravo, šume sa carskom opremom jutarnjeg trijumfa, s pticama, s nebeskim svetlom... Recimo – obod šešira nam se iznenada proširio, ali nam se suzile, stesnile pantalone, a hiljade se konja pokrenu kad ih podbodemo mamuzom... Recimo – do granica tišine tolikim drumovima nismo uopšte stigli, ali zapevajmo – pesma nek liči na pobedničke trube, na prasak krika - da u utrobi zemlje razveseli demone ognja a gore, u visinama, ljude“.