.jpg)
Rodio se na
Peloponezu, u Tripoliju. Sa 32 godine počinio je samoubistvo, 21 jula 1928, upucao
se ispod eukaliptusa u provincijskom gradiću po imenu Prevezi, a zašto nagađaju
naširoko. Jedni kažu, jer nije mogao da podnese česte selidbe svoje porodice i
pomeranje svoga oca inženjera iz mesta u mesto. Drugi kažu zbog sifilisa, a treći
zbog nesreće u ljubavi. Godine 1917 završava pravo u Atini, i počinje da radi
pri mnogim ministarstvima, voljan da živi u prestonici atinskoj, ali usud nije
hteo sa njim tako. Počeli su da ga premeštaju i šetaju nepretsano iz mesta u mesto.
Odmore svoje provodi na putovanjima po
inostranstvu i posećuje Italiju, Nemačku, Rumuniju i Pariz. Bio je bolešljiv,
bojažljiv, sklon beznađu kažu. I bio je povučen i potišten, još od detinjstva. Imao
je neuspele sentimentalne veze još u detinjstvu, kao i docnije sa pesnikinjom
Marijom Pliduri. I bio je melanholičan i pesimističan, a po njemu čitav pokret
beznadežnih nazvao se kariotakizam. Bio je opterećen kancelarijskom i birokratskom
rutinom, te neki navode i to kao povod za samoubistvo. Mučili su ga takođe i finansijski
problemi, a roditelji su se ponudli da mu osiguraju ostanak u Parizu, ali nije
tako hteo, ne želeći da bude nečiji teret, te neki i u ovome vide dobar povod
za samoubistvu. Kakao god njegova istina danas bila, povoda beše jako mnogo. No,
patio je od neizlečive bolesti sifilisa, a neki kažu da se pesnik ubija, jer
nije želeo da završi na nekoj od psihijatrijskih klinika.
Godine 1919
izlazi mu prva knjiga poezije pod nazivom „Bol ljudi i stvari“, a zatim izlaze
i ostale zbirke poezije „Nepente“ 1921,“Elegije i satire“ 1927. Posthumno
izlaze mu 1938 godine sabrana dela. Njegovu tragičnu i preranu smrt mnogi pesnici
opisuju u svojim stihovima. Bio je pesnik koji je osetio svu dosadu teškog i
nepodnošljivog življenja, osetio i pesimizam, očaj, beznađe, izgubljenost, ironiju,
sarkazam, gorčinu, ali i gnev. Prvi prihvata u pesništvu uticaje francuskog simbolizam.
Bio je humanista i društvenon angažovan
pesnik.
Pesma nazvana
„Strofe“, kaže ovako u celosti: “Kockajući se dvadest godina knjigama a ne
kartama, kockajući se dvadest godina, proćerdah život. Sada siromah ležim, neku
laganu mudrost da čujem ovde gde starac platan mi šušti o njoj“.
U pesmi pod
nazivom „Tek“, kazao je: „Ah, sve je trebalo da bude kao što se zbilo. Trebalo
je nade i ruže da svenu. Trebalo je kao barke
da mi godine odu, da mi odu, da mi umru... Čak je i bol kojim sam nekad mirisao
trebalo da me optereti jalov. Sve je trebalo da se desi. Tek noć nije trebalo
da bude tako slatka, i nije trebalo da zvezde tako trepere kao oči koje kao da
mi se smeju“.
U pesmi pod
nazivom „Idealne samoubice“, reći će: “Život mi je kažu bio tragedija... Sve je
svršeno... Tu je i beleška, sažeta, jednostavna, duboka, kao što priliči, s
ravnodušnim rečima oproštenja onome ko je jednom bude čitao plačući“.
Pesma pod
nazivom „Iz elegija“ i stihovi ovi: “... a u srcu iznenadna dobrota. Ogrtač
preko ruke, mesec na mom okrenutom licu... Neka su mi slomljena krila... Mi smo
neke raštimovane gitare. Kad kroz njih dune vetar, sa struna koje vise kao lanac
sata izvuče stihove i neskladne zvuke. Mi smo neke neverovatne antene – pružaju
se kao prsti u haos, na vrhovima im odjekne beskraj, ali će brzo, slomljene,
pasti. Mi smo neka rasuta osećanja, bez ikakve nade na sjedinjenje... U živcima
nam se mrsi cela priroda, bolno nam je telo, i sećanje. Sve nas stvari
odbacuju, a poezija pribežište kome zavidimo“.
Pesma koja
se zove „Optimizam“, i stihovi: “Recimo – nismo uopšte stigli u tamno bespuće i
bezdan uma. Recimo – došle su, zapravo, šume sa carskom opremom jutarnjeg
trijumfa, s pticama, s nebeskim svetlom... Recimo – obod šešira nam se iznenada
proširio, ali nam se suzile, stesnile pantalone, a hiljade se konja pokrenu kad
ih podbodemo mamuzom... Recimo – do granica tišine tolikim drumovima nismo
uopšte stigli, ali zapevajmo – pesma nek liči na pobedničke trube, na prasak
krika - da u utrobi zemlje razveseli demone ognja a gore, u visinama, ljude“.
Нема коментара:
Постави коментар