.jpg)
Lisabonska kiša opet pada, a Rikardo Reiš čita i
prelistava novine. Za novog kralja Engleske, kažu, biće izbaran Edvard VIII.
Marsenda i Rikardo Reiš pričaju o već viđenoj
pozorišnoj predstavi, a tada joj on reče: ”… Po mome mišljenju, prikazivanje
nikada ne sme da bude prirodno, ono što se odvija na pozornici to je pozorište,
nije život, nije život, život se ne može prikazati, čak i ono što naizgled pruža
najvredniji odraz, ogledalo, izokreće levo u desno i desno u levo…”.
Marsenda kojoj je tek 23 godine, dalje mu priča o
svoj usahloj ruci, koja je takva, a beživotna već 4 godine, od kako joj je
majka umrla, iznoseći svu istoriju svoje bolesti i sve ono što su joj lekari govorili.
Za sada leče je masažama, ali to ne donosi napretka. I onda mu ona otkriva da u
Lisabon zapravo dolaze ne zbog njenog lečenja, već zato što njen otac tu ima
ljubavnicu.
Rikardo Reiš je već mesec dana u Lisabonu, u jednom
te istom hotelu. Uskoro namerava da potraži sebi stan, samo ukoliko pre svega
toga ne odluči da se ipak vrati nazad u Brazil.
Uveče na vrata Rikarda Reiša pokucao je Marsendin otac Sampajo koji pozva Reiša da
zajedno večeraju u troje. Pristao je. Za večerom priča se o politici najviše, a
Rikardo Reiš je kazao “da ne veruje u demokratiju i da se užasava socijalizma”.
A Sampajo je pak hvalio “velikog državnika”.
I onda: ”Rikardo Reiš se već pokajao što se izjasnio
kao antisocijalista, antidemokrata, i povrh svega još i antiboljševik”. Oprostiše
se učtivo od Rikarda Reiša i rekoše mu da sutra napuštaju Lisabon.
Nakon rastanka sa njima Rikardo Reiš je izašao u
šetnju. Posmatrao je bioskopske plakate. Opet je počela lisabonska kiša. Taksijem
vraća se nazad u hotel Rikardo Reiš.
I onda nam kaže Žoze Saramago, u novom poglavlju svoje
knjige “Godina smrti Rikarda Reiša”, sledeće: ”Čovek mora da čita od svega po
malo, ili koliko može, više od toga ne treba zahtevati, s obzirom na kratkoću
života i opširnost sveta”.
Za večerom Sampajo mu preporuči da obavezno pročita knjigu
pod nazivom “Zavera” od Tome Vijere, te je već sutradan pošao u knjižaru da
kupi tu preporučenu knjigu. I vraća se nazad u svoju sobu. Kiša lisabonska opet
pada. I počeo je da čita knjigu. Uspeva da je pročita u jednom dahu. Da može,
uzviknuo bi sada Rikardo Reiš da je ova knjiga zapravo prava “budalaština”.
Jedva čeka da se sretene sa Pesoom kako bi mogao da
porazgovara na sve ove probleme koji ga odjednom tište i bole, a vezano za
dešavanja u svetu, u susedstvu, a najviše o kolonijalizmu, o imperijalizmu, o nacizmu,
itd.
Onda je počeo da zamišlja šta bi sve bio Pesoin odgovor
i kaže ono što misli da bi mu kazao Pesoa: ”…Vama je dobro poznato da ja nemam
načela, danas branim jednu stvar, sutra drugu, ne verujem u ono što danas
zastupam, niti ću sutra biti uveren u ono što budem zastupao… za mene više ne
postoji ni danas ni sutra, kako možete očekivati da i dalje verujem, ili da se nadam
da drugi još mogu verovati, a ako i veruju, pitam se da li zaista znaju u šta
veruju… Tek kad smo mrtvi, možemo da posmatramo, pa čak ni to nije pouzdano… Nema
spokoja na svetu, ni za žive ni za mrtve… Dragi moj Rikardo Reišu, ja više
uopšte ne čitam”.
Šef Salvador šalje sobaricu Lidiju da uvaženom gostu
Rikardu Reišu odnese doručak u sobu, jer gost nije silazio u restoran. A novine
koje čita Reiš opet donose potresne vesti prepune sukoba i krvi. Zatim je
izašao na ulicu i bio posmatrač jedne pogrebne povorke. A novine su pisale o
izborima u Španiji i ono večito pitanje ko će dobiti izbore.
Sutradan novine su objavile da je pobedu na izborima
u susednoj Španiji odnela levica, a onda je
osvanula i vest da se priprema vojni puč od strane generala Godeda i
Franka. A pričajući opet sa Pesoom o situaciji u Španiji sve je izvesno da će
dešavanje kod suseda opteretiti i portugalske komšije. I te večeri se još
jednom oprostiše, a onda se opet sretoše u jednoj od unapred dogovorenih
kafana, tamo gde ih niko živ neće prepoznati.
Rikardo Reiš vraća se po istoj rutini u svoju sobu,
a sa sobom ovoga puta donosi mnogo nemira, nespokoja. I bio je čak i mnogo napet,
uznemiren. Saznao je da u hotel stižu mnoge španske izbeglice. A novine
veličaju Musolinija, isto kao i usta jednog kardinala. I opet lije lisabonska
kiša. Novine takođe pišu da u Portugaliji teče med i mleko.
Više mu nije interesantan ni ulični karneval i vraća
se opet nazad u svoju hotelsku sobu. Umoran je. A vraćajući se, na ulici sreće
Fernanda Pesou. Ali, to nije bio Peso,
samo mu se učinilo da je tako u toj fešti prerušavanja i karnevala, nošenja
maski.
Te noći Rikarda Reiša tresla je groznica i loše je
spavao. Bio je istrošen, iznuren. A žudi da se što pre sretne sa Pesoom. Otvara
knjigu “The god od the labyrinth” i pokušava da čita. Imao je visoku temperaturu.
A hteo je da ustane. Lidija mu donosi doručak u sobu. Onda je rešila da se postara
o njemu dok je tako nemoćan. Otrčala je da mu nakupuje lekove. Svo osoblje hotela
raspituje se za njegovo stanje i zdravlje.
Ležeći tako Rikardo Reiš jedno shvata: ”… život i
nije ništa drugo nego ležanje u postelji
i oporavljanje od jedne stare bolesti, neizlečive i zapuštene, sa intervalima
koje nazivamo zdravljem…”.
Ali, poslovođa hotela Salvador u sredu Rikardu Reišu
uručuje poziv po kome treba da se javi u
Policiju za nadzor i zaštitu države. U tom času može samo da se kaže ustima Salvadora:
”… Takav ti je život, gospodine moj, niko ne zna šta nosi sutra”.
Rikardo Reiš je zabrinut, i pita se zbog čega takav
poziv, u čemu je njegova krivica. A pozivaju ga da dođe lično, da da izjavu. I već
dva meseca boravi u tom hotelu, a odjednom osoblje postaje sumnjičavo i odjednom
žele da svi poveruju da je Reiš ipak nešto gadno zabrljao.
Zatim je saznao od Lidije, da ona ima brata u
mornarici i da se zove Danijel. I još je saznao da mesto na koje treba da se odazove
važi za mesto koje bije loš glas, da se tamo ljudi muče, kažnjavaju, saslušavaju,
itd.
Počela su i kolena da mu već klecaju na samu pomisao
gde treba da ide. U holu hotela čitao je opet novine iz kojih saznaje o pobuni japanskih oficira – onih koji su za
rat sa Rusima.Tu je i Sampajo koji i dalje tvrdi da je Portugalija prava oaza
mira. Poveli su zatim razgovor o knjizi “Zavera”. A, Rikardo Reiš je hvalio knjigu. Kako je dobio policijski
poziv svi ga odjednom izbegavaju, čak i Sampajo koji isto to preporučuje i svojoj
ćerki.
Rikardo Reiš je zatražio da mu večeru donesu u njegovu
sobu. Pokušao je da zapiše par stihova. Nešto od svega toga napisao je ovako: ”…
Ispunjavamo ono što jesmo, više od toga nije nam dato…”.
Te večeri ispod vrata ubacila mu je u koverti, poruku
Marsenda i tražila da se sutradan sretnu nasamo i porazgovaraju na Visu Svete
Katarine. I dok je čekao da se devojka sutradan pojavi susreo ga je opet dobri
stari Pesoa. I opet mu se naruga Pesoa, jer je onu prvu ženu, već zamenio ovom drugom.
I nazvao ga je Don Žuanom. I tada mu Pesoa reče: ”… Don Žuan je barem bio iskren,
prevrtljiv ali iskren, a vi ste kao pustinja, nemate čak ni senku…”.
Čim opazi da devojka dolazi, Pesoa se diskretno
povukao i nestao, ali opet obeća da će se ubrzo sresti ponovo. Na odlasku Pesoa
mu kaza: ”… više sam vas cenio dok ste posmatrali život na odstojanju…”.
Devojci je pokušao da priča o stihovima svog prijatelja
pokojnog pesnika Fernanda Pesoe, ali ona za njega nije čula. Kazao joj je ove Pesoine
stihove: ”… Između onoga što živim i života, između onoga što jesam i što
bivam, spavam na nizbrdici, ali se ne spuštam njome…”.
Devojka mu reče da će poći na hodočašće u Fatimu
verujući da je možda tamo čudo njene vere izleči. Zatim je opravdavala svoga
oca koji se odjednom držao jako sumnjičavo prema Reišu. A na rastanku rešiše da
jedno drugom pišu pisma, ali tako da to njen otac ne sazna. Pisaće joj na post
restant.
Posmatrala su ih dva starca iz kraja, a za jednog od
njih u pitanju je pak švaleracija, za drugog Rikardo Reiš bi mogao da joj bude otac.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар