ODISEJ ELITI (1911-96) POEZIJA NATOPLJENA SUNCEM - POEZIJA RADOSTI I SVETLOSTI…

 

 

Rodio se na Kritu kao Odisej Alepudeli u Iraklionu gradu. Godine 1914 porodica se preseljava u Atinu. Živeo je srećno u imućnoj porodici. Studirao je pravo, ali napušta fakultet pred diplomiranje, a isto će uraditi i na Sorboni kad bude studirao književnost. Godine 1940 odlazi u rat na grčko-albanski front. Posle rata počinje da piše kritike, a postaje rukovodilac radio-pograma. Zatim predstavlja Grčku na mnogim književnim skupovima širom vaseljene. Postaje član uprave odbora atinskog pozorišta i baleta. Godine 1961 odlazi u Ameriku, a iduće 1962 u Sovjetski Savez. Od 1969, pa sve do 71-e, boravi u Francuskoj.

Na Elitija veliki uticaj izvršili su francuski nadrealisti i pesnik Pol Elijar. Prve pesme objavio je u jednom časopisu 1936 pod nazivom “Orijentacije”,  a zatim će uslediti i druge knjige poezije: “Klepsidre nepoznatog”, ”Sporade”, ”Sunce Prvo”, ”Junačna i tužna pesma za izgubljenog mlađeg poručnika u Albaniji”, ”Hvaljeno jest” za koju dobija državnu nagradu, “Šesti jedno kajanje za nebo”, ”Drvo svetlosti i četrnaesta lepota”, ”Smrt i vaskrsnuće Konstantina Paleologa”, ”Monogram”, ”Vrhovno sunce”, ”Ro Erosa”, ”Pastorčad”, itd. Napisao je mnoge studije, čak i zbirku eseja pod nazivom “Otvorena knjiga”. Mnogo prevodi, a prevodi pesnike Pola Elijara, Remboa, Lorku, Majakovskog, i druge. Dobitnik je ordena Feniks. Godine 1975 dobija počasni doktorat na solunskom filozofskom fakultetu. Neke njehgve pesme otpevao je čuveni Teodorakis.

U pesmi “Marina hridi”, kazao je pitajući: ”- Ali kud si tumarala cele noći tvrdom sanjarijom kamena i mora… Imaš ukus nepogode na usnama i haljinu crvenu kao krv duboko u zlatu leta i miris zumbula – Ali kud si tumarala… Čuj, reč je mudrost poslednjih i vreme strasni vajar ljudi i sunce iznad njega zver nade a ti bliže njemu prihvataš neku ljubav sa gorkim ukusom nepogode na usnama”.

U najlepšoj svojoj pesmi pod nazivom “Ludo narovo drvo”, kazao je: ”S prkosnošću i šumorenjem vetra, recite mi da li je to ludo narovo drvo koje treperi lišćem rođenim u zoru uzdižući visoko sve boje u drhtaju trijumfa?... Koje im ptičjim cvrkutom preplavi imena, recite mi da li je to ludo narovo drvo koje se bori sa oblačnošću sveta?... Koje usred sveta uništava svetlošću demonske bure koje rasteže sasvim  šafransku ogrlicu dana raskošno izvezenu rasutim pesmama, recite mi da li je to ludo narovo drvo koje žurno dreši svilenu odeću dana?... Istresajući iz pretnje njenu zlu crnu tamu sipjaući u zagrljaj sunca zaluđene ptice, recite mi, to što otvara krila prema grudima stvari, prema grudima naših najdubljih snova, da li je to ludo narovo drvo?”.

U pesmi “Ovaj danguba vetar”, peva: ”Jedan-dva: niko nam neće reći našu sudbu jedan-dva: sudbinu sunca reći ćemo sami”.

Pesma “Ispijajući sunce korintsko”, kaže: ”Pijem vodu, odlamam plod, zabadam ruku svoju u krošnju vetra: limunova stabla zalivaju obrtaj leta, zelene ptice mi cepaju snove, uzmičem jednim okom, okom širokim gde se ponovo rađa kozmos lep od početka do razmera srca”.

Pesma “Godišnjica”, i stihovi: ”Doveo sam svoj život dovde, do ove tačke gde se stalno kraj mora rve mladost na stenju gore, prsa u prsa s vatrom kuda dolazi čovek, koji je jedino čovek, što računa rosom svoje zelene čase, vizije svoga sluha vodama, krilima svoja kajanja… Doveo sam svoj žvot dovde, gorki hleb na pesku koji će izbrisati, - onaj ko je video dva oka kako dodiruju njegovu tišinu, i pomešao se sa njihovim suncem koje zatvara hiljadu svetova, neka podseti svoju krv na druga sunca, bliže svetlosti postoji osmeh koji plaća za vatru – ali ovde na ovom nepoznatom predelu koji tone, na otvorenom nemilosrdnom moru, uspeh vene, kovitlac krila i trenutaka vezanih za tle, tvrdo tlo pod nestrpljivim tabanima, tle načinjeno za vrtoglavicu, ugašen vulkan”.

Pesma “Lakonski”, i stihovi: ”Život plaća obol maslinova lista i u noći bezumnih sa malim zrikavcem uspostavlja opet zakon Nenadanog”.

Pesma “Autopsija”, gde peva: ”U mozgu ništa, osim mrtvog odjeka neba”.