Rodio se na Kritu kao Odisej Alepudeli u Iraklionu gradu.
Godine 1914 porodica se preseljava u Atinu. Živeo je srećno u imućnoj porodici.
Studirao je pravo, ali napušta fakultet pred diplomiranje, a isto će uraditi i na
Sorboni kad bude studirao književnost. Godine 1940 odlazi u rat na grčko-albanski
front. Posle rata počinje da piše kritike, a postaje rukovodilac radio-pograma.
Zatim predstavlja Grčku na mnogim književnim skupovima širom vaseljene. Postaje
član uprave odbora atinskog pozorišta i baleta. Godine 1961 odlazi u Ameriku, a
iduće 1962 u Sovjetski Savez. Od 1969, pa sve do 71-e, boravi u Francuskoj.
Na Elitija veliki uticaj izvršili su francuski nadrealisti
i pesnik Pol Elijar. Prve pesme objavio je u jednom časopisu 1936 pod nazivom “Orijentacije”, a zatim će uslediti i druge knjige poezije: “Klepsidre
nepoznatog”, ”Sporade”, ”Sunce Prvo”, ”Junačna i tužna pesma za izgubljenog
mlađeg poručnika u Albaniji”, ”Hvaljeno jest” za koju dobija državnu nagradu, “Šesti
jedno kajanje za nebo”, ”Drvo svetlosti i četrnaesta lepota”, ”Smrt i vaskrsnuće
Konstantina Paleologa”, ”Monogram”, ”Vrhovno sunce”, ”Ro Erosa”, ”Pastorčad”,
itd. Napisao je mnoge studije, čak i zbirku eseja pod nazivom “Otvorena knjiga”.
Mnogo prevodi, a prevodi pesnike Pola Elijara, Remboa, Lorku, Majakovskog, i druge.
Dobitnik je ordena Feniks. Godine 1975 dobija počasni doktorat na solunskom filozofskom
fakultetu. Neke njehgve pesme otpevao je čuveni Teodorakis.
U pesmi “Marina hridi”, kazao je pitajući: ”- Ali
kud si tumarala cele noći tvrdom sanjarijom kamena i mora… Imaš ukus nepogode
na usnama i haljinu crvenu kao krv duboko u zlatu leta i miris zumbula – Ali kud
si tumarala… Čuj, reč je mudrost poslednjih i vreme strasni vajar ljudi i sunce
iznad njega zver nade a ti bliže njemu prihvataš neku ljubav sa gorkim ukusom
nepogode na usnama”.
U najlepšoj svojoj pesmi pod nazivom “Ludo narovo
drvo”, kazao je: ”S prkosnošću i šumorenjem vetra, recite mi da li je to ludo
narovo drvo koje treperi lišćem rođenim u zoru uzdižući visoko sve boje u
drhtaju trijumfa?... Koje im ptičjim cvrkutom preplavi imena, recite mi da li
je to ludo narovo drvo koje se bori sa oblačnošću sveta?... Koje usred sveta
uništava svetlošću demonske bure koje rasteže sasvim šafransku ogrlicu dana raskošno izvezenu
rasutim pesmama, recite mi da li je to ludo narovo drvo koje žurno dreši svilenu
odeću dana?... Istresajući iz pretnje njenu zlu crnu tamu sipjaući u zagrljaj
sunca zaluđene ptice, recite mi, to što otvara krila prema grudima stvari, prema
grudima naših najdubljih snova, da li je to ludo narovo drvo?”.
U pesmi “Ovaj danguba vetar”, peva: ”Jedan-dva: niko
nam neće reći našu sudbu jedan-dva: sudbinu sunca reći ćemo sami”.
Pesma “Ispijajući sunce korintsko”, kaže: ”Pijem
vodu, odlamam plod, zabadam ruku svoju u krošnju vetra: limunova stabla
zalivaju obrtaj leta, zelene ptice mi cepaju snove, uzmičem jednim okom, okom
širokim gde se ponovo rađa kozmos lep od početka do razmera srca”.
Pesma “Godišnjica”, i stihovi: ”Doveo sam svoj život
dovde, do ove tačke gde se stalno kraj mora rve mladost na stenju gore, prsa u
prsa s vatrom kuda dolazi čovek, koji je jedino čovek, što računa rosom svoje
zelene čase, vizije svoga sluha vodama, krilima svoja kajanja… Doveo sam svoj
žvot dovde, gorki hleb na pesku koji će izbrisati, - onaj ko je video dva oka
kako dodiruju njegovu tišinu, i pomešao se sa njihovim suncem koje zatvara hiljadu
svetova, neka podseti svoju krv na druga sunca, bliže svetlosti postoji osmeh
koji plaća za vatru – ali ovde na ovom nepoznatom predelu koji tone, na
otvorenom nemilosrdnom moru, uspeh vene, kovitlac krila i trenutaka vezanih za
tle, tvrdo tlo pod nestrpljivim tabanima, tle načinjeno za vrtoglavicu, ugašen
vulkan”.
Pesma “Lakonski”, i stihovi: ”Život plaća obol
maslinova lista i u noći bezumnih sa malim zrikavcem uspostavlja opet zakon
Nenadanog”.
Pesma “Autopsija”, gde peva: ”U mozgu ništa, osim
mrtvog odjeka neba”.
Нема коментара:
Постави коментар