MANOLI ANAGNOSTAKI (rođen 1925) PESNIK KOJI SEBE I NIJE SMATRAO PESNIKOM…

 

 

Na kraju čitanja “Antologije savremene grčke poezije”, ostao je poslednji pesnik iz plejade pesnika, među kojima sam ipak pronašla i treću pesnikinju, na strani 150, po pseudo imenu Melisanti, a čije pravo ime dakle glasi Ivi Kuna-Skandalaki, a koja je kazala u jednom svom stihu, upravo ovako: ”U katastrofalnoj propasti živih bića preživela sam lanac uništenja i masovnih nesreća: kugu, glad, zemljotres i poplavu”. Tako, je isto i čitalac, preživeo kupanje u samim najvećim azurnim dubinama poezije sakupljene sa svih grčkih strana i mora, od Jonskog i Egejskog, do Sredozemnog, pa sve tako još dalje i šire.

Pesnik Manoli Anagnostaki rodio se u Solunu, a bio je lekar rendgenolog. Nakon Drugog svetskog rata osudili su ga na smrt, a onda su ga pomilovali. Mnoge svoje godine provodi na robiji. Pripadao je Solunskom kružoku angažovanih poeta. Pisao je eseje, prevodio Lorkinu poeziju,  potom bio urednik časopisa “Kritika” od1959-61, kao i saradnik u brojnim listovima. Prve pesme objavio je 1948 pod nazivom “Epohe”, zatim slede i druge mnoge knjige pesama “Epohe II”, ”Epohe III”, ”Nastavak”, ”Nastavak II”, ”Nastavak III”, ”Meta”, ”Pesme (1941-1956)”, ”Pesme (1941-1971). Poeziju proglašava za zaatarelu, te za sebe kaže da i nije pesnik, ali dodaje i veli da on zapravo samo piše pesme, želeći da tako ostane krajnje skroman, izbegavajući velike veličine svog određenja.

Jedan drugi pesnik njegov savremenik po imenu Milto Sahturi kazao je: ”Ja naslednik ptica treba makar i slomljenih krila da uzletim”.

Manoli Anagnostaki u svojoj pesmi ”Sada”, veli:”Zapevajmo opet onu pesmu koju smo pevali u početku razmislimo opet o istim stvarima kao kad smo krenuli jer svemu, znaš, dođe kraj, a samo se jedno ne završava jer je i život, Dimitri, sam isto lep čak i ako je neko doživeo veoma loše dane čak i ako mu je suđeno da ih doživi ili ih doživljava još uvek”.

U pesmi “Odluka”, pevaće, pitajući nas na samom kraju ove knjige: ”Jeste li za ili protiv?... U životu je sve muka deca žene i insekti otrovno bilje izgubljeni sati završene strasti pokvareni zubi osrednji filmovi. Svakako da vas je i to mučilo… Odluka pripada vama ne tražimo od vas razume se da prekinete svoja zanimanja da prekinete život da ostavite svoje omiljene novine razgovore u berbernici svoju nedelju na utkamicama stadion… Jeste li za ili protiv? O tome dobro razmislite. Ja ću sačekati”.

I za kraj, u ovom opraštanju od predivne, a tek otkrivene savremene grčke poezije, još treba pomenuti 3 pesnika iz ove plejade, i njihove stihove.

Pesnik Niko Kavadija kaže u pesmi “Armida”, koju je posvetio pesniku Kosti Varnaliju,  i ovo: ”Plovimo nekim morem prepunim čudnog bilja, gleda nas ostarelo sunce i namigne nam ponekad”.

Pesnik Taki Varvicioti peva u pesmi “Razvaline” stihove ove: ”Kiša je odsečena u vrtu. Sa grana drveća vise srca, male svetlosti, zvuk jednog zvona i molitva. Još se dime razvaline dana”.

I na kraju, pesnik Aleksandar Maca u pesmi “Povratak”, veli: ”Ostavi godine na čiviluk u hodniku kao nepotrebno odelo, pored slamnog šešira koji je škripio od peska i sunca onih leta što su prošla. Uđi unutra, tamo gde svaki komad nameštaja stražari kao granični kamen bedem protiv Vremena”.

Vredelo je dakle zaplovitiu same morske dubine, i mnogo toga zajedno sa ovom tek otkrivenom poezijom osunačnog azura prebroditi, preživeti, a ne propasti, ne utopiti se, a stopiti se sa duhovima svih vremena, i vredelo je napiti se ovih svetlosnih kapi i kapljica sa modrih čsitina, čak i gorkih i slanih, jer već sutra sa čiviluka dohvatiti terba još jednu od 4 preostale nepročitane knjige poezije sveta.