NA IZVORIŠTU STIHOVA TREPTI “SAVREMENA MAKEDONSKA POEZIJA” IZNAD SVIH ZENITA...

 

Pesnik Mateja Matevski (1929-2018) o jednom jezeru peva: ”Postoji jedno jezero… visoko skroćeno i smireno svo pod grmom neba…Postoji jedno jezero jedna uzburkana voda koja u sebi talasa sve visine gorske… Jesi li ti to staro to sunce ta reč sa obale na obalu sa talasa na talas što mi dolazi… I uvek si jezero. Tu si a večno te nema sa jednom obalom sa krugom sa obručem što mi oči steže…A ipak ti si jezero izdubljena tugo u polju zagrljaju brda sunce neprestano”… U staroj šumi poetstkih treptaja nalazi, nalazi bliskost po ranjavanju, i stihove ove, a nalazi krik sopstveni ,koji je zaboravljen: ”U paučini grana i grmova sunce danima svojim leprša u toj prozračnoj paučini sna igre svoje tkam…U udubljenjima bukava hteo bih da prespavam… Od žurbe i straha zaboravimo sam i ne znam šta sam video…”. Kad se pesnik raspeva pred morem, kazaće: ”U toj velikoj igri nepostojanosti lepe zemlja si na kojoj stojim svojim stopalima do neba… A mi smo samo vetrovi svojom igrom isceđeni ptice smo što ginu  od svoje pesme”. U pesmi “Smrt svica” pesnik reče: ”I dok smo zaneseni varirali u noći koja se raspadala veliku temu lepe svetlosti nismo osetili kako se gasi u otvorenim dlanovima zore prvi mali svitac na pragu velikog sunca”. Kad neko poseče svoju lipu, onda on tužno bolno veli: ”Mirno je sada sve dok oboje ležimo dva isčena debla dva bola dva suva izvora na koje ne sleću ptice iznad kojih ne odjekuje pesma”. A “Kiše” donose stihove ove, i kao strah, i kao pesmu, ali i kao konjski topot: ”Kuda o kuda ti testo kiše i zemlje čoveče ja kamenu u rukama i očima blato… Otkuda o kuda dolaziš ti poznata nezaboravna pesmo ti dete beznadežno ti naivno strelo od trave i ptico blata suva i beskrajna stazo niz kišu stazo srebrna vijugava kamenjarko kuda me vodiš… odnesi me ti pesmo ti starosti večita i nezaboravna ti najveća iluzijo bez metafore… Odnesi me niz ovu kišu ti stazo da bi me vratila blaga u ovu malu luku u ovo nežno gnezdo sna… Razigrano zanjištite da vrisnem skoči ti ptico sa zaboravljenim krilima kozonoga igračice kobilo premorena kroz ovaj prozor skočimo zajedno i u njega opet i uvek bez prestanka po senovitoj vedrini prostora”. Iščekujući ravnodnevnicu pita se: ”Kada će doći taj zenith ta uzvišenost i uspravljenost to čvrsto stajanje nad sopstvenom senkom leđa podmetnutih pod poplavu neba taj trenutak tišine u podne sveta… Sada je sve dva sveta dve boje dve polovine u ravnodnevnici čoveka… Brzi nož vremena pade na telo dana sada je sve dve kapi dve svetlosti dva jednaka režnja dve polovine dva blizanca dve neme zvezde u ogledalu vode… Čovek leži pod telom sunca razlažući se u ništa njegovom senkom ovo je potpuni trenutak crno-bele ravnoteže… Ali to nije taj trenutak taj toliko traženi čas taj počinak pred buđenje taj vir pod korom dana razmišljanje pred bujicom reči pritajeni vihor u klasu vatra u ćutljivosti truda…To nije taj čas u nesanici vremena to je spuštanje pogleda u obruču vidika vezivanje sna zatvaranje čežnje zaklapanje cveta sklanjanaje pred kišom… Neka se neprestano okreće suncokret oka iznad svih zenita svih ravnodnevnica”.

Pasnik Ante Popovski (1931-2003) opeva suncokrete te reče: ”Silovitim udarom proleće uznemiri polje i potaknu ga na molitvu… Od iskoni tamna promukla boja opasuje utvrde i pali vreme… Zamućeno u pogledu nešto se pretvara u vodu i kap po kap pada u koren suncokreta…Tako u korenu neka živa mađija oplođava leto: crne i zlatne rane izrovane u glavi anđela od iskoni kruže oko tih sunčanih reka a sunca nema i leka nema… Pognuvši se ka zemlji suncokreti osluškuju napev crne boje i potamnjuju samotni i goli… Bruji sve osunčano a u korenu se tama od netame i doba od doba razdeljuju… A zlo ili bog su opet uspavali zvezde i samo ona, tvoja zvezda bdi… Neko tamno zvono od iskoni pustoši nam srž i uvodi nas u predele divlje osame… Neko nam tamno zvono opustoši srž  i divna se osama njiše naokolo”. U jednoj drugoj pesmi opevaće lepotu makova: ”… raskopavaš se zazidan u dolini koja gori… Neutešno nas ljulja gorak muk raspukle zemlje i bezbožno za svakim vašim dozivom giba se morska sen… u obliku zvezde nebo počinje da se useljava u svaki zaobljeni plod… letopis o nekom zaboravljenom balkanskom cveću nadolazi u talasima… Čitajte rukopise ljubičastog zvučnim je ispisan jotama… Dno je popločano ružama golema suva reka teče neumoljivo kao rađanje… Tako sam žarko zavoleo to nebo pod kojim sam glasnije od zvuka naraštaja osetio nešto čemerno i teško”. U pesmi pod nazivom “Elemenat brojeva”, zapita se, te reče: ”Pitaš me zašto je materija gusta između jedan i dva… Pitaš me zašto devetka podseća na žetvu… Pitaš me da li je tačno da je nula nastala da bi počelo prebrojavanje živih… Pitaš me zašto olovka podseća na tangentu… zašto je bog sve stvari sazdao cele i zašto je čovek raskomadao celinu?... Sve pitaš, zlatni sine, sve, a ne pitaš samo šta je jedan, ne pitaš se da je sve počelo od jedan i tu se zamrzlo – sve!”. U pesmi pod nazivom “Lot, brat Avramov”, pesnik veli: ”A mi smo oni što smo ostali ovde, mi  smo senka što nam je pala preko srca, a ti nisi zastao da čuješ kakvu pesmu ti pevaju mladić i devojka dok si se penjao uz breg da ostaneš zanavek žalosnik u budućnosti…”.

Pesnik Srbo Ivanovski (1928-2014) u pesmi pod nazivom “Mrtav paun i ruža”, reče: ”Jer ima vatara koje nam prilaze tiho kao nečujne letnje zvezde dušu okolo nas gledaju našim očima zaziđuju nam senke u teške mučaljive kule…”. Ruži svoga podneva ispevaće stihove: ”U belom kamenu kraj puta izrasta jedan rumeni znak tvoj cvet u kamen se vraća…”. A začaranom putniku kazaće: ”Začara te svitac, Putniče, između dve osamljene zvezde gde noć najduže traje… Kroz tanku jezersku maglu nebo traga za izgubljenim zvezdama. Na obali raste lekovito bilje, Putniče”.

Pesnik Petre M. Andreevski (1934-2006) u pesmi pod nazivom “Uzle”, peva o onome što još negde postoji, a to je: ”Postoji klica, prastara krtica u vazduhu što danju noću lunja-šunja, da nađe pokidanu vezicu vetra… I postoji glas između dva moja uha svoju tužnu svrhu što proučava… I postoji svetlost, u tuđem pepelu što gori, a u svoj se vraća da se pogordi”. Mozaik stihova nastade jednog leta: ”Rana bulke neshvaćene sahne, dva bivola ko dva brda u bari rone, razliku sporosti sporiji poznaje, u vazduhu zvona zvone”. U strahu, od straha,a  kroz strah pevaće pitajući se: ”Gde ste, proroci stari iz slamnog sela? U našem mesu hleb gori. U staji vo riče poboden na rogove…Tri dana lupa doboš po selima: traži se onaj što vidi ono čega nema, za nas, a svu noć smo zajedno”. U pesmi “Bolan”, veli: ”Ja bežim po celom svom telu da mi se glas ne oduzme. Ali to nije bekstvo, tek okretanje kamena vodeničkog ispod mojih nogu… Sveci oblače moje košulje. U bašti šetaju senke i senice, pozivaju me bezglasne. Tuđim očima plačem, s rodbinom… Oko sela psi obruč stežu, katance čujem”. O smrti jednog koledara, tj. babara pevaće, upitavši se: ”Šta ti bi da tražiš oblak u oblaku… Šta ti bi da tražiš noć protiv noći da ti telo dubi ko voda krtičnjak. Sam si tražio sam našao da si boju posledica: iz srca ti na sneg kaplju tople drenjine, iz daha plavu pređu vetar ti ispreda. Nije ostala mudra laža, nego laža nadmudrena, a ti, željan života još malo u potaji, i ne znaš da tako boli dužiš”. Pesma “Voda graditelja” donosi stihove: ”…voda koja pruža ruku vatri, i ubrzanje tavnog u tavnini, voda iz Vardara u svim morima i koja bdi i čuva naša utvrđenja, voda - meka košuljica ploda i klijanja i zvuk jedan jednog rastojanja, voda - voden malter zid i zidar i voda koja klicu diže…”. Zidar ima pritužbu i kaže: ”Zidao sam u zid senku svoju uzidao (rekao sam zidanje, a da li me zid izrekao?)… Bio sam rđav učitelj i prijatelj srcu… Hodio sam po svetu tumačio visine smirujući mesta gde se vazdan protive voda i vatra u večnoj raspravi… Hodio sam i dohodio po mostovima koje sam stvorio a ništa mi nije ostalo od visine u nizini”.

Pesnik Radovan Pavlovski (rođen u Nišu 1937-2022) u svojoj potopskoj pesmi veli: ”… nebo će nam  napuniti glavu teškom vodom o divotni svete… završi svoj let ptico ne nosi teret… moj konj pretrčava iz mračnih u svetla polja… noćim u životinjskom leglu biljka sa biljkom razgovara mi iznad glave… Mo je konj na devetom nebu sve što posejah najpre rodi plač…”. Šta još ostade od stihova iza setve sejača: ”… rastenje je lepota ležim iznad brazdi kao iznad žica i čujem muziku klijanja mene ćete naći ispod šumskih streha kako duvam u još nerazvijene cvetove…”. A voljenoj Maji će kazati: ”Raščišćavao sam put da te kakvo ne zadesi zlo; u vazduhu smo slušali plač našeg poroda. Uništavao sam svako drugo bogatstvo da bi se videlo naše čisto bogatstvo sa požarom u srcu… Uzalud. Jedna dramatična senka iz teatra izgubljena snuje drumovima… Moje će telo nestati u snima ali će ostati moja modra svirka da zastrašuje ptice… O, uplakano dete, tvoj je otac mladić koji luta podnevima i piše poeme o suncu”. Zaspali mladić u podne, šta sve radi: ”… podne skriva crne konce noći ti si poda se zakopao kamenje i mesec deset konjanika iz zasede doleće poput talasa straha nežna ti biljka vezuje prste za zemlju i ne pušta te… ima dana kada je sve mrtvo od sna ima dana kada sebe proučavam nisam li lud… ranjenim cvetom zakopčavam košulju od vetra i ulazim u kuću o ljubavi…”. O crnom Arapinu osvajaču veli: ”… oh taj crni mač koji pokvari vreme… srce i mač ne spavaju zajedno i vetar kuka bojim se da zaspem da se ne probudim lud. Presušiše vode otkini mi jedan uzdah srce se teško ubija… ponekad nailazi poplava samo za jednog čoveka”. Sudbinu freskopisca i freskoslikara opisuje ovako: ”Tamo na severu i još više i još niže u kojoj zveri ti skrivaš svoj bol reci mi da je ustrelim… Reč do reči talas do talasa sudbina otvorena kao more šume obrvane maslinama o brodu što tone. Živog čoveka nema da izviđa sa kule sna a sve je nadanje i napor da se s lirom provlačiš kroz narod do svog konaka u srcu… beše pusta ona zemlja ka kojoj  ja vinuh svoju pticu što postade kamen mudrosti… Mač zaboden kao pero ptice njiše se Oduvek je u kalendarima sveta bilo jedno prazno mesto za moju setvu žrtvu… sve je u bekstvu i lepota i reči i oblaci i slava i ptica pevačica nad nepomičnom sudbinom… što više zahvatam od prostora prostor to veća je potreba za stvarnošću ništa mi ne može oduzeti moć da budem tvoj pesnik tvoj ispovednik Čim uprostiš boje sunce se ljuti… gnevni bezimeni tvorac smestio me u eru ćutanja u onaj jesenji dan kad huče šumska jezera na Šari i kad se seljaci s buktinjama penju na Korab… Ja sam na mestu sa koga se kreće na sve strane sveta”. Šta će zapitati grnčare”: “… nit voda njiše moj duh niti moj duh njiše vodu… koju da oživm prošlost… sa mojom harfom u koje podzemlje da siđem i da pevam o grnčari”. Šta radi “Sova” u istoimenoj pesmi: ”… po mesečini lagano letiš kao stoleće u potrazi za nekim izgubljenim uresom s neba… ništa nam ne preostaje već da ono što gledamo danju oplakujemo noću”. U čemu je svetost jendog zrna kazaće: ”Čovek i ptica u Vremenu navraćaju u Vreme. Tamo ga nadleću, nadgledaju a niti ga seju niti ga žanju niti ga dodiruju to je Sveto Zrno…”. Šta čini “Potera”, kaže nam: ”Pojedoše sav hleb. Opustošiše sve  žetve. Srušiše planine. Bitke prosejaše kroz sito i rešeto. Ali dušu Zrna ne nađoše… Ali ljubav Zrna ne nađoše”. Šta je za pesnika “Raž”, i kakvi stihovi nastanu kad se dublje zagleda u nasušnu biljku koja hrani: ”… obično u junu kad zrna zriju Čovek zagledan u zelenožutu raž gleda kako vreme putuje u talasima i tu raž vezanu u snoplje složenu u krstine nose čim stinu dnevne žege je nose… ovršena je raž izdvojena je jedna teška godina vremena”. Kad osiromaši bog u pesmi: ”… I Boga su opljačkana i gola ostavili siromašna u vremenu u siromašnoj crkvi samo sa bolom i lepotom u očima”. Šta rade gavrani posred polja žitnih, dok pesnik piše stihove: ”… nabacujem na platno a zrelo žito smeštam u ambar sazdan od Zvezde”.

Pesnik Jovan Koteski (1932-2001) u pesmi pod nazivom ”Karitonova smrt” veli: ”Bol nema svog zraka kao što nema svog kamena beli oblakov dvorac u koji uđe Kariton”. U neko zlo doba upita: ”Kučkin sine, kuda u zlo doba?”. U pesmi pod imenom “Prisovjani”, reče: ”Izvot ti je tajna bez reči od bele ljubavi zemlja je gola… Godine potkradaju život, ostajem tuđin u kući…”. U pesničkom strahu kazaće: ”Volovi riču svoje pleme i slabi se zaustavljaju na devetom rubu mesečine probušene. Konji kamenih vilica u čijim je očima proklijao trn jure preko vrleti pasući vreme”. U pesmi “Zlokućani” povratnik peva: ”Posle toliko godina, sami, primičemo se kući – muk… Samo niz tamne basamake, o vreme! jecaj kamena: u blatu potražismo prečistu zvezdu srpa…Vi što sazidaste kuću tamnu kao noć, silazite sad lagano kruneći kamenje belo tamnim basamacima muka”. U mrtvom selu je ovako: ”Senke kuju boga, u mrtvo selo iz vremena silazi vreme… Samo će mrtvo selo dozivati u vekovni mrtvi san što drema u kamenu”. Ko odlazi sve na počinak: ”Kamenje, ti mrtvi nevini vojnici vremena čekali su majstora koji će ih uresiti… Sve je dremalo između dve vatre”. U trku projurili su konji: ”… svi su svedočili o jednom beskrajnom paunu koji se šepuri sakupljajući boje sunca ali ne u svome perju već u tuđim pogledima”.

Pesnik Petar T. Boškovski (1936-2006) u pesmi “Postelja na čardaku”, veli: ”… dete neće da plače ali koga da zapita gde vetrovi mru… iz zemlje izlazi nebo ukrašeno žutim ranama po telu od svakog je pojedna ukradena…jer ko zna šta sve može da se desi čim još nema toplih struja sna na čardaku”. Šumski izvor zažubori stihovima ovim: ”Nešto me iz sna prenu te dođoh da svoje oči vidim… iz najuzvišenijeg i najmekšeg vazduha prečistu odvojih vodu i poljubih joj čelo”. U čemu je “Tajna”: “Golemim uhom neko lovi grešne zemne stvari, a neko u zvezde gleda i nalazi znak stari: protiv sebe svet nadiže viku”. U pesmi “Grob na visokom bregu”, veli: ”… nek je proklet kome ljubav ne pomuti um”.

Pesnik Vlada Urošević (rođen 1934, prvi pesnik u ovoj antologiji koji je i danas 2024 i dalje živ bukvalno, a pitam se da li će do kraja knjige biti još ovozemaljski stvarno živih pesnika). U pesmi pod nazivom “Kuća i leto”, napisa: ”Niko ne dolazi. Niko ne pita ko živi u toj kući čiji san je pola od voska, pola od crvotočine. Samo leto ponekad zuji pokušavajući da se provuče ko osica kroz procep između razgoračenih senki i slepog podneva”. U pesmi “Kuća i vasiona”, peva: ”Neke reči zna samo hladni vetar. Kad bi mogao vrata da zatvoriš čvrsto i, dok zvezdane zveri zodijak zimski pletu, po mapi neba da povlačiš prstom. Kad bi mogao ko jabuka zimska da spavaš, ko orah u ljusci da ćutiš, da počneš. Da se umotaš i dugo da spavaš u pelenama svemira ko u kožuhu ovčijem”. U pesmi “Stari zvezdani napitak”, reče: ”Orion, ubica zverova, još vreba iznad brega: tri svetle zvezde na pojasu mu stoje. Teškim ga opivši vinom, Ojnopion oslepe njega, al on još uvek na nebu čeka škorpiju svoju… Zbog Merope, Ojnopion, sin Dionisa, beskrajem vas opija, pegu vam stavlja na oko. Ležeći, u usta, ko levak, stavljate cvet, i pijete, halapljivo, magline i bezdani te – dok vam se ne zamuti glava, dok se ne zanjiše svet, a, kad ustanete, dugo se treznite”. U pesmi “Noć sa mesečinom”, kaza upitavši se: ”Šta se to dešava? U voćnjacima, tako, odjednom sazrevaju plodovi od stakla… Šta se to dešava? Po putevima se javlja mnoštvo prozirnih putnika čija su lica svetla… Šta se to dešava? Srodnom ulicom ide nejasna železnica, bez skretnica i šina… Šta se to dešava? Kroz park prazan i smračen, bele statue igraju u nekoj čudnoj drami .Razgovor njihov potpuno je nem, al ga razume ptica što bdi u tami”. U pesmi “Letilice maslačka, snevači, noć”, peva: ”Snevači se sporo uzdižu u visne… Snevači se lakim odmahivanjem brane… Zna se: postoje zrna koja mravi kradu i zrna koja u runu raznose ovce. Al najdalje, ne birajući gde će da padnu, stižu samo semenke-vazduhoplovci”. U svom stanju bestežinskom napisaće: ”Bez kreta i pokreta, sad ležimo u oblaku testu. Zaustavljen je odjednom pad: nebo je za boravak mesto… Atmosfera je stepa: šušti na oblacima raž”. Zatim se zapita odakle dolazi “Došljak” i kaže: ”Odakle je došljak došao ne zna niko. On nije iz grada, a svi ga pozdravljaju… Svi žele da ispune njegove želje… Svi se klanjaju pred njim ko da je kralj. Došljak ima lep smešak, on ništa ne razume. Dan se skončava, povorka se polako rastura. Došljaka vode ka kuli s čudovištima. Šta će se tamo desiti ne zna niko”. Kako izgleda “Sveto čudovište”: ”Njemu je sve svejedno, sve već poznato, sve odvratno. Ono čeka dan, za koji zna da će doći, kad će ga mlađan dripac ubiti toljagom, da ga junakom proglase i zaštitnikom grada”.

Pesnik Bogomil Đuzel (rodio se u Čačku 1934-2021) u pesmi “Riba-smisao”, veli: “Reci reč ko onu tajnu formulu prvim hrišćanima, reci nešto živo, riba u reci riba u moru, uhvati, stavi u sud, za gladne, nacrtaj da je ustreba il opozoveš… Riba je preživela Potop. Mehuri njeni sad su atomi otrovnog gasa u skafandarima, da krene do zvezda. Rečeno pretrpale mnoge reči. Tišina i muk više mogu da stvore. Nerečeno je ono što ne postoji, nada je naša u njegovom postojanju… Izrecivo na kraju postaje nerečeno, ostaje u utrobi neizrecivog – gone i love ribu-smisao, padaju u mreže svoje upleteni ko mrtve ribe, uistinu – mulj iz Potopa, meso trulo, grub neistesan kamen. Nek apostole tada ko jednom pokrene njihova vlastita vera u sebe”. Šta su zauzeli u Delosu varvarii, i kako su se proveli (pesma posvećena Kavafiju): “…pali su krovovi, sa zidova malter al kamen ostao kamen… Šta nam vredi hrabrost na maču kad ne znamo ovakav kamen da tešemo – kamen ne možeš izmestiti iz rukom čovekovom zasečenog ležišta!... Ovako – još bes nismo stišali već nas je kamen nerazorivi u veću jarost bacao… i ako ga ne obnove, ovakav polurazoreni grad, kameni trajaće duže neg čitav jedan osioni narod”. U zimu piše: ”Sada jeca vetar promukao ranjen vučjim krikom”. U pesmi “Pričešće”, reče: ”Tuđini što su nas pokrstili iskidali prvu stranicu Jevanđelja da sakriju istinu da je On, Spasitelj, bio našac… On će doći kroz zalogaje gutljaje, ako ga ne osetite, došao-prošao Onaj, Spasitelj, njihov, ne naš, pa i vi ste već njihovi, tuđini a nas, i naših, možda više nema”. Kako i gde leži “Zmija”: ”Zmija leži u srži naše kičme… i sve nam je živo u telu što smo njoj dosad žrtvovali riznica koju čuva i mudrost i zlost je koje ne znamo… od njenog ognjenog daha postaje rukopis naših ćelija živ i vidljiv”. Pesma “Priviđenje”: ”Rekla mi glava pretka koju čuvam u musandri – izađi kroz vrata datuma na promaju vremena… Žena je jedna plela a iz petlji množili se svetovi ko mehuri sapunice kad pukne… Vaseljena bila Guliverov opanak a vreme se rastezalo kano harmonika - odjednom opna pukla našao sam se u tmini samcat unutra u gluvom bubnju – osušena glava pretka”. Avgusta 1975 peva o Mikeni: ”Sunce je aždaja što bljuje vatru i možeš samo ko Agamemnon od nje da se skloniš u hladnu grobnicu kao u mehanu…”. Kako se opismenjavalo: ”Vaseljena se otvori ko knjiga poispadala slova na zemlju… palila žarila ko dažd ognjeni udarala pečat narodima… oštro pero tetoviralo kožu šaralo i dok je duša i telo krvarilo zanosno usta apostola mehovi kovački iskrila požar širila”. Ko beše onaj “Posetilac”: ”… potegnuh za svetlom. Sijalica pregorela, morao sam da je zamenim… Pa zašto se ne pokažeš, da popričamo ko ljudi? rekao sam ulazeći u sobu, i potegnuh za svetlom. U trenu proguta me tama-mlaz iz njega (nisam ni upamtio ko je bio šta je bio) i još uvek iz sna se ovoga ne budim”. Zatim stihovi: ”Ljudi iskorenjeni iz svojih domova lutaju tragaju za semenom nema ko da ga izusti… al neka samo boboću pothvatiće i njih građevine njine kad padnu koja reč tada da ih potrese? Ne ona odozgo reč Gospoda već seme u kamenu svemoćna je reč-semenka i iskljuvana može da leti pa opet u pesmu da se vrati samo to seme može da oplodi utrobu Kurve vavilonske slobode”. A na drugom mestu stihovi: ”Ako hoćete da ih oživite čoveka i kuću podignit ečoveka koji je ležao proverite mu glavu na tavanu i ohladite jaja u podrumu nakon parenja sa smrću-poslednjom neverom”. U davno prošlo, a nesvršenom vremenu, pevaće: ”Lava se hladi sliva do stene žrtvene i javu-smisao obrasta potom žbunje gusto iz semenki koje su pljunuli šamani i žreci treba da hodiš po trnju i po žaru naviknut dok vrebaš drugoga lovca na zveri i ljude bleskajući zubima, kamenom, nožem mameći znake tajne nemušte tada kreće hajka na živo meso sirovih reči proždranih nesvarenih…”. I opet stihovi: ”Kamen je gavran što leti noću na svetlu njegova krila padnu  i on sam klizne tamo gde je bio kao da nikad ni poleteo nije – njegovi su istinski koreni u vazduhu… zato se pomolite da mu se vid ne smrači i jednom i danju ne poleti kad pomračenje uzme za tamu”. Pesma “Kiklopske zidine” i stihovi, pisani 2 maja 1980 u Tirinisu: ”Kamen posađen čovekovom rukom uistinu koren uhvatio prestao da raste… prostor naprosto kad-tad mora da ispuni kamen što biva…”. Trećeg maja 1980 u Olimpiji piše o koncu olimpijade: ”Tu smo doši iz mnogih gradova mesta ne samo grčkih, takmičari i gledaoci, pobednici ili poraženi, al barem živi…”. Pesma “Semenka u kamenu”: ”U svakom je kamenu po jedna semenka-bog još neproklijala Kad isklija smrviće kamen i sve poravnati u prah Ta je semneka i u svakom mrtvacu spremna da proklija al ko zna kad i gde Zakopajte prah da doznate!”. I na kraju pesma “Poruka”: ”Kidaj  i jedi vazduh dok je tu jer on će posle tebe da kida. Iza vazduha je neko što kida i jede prazninu divljak i bog i on razmnožava praznine. Iza praznine je zavesa ne kidaj je sama će se ona otvoriti i otkriti na poslužavniku hleb i so”.

Pesnik Mihail Rendžov (rođen 1936, dakle drugi živi pesnik zastupljen u ovoj antologiji) u pesmi “Beži moja postojanost” veli: ”Beži moja postojanost moje veliko oko i u oku srna”. Kao lovac koji lovi piše: ”Dok lovim moje srce putuje iznad gora što je crvena i zračna u glavi mi plemen i vetrovi i krv uzburkana i mračna dok lovim moje srce putuje… gori, plamti poput zvezda belih ćutke nišanim ga i ustrelim pada ptica mala pozlaćena”. Pesma “Noćni kradljivac” donosi stihove: ”Progoni me ranjeni kradljivac ove noći velike i neme od tuge na putu potkovica od cveća počinje da raste u crveni početak sna... u srcu imam zmiju i oganj što gori za svakim hajdučkim tragom. O, slatka mesečeva rano kraj ovog puta ukradoh čudan znak i reč i malu magiju od zvuka”. U ponoć ukraj mora zapita se: ”… zašto kiparisi nišane u zvezde?... U ponoć moje zaljubljeno srce vraća se ovenčano belim ljiljanima”. Do kakve sve pobune dolazi u pesmi “Konj i oblak”, i čega je sve to nagoveštaj jedan samo: ”…vestio je bune i najezde pčele je podbadao na zvezde… vestio je pomore i suše…”. Pesma “Zalaz”: ”… cvetovi uzleću u nebo nije li to moja bolna duša polegla na sivoj senci? Prolazim i niko da  me primeti. Izmučila me tuga za suvim brestom palim kao ptica na obalu  nije li to moja bolna duša polegla na sivoj senci?”. Pesma “Školjka”: ”Puna je a sve tako ćuti i kad je molimo da se otvori i kada nas zatvara magija zaklopljena davnašnjim prokletstvom…”. Pesnik je kao “Grom”: “U podne među ljude zađe i prvog koga sretne među oči ujeda ujedeni, kažu propevava”. Ispred freske “Ulazak u Jerusalim” godine 1979 u Nerezima: ”Stojimo:On presvetli ja taman. Odjednom: vode se otvoriše – dveri zatvoriše. Iz duše tada prhnuše slavuji i nestadoše iza zidna. Dakle: ušao sam u Jerusalim? Ne, nisam ušao izneše me odande”. U Nerezima januara 1981 piše, pitajući gosta, ko jeste - mrak ili pak priviđenje: ”… koji te vetar donosi koje te nevreme navešćuje sa kog tog neba silaziš iz kog olova izlaziš iz koje tmine iz koje zloće?”. A kad sev rati kući zapeva: ”Vraćah se kući putem izrovanim šljunkom a za mnom se vraćahu moje Male Stvari… (Poneka zaboravljena pesma) gresi koje sam počinio braneći sebe anđeo koga sam zaboravio sporeći se s prijateljima i život koji sam propustio zagledan u ko zna šta i ko zna gde”.

Pesnik Čedo Jakimovski (1940-1993) u pesmi “Zlatna ptica”, reče: ”U praznini između dva sveta nepoznata tu gde svetlost crno seno kosi vidim opet leti ta ptica od zlata i crno sunce u zlatnom kljunu nosi… Smrt zadesiće neku zvezdu neku travu neku tajnu u buketu na stolu u ruži ispraiće neko noćas čim ptica diže glavu i nad javom i snom kao zlatan metak kruži Odneće nekog noćas da bi u budućoj dobi moglo novo da nikne Zvuk Čudan vetar duva između dva sveta Ja u svojoj sobi ludu zvezdu molim da me od uroka čuva”. Pesma “Lesnovska zvona”: ”… sve je zatvoreno Puta ni dole ni gore ni u sebi ni iz sebe Samo kao senka hita… Ja izgubih svaki trag svojih mladih leta sve je zatvoreno, presahla je svaka reč nova… I dokle svi živi neke čudne snove sniju na istoku se zvezda ugasila moja”. Kad mu jedne noći u snovima padne zvezda, zapevaće: ”Zvezda nam u san pade. Pod srebrnu granu u nepronađeno vreme spavamo svilenih tela… Zvezda pade i umre. Ti si šaputala tiha o nekakvoj feniks-ptici što spava u prahu snova nebo prošara vatra. Na tajnom izvoru stiha ranjena srna dođe da pije vodu vekova… u jednom osvetljenom kamenu zbivala su se čuda čusmo gde tišina šapće: ptica će sad da se javi…”. Zašto neće da ga probudimo noćas: ”Ležim u travi kao prognani bog-kamen… ti zvono srca mog ti večno izgnanstvo da li u ovim predelima leže oči što behu mi ljubav nebeski časovnik buduće vreme broji u zoru ću otići nekud da sam pijem tog sjaja znam taj ko nemoćan pade na kraju uspravan stoji ko zgasnu na početku zaiskriće kod kraja…”. Pesma “Halejeva kometa”: ”Po naš život ona dolazi da oseti da li ta Zemlja u zelenilu stoji i ko njoj tamo sada sudbinu kroji jesmo li prosvetljeni il još uvek isti… Shvatićemo da su joj kruženja večna i nećemo je videti jer o našoj Smrti glas nam ona šalje sa svog Puta Mlečna”.

Pesnik Atanas Vangelov (1946-2021) sebi podiže kuću o kojoj nam kaza: ”Podigoh kuću sebi… u njoj su često noćivali sneg, nebeski tirkiz i lakomi oganj, a jedan već zaboravljeni miris blagog vremena iz kog sam prognam udišem u njoj… u njoj jedna beskrajna zemlja diše, zemlja sna što beše samo mutna slika… samo jednom da mi je naći spokoj u svojoj kući. Od kapljice manja, sto života skoro proživeh u njoj, svaki korak s praga, sva moja bežanja rađala su u meni grižnju i nespokoj”. O plovećoj santi peva: ”… pojavljuje se kao sveprisustvo sveta i godišnje doba, kratkotrajna leta… u zvezdanom mleku - samo ja je snatrim, mogu da je čujem, poznam, da je pratim… to je ta java što bane na mahove, uznosilac tajni koji s nama plovi predelima novim, ognjištima novim… disanje, reč – santa koja plovi, santa od mirisa, što mirise lovi, sva je bela pustoš, večno upućena ka beloj pustoši, dok stotine zena okreću se ka njoj, mudri kaligrafi čitaju joj pute, one što su pravi i slućena planeta,  a ona još plovi… katkad i sam – santa koja plovi”. Pesma “Balada o kamenom cveću”: ”Iz cveta se iseila vatra… Iz cveta se iselila voda… Iz cveta se iselio miris… Samo ja polako i nečujno useljavam se u cvet kao vatra kao voda kao miris u cvet koji mora da bude samo cvet”. Kad prođe reka ostanu stihovi: ”Siđe pesak sa obale… bože šta je to obećala reka… bože šta mu je obećala reka… siđe nebo siđe vetar siđoše cvetovi siđoše ptice siđe leto… kako da ih opet vratim na njihova mesta kako da sastavim svoj vrt u kome s večeri snim a jutrom se budim”. Dva prijatelja prvi naget nad modrom vodom nije ugledao vatru, a drugi nagnut nad modorm vatrom nije ugledao vodu i stihovi: ”Otišli bistri usplamteli otišli prijatelji prvi prema vodi drugi prema vatri Otišli a nisu shvatili iza vatre je bila voda iza vode bila je vatra”.

Pesnikinja Olga Arbuljevska (rođena u Nišu1949, i dalje živa, tj. treći živi pesnik unutar ove antologije) u pesmi “Zvonara” veli: ”Na izlasku iz grada oduzeta stojim naprosto prostrujena zvonima što zvone… zarđao je ključ i razlilo se vino pred vratima horizonta… Gluvo ječe prostori Duha… Zbilo se poslednje udaranje koje bje u bilu pritajeno odvajanje od sebe!”. Pesma “Bukefalova senka”: ”… niko me ne primeti u gnjiležu korenja, bodežima prikovan iz neba se prevodim u gorenje trava; raspojasana, oglavite me u snu jer na javi ću vam uteći!”.

Pesnik Ljube Cvetanovski (1949-2013) u pesmi “Balada o konjanicima” veli: ”… vreme zvoni, rascvetava teška rana u tragu. Iskre iz kopita i vatra iz nozdrva, dovikuje ih daleki eho šumskog roga, jure, a nemera im je čežnja, vedro nebo i put, da prestignu munju da se udenu kroz prsten prema danu. Među oblinama ceo kosmos u slepoočnicama dammari teški, njiše se griva u ritmu galopa…”. Pesma “Ognjište”: “… zmija podjeda reči, preobražava boje ikona, diže se sve više sve dublje propada u srce ploda, odsutna lavež kroz otvorene skute noći. Jezik liže neba dno do gole kože je otkrivena istina”. A istina otrkivena glasi: ”Postelje su ponornice oznojena bunila snova buktavi rojevi u gluvoj osami noći… u vama odjekuju izoštrena čula, otkucava žilava sadržina plamena, razliva se rastopljeni vosak iznad dvorca što se zida… nevidljiva košulja zasićenog vazduha prekriva rebro”.

Pesnik Miloš Lindro (rođen 1952, četvrti živi pesnik) u “Semitskoj pesmi” reče: ”Beduinska noć za koju se ne zna ima li ukočenih sunaca ili ne… Strvne zveri su nam susedi kad vetar ne šumi niz bregove popadanih zvezda. Tamo na severu Jišmaelov grob je i oskudna krv iz planina sanja večni dan isti korak… Gore kroz divotu izmešani snovi skladno izvijena topla kretanja iščezoše u plavim pogledima. Isti je pesak u smrti i pepelu jednaka je tišina u bici; glas i pustinja. Kad smo već mislili istinska je tuga stigoše deca-proroci i razglasiše: Dolaze VEČNA RAĐANJA”. Pesma “Makedonski Edip”: ”Ubi se otac i ime dobaci poče da se plasti sram iznad Slova koje još glasi i produžismo jalovi, no od greha trudni već hvatajući koren u hartije sivo-bele vikasmo naspram zida Nikom Takvom i inima da bismo i sami, pri tom, osluškivali ne posve pri sebi uzvik prazan i odjek još zaludniji slaboumnih što znak je a i beleg sapetih…”. Pesma “Razgrađenje”: ”Iz znaka prvog do tamo krajnjeg sve će se okrenuti. Nek se prođe zvučni sklop i nek se pusti povod jasan, vasceo razbor oslušnut i moguć, možda još neostvaren…Razume se i cilj. Temelj sa ishodom. Tavan u muku. Ono što drži, osvetljeno i u očima. Skoro da govori. Ili će početi… Posegnemo li drugačije – znaku odjeku. Pa tako unapred, uz sve što stoji sa naumom i rasciljem, bez i sasvim: sasvim onako: Prema nazad, prema izvana… U vidu naokolo – sve razbacano”.

Pesnik Slave Đorđo-Dimovski (rođen 1959, dakle peti živi pesnik iz ove antologije, živ i danas) u pesmi “Plava zvezda” peva: ”Svaki put uveče javiće se jedna plava zvezda. Preleteće ispred teškog oblaka iznad planine. Rasturiće se u pogrešnu formu, sitne kristale – do muka kao da ti je sova u kuću (u ponoć) ušla, sama”. Pesma “Kuća”: ”…noću je napadaju komarci snova samoća danju i ćuti ona između oštrih bodljika reči stoji u tajnosti dok prozori se gase dok vrata se katanče… devojčica malena na pragu se rastura u bajku i dok plače pulsiraju njene grudi u bezobličnu misao i mučna atmosfera upija se u pod…”. Pesam “Taman konj leži iznad planina” i stihovi: ”Taman konj leži iznad planina… čopor košmara: šta sam ja ovde izgubio? Šta sam izgubio, pa je vazduh postao tesan i k meni se vuče velika kornjača iz visine?... (Koliko je strašan taj Uznos) šta sam izgubio ovde šta izgubio Ja? - pitam konja a on taman leži iznad planina”.

Svako ko pročita ovu “Antologiju savremene makedonske poezije “ iz 1985, gubitnik svakako nije…