.jpg)
Pesnik Mateja Matevski (1929-2018) o jednom jezeru
peva: ”Postoji jedno jezero… visoko skroćeno i smireno svo pod grmom
neba…Postoji jedno jezero jedna uzburkana voda koja u sebi talasa sve visine
gorske… Jesi li ti to staro to sunce ta reč sa obale na obalu sa talasa na
talas što mi dolazi… I uvek si jezero. Tu si a večno te nema sa jednom obalom
sa krugom sa obručem što mi oči steže…A ipak ti si jezero izdubljena tugo u
polju zagrljaju brda sunce neprestano”… U staroj šumi poetstkih treptaja
nalazi, nalazi bliskost po ranjavanju, i stihove ove, a nalazi krik sopstveni ,koji
je zaboravljen: ”U paučini grana i grmova sunce danima svojim leprša u toj
prozračnoj paučini sna igre svoje tkam…U udubljenjima bukava hteo bih da
prespavam… Od žurbe i straha zaboravimo sam i ne znam šta sam video…”. Kad se pesnik
raspeva pred morem, kazaće: ”U toj velikoj igri nepostojanosti lepe zemlja si na
kojoj stojim svojim stopalima do neba… A mi smo samo vetrovi svojom igrom
isceđeni ptice smo što ginu od svoje
pesme”. U pesmi “Smrt svica” pesnik reče: ”I dok smo zaneseni varirali u noći
koja se raspadala veliku temu lepe svetlosti nismo osetili kako se gasi u
otvorenim dlanovima zore prvi mali svitac na pragu velikog sunca”. Kad neko
poseče svoju lipu, onda on tužno bolno veli: ”Mirno je sada sve dok oboje
ležimo dva isčena debla dva bola dva suva izvora na koje ne sleću ptice iznad kojih
ne odjekuje pesma”. A “Kiše” donose stihove ove, i kao strah, i kao pesmu, ali
i kao konjski topot: ”Kuda o kuda ti testo kiše i zemlje čoveče ja kamenu u
rukama i očima blato… Otkuda o kuda dolaziš ti poznata nezaboravna pesmo ti dete
beznadežno ti naivno strelo od trave i ptico blata suva i beskrajna stazo niz kišu
stazo srebrna vijugava kamenjarko kuda me vodiš… odnesi me ti pesmo ti starosti
večita i nezaboravna ti najveća iluzijo bez metafore… Odnesi me niz ovu kišu ti
stazo da bi me vratila blaga u ovu malu luku u ovo nežno gnezdo sna… Razigrano
zanjištite da vrisnem skoči ti ptico sa zaboravljenim krilima kozonoga igračice
kobilo premorena kroz ovaj prozor skočimo zajedno i u njega opet i uvek bez
prestanka po senovitoj vedrini prostora”. Iščekujući ravnodnevnicu pita se: ”Kada
će doći taj zenith ta uzvišenost i uspravljenost to čvrsto stajanje nad sopstvenom
senkom leđa podmetnutih pod poplavu neba taj trenutak tišine u podne sveta… Sada
je sve dva sveta dve boje dve polovine u ravnodnevnici čoveka… Brzi nož vremena
pade na telo dana sada je sve dve kapi dve svetlosti dva jednaka režnja dve
polovine dva blizanca dve neme zvezde u ogledalu vode… Čovek leži pod telom
sunca razlažući se u ništa njegovom senkom ovo je potpuni trenutak crno-bele
ravnoteže… Ali to nije taj trenutak taj toliko traženi čas taj počinak pred
buđenje taj vir pod korom dana razmišljanje pred bujicom reči pritajeni vihor u
klasu vatra u ćutljivosti truda…To nije taj čas u nesanici vremena to je
spuštanje pogleda u obruču vidika vezivanje sna zatvaranje čežnje zaklapanje
cveta sklanjanaje pred kišom… Neka se neprestano okreće suncokret oka iznad
svih zenita svih ravnodnevnica”.
Pasnik Ante Popovski (1931-2003) opeva suncokrete te
reče: ”Silovitim udarom proleće uznemiri polje i potaknu ga na molitvu… Od
iskoni tamna promukla boja opasuje utvrde i pali vreme… Zamućeno u pogledu
nešto se pretvara u vodu i kap po kap pada u koren suncokreta…Tako u korenu
neka živa mađija oplođava leto: crne i zlatne rane izrovane u glavi anđela od iskoni
kruže oko tih sunčanih reka a sunca nema i leka nema… Pognuvši se ka zemlji
suncokreti osluškuju napev crne boje i potamnjuju samotni i goli… Bruji sve
osunčano a u korenu se tama od netame i doba od doba razdeljuju… A zlo ili bog
su opet uspavali zvezde i samo ona, tvoja zvezda bdi… Neko tamno zvono od iskoni
pustoši nam srž i uvodi nas u predele divlje osame… Neko nam tamno zvono
opustoši srž i divna se osama njiše
naokolo”. U jednoj drugoj pesmi opevaće lepotu makova: ”… raskopavaš se zazidan
u dolini koja gori… Neutešno nas ljulja gorak muk raspukle zemlje i bezbožno za
svakim vašim dozivom giba se morska sen… u obliku zvezde nebo počinje da se
useljava u svaki zaobljeni plod… letopis o nekom zaboravljenom balkanskom cveću
nadolazi u talasima… Čitajte rukopise ljubičastog zvučnim je ispisan jotama… Dno
je popločano ružama golema suva reka teče neumoljivo kao rađanje… Tako sam
žarko zavoleo to nebo pod kojim sam glasnije od zvuka naraštaja osetio nešto
čemerno i teško”. U pesmi pod nazivom “Elemenat brojeva”, zapita se, te reče:
”Pitaš me zašto je materija gusta između jedan i dva… Pitaš me zašto devetka
podseća na žetvu… Pitaš me da li je tačno da je nula nastala da bi počelo prebrojavanje
živih… Pitaš me zašto olovka podseća na tangentu… zašto je bog sve stvari sazdao
cele i zašto je čovek raskomadao celinu?... Sve pitaš, zlatni sine, sve, a ne
pitaš samo šta je jedan, ne pitaš se da je sve počelo od jedan i tu se zamrzlo
– sve!”. U pesmi pod nazivom “Lot, brat Avramov”, pesnik veli: ”A mi smo oni
što smo ostali ovde, mi smo senka što nam
je pala preko srca, a ti nisi zastao da čuješ kakvu pesmu ti pevaju mladić i
devojka dok si se penjao uz breg da ostaneš zanavek žalosnik u budućnosti…”.
Pesnik Srbo Ivanovski (1928-2014) u pesmi pod
nazivom “Mrtav paun i ruža”, reče: ”Jer ima vatara koje nam prilaze tiho kao nečujne
letnje zvezde dušu okolo nas gledaju našim očima zaziđuju nam senke u teške
mučaljive kule…”. Ruži svoga podneva ispevaće stihove: ”U belom kamenu kraj
puta izrasta jedan rumeni znak tvoj cvet u kamen se vraća…”. A začaranom putniku
kazaće: ”Začara te svitac, Putniče, između dve osamljene zvezde gde noć najduže
traje… Kroz tanku jezersku maglu nebo traga za izgubljenim zvezdama. Na obali
raste lekovito bilje, Putniče”.
Pesnik Petre M. Andreevski (1934-2006) u pesmi pod
nazivom “Uzle”, peva o onome što još negde postoji, a to je: ”Postoji klica, prastara
krtica u vazduhu što danju noću lunja-šunja, da nađe pokidanu vezicu vetra… I
postoji glas između dva moja uha svoju tužnu svrhu što proučava… I postoji svetlost,
u tuđem pepelu što gori, a u svoj se vraća da se pogordi”. Mozaik stihova nastade
jednog leta: ”Rana bulke neshvaćene sahne, dva bivola ko dva brda u bari rone, razliku
sporosti sporiji poznaje, u vazduhu zvona zvone”. U strahu, od straha,a kroz strah pevaće pitajući se: ”Gde ste, proroci
stari iz slamnog sela? U našem mesu hleb gori. U staji vo riče poboden na
rogove…Tri dana lupa doboš po selima: traži se onaj što vidi ono čega nema, za nas,
a svu noć smo zajedno”. U pesmi “Bolan”, veli: ”Ja bežim po celom svom telu da
mi se glas ne oduzme. Ali to nije bekstvo, tek okretanje kamena vodeničkog ispod
mojih nogu… Sveci oblače moje košulje. U bašti šetaju senke i senice, pozivaju
me bezglasne. Tuđim očima plačem, s rodbinom… Oko sela psi obruč stežu, katance
čujem”. O smrti jednog koledara, tj. babara pevaće, upitavši se: ”Šta ti bi da
tražiš oblak u oblaku… Šta ti bi da tražiš noć protiv noći da ti telo dubi ko
voda krtičnjak. Sam si tražio sam našao da si boju posledica: iz srca ti na sneg
kaplju tople drenjine, iz daha plavu pređu vetar ti ispreda. Nije ostala mudra
laža, nego laža nadmudrena, a ti, željan života još malo u potaji, i ne znaš da
tako boli dužiš”. Pesma “Voda graditelja” donosi stihove: ”…voda koja pruža ruku
vatri, i ubrzanje tavnog u tavnini, voda iz Vardara u svim morima i koja bdi i
čuva naša utvrđenja, voda - meka košuljica ploda i klijanja i zvuk jedan jednog
rastojanja, voda - voden malter zid i zidar i voda koja klicu diže…”. Zidar ima
pritužbu i kaže: ”Zidao sam u zid senku svoju uzidao (rekao sam zidanje, a da
li me zid izrekao?)… Bio sam rđav učitelj i prijatelj srcu… Hodio sam po svetu
tumačio visine smirujući mesta gde se vazdan protive voda i vatra u večnoj
raspravi… Hodio sam i dohodio po mostovima koje sam stvorio a ništa mi nije ostalo
od visine u nizini”.
Pesnik Radovan Pavlovski (rođen u Nišu 1937-2022) u svojoj
potopskoj pesmi veli: ”… nebo će nam
napuniti glavu teškom vodom o divotni svete… završi svoj let ptico ne nosi
teret… moj konj pretrčava iz mračnih u svetla polja… noćim u životinjskom leglu
biljka sa biljkom razgovara mi iznad glave… Mo je konj na devetom nebu sve što
posejah najpre rodi plač…”. Šta još ostade od stihova iza setve sejača: ”… rastenje
je lepota ležim iznad brazdi kao iznad žica i čujem muziku klijanja mene ćete
naći ispod šumskih streha kako duvam u još nerazvijene cvetove…”. A voljenoj
Maji će kazati: ”Raščišćavao sam put da te kakvo ne zadesi zlo; u vazduhu smo
slušali plač našeg poroda. Uništavao sam svako drugo bogatstvo da bi se videlo naše
čisto bogatstvo sa požarom u srcu… Uzalud. Jedna dramatična senka iz teatra izgubljena
snuje drumovima… Moje će telo nestati u snima ali će ostati moja modra svirka
da zastrašuje ptice… O, uplakano dete, tvoj je otac mladić koji luta podnevima i
piše poeme o suncu”. Zaspali mladić u podne, šta sve radi: ”… podne skriva crne
konce noći ti si poda se zakopao kamenje i mesec deset konjanika iz zasede
doleće poput talasa straha nežna ti biljka vezuje prste za zemlju i ne pušta
te… ima dana kada je sve mrtvo od sna ima dana kada sebe proučavam nisam li
lud… ranjenim cvetom zakopčavam košulju od vetra i ulazim u kuću o ljubavi…”. O
crnom Arapinu osvajaču veli: ”… oh taj crni mač koji pokvari vreme… srce i mač
ne spavaju zajedno i vetar kuka bojim se da zaspem da se ne probudim lud. Presušiše
vode otkini mi jedan uzdah srce se teško ubija… ponekad nailazi poplava samo za
jednog čoveka”. Sudbinu freskopisca i freskoslikara opisuje ovako: ”Tamo na
severu i još više i još niže u kojoj zveri ti skrivaš svoj bol reci mi da je
ustrelim… Reč do reči talas do talasa sudbina otvorena kao more šume obrvane
maslinama o brodu što tone. Živog čoveka nema da izviđa sa kule sna a sve je
nadanje i napor da se s lirom provlačiš kroz narod do svog konaka u srcu… beše
pusta ona zemlja ka kojoj ja vinuh svoju
pticu što postade kamen mudrosti… Mač zaboden kao pero ptice njiše se Oduvek je
u kalendarima sveta bilo jedno prazno mesto za moju setvu žrtvu… sve je u
bekstvu i lepota i reči i oblaci i slava i ptica pevačica nad nepomičnom sudbinom…
što više zahvatam od prostora prostor to veća je potreba za stvarnošću ništa mi
ne može oduzeti moć da budem tvoj pesnik tvoj ispovednik Čim uprostiš boje
sunce se ljuti… gnevni bezimeni tvorac smestio me u eru ćutanja u onaj jesenji
dan kad huče šumska jezera na Šari i kad se seljaci s buktinjama penju na
Korab… Ja sam na mestu sa koga se kreće na sve strane sveta”. Šta će zapitati
grnčare”: “… nit voda njiše moj duh niti moj duh njiše vodu… koju da oživm
prošlost… sa mojom harfom u koje podzemlje da siđem i da pevam o grnčari”. Šta
radi “Sova” u istoimenoj pesmi: ”… po mesečini lagano letiš kao stoleće u
potrazi za nekim izgubljenim uresom s neba… ništa nam ne preostaje već da ono
što gledamo danju oplakujemo noću”. U čemu je svetost jendog zrna kazaće: ”Čovek
i ptica u Vremenu navraćaju u Vreme. Tamo ga nadleću, nadgledaju a niti ga seju
niti ga žanju niti ga dodiruju to je Sveto Zrno…”. Šta čini “Potera”, kaže nam:
”Pojedoše sav hleb. Opustošiše sve
žetve. Srušiše planine. Bitke prosejaše kroz sito i rešeto. Ali dušu
Zrna ne nađoše… Ali ljubav Zrna ne nađoše”. Šta je za pesnika “Raž”, i kakvi stihovi
nastanu kad se dublje zagleda u nasušnu biljku koja hrani: ”… obično u junu kad
zrna zriju Čovek zagledan u zelenožutu raž gleda kako vreme putuje u talasima i
tu raž vezanu u snoplje složenu u krstine nose čim stinu dnevne žege je nose… ovršena
je raž izdvojena je jedna teška godina vremena”. Kad osiromaši bog u pesmi: ”…
I Boga su opljačkana i gola ostavili siromašna u vremenu u siromašnoj crkvi
samo sa bolom i lepotom u očima”. Šta rade gavrani posred polja žitnih, dok pesnik
piše stihove: ”… nabacujem na platno a zrelo žito smeštam u ambar sazdan od
Zvezde”.
Pesnik Jovan Koteski (1932-2001) u pesmi pod nazivom
”Karitonova smrt” veli: ”Bol nema svog zraka kao što nema svog kamena beli
oblakov dvorac u koji uđe Kariton”. U neko zlo doba upita: ”Kučkin sine, kuda u
zlo doba?”. U pesmi pod imenom “Prisovjani”, reče: ”Izvot ti je tajna bez reči
od bele ljubavi zemlja je gola… Godine potkradaju život, ostajem tuđin u
kući…”. U pesničkom strahu kazaće: ”Volovi riču svoje pleme i slabi se zaustavljaju
na devetom rubu mesečine probušene. Konji kamenih vilica u čijim je očima proklijao
trn jure preko vrleti pasući vreme”. U pesmi “Zlokućani” povratnik peva: ”Posle
toliko godina, sami, primičemo se kući – muk… Samo niz tamne basamake, o vreme!
jecaj kamena: u blatu potražismo prečistu zvezdu srpa…Vi što sazidaste kuću
tamnu kao noć, silazite sad lagano kruneći kamenje belo tamnim basamacima
muka”. U mrtvom selu je ovako: ”Senke kuju boga, u mrtvo selo iz vremena silazi
vreme… Samo će mrtvo selo dozivati u vekovni mrtvi san što drema u kamenu”. Ko
odlazi sve na počinak: ”Kamenje, ti mrtvi nevini vojnici vremena čekali su
majstora koji će ih uresiti… Sve je dremalo između dve vatre”. U trku projurili
su konji: ”… svi su svedočili o jednom beskrajnom paunu koji se šepuri sakupljajući
boje sunca ali ne u svome perju već u tuđim pogledima”.
Pesnik Petar T. Boškovski (1936-2006) u pesmi
“Postelja na čardaku”, veli: ”… dete neće da plače ali koga da zapita gde
vetrovi mru… iz zemlje izlazi nebo ukrašeno žutim ranama po telu od svakog je
pojedna ukradena…jer ko zna šta sve može da se desi čim još nema toplih struja
sna na čardaku”. Šumski izvor zažubori stihovima ovim: ”Nešto me iz sna prenu
te dođoh da svoje oči vidim… iz najuzvišenijeg i najmekšeg vazduha prečistu odvojih
vodu i poljubih joj čelo”. U čemu je “Tajna”: “Golemim uhom neko lovi grešne
zemne stvari, a neko u zvezde gleda i nalazi znak stari: protiv sebe svet nadiže
viku”. U pesmi “Grob na visokom bregu”, veli: ”… nek je proklet kome ljubav ne
pomuti um”.
Pesnik Vlada Urošević (rođen 1934, prvi pesnik u ovoj
antologiji koji je i danas 2024 i dalje živ bukvalno, a pitam se da li će do
kraja knjige biti još ovozemaljski stvarno živih pesnika). U pesmi pod nazivom
“Kuća i leto”, napisa: ”Niko ne dolazi. Niko ne pita ko živi u toj kući čiji
san je pola od voska, pola od crvotočine. Samo leto ponekad zuji pokušavajući
da se provuče ko osica kroz procep između razgoračenih senki i slepog podneva”.
U pesmi “Kuća i vasiona”, peva: ”Neke reči zna samo hladni vetar. Kad bi mogao
vrata da zatvoriš čvrsto i, dok zvezdane zveri zodijak zimski pletu, po mapi
neba da povlačiš prstom. Kad bi mogao ko jabuka zimska da spavaš, ko orah u
ljusci da ćutiš, da počneš. Da se umotaš i dugo da spavaš u pelenama svemira ko
u kožuhu ovčijem”. U pesmi “Stari zvezdani napitak”, reče: ”Orion, ubica
zverova, još vreba iznad brega: tri svetle zvezde na pojasu mu stoje. Teškim ga
opivši vinom, Ojnopion oslepe njega, al on još uvek na nebu čeka škorpiju svoju…
Zbog Merope, Ojnopion, sin Dionisa, beskrajem vas opija, pegu vam stavlja na
oko. Ležeći, u usta, ko levak, stavljate cvet, i pijete, halapljivo, magline i
bezdani te – dok vam se ne zamuti glava, dok se ne zanjiše svet, a, kad
ustanete, dugo se treznite”. U pesmi “Noć sa mesečinom”, kaza upitavši se: ”Šta
se to dešava? U voćnjacima, tako, odjednom sazrevaju plodovi od stakla… Šta se to
dešava? Po putevima se javlja mnoštvo prozirnih putnika čija su lica svetla…
Šta se to dešava? Srodnom ulicom ide nejasna železnica, bez skretnica i šina… Šta
se to dešava? Kroz park prazan i smračen, bele statue igraju u nekoj čudnoj
drami .Razgovor njihov potpuno je nem, al ga razume ptica što bdi u tami”. U
pesmi “Letilice maslačka, snevači, noć”, peva: ”Snevači se sporo uzdižu u
visne… Snevači se lakim odmahivanjem brane… Zna se: postoje zrna koja mravi kradu
i zrna koja u runu raznose ovce. Al najdalje, ne birajući gde će da padnu, stižu
samo semenke-vazduhoplovci”. U svom stanju bestežinskom napisaće: ”Bez kreta i
pokreta, sad ležimo u oblaku testu. Zaustavljen je odjednom pad: nebo je za boravak
mesto… Atmosfera je stepa: šušti na oblacima raž”. Zatim se zapita odakle
dolazi “Došljak” i kaže: ”Odakle je došljak došao ne zna niko. On nije iz grada,
a svi ga pozdravljaju… Svi žele da ispune njegove želje… Svi se klanjaju pred
njim ko da je kralj. Došljak ima lep smešak, on ništa ne razume. Dan se
skončava, povorka se polako rastura. Došljaka vode ka kuli s čudovištima. Šta
će se tamo desiti ne zna niko”. Kako izgleda “Sveto čudovište”: ”Njemu je sve
svejedno, sve već poznato, sve odvratno. Ono čeka dan, za koji zna da će doći, kad
će ga mlađan dripac ubiti toljagom, da ga junakom proglase i zaštitnikom
grada”.
Pesnik Bogomil Đuzel (rodio se u Čačku 1934-2021) u
pesmi “Riba-smisao”, veli: “Reci reč ko onu tajnu formulu prvim hrišćanima, reci
nešto živo, riba u reci riba u moru, uhvati, stavi u sud, za gladne, nacrtaj da
je ustreba il opozoveš… Riba je preživela Potop. Mehuri njeni sad su atomi
otrovnog gasa u skafandarima, da krene do zvezda. Rečeno pretrpale mnoge reči.
Tišina i muk više mogu da stvore. Nerečeno je ono što ne postoji, nada je naša
u njegovom postojanju… Izrecivo na kraju postaje nerečeno, ostaje u utrobi
neizrecivog – gone i love ribu-smisao, padaju u mreže svoje upleteni ko mrtve
ribe, uistinu – mulj iz Potopa, meso trulo, grub neistesan kamen. Nek apostole
tada ko jednom pokrene njihova vlastita vera u sebe”. Šta su zauzeli u Delosu
varvarii, i kako su se proveli (pesma posvećena Kavafiju): “…pali su krovovi,
sa zidova malter al kamen ostao kamen… Šta nam vredi hrabrost na maču kad ne
znamo ovakav kamen da tešemo – kamen ne možeš izmestiti iz rukom čovekovom
zasečenog ležišta!... Ovako – još bes nismo stišali već nas je kamen nerazorivi
u veću jarost bacao… i ako ga ne obnove, ovakav polurazoreni grad, kameni
trajaće duže neg čitav jedan osioni narod”. U zimu piše: ”Sada jeca vetar
promukao ranjen vučjim krikom”. U pesmi “Pričešće”, reče: ”Tuđini što su nas
pokrstili iskidali prvu stranicu Jevanđelja da sakriju istinu da je On, Spasitelj,
bio našac… On će doći kroz zalogaje gutljaje, ako ga ne osetite, došao-prošao
Onaj, Spasitelj, njihov, ne naš, pa i vi ste već njihovi, tuđini a nas, i
naših, možda više nema”. Kako i gde leži “Zmija”: ”Zmija leži u srži naše
kičme… i sve nam je živo u telu što smo njoj dosad žrtvovali riznica koju čuva
i mudrost i zlost je koje ne znamo… od njenog ognjenog daha postaje rukopis
naših ćelija živ i vidljiv”. Pesma “Priviđenje”: ”Rekla mi glava pretka koju
čuvam u musandri – izađi kroz vrata datuma na promaju vremena… Žena je jedna
plela a iz petlji množili se svetovi ko mehuri sapunice kad pukne… Vaseljena
bila Guliverov opanak a vreme se rastezalo kano harmonika - odjednom opna pukla
našao sam se u tmini samcat unutra u gluvom bubnju – osušena glava pretka”. Avgusta
1975 peva o Mikeni: ”Sunce je aždaja što bljuje vatru i možeš samo ko Agamemnon
od nje da se skloniš u hladnu grobnicu kao u mehanu…”. Kako se opismenjavalo:
”Vaseljena se otvori ko knjiga poispadala slova na zemlju… palila žarila ko dažd
ognjeni udarala pečat narodima… oštro pero tetoviralo kožu šaralo i dok je duša
i telo krvarilo zanosno usta apostola mehovi kovački iskrila požar širila”. Ko
beše onaj “Posetilac”: ”… potegnuh za svetlom. Sijalica pregorela, morao sam da
je zamenim… Pa zašto se ne pokažeš, da popričamo ko ljudi? rekao sam ulazeći u
sobu, i potegnuh za svetlom. U trenu proguta me tama-mlaz iz njega (nisam ni
upamtio ko je bio šta je bio) i još uvek iz sna se ovoga ne budim”. Zatim stihovi:
”Ljudi iskorenjeni iz svojih domova lutaju tragaju za semenom nema ko da ga
izusti… al neka samo boboću pothvatiće i njih građevine njine kad padnu koja
reč tada da ih potrese? Ne ona odozgo reč Gospoda već seme u kamenu svemoćna je
reč-semenka i iskljuvana može da leti pa opet u pesmu da se vrati samo to seme
može da oplodi utrobu Kurve vavilonske slobode”. A na drugom mestu stihovi: ”Ako
hoćete da ih oživite čoveka i kuću podignit ečoveka koji je ležao proverite mu
glavu na tavanu i ohladite jaja u podrumu nakon parenja sa smrću-poslednjom neverom”.
U davno prošlo, a nesvršenom vremenu, pevaće: ”Lava se hladi sliva do stene
žrtvene i javu-smisao obrasta potom žbunje gusto iz semenki koje su pljunuli
šamani i žreci treba da hodiš po trnju i po žaru naviknut dok vrebaš drugoga
lovca na zveri i ljude bleskajući zubima, kamenom, nožem mameći znake tajne
nemušte tada kreće hajka na živo meso sirovih reči proždranih nesvarenih…”. I opet
stihovi: ”Kamen je gavran što leti noću na svetlu njegova krila padnu i on sam klizne tamo gde je bio kao da nikad
ni poleteo nije – njegovi su istinski koreni u vazduhu… zato se pomolite da mu
se vid ne smrači i jednom i danju ne poleti kad pomračenje uzme za tamu”. Pesma
“Kiklopske zidine” i stihovi, pisani 2 maja 1980 u Tirinisu: ”Kamen posađen
čovekovom rukom uistinu koren uhvatio prestao da raste… prostor naprosto kad-tad
mora da ispuni kamen što biva…”. Trećeg maja 1980 u Olimpiji piše o koncu
olimpijade: ”Tu smo doši iz mnogih gradova mesta ne samo grčkih, takmičari i gledaoci,
pobednici ili poraženi, al barem živi…”. Pesma “Semenka u kamenu”: ”U svakom je
kamenu po jedna semenka-bog još neproklijala Kad isklija smrviće kamen i sve
poravnati u prah Ta je semneka i u svakom mrtvacu spremna da proklija al ko zna
kad i gde Zakopajte prah da doznate!”. I na kraju pesma “Poruka”: ”Kidaj i jedi vazduh dok je tu jer on će posle tebe
da kida. Iza vazduha je neko što kida i jede prazninu divljak i bog i on
razmnožava praznine. Iza praznine je zavesa ne kidaj je sama će se ona otvoriti
i otkriti na poslužavniku hleb i so”.
Pesnik Mihail Rendžov (rođen 1936, dakle drugi živi
pesnik zastupljen u ovoj antologiji) u pesmi “Beži moja postojanost” veli: ”Beži
moja postojanost moje veliko oko i u oku srna”. Kao lovac koji lovi piše: ”Dok lovim
moje srce putuje iznad gora što je crvena i zračna u glavi mi plemen i vetrovi
i krv uzburkana i mračna dok lovim moje srce putuje… gori, plamti poput zvezda
belih ćutke nišanim ga i ustrelim pada ptica mala pozlaćena”. Pesma “Noćni
kradljivac” donosi stihove: ”Progoni me ranjeni kradljivac ove noći velike i
neme od tuge na putu potkovica od cveća počinje da raste u crveni početak
sna... u srcu imam zmiju i oganj što gori za svakim hajdučkim tragom. O, slatka
mesečeva rano kraj ovog puta ukradoh čudan znak i reč i malu magiju od zvuka”. U
ponoć ukraj mora zapita se: ”… zašto kiparisi nišane u zvezde?... U ponoć moje
zaljubljeno srce vraća se ovenčano belim ljiljanima”. Do kakve sve pobune
dolazi u pesmi “Konj i oblak”, i čega je sve to nagoveštaj jedan samo: ”…vestio
je bune i najezde pčele je podbadao na zvezde… vestio je pomore i suše…”. Pesma
“Zalaz”: ”… cvetovi uzleću u nebo nije li to moja bolna duša polegla na sivoj senci?
Prolazim i niko da me primeti. Izmučila me
tuga za suvim brestom palim kao ptica na obalu
nije li to moja bolna duša polegla na sivoj senci?”. Pesma “Školjka”: ”Puna
je a sve tako ćuti i kad je molimo da se otvori i kada nas zatvara magija
zaklopljena davnašnjim prokletstvom…”. Pesnik je kao “Grom”: “U podne među
ljude zađe i prvog koga sretne među oči ujeda ujedeni, kažu propevava”. Ispred
freske “Ulazak u Jerusalim” godine 1979 u Nerezima: ”Stojimo:On presvetli ja taman.
Odjednom: vode se otvoriše – dveri zatvoriše. Iz duše tada prhnuše slavuji i
nestadoše iza zidna. Dakle: ušao sam u Jerusalim? Ne, nisam ušao izneše me odande”.
U Nerezima januara 1981 piše, pitajući gosta, ko jeste - mrak ili pak
priviđenje: ”… koji te vetar donosi koje te nevreme navešćuje sa kog tog neba
silaziš iz kog olova izlaziš iz koje tmine iz koje zloće?”. A kad sev rati kući
zapeva: ”Vraćah se kući putem izrovanim šljunkom a za mnom se vraćahu moje Male
Stvari… (Poneka zaboravljena pesma) gresi koje sam počinio braneći sebe anđeo koga
sam zaboravio sporeći se s prijateljima i život koji sam propustio zagledan u ko
zna šta i ko zna gde”.
Pesnik Čedo Jakimovski (1940-1993) u pesmi “Zlatna
ptica”, reče: ”U praznini između dva sveta nepoznata tu gde svetlost crno seno
kosi vidim opet leti ta ptica od zlata i crno sunce u zlatnom kljunu nosi… Smrt
zadesiće neku zvezdu neku travu neku tajnu u buketu na stolu u ruži ispraiće neko
noćas čim ptica diže glavu i nad javom i snom kao zlatan metak kruži Odneće
nekog noćas da bi u budućoj dobi moglo novo da nikne Zvuk Čudan vetar duva
između dva sveta Ja u svojoj sobi ludu zvezdu molim da me od uroka čuva”. Pesma
“Lesnovska zvona”: ”… sve je zatvoreno Puta ni dole ni gore ni u sebi ni iz
sebe Samo kao senka hita… Ja izgubih svaki trag svojih mladih leta sve je
zatvoreno, presahla je svaka reč nova… I dokle svi živi neke čudne snove sniju
na istoku se zvezda ugasila moja”. Kad mu jedne noći u snovima padne zvezda,
zapevaće: ”Zvezda nam u san pade. Pod srebrnu granu u nepronađeno vreme spavamo
svilenih tela… Zvezda pade i umre. Ti si šaputala tiha o nekakvoj feniks-ptici
što spava u prahu snova nebo prošara vatra. Na tajnom izvoru stiha ranjena srna
dođe da pije vodu vekova… u jednom osvetljenom kamenu zbivala su se čuda čusmo
gde tišina šapće: ptica će sad da se javi…”. Zašto neće da ga probudimo noćas:
”Ležim u travi kao prognani bog-kamen… ti zvono srca mog ti večno izgnanstvo da
li u ovim predelima leže oči što behu mi ljubav nebeski časovnik buduće vreme
broji u zoru ću otići nekud da sam pijem tog sjaja znam taj ko nemoćan pade na
kraju uspravan stoji ko zgasnu na početku zaiskriće kod kraja…”. Pesma “Halejeva
kometa”: ”Po naš život ona dolazi da oseti da li ta Zemlja u zelenilu stoji i
ko njoj tamo sada sudbinu kroji jesmo li prosvetljeni il još uvek isti… Shvatićemo
da su joj kruženja večna i nećemo je videti jer o našoj Smrti glas nam ona
šalje sa svog Puta Mlečna”.
Pesnik Atanas Vangelov (1946-2021) sebi podiže kuću
o kojoj nam kaza: ”Podigoh kuću sebi… u njoj su često noćivali sneg, nebeski tirkiz
i lakomi oganj, a jedan već zaboravljeni miris blagog vremena iz kog sam prognam
udišem u njoj… u njoj jedna beskrajna zemlja diše, zemlja sna što beše samo mutna
slika… samo jednom da mi je naći spokoj u svojoj kući. Od kapljice manja, sto
života skoro proživeh u njoj, svaki korak s praga, sva moja bežanja rađala su u
meni grižnju i nespokoj”. O plovećoj santi peva: ”… pojavljuje se kao
sveprisustvo sveta i godišnje doba, kratkotrajna leta… u zvezdanom mleku - samo
ja je snatrim, mogu da je čujem, poznam, da je pratim… to je ta java što bane
na mahove, uznosilac tajni koji s nama plovi predelima novim, ognjištima novim…
disanje, reč – santa koja plovi, santa od mirisa, što mirise lovi, sva je bela
pustoš, večno upućena ka beloj pustoši, dok stotine zena okreću se ka njoj,
mudri kaligrafi čitaju joj pute, one što su pravi i slućena planeta, a ona još plovi… katkad i sam – santa koja
plovi”. Pesma “Balada o kamenom cveću”: ”Iz cveta se iseila vatra… Iz cveta se iselila
voda… Iz cveta se iselio miris… Samo ja polako i nečujno useljavam se u cvet
kao vatra kao voda kao miris u cvet koji mora da bude samo cvet”. Kad prođe
reka ostanu stihovi: ”Siđe pesak sa obale… bože šta je to obećala reka… bože
šta mu je obećala reka… siđe nebo siđe vetar siđoše cvetovi siđoše ptice siđe leto…
kako da ih opet vratim na njihova mesta kako da sastavim svoj vrt u kome s
večeri snim a jutrom se budim”. Dva prijatelja prvi naget nad modrom vodom nije
ugledao vatru, a drugi nagnut nad modorm vatrom nije ugledao vodu i stihovi: ”Otišli
bistri usplamteli otišli prijatelji prvi prema vodi drugi prema vatri Otišli a
nisu shvatili iza vatre je bila voda iza vode bila je vatra”.
Pesnikinja Olga Arbuljevska (rođena u Nišu1949, i
dalje živa, tj. treći živi pesnik unutar ove antologije) u pesmi “Zvonara” veli:
”Na izlasku iz grada oduzeta stojim naprosto prostrujena zvonima što zvone… zarđao
je ključ i razlilo se vino pred vratima horizonta… Gluvo ječe prostori Duha… Zbilo
se poslednje udaranje koje bje u bilu pritajeno odvajanje od sebe!”. Pesma “Bukefalova
senka”: ”… niko me ne primeti u gnjiležu korenja, bodežima prikovan iz neba se
prevodim u gorenje trava; raspojasana, oglavite me u snu jer na javi ću vam
uteći!”.
Pesnik Ljube Cvetanovski (1949-2013) u pesmi “Balada
o konjanicima” veli: ”… vreme zvoni, rascvetava teška rana u tragu. Iskre iz
kopita i vatra iz nozdrva, dovikuje ih daleki eho šumskog roga, jure, a nemera
im je čežnja, vedro nebo i put, da prestignu munju da se udenu kroz prsten
prema danu. Među oblinama ceo kosmos u slepoočnicama dammari teški, njiše se griva
u ritmu galopa…”. Pesma “Ognjište”: “… zmija podjeda reči, preobražava boje
ikona, diže se sve više sve dublje propada u srce ploda, odsutna lavež kroz
otvorene skute noći. Jezik liže neba dno do gole kože je otkrivena istina”. A
istina otrkivena glasi: ”Postelje su ponornice oznojena bunila snova buktavi
rojevi u gluvoj osami noći… u vama odjekuju izoštrena čula, otkucava žilava
sadržina plamena, razliva se rastopljeni vosak iznad dvorca što se zida…
nevidljiva košulja zasićenog vazduha prekriva rebro”.
Pesnik Miloš Lindro (rođen 1952, četvrti živi pesnik)
u “Semitskoj pesmi” reče: ”Beduinska noć za koju se ne zna ima li ukočenih
sunaca ili ne… Strvne zveri su nam susedi kad vetar ne šumi niz bregove
popadanih zvezda. Tamo na severu Jišmaelov grob je i oskudna krv iz planina
sanja večni dan isti korak… Gore kroz divotu izmešani snovi skladno izvijena
topla kretanja iščezoše u plavim pogledima. Isti je pesak u smrti i pepelu
jednaka je tišina u bici; glas i pustinja. Kad smo već mislili istinska je tuga
stigoše deca-proroci i razglasiše: Dolaze VEČNA RAĐANJA”. Pesma “Makedonski Edip”:
”Ubi se otac i ime dobaci poče da se plasti sram iznad Slova koje još glasi i
produžismo jalovi, no od greha trudni već hvatajući koren u hartije sivo-bele
vikasmo naspram zida Nikom Takvom i inima da bismo i sami, pri tom, osluškivali
ne posve pri sebi uzvik prazan i odjek još zaludniji slaboumnih što znak je a i
beleg sapetih…”. Pesma “Razgrađenje”: ”Iz znaka prvog do tamo krajnjeg sve će
se okrenuti. Nek se prođe zvučni sklop i nek se pusti povod jasan, vasceo
razbor oslušnut i moguć, možda još neostvaren…Razume se i cilj. Temelj sa
ishodom. Tavan u muku. Ono što drži, osvetljeno i u očima. Skoro da govori. Ili
će početi… Posegnemo li drugačije – znaku odjeku. Pa tako unapred, uz sve što
stoji sa naumom i rasciljem, bez i sasvim: sasvim onako: Prema nazad, prema izvana…
U vidu naokolo – sve razbacano”.
Pesnik Slave Đorđo-Dimovski (rođen 1959, dakle peti
živi pesnik iz ove antologije, živ i danas) u pesmi “Plava zvezda” peva: ”Svaki
put uveče javiće se jedna plava zvezda. Preleteće ispred teškog oblaka iznad
planine. Rasturiće se u pogrešnu formu, sitne kristale – do muka kao da ti je
sova u kuću (u ponoć) ušla, sama”. Pesma “Kuća”: ”…noću je napadaju komarci
snova samoća danju i ćuti ona između oštrih bodljika reči stoji u tajnosti dok
prozori se gase dok vrata se katanče… devojčica malena na pragu se rastura u
bajku i dok plače pulsiraju njene grudi u bezobličnu misao i mučna atmosfera
upija se u pod…”. Pesam “Taman konj leži iznad planina” i stihovi: ”Taman konj
leži iznad planina… čopor košmara: šta sam ja ovde izgubio? Šta sam izgubio, pa
je vazduh postao tesan i k meni se vuče velika kornjača iz visine?... (Koliko
je strašan taj Uznos) šta sam izgubio ovde šta izgubio Ja? - pitam konja a on
taman leži iznad planina”.
Svako ko pročita ovu “Antologiju savremene makedonske
poezije “ iz 1985, gubitnik svakako nije…
Нема коментара:
Постави коментар