UBERI POEZIJU RIKARDO REIŠ, JER TA POEZIJA JESU ODE TVOJE UZDINGNUTE IZNAD UŽIVANJA I PATNJE…

 

Dr Rikardo Reiš je od svih 70 Pesoinih heteronima najobrazovaniji, najinteligentniji i neko sa najuglađenijim manirima. Rodio se 19 septembra 1887 u Portu. Po struci bio je lekar. Ovoje Pesoin najpoznatiji heteronim, koga je pozajmio od nobelovca takođe Potrugalca Žozea Saramaga, a iz naziva njegovog dela koje glasi “Godina smrti Rikarda Reiša”. Školovao se na koledžu kod jezuita, gde je postao latinista, a zatim i poluhelenista. Bio je mentalno jako disciplinovam. Dobar je poznavalac jezika i krasi ga jedan uzivišeniji stil izražavanja. Prve pesme objavljuje juna 1914. Bio je sklon stoicizmu i epikurejstvu, a skovao je takvu poeziju koja je misaona i sofisticirana, a najveći pesnički uzor bio mu je Horacije. Sam Lisabonac Fernando Pesoa u jednom času kaže da njegov heteronim Rikardo Reiš stvara mnogo bolju poeziju od njega samog koji je svih ovih 70 heteronima oživeo kao najstvarnije ličnosti.

Poezija je za Rikarda Reiša zapravop plod duha, a velike pesnike po njemu jedino mogu da stvore samo narodi koji i sami poseduju visok stepen kuture. Ideje se putem reči pretvaraju dalje u poeziju o to zahvaljujući emocijama, a emocije su za  Rikarda Reiša upravo samo sredstva koja će dobro poslužiti da se sve pretvoei ili transformiše, preobrazi u reči. Po njemu pesma je savršenija što u njom ima više hladnoće. Njegova poezija poseduje najviši stepen savršenosti, a njegova vizija sveta jeste nihilistička. Kad peva svoje pesme on je ne samo hladnokrvan, već i jako pribran. On dobro zna da su sva čovekova dela osuđena na ništavnost, na prolaznost, da  je sve lomno i krhko, lomljivo, propadljivo, ranjivo, da se pred silama prolaznosti ništa neće moći sačuvati, da ništa neće moći biti sačuvano ili pošteđeno od propadanj. No, iako u svojoj biti pesimističan on neće izustiti nikad jadikovku  ili žalopojku nad svteom ili jadikovku tužbalicu, neku vrstu ličnog lamenta zbog čoveka, već će mu sve biti prihvatljivo, a prema čemu će se postaviti ipak ravnodušno. Da bi se dostiglo do dobra i spokoja potrebno je svoju sudbinu ljubiti i zadržati težnju kao spokojstvo, i mudrost zbog koje se sve dalje uranotežava. Rikardo Reiš piše stihove koji će kasnije biti na Pesoinom gorbu kao epitaf, koji od 1985 godine počiva u manastiru Setog Jeronima u Lisabonu, pored Vaska de Game i Luisa de Kmoiša pesnika iz XVI veka, a ti stihovi glase: ”Da bi bio velik, budi potpun: nek od tebe ništa nije prekomerno, okrnjeno. Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe u najmanje što činiš. Tako u jezeru svakom ceo mesec blista, jer živi u visini”.

Pevaće svom učitelju vderine, ali i mudracima, svima koji su nesmotrenim, a peva i spokojnim i vedrim, pevajući o nekim izgubljenim starima, o životu  u kome nema ni radosti, a nema ni tuge, ni žalosti. Život koji se živi nije življen život, već je to život koji se morao proći, kroz koji se moralo proći i preći. Ništa im nije kazalo vreme koje je samo proteklo. U očima im ostade i ostaje od svega uvek samo mnogo Prirode.  Ostarilo se. Prolaznost neumitno sve odnosi i guta, proždire. Nema potrebe više ni za jednim pokretom, pregnućem, jer ničeg nema čemu se može još odupreti, a toj prolaznosti, dok prolaznost je poput nekog surovog boga koji sve prožidre. Njegov život liči životu suncokreta, koji spokojno napuštaju ovaj život, bez ikakve griže savesti samo zato što su jednom na svetu živeli.

Mnoge bogove je sahrnio, pa ipak oni pokatkad umeju da izađu na površinu kao ruine, ruševine, i da se umešaju u živote ljudi, donoseći ljudima usud “kajanja i žaljenja i lažna osećanja”. To su sve “sile zaludne” čiji je jedini cilj da ljude izmuče, umore, isrcpe, napate, te da ih liše svake dalje radosti, sreće. Dolaze počesto da im ponude lažnu sliku jednog prostranijeg sveta, a lažnu sliku dakle. Tada pesnik  Rikardo Reiš peva: ”A zapadnim se nebom razliju boje bola jednog boga dalekog i čuje se jecanje s one strane sfera tako bogovi plaču…”.

Nema više razlike između starih bogova i ruina, kao što nema više razlike ni između Hrista najtužnijeg hrišćanskog boga, jer za pesnika Reiša: ”Bogovi su isti, vazdan jasni i mirni, puni večnosti i prezira za nas, dok donose dan i noć i zlatne žetve…”.

Ništa više ne mora biti uskraćeno svima njima koji su kao  Rikardo Reiš ništa, i zato peva: ”Ničemu se nenadamo i mrznemo se na suncu. Al kad je već tako, uživajmo u trenu. U radosti nehajno svečani, i strpljivo smrt sačekajmo kao nekog kog dobro znamo”.

Nekada je vera bila njegova otadžbina, sada više nije i on je izgnanik iz svoje domovine i sada ga greje sunce jednog sasvim dugačijeg neba, i kaže: ”Nemoj nositi u rukama ništa niti ijedno sećanje u duši… Kada se budeš obreo u noći i na kraju puta? Uberi cveće al pusti ga iz ruku čim ga pogledaš. Sedi na sunce. Prestola se odreci i samom sebi budi kralj”.

No, bogovi im još uvek dopustiše samo jednu vrstu slobode: ”Da se po svojoj volji potčinimo njihovoj vlasti”, a to je zapravo prividna sloboda, a oni sve više oponašaju svoje bogove, i misle da su slobodni kao nekad i svi oni na Olimpu, a ako budu u pesku kao u očima podigli svoje trošne bedeme i kule, možda će i bogovi početi da ih uvažavaju, štuju, kad shvate koliko im nalikuju. Rikardo Reiš kaže: ”Bogovi dopuštaju svojim mirnim vernicima da im nikad ne zadrhti plamen života remeteći izgled svega uokolo, kako bi čvrsta i postojana kao neki drveni dragi kamen, svoj mir sačuvala trajna lepota”.

Zatim je pošao kroz isti drvored kuda je malo pre prošao i vetar, a u trenu kad spozna i oseti uzrujanost, videće koliko je to uzaludn bilo sve, ali zato mora pokušati da se Prirodi preda čineći svoj trud sa mnogo više nemara. I shvata da više nije uzvišen, da nema veličinu, jer niko mu ne ukazuje pozdrav, a nalik je morskom pesku koje će isprati talasi, te neće ostati ni traga od svega. Rikardo Reiš kaže: ”Ostati zanavek upisani bogovima u svesti… U oblacima crne prašine koju dižu sa drumova. Jedino bozi primerom svojim pomažu onima što nemaju drugih težnji ni zahteva sem da ih matica stvari nosi”.

Od otadžbine draže su mu ruže, a od slave i vrline više voli svoje magnolije. Dopustio je životu da kroz njega protekne i prođe ostajući do umora i skončanja nepromenjen, neizmenjen, isti. Svoju dušu obogatio je svojojm najvećom željom, a to je da bude ranodušan i da poseduje poverenje koje je mlako. On je slednebnik samo svoje sudbine, i redovno zaliva svoje biljke, obožava i mnogo voli svoje ruže, a sve drugo smatra za tuđe senke. Jednak je samo samom sebi, a najslađe mu je da živi sam, a živeti jednostavno za njega je to najuzvišenije i najplemenitije. Na žrtvenik bogovima prinosi svoj “zavetni dar” u vidu sopstvenoga bola. Rikardo Reiš peva: ”Posmatraj život izdaleka. Nikad ga ne pitaj. On ti ništa ne može reći .Odgovor leži izvan bogova. Al spokojno oponašaj Olimp u svome srcu. Bogovi su bogovi jer ne misle o sebi”.

Sve što poželi da ga promeni i izmeni, makar to bila i promena na bolje, on će vešto izbegavati, on će promenu svaku mrzeti, a bogovoma neće dati svoj život, jer ne želi ničim da poboljšava ili obnavlja, menja sebe. Želi da zavek ostane isti i do svog skonačnja. I kazaće: ”Ne opevam noć jer u mojoj pesmi sunce koje opevam skončaće u noći. Dobro znam ono što zaboravljam. I pevam zato da ga zaboravim…”.

Sve brzo prolazi, kraj dolazi prerano, mladost umire, svega što ima malo je, i ništa nije poznato, pouzdano, te ostade samo zamišljanje, i zato Rikardo Reiš kaže: ”Ružama se okruži, jedi, pij i ćuti. Ostalo je ništa”.

Um zabludeli ne može dati ploda, jer on ničega nema osim bledih plodova koji survavaju u provaliju, u ambis. U mašti se mnogo toga može nacrtati i izgraditi. Rivali su toliko jaki, da jedino namere nakon svakog pokušaja, a naspram rivala ostaju samo jalove. I zato će opet reći da svako treba da se odrekne svoga trona i samo sebi bude kralj. I kaže: ”Ono što je otišlo onima što će tek poći. Sećanje zaboravlja. Mrtvi, još ćemo mreti… znaj, nemamo nikog sem nas”.

Nad osećanjima zaduvaće vetrovi, stvaralački vetrovi života, gde ništa neće imati smisla, a duša će mu postati samotna, te kaže: ”Sve što prestaje, smrt je, a smrt je naša ako prestaje za nas… U svemu što sam gledao ostade po deo mene. Sa svime što sam video, ako je prolazno bilo, i ja sam prolazio, a pamćenje i ne razlikuje ono što sam video od onog što sam bio”.

Bio je “stoik bez čvrstine”, a sada želi da bude samo uživalac slovne presude koju mu je “sudbina isklesala”, a mogu slobodno sve da mu uskrate, sve osim mogućnosti da ugleda svoj usud. Za njega je prošlost “sadašnjost u sećanju” i to “samo  u snu”. Poznaju ga samo trenutci. Njegova sećanja ništa su. Sadašnjost i prošlost za njega su samo ”dva različita sna”.

Ne sputava ga samo nečija mržnja ili zavist, jer sputava ga i nečija ljubav. I zato želi da se očisti od svih svojih osećanja. Želi slobodu koja je hladna, te kaže: ”Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje, ćovek ravan je bogovima”.

Bogvovi ga ostaviše samog na svetu, kao siriče, a ono što su mu darivali on primio jeste, jer zna da protiv bogova ništa više ne može, a nalik je pšenici koja se povija na vetru, a čim vetar utihne pšenica se uspravi. Zemlja kojom protutnje bogovi i mesije postane nema, te kaže: ”Ni bogovi, ni Mesije, ni ideje koje donose ruže. Moje su ako ih imam. A ako ih već imam, šta bih hteo više?”.

Znao je da neće postati neko, znao je posve jasno da neće imati iza sebe neko delo, isto kao što nije uspeo da sazna ko on jeste, i na kraju traži još jedno: ”Pusti me da verujem u ono što nikad neću moći da postanem”.

Sve mu je kratko, prolzano, i dan, i godina, i pomisao, i žalost, i briga, i život, i radost, zato kaže: ”Gospodar budi ili ćuti. Ne troši se, dajuć ono čega nemaš. Šta vredi Cezar koji možeš biti? Nek ti malenkost tvoja bude dosta. Bolje te štiti koliba trošna darovana tebi nego palata koju steko nisi”.

Svet je neizmerna prašuma, u kojoj malo ko ugleda svoga “Boga koga poznaje”. Ako začuje lahor, onda u njemu jedino može začuti sve da prolazi, a sve što mislimo, i bogovi, i ljubav, i mi sami. Svaka stvar spade u nadležnost nekog datog boga, zato i  Rikardo Reiš na kraju traži jednog svog boga samo za sebe, i to boga koji će u njemu biti oduhovljen, koga će osetiti u sebi, i kazati: ”Jasno vidim spoljašnji svet – stvari, ljude, bez duše”.

Sve što je osećao i mislio najstrožije je moguće propovedao u vidu reči, koje su postale njegove zamisli, stihovi u kojima kaže: “Uz žubor, protiče reka, i ono što ne teče, što je deo nas, a ne reke. Takav bih želeo stih: moj i tuđ i da ga ja sam čitam”.

Živeo je “u zbrkanoj samoći života”, a sam sebi bio pristanište: “Spokojan sačekaj kraj koji nije daleko. Bilo čiji život – šta je? Kratkotrajna sunca i san. Sve što misliš, iskoristi, da bi mislio manje”.

Pre nego ga zatrpa zagušljiva tmina pevaće: ”Ni od čega ne ostaje ništa. Ništa nismo. Malo se na suncu i vazduhu zadržali… odloženi leševi što su proklijali... Sve ima svoj grob… Mi smo priče koje pričaju priče, ništa”.

Ko želi biti velik, mora biti potpun, i u njega ništa ne može biti okrnjeno, i ništa biti preko mere: ”Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe u najmanje što činiš. Tako u jezeru svakom ceo mesec blista, jer živi u visini” (Pesoin nadgrobni epitaf).

Treba biti sam i pretvarati se “bez pretvaranja” i ne očekivati “ništa što ti već ne pripada”,  a najtužniji su oni sami sa sobom. I svako ima sunca kad je osunčan dan. I svako ima sreću ako mu je sreća i darivana, data. Svi nešto gledaju, neko u prošlost zri, a neko u budućnost, a on kaže: ”Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu – pouzdanje naše? Ovo je dan, ovo je sat, ovo je tren, to je to što jesmo, a to je sve… U istom dahu i živimo i mremo. Uberi dan. Jer taj dan si ti”.   

U njemu je mesta u kome se može misliti i osećati, u njemu žive nebrojene mnoge misli, sile, on ima nekoliko duša, on postoji, a u postojanju je svom ravnodušan, hladan, i sve može da ućutka i na kraju da progovori, dok u njemu borbu vode osećanja protiv neosećanja. Ne sluša njihov diktat i počinje da piše sam pevajući: ”Od bogova jedino tražim da me se ne sete. Slobodan biću – bez sreće i nesreće, kao vetar što život udahnjuje vazduhu koji nije ništa. Mržnja i ljubav podjednako nas traže; i svaka nas, na svoj način, ugnjetava. Kome bogovi ništa ne dopuštaju, taj zna šta je sloboda”.

Bogovima neće tražiti ništa i kazaće Rikardo Reiš na kraju svojih oda: ”Sreća je jaram a biti srećan tišti jer je to jedno određeno stanje. Ni miran ni nemiran svoje spokojno biće želim da uzdignem visoko iznad mesta gde ljudi uživaju ili pate”.