“POSLE BALA” – LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ (1828-1910)…

 

 

Na Jasnoj Poljani 20 dana avgusta meseca 1903 godine Gospodnje, Lav Nikolajevič Tolstoj napisao je pripovetku pod nazivom “Posle bala”.

Glavni pripovedač ove svoje priče i svog nikad lepšeg provoda u mladosti na samo jednom od raskošnih balova bio je uvaženi imućni Ivan Vasiljevič, a kroz ovu svoju priču dokazao je kako sve u jednom ljudskom pojedinačnom životu najviše zavisi ne od sredine, koja može biti mučiteljska i tiranska, već sve najviše u životu jednog čoveka zavisi samo od slepe igre nekog slučaja. A nakon ovo priče ostaje večito do kraja otvoreno i neodgonetnuto pitanje da li i koliko svaki čovek sam uspeva da shvati šta na ovom svetu jeste dobro, a šta je pak na svetu zlo.

Kao mlad student bio je jako zaljubljive prirode, sve dok u jednom kobnom času nije osetio buran nalet svoje najjače strasti i najsilnije ljubavi iakda. A tada se zaljubio u zanosnu Varenjku B. I onda je otišao na jedan bal kod gubernijskog bogatog plemića, gde je čitae te večeri neumorno tancovao sa lepoticom bala Varenjkom. I dobro upamtio svaki detalj njene bele haljine, ali upatio je i kao mu je samo jedan plesa sa nojm preoteo inženjer Anisimov. I dalje pamti te najdivnije njene oči koje su ga očarale. I priča sada nekoj novoj ruskoj mladeži nakon toliko godina (možda 2 decenije ili malo više) kako je to bilo jedno pitomije vreme u kome se i ljubav posmatrala na jedan čistiji i bestelesniji način, bez potrebe da se razgoliti neko (žena) da bi se razgolićen više volela. I još pamti kadril koji su najzanosnije tada otplesali. Ona mu je te najlpeše večeri (koja nije ili jeste bila sudbonsna, ali samo u jednom drugom težem smislu svih ugašenja svega) poklonila jedno perce iz svoje bele jeftine lepeze.

Taj zanos i tu veselost, radosnu obuzetost, zadivljenost, nije mogao da zaboravi nikad, tu zanesenost, opijenost, očaranost, sreću, kada se osećao kao najzaljubljenije nezemaljsko biće na planeti. Zatim je sledeći ples Varenjka odigrala sa svojim ocem koji u to vreme beše pukovnik  sa mnoštvom srebrnih epoleta,  a koji se zvao Petar Vladisavič. Bio je to vojni starešina i oficir nikolajevskih manira, ali i brčića. Zapamtio je njegove rukavice od jelenske kože dobro, kao i njegovu obuću od teleće kože, dva detalja koja će mu nešto kasnije, već u osvit prve zore, promeniti čitav život, čitav pogled na svet, na ljubav, na život, na karijeru, na sve.

Nakon još jedne mazurke koju su otplesali zajedno, zaljubljeni Ivan i Varenjka, usledio je poziv domaćina – svi na večeru. Pukovnik B. odjurio je nekim hitnijim poslom, pod izgovorom da ujutru rano rani. Varenjka ostade još na balu skupa sa svojom majkom. Zaljubljeni Ivan ne pita Varenjku da li ona istim plamom i žarom njega voli, jer njemu je posve dovoljno to što on nju sada toliko neizmerno voli. Ali, zbog nečega ipak u dubini duše strepi, i kao da očekuje da mu nešto ljigavo može pomutiti i pokvariti baš toliku neizmernu sreću. Neće biti u krivu, otkiće ubrzo, već u osvit prvog jutra.

Ispratio je Varenjku i njenu majku do kočija, a onda pošao presrećan nazad sa nezaboravnog bala svojoj kući. No, te večeri nije mogao od silnog izbuđenja da zaspi, te je pošao niz ulicu u svitanje. Bilo je oko 5 sati izjutra. I stiže na poljanu tamo gde je stanovala najvoljenija Varenjka. Zatim je začuo pesmu vojničkih doboša i flauta, a muzika beše toliko jeziva i ružna, strašna, neprijatna, piskava. I onda je opazio gomilu ljudi. Bili su to vojnici poređani u stroju, u dve naspramne kolone, a kroz stroj terali su jednog Tatarina. Nad njim je upravo izvrašvana kazna zvana šiba. Kažnjen je samo zato, jer je pobegao iz vojske. Tog do pojasa golog Tatarina zavezali su za puške dva vojnika i tako su ga ganjali. Sa obe strane sroja udarci su ga kažnjavali i pljuštali kao kiša. Čovek je posrtao i preturao se, teturao, a da ne bi pao oni su ga rastrzavali i vukli, tukli.

Zatim je Ivan opazio u toj gomili nešto jako poznato. Bilo je to njemu dobro poznato lice čoveka u vojnoj uniformi. On je Varenjkin otac. Upamtio je tada Ivan i kažnjenikovo bolno i namučeno lice, koje je bilo svo unakaženo, a ipak uspevalo da izgovori dve najpokornije molećive reči: ”Smilujte se, braćo!”.

Ivan je stajao zaprepašćen u tom nasilničkom času opazivši koliko su braća nemilosrdna i bezosećajna, te nisu znali šta znači smilovati se nad jednom takvom ljudskom patnjom. Posmatravši dalje rasplet mučne situacije, vide jednog vojnika koji ošinu bez pomilovanja Tatarina, a što je jače i silnije mogao. Takvih udaraca Tatarin je dobio još nekoliko. Zapamtio je tada Ivan kanjženikova leđa, a ona su bila šarena, krvava, ranjena, pocepana, razderana, crvena, nimalo nalik na ljudsku kožu.

Tatarin se previjao od bola. U tom času pukovnik B. zastade i priđe jednom od vojnika stroja koga uhvati da je blago zamahnuo kao učesnik u stroju. I rasrdi ga njegova blogost i nejgovo prećutno pomilovanje kažnjenika. Svojoj kožnom rukavicom pukovnik je tukao po licu prestravljenog vojnika, samo zato što nije hteo ili umeo bolje i jače da zamahne i isprebija Tatarina. Zatim je pukovnik zatražio svežeg pruća. U tom času primetio je i Ivana u gomilici prisutnih uličnih prolaznika, ali se ipak pravio da ga ne prepoznaje čak ni malo. Bio je namrgođen i strašan, besan, ljutit, oštar, surov i brutalan.

U tom času Ivan se jako postideo, za čitav svoj budući život, osetivši sramotu jednog takvog gnusnog i najsramnijeg dela iživljavanja nad ljudskom kožom. Odatle je užurbano pohitao kući, sa sobom kroz čitav život noseći najužasnije slike i prizore sa poljane. Njegove misli nisu mogle da zaborave sve ono što je pukovnik uradio. I nije mogao da shvati ono što je tada video i to ga je ne samo proganjalo, već i izmučavalo, obeležilo. Ispalo je da on mnogo toga još ne zna, što svi oni superiorniji znaju. Zbog svega toga odlučio je da nikada ne postane vojnik, te zaista nikada nije stupio u vojsku, u tako sramnu carsku vojsku. Nikada nije stupio zbog svega toga ni u jednu jedinu državnu službu.  Odabrao je da pre postane i zauvek ostane čestito niko i ništa.

Zbog toga odbacio je svoju najveću ljubav ikada, a od tog užasnog prizora sva ona nikad veća ljubav njegova ugasila se za sve vekove vekova u njemu. Izbegavao je Varenjku, jer je sve bilo odjednom u njemu, u znaku nikad veće neprijatnosti i stida. Bilo je neugodno živeti pretvarajući se da ništa nije video rođenim očima. A svojom kratkom pričom dokazao je da samo jedan bezazleni trenutak ljudskog života itekako može da se neverovatno naglo i strahovito promeni, uruši, sruši, ugasi, i to samo jednom slučajnošću svirepe igre najslepijeg slučaja na korak od užasa.