NIKO ENGONOPULO (rođen 1910) PESNIK JARKIH BOJA I UZBUDLJIVIH SIŽEA…

 

 

Kako često obim nečega, pa čak i jedne knjige, ume itekako lepo da zavara. Brzo pročitavši naizgled malog obima “Antologiju savremene grčke poezije” u dahu, nisam ni slutila da ću biti začarana takvim mnoštvom stihova, i ponovo se vratiti, vraćati iznova, u sve to, i zadržavati tako mnogo u svemu, a sve ponovo čitajući, iste one stihove koji su me posebno dotakli, a neke pesnike i preskačući u prepričavanju, jer se u tim pesmama dakle nisam pronašla, onoliko, ma koliko su mi sve pesme zajedno gledano značile mnogo u praznično vreme kad ništa na svetu kao dosada i zima ne tiraniše. Ali, nisam zažila za sav uloženi trud, jer za neke pesnike i pesme nikad nisam čula do ove “Antologije” u kojoj sam našla tako mnogo sebe.

Niko se rodio u Atini, a od četvrte godine porodica se seli i on počinje da živi u Carigradu, gde se prvo i školuje. Gimnaziju završava u Parizu, a u Atini studira Akademiju likovne umetnosti, a godine 1943 postaje profesor na višoj arhitektonskoj školi u Atini. Počev od 1939 organizuje oko 20 samostalnih i zajedničkih izložbi svuda po svetu, počev od Amerika, preko Švedske, Brazila, Kanade, Italije, Belgije, Venecije (na bijenalu 1954 učestvuje sa 74 platna i jedini je umetnik koji te godine predstavlja Grčku). Držao se nadrealizma i u slikarstvu, kao uostalom i u poeziji.

Godine 1938 izlazi mu zbirka poezije pod nazivom “Zabranjeno je razgovarati sa šoferom”, ”Klaviri ćutanja”, ”Sedam pesama”, ”Povratak ptica”, ”Eleusina”, ”Na cvetnom grčkom jeziku” knjiga za koju dobija Prvu državnu nagradu, potom ”Atlantik”, ”Predstavljanje futurizma”, ”Predavanje”, itd. Bavio se kostimografijom i scenografijom, te radi za mnoga pozorišta. Pored pesama piše još i eseje. Dobio je nekoliko grčkih odlikovanja.

U pesmi “Tačno kao…”, piše stihove ove, pitajući se: ”…šta si tražio kad si razbacao na ulicu toliko cveće i toliku radost jedne noći?... a tražio sam radost seme noći violinu sna pepeo… reci nam šta si našao?... drvenu figuru lađe koja je svoje zlatne kose talasala na vetru…”.

U pesmi “Poezija 1948”, kazaće: ”Ovo vreme građanskog razdora nije vreme za poeziju niti za išta slično… otud su i moje pesme toliko gorke (a kad, uostalom, nisu bile?) a  - pre svega - otud ih je i toliko malo”.