.jpg)
“Može
li se prezirati svet i poderanih rukava biti heroj, ludak, uklet ili lep!”…
Iz enciklopedije “Britannica”, saznajemo, u prevodu
sa engleskog jezika: Fernando Pesoa (rođen 13 juna 1888, u Lisabonu,
Portugaliji, a umro 30 novembra 1935, takođe u Lisabonu) jedan je od najvećih
portugalskih pesnika, čije je modernističko stvaralaštvo dalo portugalskoj
književnosti evropski značaj.
Od svoje sedme godine Pesoa je živeo u Durbanu u
Južnoj Africi, gde mu je očuh bio portugalski konzul. Postao je tečan čitalac i
pisac na engleskom jeziku. Sa nadom da će postati veliki pesnik na tom jeziku,
Pesoa je napisao svoj rani stih na engleskom. Godine 1905 vratio se u Lisabon,
gde je i ostao, radeći kao komercijalni prevodilac i dajući doprinos
avangardnim kritikama, posebno “Orfeju” (1915), organu “Modernističkog pokreta”.
U međuvremenu mnogo je čitao ne samo poeziju, već i filozofiju i estetiku.
Svoju prvu knjigu poezije na engleskom, “Antinous”, objavio je 1918 godine, a
potom je objavio još dve. Ipak, tek 1934 godine pojavila se njegova prva knjiga
na portugalskom jeziku, “Mensagem” (“Poruka”). Privukao je malo pažnje, a Pesoa
je umro sledeće godine kao virtuelno nepoznat.
Slava je Pesoi stigla posthumno, kada su njegove
izuzetno maštovite pesme prvi put privukle pažnju i u Portugaliji i u Brazilu
1940-ih. Njegov opus je izvanredan po inovativnosti onoga što je Pesoa nazvao “heteronimima”,
ili alternativnim personama. Umesto “alter ega” - alternativnih identiteta koji
služe kao pandan ili folija za vlastite ideje autora - Pesoini heteronimi su
predstavljeni kao različiti autori, od kojih se svaki razlikovao od ostalih u
smislu poetskog stila, estetike, filozofije, ličnosti, pa čak i pola i jezik
(Pesoa je pisao na portugalskom, engleskom i francuskom). Pod njihovim imenima
objavljivane su ne samo pesme, već i kritike o poeziji nekih drugih, eseji o
stanju portugalske književnosti i filozofski spisi.
Iako je objavljivao i pesme pod svojim imenom, Pesoa
je koristio više od 70 heteronima, od kojih su neki otkriveni tek početkom XXI
veka. Izdvajaju se četiri posebna heteronima. Trojica su bili „majstori“
moderne poetike i učestvovali su u živom dijalogu kroz objave u kritičkim časopisima
o radu drugih: Alberto Caeiro, čije pesme slave stvaralački proces prirode;
Alvaro de Campos, čije je delo bilo slično i po stilu i po sadržaju delu američkog
pesnika Volta Vitmena; i Ricardo Reis, grčki i rimski klasičar koji se bavi
usudom i sudbinom. Drugi heteronim, Bernardo Soares, bio je cenjeni autor “Livro
do desassossego” (“Knjige uznemirenosti”), dela pesničkih fragmenata nalik
dnevniku na kojem je Pesoa radio tokom poslednje dve decenije svog života i
koji je ostao nedovršen nakon njegove smrti. Prvi put je objavljena zajedno
1982 i privukao je pažnju širom sveta; pun engleski prevod pojavio se 2001.
Pesoina najvažnija dela pored “Livro do desassossego”
su posthumno uređene zbirke uključujući “Poesias de Fernando Pessoa” (1942), “Poesias
de Alvaro de Campos” (1944), “Poemas de Alberto Caeiro” (1946), “Odes de
Ricardo Reis” (1946), “Alexander Search” (1999), “Quadras” (2002), “Poesia,
1918–1930” (2005) i “Poesia, 1930–1935” (2006). Zbirke njegovih dela u prevodu
na engleski uključuju “Odabranu prozu Fernanda Pesoe” (2001) i “A Little Larger
Than the Entire Universe: Selected Poems” (2006), koje je priredio i preveo
Richard Zenith, i “A Centenary Pessoa” (1995).
Kod nas na srpskom jeziku 2016-e pojavila se knjiga
“Izabrane pesme Alvara de Kampuša”. On je pomorski inženjer, prekomorski putnik,
bivši student iz Glazgova, Portugalac, koji piše na početku XX veka svoju
poeziju, dotican svim ondašnjim
evropskim događanjima, a piše jako burne poeme, ode moru, ode životu, a zapravo
on je sklon i senzacijama kao i svaki pesnik samozvanac.
Često bi zaplovio ka Orijnetu svih Orijenata, svih orjentacija,
ali i opijata, ka što daljim prostranstvima i pučinama, ka širinama, pustinjama,
i bespućima. Decembra meseca 1913 godine kaže: ”Zraci razdvavju život onome ko
hoda!”.
Svoju dušu opijaće opijumom, a dušu svoju ostavljenu
bez tog stimulansa oseća bolesnom, a u toj supstanci vidi svoje utešenje, spas,
jer život koji živi boli ga i sav je u znaku bolnog grča. Živeti na palubi sveta,
ili broda, života, a otisnut negde daleko ubivstveno je često, i tu se može
poludeti, ma koliko da je njegova sila truda ogromna, i zato veli u pesmi
“Opijarijum”, koju posvećuje gospodinu Mariju de Sa Karneiru: ”Nemam opruge da
se prilagodim… Živim do zlatih spona života…U koferu nosim okajan zločin koji
je počinio moj predak… Izgubio sam proživljene dane radio sam, a jedino imam
umor… Rođen u potrugalskoj zabiti… Ali ne može trajati ovaj život ako na putu
nema bar bura. Na palubi je život tužan… Zemlja je ista i malena i postoji samo
jedan način da se živi... Živim u prizemlju misli i dosadno mi je da gledam
život kako protiče… Nesrećan sam po nasleđu…Moje srce je starica što prosi za
milost na vratima Radosti…Vraćam se u Evropu zlovoljan, s izgledima da postanem
pesnik mesečar… Želim da imam vere i novca da budem kao neki gnusni ljudi koje
znam. Danas… nisam ništa… putnik običan… Ne mogu biti nigde. Moja domovina je
tamo gde sam… Jednog dana napraviću skandal na palubi samo da bi se govorilo o
meni… Ceo dan pijem… A ja već bez ičega pijan! Dajte bolji mozak mojim nervima
nežnim kao ruže… Ovaj život je ogromni posed gde osetljiva duša čami… Pripadam
rodu Portugalaca… Smrt je izvesna… Ne čitam ni knjigu uz uzglavlje… Nema broda
da me odveze tamo gde ništa ne želim, da to i vidim!... Želeo bih jači opijum,
da odem ka snovima koji bi mi bili kraj, i survali me u jamu… I ko me pogleda
misliće da sam banalan… Univerzalnom tipu pripadam… Koliko njih ispod klasičnog
odela krije, poput mene, užas života? Da sam bar spolja tako zanimljivi kao
iznutra!... Apsurd kao cvet Indije koji u Indiji nisam našao, niče u mom mozgu
umornom od umora… Rođen sam da vodim život mandarina, ali nedostaju mi čaj,
asura i mir… Život ima ukus žutog duvana…”.
Pobedonosna pesnikova oda ispisuje se u stanju velike
groznice, u času dok škrguću zubi, dok njegovo mastiljavo pero pokušava da
uhvati lepotu čak i u bučnim gradskim
predelima, čak i u mnogim svetskim lukama, tamo gde sve vrvi od buke, galame,
mnoštva, tamo gde sve gori od pevanja, tamo gde sve jeste samo zvuk mašine, a
kada zapeva onda dotiče sve podjednako, i ovo sadašnje, i ono prošlo, kao i
nešto buduće. U svome pevanju nije sličan klasičarima Platonu i Vergiliju, a
svoje misli nalazi u “električnim svetiljkama”. Zavidi motorima i mašinama, jer
ne može da bude tako izražajan kao sav taj zahuktali zagrejani metal. I poželi
da postane najnoviji model nekog moćnog mašinskog stroja, neki savremeni prototip
da pobedonosno umaršira u svet inovacija, i želi da bude prepun stihova, koje
ispisuje u Londonu jula meseca 1914 godine: ”… Da se ceo raspem, potpuno otvorim,
postanem provodnik”.
I želi da pokupu buku gradova, beskorisnost kafana,
svu dokolicu barova, ali još i ovo: ”… Ženstvena, lažna gracioznost pedera koji
sporo prolaze, i svi jednostavno otmeni ljudi što šetaju i prikazuju se i u sebi
ipak imaju dušu!... Predivna lepota političkih korupcija, slasni skandali
finansijski i diplomatski, politička nasilja na ulicama, i s vremna na vreme
kometa kraljeubistva što Čudom i Fanfarama obasjava uobičajena svetla na nebu
svakodneven Civilizacije!... Đubrivo, žnjeti na paru, napreci poljoprivrede! Ratarska
hemija, a trgovina – gotovo nauka! O tašne trgovačkih putnika… viteza konjanika
Industrije, ljudski produžeci fabrika i tihih pisarnica!... Volim vas
mesožderski, perverzno, i svoj pogled zaplićem u vas… (Budžet je prirodan kao drvo
a skupština lepa kao leptir)… Bacite me u peć! Spustite me pod vozove! Tucite
me na palubama brodova! Mazohizam putem mehanizma! Sadizam ne znam čega
modernog i buke i mene!... Smejte mi se u lice grohotom, o automobili ispunjeni
veseljacima i kurvama!... Ah, da vam znam svima živote, finansijske teškoće,
kućne nesuglasice, neslućene razvrate, misli koje ima svako sa sobom u svojoj sobi!...
Ne znati to je ne znati ništa, o besu… Ah, ljudi obični i prljavi, uvek isti,
koji koriste psovke kao dobar dan… Masturbiraju pristojna gospoda po stepeništima!
Siromasi što hodaju po skelama i vraćaju se kući sokacima gotovo nestvarnim od
truleži i teskobe. Divni humani ljudi što žive kao psi, ispod svih moralnih
sistema. Za koje ni jedna religija nije sačinjena. Nijedna umetnost stvorena,
nijedna politika nije im namenjena! Koliko vas sve volim što ste takvi, ni nemorlani,
tako niski kakvi ste, ni dobri ni loši, ne može vas doseći nijedan progres, čudesna
fauno morskog dna života!... Obriši znoj rukom, radniče nezadovoljni. Svetlost sunca
guši tišinu sfera, i svi moramo umreti… Ah, ah opet neprekidni mehanički
bes!... Hej revolucije ovde, onde, svuda, smena vlasti, ratovi, paktovi,
invazije, buka, nepravde, nasilja, i možda uskoro kraj, velika najezda žutih
varvara na Evropu, i drugo sunce na novom Horizontu! Šta vredi sve to, ali šta
vredi sve to zažarenoj i rujnoj savremenoj buci, surovoj i slasnoj buci
današnje civilizacije?... Kače me na sve vozove. Razapinju u svim lukama… Ah da
nisam ja svi ljudi i sva mesta!”.
Sve noći su skoro iste, a svaka nosi notu drevnosti
tišine, i to je noć u kojoj su pogašene sve različitosti, sve razlike, blizine
podjednako kao i daljine, te tako kao da svi putevi uviru, ali i ističu iz jedne
takve njegove noći. A to je noć u kojoj makar mora još goreti neugasivi i
nezgasli, a najmanji fitilj svetlosti i svetla. U takvoj noći daljina ipak donosi
mnogo nejasnoće, nejasnoga, neodređenog, čak više nejasnoće ako svetlosti jednom
nestane zauvek. A kad svetlosti nestane ostaće mnogo nemira i onda se nameće
pitanje da li ičim više može premestiti to nejasno iz daljine, blizine.
Pozivaće da mu jedna takva noć ponovo dođe, jer u
noj oseti svu svoju bol, a ta noć je duboka i modra, a ako sebe poseje unutar
jedne takve dubine, onda će iznići opet i opet, a kad iznikne on više neće
nositi na sebi ili u sebi nekadašnje strepnje, stare strahove, pa i uzaludnosti
sve. To je noć koja ima moć da sve hipnotiše i opije, opčini. U takvoj noći nastaju
stihovi 30 juna 1914: ”… Dođi i pređi rukom preko leđa zveri, i tajanstveno je
umiri, o ti hipnotična, što krotiš burne stvari!... Kakav duboki nemir, kakva
čežnja za drugim stvarima, koje nisu ni države, ni trenuci, ni životi, kakva
čežnja, možda za drugim vidovima i stanjima duše, iznutra se vlaži spor i dalek
čas!... Prekrsti ruke na kolenima, o saputnice koju nemam, niti je želim imati,
prekrsti ruke na kolenimai gledaj me u tišini u ovaj čas, kada ne mogu videti
da me gledaš, gledaj me u tišini i pitaj samu sebe – Ti koja me poznaješ – ko sam
ja…”.
Odu moru, odu svim morima i modrinama, dubinama, palubama,
površinama, pisaće kao jednu ogromno dugačku pesmu u proleće 1915 godine, a jednom
kad se osami u jednoj od morskih luka u koje bude brodovima pristizao, na dokovima
sa kojih je pokupio prašinu najlepšeg obrisa letnjeg sunca, zagledan u nešto
NEODREĐENO, nejasno, posmatrajući kako se sve talasa i budi, kao ogromno more,
kao voda, kao život, stapajući svoju dušu sa svakim brodom koji ugleda, koji u
viziji dozove, i u blizini, ali još više u daljini, kao onu najsitniju tačku na
pučini. I tada oseti slobodu, prodiše, i oseti kako i kamen pati od slične
žudnje, slične čežnje, i tada kaže: ”… Mi ljudi gradimo svoja pristaništa u svojim
lukama, svoje luke od trenutnog kamena nad stvarnom vodom…”.
Ponekad pozavidi samo odbeglim brodovima, jer je ostao
zarobljen sam na kopnu, i onda pokuša da dohvati trenutak, makar i onaj najsitniji,
najmanji koji zadrhti, zavibrira, zatreperi, a koji se prostre i prospe po modrim
i plavim morskim vodama dubine. Poželi da nad Evropom ugleda mnogo bistrije i
lepše vedrije dane, poželi da ugleda stihove, a vidi: ”…Videti tajnovite luke
nad samoćom mora, videti daleke rtove koji se otvaraju u široke pejzaže, niz
bezbrojne strmine od kojih zastaje dah… O apsurdni jecaju što iz naših duša
liješ nad širinama tolikih mora sa
ostrvima u daljini, dalekim linijama obala kojima dopuštamo da prođu, nad
lukama koje jasno rastu, kao njihove kuće i njihovi ljudi, ka brodu koji se primiče…
Nek u nama poludi misao i neka ostane samo velika praznina šuplja zasićenost
morskih trenutaka, i nejasni nemir, koji bi bio dosada ili bol, kada bi znao
kako da to bude…”.
U Alvaru de Kampušu sve zadrhti, ali ne samo meso,
već i njegova koža, a sve zbog nečeg neodređenog,
nepoznatog, zbog onoga što još ne stiže u vidljivoj formi, zbog iščekivanja,
zbog zagledanosti prema hrizontu, zbog nečega apstraktnog takođe, zbog metafore,
zbog polazaka, zbog odlazaka, zbog luka, zbog brodova, zbog gradova, zbog ganutosti,
zbog dirnutosti, zbog ranjivosti, zbog života, zbog mora, zbog naslućivanja, zbog
čežnje, zbog zavodljivosti. I sve to pesnik poželi da privije na svoje grudi,
na svoja prsa, kao melem na ranu, kao celebnu oblogu sa kojom želi da zaklopi svoje
oči od umora otežale, a sve što gleda najživlje oseća, kao i što mnogo toga
predoseća, a žedan je, ali ne vode, već grozničave žudnje, žedan je plodova
koji rastu samo na drvetu i stablu njegove mašte.
U rukma nosi svoja 3 najjača oružja: metafore, slike
i književnost, a to su njegovi nerazrušivi bedemi sa kojih posmatra, unutar kojih
jedino živi, a tako opasan otuda zapeva: ”… Moji su osećaji brod sa trupom u
vazduhu, moja mašta je polupotopljeno sidro, moja žudnja veslo što otplovljava,
a tekstura mojih nerava mreža koja se na plaži suši!... A ja, koji volim modernu
civilzaciju, ja koji dušom ljubim mašine, ja inženjer, ja civilizovan, ja
obrazovan u inostranstvu, voleo bih da još jednom pod svojim pogledom imam samo
jedrenjake i drvene barke, da ne znam za drugi morski život sem za drevni život
mora!... I ah, kako me sve seća na taj bolji život, ta mora, veća, jer se njima
sporije plovilo. Ta mora, tajnovita, jer se o njima manje znalo…”.
Kada ga “san voda” obavije poče da sanja, a doču će zov
vode, zov mora, zov daljine, zov njihovih združenih glasova, zov prošlosti, zov
minulih epoha, sve nejasnoće koje sa tim zovom dolaze, a kad osvane novo jutro i
kad zadrhti vetar, i kad se nešto toplo opet rascveta i ponikne, osetiće kako
se njegove “svesne oči” otvaraju u širine, osetiće kako se u tom ushitu vaznosi
i kako izrasta u napredovanje, a ako je i bilo dosade, sada su te dosade po prirodi
jako dinamične, pokrtene. Tada će zapevati: ”Ah, kako god bilo, gde god, otići!
Otići u Daljinu, otići Napolje, u Apsolutnu Daljinu, Neodređeno, tajnim i dubokim
noćima. Nošen, kao prah, vetrovima, ljuljanjima, ići, ići, otići već! Sva moja
krv bukti za krilima! Celo moje telo naginje se napred! Izlivam se svojom maštom,
u slapovima! Sudaram se, veslam, ubrzavam!... Kuljaju u peni moje gladi a moje meso
je talas koji hrli u susret hridima!”.
Njegovo najsigurnije kormilo jeste njegova mašta
zahvaljući kojoj može da živi, a tim kormilom može da krene kad god poželi, gde
god poželi, dakle svuda, a u neke najizuzetnije luke, predele, snove, pritom
gubeći osećaj za mora,l ali ništa gadno, pogrdno, dopuštajući da se u dalekoj daljini
promeni njegova uobičajena ljudskost. Poželi da pobegne u daljinu što dalje od
civilizacije, želi da pobegne od života koji je već viđen, želi da pobegne od
ustajalosti, od statičnosti, od nepomičnosti, od sedenja, od pokoravnja pravilima.
Kad pobegne, on beži u ono što najviše voli, a to je
more, to su talasi, to je vetar, to su vode, to je život na dalekim putovanjima
i morima, avanture, život na palubama. Neće se buniti ako ga iko od posade na
jarbol priveže, jer upravo to sam i želi, da ga vetrovi šibaju, da ga istuku
širine i dužine, daljine, da krv njegova osveti tu hučnu modru vodu, da doživi
konačno oluju i buru, brodolom. Želeći sve to, on peva: ”… Raspukni se u meni,
zverski, požudno, pesmo Velikog Pirata, vrišteća smrti Velikog Pirata koji
peva… Jurim kroz sve to kao mačka koja žudi za zidom! Ričem kao izgladneli lav na
sve to! Kao razjareni bik nad svim tim urličem! Zarivam nokte, izvlačim kandže,
nad tim mi krv teče niz zube!... Čitav svet za mene ne postoji! Crveno grizem! Vičem
u besu približavanja! Pirat… Pelješim, ubijam, kidam, razidrem! Osećam jedino more,
brzinu, izviranje!... Ah, gusari…Volite me i mrzite, gusari! Sa sobom me pomešajte,
gusari!...”.
Malo je pomorcu biti čovek, on želi da bude Bog i to
bog koji se protivi nekim kultovima, bog koji je okrutan, koji je čudovišan, jer
jedino pomoću takvog boga Alvaro de Kampuš može da ispuni i ispolji meru svog besa
koji je zamišljen, jer jedino takve njegove “želje za jednakošću” neće biti iscrpljene.
Ako želite da ga izlečite, morate ga mučiti i namučiti. Njegove vene jesu
činjenice koje ni jedan vaš oštar bodež ne može prevazići. Tu su i neprevaziđeni
stihovi: ”… Moj razum paluba na kojoj ubijate! Čitav moj život, u jedinstvu
burnom, histeričnom, besmislenom, veliki organizam u kojem je svaki gusarski čin
jedna svesna ćelija – a ja se kovitlam kao ogroman oblak zatalasane, ustajale
prašine, ja sam sve to!... što ne mogu da delam u skladu sa svojim
delirijumom!... što uvek koračam držeći se za skute civilizacije!...”.
Svoijim gospodarima poručuje samo jedno: ”Neka ne nikad
ne napusti vaš prezir…Uvek ponosno primam ulogu potčinjenog u krvavim
događajima i grčevitoj senzualnosti! Obrušite se na mene kao velike teške
zidine, o varvari drevnog mora! Raskomadajte me i ranite!... razlijte me po
morima, ostavite me na gladnim ostrvskim plažama!... Načinite od mene bunar za
vaš gospodski prezir! Načinite do mene sve svoje žrtve!...”.
U jednom času nešto će se u njemu slomiti, a biće to
vrsta njegovog slamanja, uz sve to dolazi i sumrak, smrkavanje, i stihovi: ”…
osećao sam isuviše da bih mogao i dalje osećati. Duša je presahla, ostao je
samo eho u meni… U meni je samo praznina, pustinja, noćno more…I budi se moje
srećno detinjstvo, kao suza. Moja prošlost ponovo izvire, kao da je taj morski
krik miris, glas, odjek pesme koja doziva moju prošlost srećom koju više nikad neću
ponovo imati… Galeb proleće, i moja je nežnost jača. Ali sve ovo vreme nisam
opažao ništa. Sve je ovo samo osećaj na koži, kao milovanje… O, prošlosti mog detinjstva,
lutko koju su mi slomili!... slasno razaram najdraže tuđe stvari, ali sve to
sanjam u strahu od nečeg što mi diše nad potiljkom… Podbadam hladnokrvnu žudnju
za morskim zločinima, inkviziju bez Vere kao izgovora, zločine čiji uzrok nisu
čak ni zloba i srdžba, počinjene hladno, čak ne ni da bismo ranili, niti
naudili, čak ni da bismo se zabavili, već samo da prođe vreme… Ali moja mašta
odbija da me prati… Sećam se Boga, Onostranosti života… Dolazi gluvo, kao da je
suzbijen a sada se čuje…Tihi dah, iz nigdine prostora, iz nigdine vremena krik
večiti i noćni, zvuk dubok i nejasan…”.
Jednom će otvoriti svoje oči, on koji oči uvek drži
otvorenim samo, a napustivši svoj san, biće radostan, obreten u najstvarnijem svom
svetu, osetiće blagotvorno dejstvo svega toga na svoje nerve, i tada kaže: ”… Moja
mašta, čista, snažna, praktična, sada je zaokupljena samo savremenim, korisnim
stvarima… Nijedna stvar se sa drugom ne sudara! Ništa ne gubi poeziju… Putovanja
su sada jednako lepa kao i ranije a brod će uvek biti lep, samo zato što je
brod. Putovati je i dalje putovati a daljina će uvek biti tamo gde je i bila -
Nigde, Bogu hvala!... Moja su osećanja sada prirodna i odmerena kao džentlmeni,
praktična su, daleko od varvarstva, pune pluća morskim vazduhom… Sve počinje da
se kreće, ustaljuje se… Moja epoha je pečat koji udaraju na svim računima, i
osećam da su sva moja psima iz svih kancelarija upućena meni… Složenost života!
Račune ispisuju ljudi koji imaju svoje ljubavi, mržnje, političke strasti,
zločine ponekad – a tako su lepo ispisani, tako uredni, kao nezavisni od svega
toga!... Neka mi samo kažu da nema poezije u trgovini, u kancelarijama! Čujte,
ona ulazi kroz sve pore… U ovom morskom vazduhu je dišem… Sva su lica neobična i
ništa nije tolika religija kao posmatrati ljude. Na kraju krajeva, bratstvo
nije revolucionarna ideja… Život je promenljiv, raznolik, čini od nas ljude… Druga
vremena… Lepog li života! Sreaćn put!... moj siroti slučajni prijatelju, što si
mi učinio uslugu da sa sobom poneseš groznicu i tugu mojih snova, i obnovi mi
život dok te gledam kako polaziš. Srećan put!... To je život… Ko sam ja da te
oplakujem i ispitujem? Ko sam ja da ti
govorim i da te volim? Ko sam ja da se uzdrmam videvši te?... I ništa posle
toga, samo ja i moja tuga, i veliki grad pun sunca… u ganutoj tišini moje
duše…”.
Zatim je pozdravio svog brata u svemiru gore, u
beskraju Volta Vitmana, taj svoj veliki pesnički uzor entuzijazma, svog
najvećeg heroja, svog brata blizanca, kome peva: ”… Od tvojih sam, ti dobro
znaš to, i razumem te, i volim te, i, ako te ne poznajem, rođen one godine kad
si umro… I kao što si ti osećao sve, osećam sve, i tu smo, spojenih ruku… plešemo
svemir u duši… Ništa od angažovanog pesnika u tebi, kiklopski si, mišićav, ali
pred svemirom tvoj stav bio je stav žene, i svaka travka, svaki kamen, svaki čovek,
za tebe je bio Kosmos… Pogledaj me; znaš da ja, Alvaro de Kampuš, inženjer,
pesnik osećaja, nisam tvoj učenik, nisam tvoj prijatelj, nisam tvoj pevač… Ne
znam da li je moje stvarno mesto u svetu ili u tvojim stihovima, ne znam da li
sam ovde, sa stopalima na prirodnoj zemlji, ili glavom na dole, njišući se u
nekoj vrsti uspostavljanja, na prirodnom svodu tvog nadahnuća gomilom, u
središtu svoda tvoje snage kojoj ne mogu prići… Jer u ovom trenutku nisam
istančan ni civilizovan, to sam JA, misleći svemir od mesa i kostiju, koji hoće
da prođe, i koji mora da prođe, ma i silom, jer kad hoću da prođem Bog sam! Sklonite
mi ovo đubre s puta! Strpajte u fioke sva osećanja! Napolje odavde, političari,
literati, miroljubivi trgovci, policijo, prostitutke… sve to je slovo koje
ubija, a ne duh koji daje život, duh koji daje život sada sam JA. Neka mi se
nijedan kurvin sin ne ispreči na putu!... Osećam mamuze, ja sam konj na koga se
penjem… Mogu biti sve, ili mogu biti ništa, bilo šta… Furiozno ludilo! Želja da
cvilim, skočim, da urličem, njištim, trzam se, dajem u kas, ispuštam krike
telom… Da se postavim pod zamah biča koji će ošinuti, da budem kučka svih pasa
a ni oni nisu dovoljni… Pleši sa mnom, Volt, do drugog sveta ovog besa, skočis sa
mnom na ovaj bubanj koji udara sa zvezdama, padni sa mnom bez snage na tlo, udari
sa mnom omamljen o zidove…”.
Sati su njegovi priticali, cureli, a on je imao
mnogo mišljenja, i na beskonačno mnogo načina mogao je sve da oseća, posebno osetivši
bol: ”… I bolno je znati da ima života koji sutra treba proživeti… Ja, pesnik
osećaja, koga šalje Slučaj neukrotivi zakoni Žiovta… Ja, ovaj nadmoćni izrod
bez arhiva u duši… Ja, strasni istražitelj uzaludnih stvari… Jer nemam korena,
kao drvo sam, i zato korena nemam… Ja, koji sam stvaran koliko i metafora… Ja, urođena
nesreća svih izraza… Nemogućnost da se izraze sva osećanja… sujeveran kao uboga
seljančica… I život je najednom težak, i jako je hladno… a život je bio
građanski rat na svakom ćošku… I postoji samo jedan put za život, život sam… Za
plač nemamo više razloga nego za trpljenje bola… Svi beskućnici su na tren nada
mnom spavali, svi prezreni oslonili su se na tren na moje rame… I jednu tajnu rekle
su mi sve ubice… Kao što mi se ne sviđa život, ali sviđa mi se da ga osećam… Spavati
kao pas koji se natrčao cestom, po suncu… Platili su mi piće svi slučajni
opažaji, razmenio sam poglede sa svim motivima za delanje, držao sam za ruku
sve podsticaje na polazak, snažna groznico uzbuđenja!... Bunar mastila što
prolazi kroz moju nesanicu… Apstraktna glad za stvarima, nemoćna žudnja za
trenucima, intelektualna orgija: osećati život!... lepe životne stvari -
talenat, vrlinu, nekažnjenost… I uvek nedostaje neka stvar, neka čaša, neki vetar,
neka rečnica, i žvot sve više boli što se više uživa i izmišlja...”.
Jednom više ništa neće hteti da nam kaže, a neće mu
trebati ni zaključci onih koji bi da mu dođu,
jer on ne treba više ni njihovu estetiku, ne treba njihov moral, čak neće više
ni njihovu metafiziku, neće ni njihovu istinu, neće njihovog Boga, a reče im da
svoju istinu sačuvaju samo za sebe, onda
se zapita: ”… Šta sam nažao učinio bogovima?.. .Tehničar sam… Mimo toga sam lud…
Ne gnjavite me, za ime Boga! Hoćete me oženjenog, uzaludnog, svakidašnjeg i korisnog?
Hoćete me suprotnog od svega toga, suprotnog bilo čemu? Da sam neko drugi,
činio bih vam, svima, po volji. Za ovakvog kakav sam, imajte strpljenja! I idte
dođavola bez mene, ili me pustite da sam odem dođavola! Zašto bismo morali ići
zajedno! Ne hvatajte me za ruku! Ne volim da me hvataju za ruku. Hoću da budem sam…
Kako mi dosađujete što hoćete da vam pravim društvo!.. .O bolu, ponovo te posećujem.
Lisabone od nekada! Ništa mi ne dajite, ništa mi ne uzimajte, ništa niste što osećam…
A dok kasne Ponor i Tišina hoću da budem sam!”.
Dana 26 aprila 1926 godine kaže da više ni za šta
nije privezan, a onda odjednom poželi po 50 stvari, u snu je nemiran, kao i u
životu, te kaže: ”Zatvroili su mi sva apstraktna i neophodna vrata. Spustili su
zavese na sve hipoteze koje sam mogao videti s ulice… Probudio sam se za isti
život za koji sam zaspao. Čak i moji sanjani odredi pretrpeli su poraz. Čak i
moji snovi osećali su se lažnim dok sam ih sanjao. Čak i život koji samo želim
mi je dojadio… Shvatam na mahove; pišem u predasima umora; i dosada čak i od
dosade nasukava me na žal. Ne znam koju sudbinu ili budućnost očekuje moja
strepnja bez kormila; ne znam koja me ostrva nemogućeg Juga čekaju kao brodolomnika;
ni koja će mi književna udruženja dodeliti bar stih… Moji sanjani odredi
poraženi u Bogu… Stranac ovde kao i svuda… Utvara što tumara odajama sećanja…U
ukletom zamku neumitnog življenja… Razbilo se čarobno ogledalo u kojem sam se
video, ja isti…”.
Istog dana i datuma, u drugoj pesmi, kaže neodlučnom
samoubici: ”Ako hoćeš da se ubiješ, zašto nećeš da se ubiješ? Iskoristi to! I ja, koji toliko volim
smrt i život, ubio bih se kada bih imao smelosti za to… Čemu ti služi tvoj
unutrašnji svet koji ne poznaješ? Možda ćeš ga, kad se ubiješ, najzad upoznati…
Možda, završavajući se, počneš… O uzaludna senko koju zovu čovekom!... ne
nedostaješ nikome… Bez tebe teći će sve bez tebe… Umiri se: oplakivaće te malo…
Samo su dva datuma kada te se sete: dan kada si rođen i dan kada si umro. I
ništa više… Dvaput godišnje na tebe misle… I pokatkad tuguju kad se o tebi govori…
Nemoj imati moralinih obzira, strahova inteligencije!Kakve obzire ili strahove
ima mehanika života?... Zar ne vidiš da nisi ni od kakve važnosti? Sebi si bitan,
jer sebe osećaš. Sebi si sve, jer sebi si svemir…”.
Oseća da nikada neće biti ništa, i kaže u Lisabonu
15 januara 1928: ”Nisam ništa… Ne mogu želeti da budem ništa… u meni su svi snovi
sveta… Danas sam pobeđen… Danas sam lucidan… I nemam drugog bratstva sa stvarima
osim rastanka… Danas sam smeten… Danas sam raspolućen… Promašio sam u svemu.
Kako nisam imao planove, možda je sve bilo ništa. Od onoga što su me naučili, pobegao
sam kroz stražnji prozor. Otišao sam u polje sa velikim namerama. Ali tamo sam našao
samo travke i drveće… Šta znamo o onome koji ću biti, ja koji ne znam ni ko
sam? Biti ono što mislim?... Genije?... Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su
geniji kao ja a istorija neće upamtiti, ko zna? nijednog…U svim ludnicama
toliko je bolesnih sa toliko uverenja!... Svet je za onoga ko je rođen da ga
osvoji a ne za onoga koji sanja da ga može osvojiti, makar i bio u pravu. Odsanjao
sam više nego što je Napoleon postigao. Privio sam uz hipotetičke grudi više
čovečanstva nego Hrist. Sačinio sam u tajnosti filozofije kakve nijedan Kant
nije napisao… Biću uvek onaj što je čekao da mu otvore vrata u podnožju zida
bez vrata, i pevao pesmu Beskraja u kokošinjcu, i čuo glas Boga u zatrpanom bunaru…
Osvojili smo ceo svet pre nego što smo ustali iz kreveta… Čuj, nema druge metafizike
osim čokolade. Sve religije sveta ne nude uzvišenije učenje od poslastičarnice.
Jedi, malena musavice, jedi!... Moje srce je bačena kofa. Kao oni što prizivaju
duhove prizivam sebe i ne nalazim ništa… Živeo sam, učio, voleo, čak i verovao,
a sad nema prosjaka kome ne zavidim samo zato što nije ja… Možda si samo postojao,
kao gušter kome su odsekli rep… Načinio sam od sebe ono što nisam umeo, a ono što
sam mogao nisam učinio. Odelo koje sam navukao bilo je pogrešno. Pomlsili su da
sam onaj koji nisam, nisam porekao, i izgubio sam sebe. Kad sam hteo da skinem
masku, srasla je uz lice. Kada sam je skinuo i pogledao se u ogledalo, već sam bio
ostario… Kao pas koga uprava toleriše jer je bezopasan. I napisaću ovu povest
da bih dokazao da sam uzvišen. Muzička suštino mojih uzaludnih snova šta bih dao
da te nađem kao nešto što sam zaista učinio… Na drugim satelitima drugih
sistema neka bića nalik na ljude nastaviće da sastavljaju nešto nalik na
stihove… I nameravam da napišem ove stihove u kojima tvrdim suprotno… uživam… u
slobodi od svih promišljanja, i u svesti da je metafizika posledica lošeg
raspoloženja…”.
Dana 25 januara 1928 kaže: ”Ne nosim ništa i neću misliti ništa. Osećam unapred umor od
onog što neću misliti, a ne žudim ni za prošlošću ni za budućnošću…”.
Dana 11 aprila 1928 govori pitajući se, da li i kako
treba iskoristiti vreme: ”Ali šta je vreme, da bih ga ja iskoristio?... Rad
čestit i uzvišen!... Ali tako je teško biti čestit i uzvišen! A tako je malo verovatno
da ćemo postati Milton ili Vergilije!…Verbalizam…Nemati neodređenih ni lažnih
postupaka… Nijednog pokreta u neskladu sa namerama… Lepi maniri duše…
Elegancija istrajnosti… Moje srce je umorno kao prosjak… Moj mozak je spreman
kao teret poduprt u uglu. Moje pevanje… tužno je… Ah, pustite me da ne
iskoristim ništa!... Pustite me da budem list drveta koji titra na lahorima, prašina
na cesti, nevoljna i usamljena…”.
Dana 12 aprila 1928 kaže: ”Ledi me tuga puna straha.
Predosećam događaj s one strane granica i pokreta… Moram pokenuti veće ludilo
nego razdaljine među dušama i zvezdama… moje sklopljene oči? Ne želim da ih otvorim
dok sam živ! Istino, zaboravi na mene!”.
Alvaro de Kampuš sve odlaže sa prekosutra, a danas
neće da iscrtava svoje planove, i neće da sedi za radnim astalom danas, a prekosutra
je dan u koji će Alvaro osvojiti svet. Danas plače Alvaro iznutra, a prekosutra
će biti neko drugi. Danas želi samo da se dobro ispava. A prekosutra će napraviti
spektakl i izneće svoj javni stav, ali tek prekosutra, jer prekosutra će kazati
svoje prve reči konačno, a danas neće.
Izvoe njegovog nadahnuća bio je njegov učitelj, njegova
apstraktna duša, neko ko je u daljini, ko je njegov vodič, i kome peva: “Učitelju…
Koga nijedna stvar nije ranila, ni zabolela, ni pomela… moje srce još se nije
naučilo tvojoj smirenosti. Moje srce ništa nije naučilo. Moje srce nije ništa.
Moje je srce izgubljeno… Sve je laž u ovom svetu gde se o stvarima misli, sve
je nešto drugo u svetu gde se o stvarima misli… bio sam prosjak ostavljen na vetrometini,
na ravnodušnosti celog grada… zašto si me podučio bistrini pogleda… Zašto si me
pozvao u planinske visine… Zašto si me probudio za osećaje i novu dušu… Pokazao
bih neznanom bogu da ću uvek ostati onaj dekadentni pesnik, glupo pretenciozan…
Oslobodio si me, a ljudska je sudbina da se bude rob…”.
Dana 11 maja 1928 oseća nemir, strenju, i smeje se
svim simbolima, a potom pozajmi jedan fensi auto, ševrolet i krete sa njim u
svet, a svako ko bi ga video mogao je da mu pozavidi na sreći, ne znajući da je
sve to samo pozajmljeno, zbog čega se oseća jako neutešno, izgubljeno, smešno, okovano,
neutešno, prazno, nezadovoljno, umorno, nesrećno, i samom sebi vrlo čudno.
Januara 1929 kaže: ”Od Lojd Džordža do Vavilona
istorija se ne moli… Ime je mrtvo, iako zapisano. Samo čudak, pesnik, ili ludak
zabavljen filozofijom, ili geometar u punoj zrelosti, poživi za toliko da bude
tamo iza, u tami, ni istorija više nije istorija. O veliki ljudi Trenutka!...
Bavite se slavom i jelom, sutra pripada današnjim ludacima!”.
Dana 27 marta 1929, postoje vizije u kojima može da
se izgubi, vizije kojih se priseća, u kojma sve povezuje, sklapa, a u kojima svoju
dušu izvrće i nosi je naopako, piše stihove, ponaša se kao ludak, ali i kao
samozvani genije, a kad mu se sve opet učini
istim, samo on sam sebi više nije isti.
Maja 1919 objavio je pesmu “Beleška” u kojoj kaže: ”Moja
duša je slomljena kao prazan vrč. Pala je niz stepenice do najdaljeg dna. Ispala
je iz ruku nehajne spremačice… Ja sam krhotine rasute po otiraču što se suši… Bogovi
se naginju nad stepenicama. I zure u krhotine koje je od mene njihova služavka načinila…
Prema njoj su blagi… Smeju se, popustljivi prema nepažljivoj spremačici… Moj
život? Krhotina. I bogovi je gledaju, ne znaju zašto je ostala tamo”.
Želeo je da sredi i organizuje život, kao police, sve
da uradi, posloži, da namerama da jasnoće tek bljesak, i da svemu čvrstine
doda, da spakuje kofere i otisne se ovoga put put nečega ODREĐENOG, organizovanijeg.
Poći će sa osmehom znajući da je opet ništa, ali i da nije ništa, jer u njemu još
ima romantizma, zahvaljujući kome nastaje literatura. U njegovom mozgu sve se
okončava neugasivim osmehom koji je metafizika. I sređuje radni astal i odriče
se bogova, a umoran je dok posmatra mnoge sudbine. Neke slike završiće u njegovoj
pesmi i na kraju će reći: ”Kao neki bog, nisam sredio ni istinu ni život”.
Svoje dane sabira i kao prošlost svoju trpa ih u svoje
duboke džepove, u stihove, a dana 4 septembra 1930 sve doživljava kao pustinju,
čak i u duši nalazi ogromno prostranstvo pustinjske pustoši, pustaru, mrtvilo, i
kaže: ”Nisam kupio kartu za život, pogrešio sam na vratima osećanja, nema volje
ni prilike koju nisam izgubio… sve je pustinja… ne vredi život imati…Vrati se
sutra, stvarnosti!.. Odgodi se, apsolutna sadašnjosti! Više vredi nemati nego
imati tako… Ne mogu da nosim košulje u hipotezi a kofer u razumu… čitav život sedim
na gomili naslaganih košulja, i promišljam, kao bik koji nije stigao Apisu,
sudbini… sve je pustinja…”.
Dana 10 septembra 1930 u kišni dan oseća tugu,
ništavilo, setu, izgubljenost, melanholiju. Dana 14 marta 1931 biće užasno
prehlađen, a u toj ozeblosti i nazebu peva: ”… A svi znaju da velike prehlade
menjaju čitav sistem svemira, posvađaju nas sa celim životom, i teraju na
kijanje do metafizike. Dan mi je izgubljen i nos začepljen. Neodređeno me boli
glava. Žalosno stanje za osrednjeg pesnika!... Nikad mi nije bilo dobro osim kad
legmen u svemir… Potrebni su mi istina i aspirin”.
Dana 4 juna 1931 dok šeta Oksfordom i posmatra jedan
toranj, kaže: ”Želim dobro, i želim zlo, i na kraju ne želim ništa… Univerzalno
mi je loše, loše mi je metafizički. Ali još gore od toga je što me boli glava.
To je ozbiljnije od smisla vasione… Sada dolazi poenta… Srećni smo u Australiji,
jer tamo ne idemo”.
Dana 6 avgusta 1931 naći će se sam u sebi, a unutar sebe
sam sebi biće sve, satkan od svih želja, svih voljenja, svih čežnji, i ustaće
probuđen bez ikakvog tereta duga, promašen u svemu, kao onaj koji se podsticao,
opet odlazeći u metafiziku, te kazati: ”… više vredi biti dete nego razumni svet…
To sam ja… pajac bez osmeha, budala što izvodi veliku predstavu drugog… To sam
baš ja, isprekidana šarada, niko je u okolini ne razlikuje od provincijskih večeri…”.
Dana 12 oktobra 1931 kaže da je njegovo srce admiral
koji je napustio svoju profesiju jer se umorio, a najveća greška srca jeste to
što je pomislio da može biti srećno. No, u svojoj duši umesto trijumfa i pobede
zasadio je samo mnoštvo ruža. Umoran je i još sakupi snage da bi noću posmatrao
zvezde, a više nam sna, te kaže: ”Zujimo, muve, zarobljenih krila, svetom,
puakovom mrežom nad ambisom”.
Dana 25 novembra 1931 u najdubjoj noćnoj tišini
probudi se i u toj noći srete još jednog noćobdiju, umnobolnika nekog, nešto
bezlično i beskrajno, nageta ka beskraju, i vide fenjere svog izgubljenog detinjstva.
Dana 15 februara 1932 u mašti se vraća dve decenije
unazad, i oživljava misteriju prošlog vremena, te kaže: ”Sve možemo zamisliti
kad o nečemu ništa ne znamo. Stao sam fizički i moralno, ne želim da zamišljam ništa…
Jer Bog dopušta da ono što postoji bude snažno osvetljeno… Ja negdašnji popeo
sam se uz ulicu zamišljajući budući suncokret, a ja sadašnji sišao sam niz ulicu
ne zamišljajući ništa”.
Dana 14 januara 1933 kaže: ”I čudesna mapa, apstraktnih
puteva za konkretnu maštu, slova i rizici otvoreni ka čudu. Šta od sna leži
mrtvo među koricama hronika… Koliko odbačenog iz svakodnevnice izranja u
crtežima… Sve što govori što ne govori, a duša sanja, drugačija i odsutna”.
Dana 7 januara 1933 sve je simbol, i sve je magija,
sve umaranje od mišljenja. A poludeo od simbola, pita se: ”Kada ću se probuditi
iz stanja budnosti?... srce kuca otuđeno. Nemoguće za slušati. Kada će proći
ova drama bez teatra, ili ovaj teatar bez drame… Smeši se, dušo moja: biće
dan!”.
Dana 7 decembra 1933 želi da napiše jendu pravu istoriju
čovečanstva, i kaže: ”Ono što jeste je samo stvarni svet, nismo mi, samo svet,
mi smo ono što nije, i tu leži istina. Ja sam onaj koji nisam uspeo da budem. Svi
smo oni za koje smo pretpostavljali da smo. Naša stvarnost je ono što nikad ne
postižemo… Šta je sa mnom, kada sam samo onaj kakav postojim?...”.
Dana 11 maja 1934 želi da zamisli neku stvar, ali
upravo izranja ono što nije zamislio, i hoće da zamisli šire poglede, ali ne
može da ugleda to što želi. A dana 16 juna 1934 zatečen u monotoniji, u
zaboravu, u nemiru, u suzama, u snovima, u besmislu, u košmaru, u užasu, kao da
je izgubio kormilo života, i kao da ludi u “ludnici bez ludnice”, gde je smeten,
lucidan, stran, čudan, ubog. Možda kao postane idolopoklonik pronađe spas kako
mu “vitražno srce” ne bi prepuklo od bola i tuge.
Dana 4 jula 1934 putovao je vozom, stekao prijatnog saputnika,
brata po putovanju, slučajno, i kazao:”Svaki rastanak je smrt… U vozu koji
nazivamo životom, svi smo slučajni jedni drugima, i u svima je žal kad se najzad
iskrcamo. Sve ljudsko me dotiče, jer sam čovek. Sve me dotiče jer nemam sličnosti
sa idejama i doktrinama, već široko bratstvo sa istinskom ljudskošću… A moje
srce je malo veće od čitavog svemira”.
Dana 9 avgusta 1934 u svemiru on je sam, u najvećoj
dubokoj tišini vasione, a tu tišnu narušava gradska dreka i buka, brz ritam automobile,
a ti zvuci ga mnogo bole, a pre nego usni iščekuje “bilo šta”.
Dana 9 oktobra 1934 umoran je, i sve je umor, sve
čega se dotakne, sve na šta pomisli, te kaže: ”… Jer beskonačno volim ono konačno,
jer na moguć način želim moguće, jer želim sve, i još malo, ako se može, ili ako
se ne može čak… A ishod?... meni samo jedan velik, dubok, i, ah s kolikom srećom
besplodan umor, jedan prvoklasan umor…”.
Dana 20 decembra 1934 nema struje, te čita uz plamen
sveće u kevetu i to Bibliju na portugalskom jeziku, i prvu poslanicu Korinćanina
i tada ogromno more zaplaka i zarida unutar njega koji stade pevati: ”Ništa
sam… Fikcija sam… Šta radim ovde želeći nešto od sebe ili od ovog sveta? ”Ako
ljubavi nemam”… I suvereni glas šalje, iz visne vekova, veliku poruku kojom se
duša oslobađa… Bože moj, ja koji ljubavi nemam!”.
Dana 3 januara 1935 ne doziva muzu u pomoć, već samog
sebe, naget nad bunarom u pokušaju da začuje svoj sopstveni eho, no sve beše
beskorisno samo, jer eha nije bilo, nije ga čuo. Dana 5 marta 1935 sve beše
“savršeno ispravno”, ali “najgore je što je sve pogrešno”. Dana 21 oktobra 1935
priznaje da su ljubavna pisma smešna, ali su smešni i oni koji ih nikada nisu
ispisivali, i na koncu smešne su sve “čudne stvari”, kao i sva “čudna osećanja”.
U njegovoj glavi je pravo pesničko i mornarsko ludilo,
od koga mu se i srce raznelo, a u glavi su vatrometi u kojima sve pršti i prska,
pa zahvaljuje bogu na toj ludosti, te kaže: ”Hvala bogu da sam poludeo! Sve što
sam dao u otpacima mi se vratilo, i, kao pljuvačka nošena vetrom, drsko mi se
rasprsla u lice!... Pronašo sam rešenje, stomak je bio potreban za to! Našao
sam istinu, osetio sam je utrobom! Transcendentna poezija, i nju sam pisao!
Veliki lirski zanosi, i oni prođoše ovuda! Organizovanje pesama po beskraju svake
teme razrešene u mnogim temamam… Povraća
mi se, povratio bih po sebi… Osećam mučninu, kad bih mogao svemir pojesti… A
ovakav kakav sam nemam ni svrhu ni život…”.
Kazaće neprilagođen normamam života, onaj kome je
glupo sve kao Dostojevski i Gorki: “Nisam ludak ni primenjeni ruski romanopisac…
i ja sam dokoličar i prosjak… izvan društvene lestvice… izolovan u duši… dokon…
I u grču sam od velike ljubavi prema sebi… svezan za poltronstvo svoje melanholije!...
Jer ljudska je duša ambis… Ali ni ludak nisam!... Nemam ništa u svoju odbranu:
lucidan sam. Nemojte mi menjati presudu…”.
Iscrpljen je, a onda su mu gradnom servirali u
restoranu van prostora i vremena “ljubav kao hladan pasulj”, i nisu imali strepljenje
za njega. Nisu mu dali za pravo, te svoj obrok nije pojeo, ali ga jeste platio.
I pošao na ulicu nekud dalje. I osetio je žalost, jer nikad nije upoznao nekog
ko je poražen, pošto je uvek poznavao samo šampione i pobednike u svemu. Sebe poče
doživljavati kao bednika, svinju, lošeg, neodgovornog parazita, prljavca, suludog,
sitničavog, ćutljivca, ludaka. Svi oko njega bili su prinčevi života, mezimci, a
oni neće da priznaju da su ikad u svom životu bili tako loši. Te kaže: “Sit sam
polubogova! Gde su ljudi na svetu? Dakle samo ja sam loš i grešim na ovoj
zemlji?...”.
I ode da se odmori na platformu duše, u jednu svemirsku
ćeliju, da se tamo zatvori, da utekne mučnini, opraštajući se od svih kao i od
onih koji još do njegove poezije nisu stigli čitanjem, i pođe u budućnost da
tamo položi svoje najteže ispite, očekujući da će možda bar tamo neki bog da se
više sažali na njega, a došao je na stanicu metafore, da tu sačeka svoj voz
koji će ga odvesti u budućsost, u kojoj je savršena osoba, obrazovan čovek pun
manira, ali i mana.A ako ode, neće se više nikad vratiti. A ako se ikad vrati,
onda biće to neka druga stanica, neki drugi peron u kosmosu: ”Nisu više tamo ni
isti ljudi, ni isti svetovi, ni ista filozofija…”. Pa, ipak te 1916 priznaje da
se plaši svog odlaska.
I kad počne sebe upoznavati, shvatiće da više ne
postoji: ”Ja sam interval između onog što želim da budem i onog što drugi od
mene čine… Isključite svetlo, zatvorite vrata i prestanite sa bukom cipela u hodniku.
Ostajem sam u sobi sa velikim mirom u sebi. Jeftin je to svemir”.
Нема коментара:
Постави коментар