“UMETNOST POEZIJE” ili „PESNIČKA VEŠTINA“ - Horhe Luis Borhes…

Gledati u reku sačinjenu od vremena i vode

i zapamtiti da je vreme neka druga reka.

Da znamo da odlutamo kao reka

a naša lica nestaju kao voda.

Osećati da je buđenje još jedan san

snovi nesanjanja i to je smrt

strepeći da u našim kostima je smrt

koju svake noći zovemo snom.

Videti u svakom danu i godini simbol

svih dana čovekovih i godina njegovih,

i pretvoriti gnev svih godina

u muziku, zvuk, i simbol.

Videti u smrti san, u zalasku sunca

zlatnu tugu - kakva je poezija,

skromna i besmrtna, poezija,

vraćajući se, kao osvit i zalazak sunca.

Ponekad uveče pojavi se neko lice

koje nas vidi iz dubine ogledala.

Umetnost mora biti takva vrsta ogledala,

obelodanjujući svakome od nas njegovo lice.

Kažu Uliks, umoran od čuda,

plakaše od ljubavi videći Itaku,

skroman i zelen. Umetnost je ta Itaka,

zelena večnost, a ne čuda.

Umetnost je beskrajna kao reka koja protiče,

prolazeći, još ostajući, ogledalo istoga

nepostojani Heraklit, koji je isti

i još jedan, kao reka što teče.

 

(prevod sa engleskog)