SVE STRAHOTE I UŽASI ZAPOČINJU RATOM…

 

 

“Ništa nije vrednije do ljudskog u ljudima i njihove solidarnosti, ni toplije od uzajamne ljubavi i razumevanja”…

 

Istorijski roman u dve knjige – prva knjiga na 495 strana donosi I i II deo (jako potresni sadržaj) romana, a druga knjiga na 438 strana donosi III i IV deo romana. Naziv romana je “Teče krvava Drina”, a napisao ga je Momir Krsmanović još 1983, godine. Pred čitaocem obrelo se treće prošireno izdanje romana iz 1989 godine.

Pisac je svoj roman posvetio svojoj tragičnoj postradaloj majci Joki (i bio očevidac njenog stradanja) koja je pala kao žrtva ustaškog noža. No, svoj roman takođe posvećuje i svim preživelim majkama, za koje ostade da veruje da će učiniti sve da ovakve stravične pokolje, zločine i genocide spreče.

Šta je kazao sam pisac na početku svog romana, a obraćajući se svojim čitaocima, dakle nama:

“Uradio sam ono što sam morao, što me kao mora proganjalo više od četiri decenije. Sve što sam kao desetogodišnjak doživeo, video i saznao onih ratnih dana i kasnije, pretvorilo se u neizlečivu otvorenu ranu. Godinama sam beležio sećanja, prikupljao i proveravao podatke.

Rodio sam se 1932 godine u selu Bursići kod Višegrada, ispod planine Sjemeća. Otac mi je bio rabadžija. Volovima je vukao balvane sa planine na Drinu i izdržavao šestočlanu porodicu…

Strahote počinju ratom, uništavanjem ljudi, gašenjem ognjišta, progonima i logorima…

Majka i petogodišnji brat su mi zaklani zajedno sa stotinama rođaka i komšija…Vapaji, preklinjanja, jauci postali su deo mog krvotoka…

I – ovi zapisi, kao prokletstvo rata koji ubija dečije snove i gasi svetlosti.

Ništa nije vrednije do ljudskog u ljudima i njihove solidarnosti, ni toplije od uzajamne ljubavi i razumevanja”…

Pre svakog rata politika je pogoršavala i remetila, potkopavala, međuljudske odnose, te su se obični ljudi (narodi) počesto zamrzli i zavadili jedni na druge samo zbog politike, a onda preko politike i zbog religije i drugih patriotskih, nacionalnih i nacionalističkih opredeljenosti i opredeljenja, nakon čega su se stali dalje deliti na ustaše, domoljube, četnike, partizane, nedićevce, komuniste, rojaliste, itd. U takvoj političkoj uzavreloj atmosferi bilo je “logično” udariti na druge, na drugačije, a onda se negde pred Drugi svetski rat ovako zapevalo: “Ko glasa za vladu, nek izgubi nadu ko glasa za Mačeka neka malo pričeka”…

Počinju dakle prvi nacionalni sukobi, prva sukobljavanja, puškaranja, prve netrpeljivosti, prva nepodnošenja onih iz druge nacije ili vere, pokreta, partije, itd. Počinju veliki razdori, deobe, seobe, zbegovi. Zavladao je strah, teror mraka, a mrak je pretio da proždre i proguta baš sve, posebno ono srpsko, ili one sve nelojalne, izdajnike, potkazivače, jatake, itd. I tako muslimani se ogorčiše i ražestiše na Srbe (mržnju im podgrejaše ustaše hrvatske), a srbi ustaše na muslimane, rešeni da jedni drugima putem krvne osvete naplate neke zaostale dugove iz prošlosti, kad na Balkan stigoše Osmanlije. A već u proleće ratne 1941 uz gusle pevalo se negde ovako: ”Oj, Hitleru milu li ti nanu, čekaju te Srbi na Balkanu! Kosiće te naši mitraljezi, sa nama su Rusi i Englezi”.

Došla su dakle jako “gadna vremena”, o kojima će najbolje ispričati glavni junak ovog romana Petko Kusmuk, kao i sam pisac Momir Krsmanović. A Petko se priseti kako su ovaj rat Srbi dočekali goloruku, a muslimane su ustaše dodro naoružali te obukli u crne košulje, a na kape im metnuli “slovo U”, što je dalje značilo da su se već “upisali u ustaše”, a jedna od ustaških pesama u NDH pevala je ovako: ”O, Hitlere, sliko na papiru, ti ćeš Turke zaviti u svilu”. Srbi u Bosni bili su tada nezaštićeni, te zatvarani u zatvore, tučeni, mučeni.

Onaj ko je zgrabio vlast mogao je da šenluči i da radi šta god poželi, pa čak i da kolje i ubija, da vedri i oblači, da veša, itd. Počela su prva odvođenja Srba, mahom muških glava, čije su ruke prilikom odvođenja vezali žicom i tako se začuše prvi muški jauci, a tako vođeni tučeni su, mučeni, a njihova izubijana koža modrila je usput.

Povedoše prve grupe pretučenih Srba prema Klisuri kod Višegrada. Bilo je to juna meseca kada su ih ustaški kundaci tukli mučki u leđa. I neke Srbe tada razapeše na balvane kao male hristose i pustiše ih  Drinom kaVišegradu. Vodili su ih ka logorima, a neke su usput žive kasapili.

“Teški kišni oblaci preploviše Drinu iznad Višegrada, kao da žure da pomognu zapaljenom selu Kočarima u podnožju planine Sjemeć. Oblak izruči snažan pljusak na krovove kuća, pokrivene šindrom, koje su gorele u buktinjama kao da su polivene smolom.

Sedam kamiona ustaša crne legije, predvođene višegradskim satnikom Avdom Kujundžićem, razleteše se po kućama… Smrtni vrisak dece i žena, u toj septembarskoj noći 1941 godine, nadjača učestalu grmljavinu…

Pokolj započe prvo sa porodicama Markovića…

Pisak i zapomaganje odjekuje u mrkloj noći.

Grupa ustaša donosi slamu, ubacuje je u sobe među žene i decu, podpaljuju šibicama i plamen se naglo širi po kućama, diže se pod tavanicu i krov pretvara u buktinju…

U kućama, žene i devojke siluju pred decom…”.

Pokolj Srba i vrisak srpske dece, i bes muslimana koji Srbima vele zbog čega ova odmazda strašna – “ da samo Muhamedova vjera vlada…”. Ali, ne samo krvavi pokolj Srba, jer neke su žive ispekli na vatri, na ražnju. Potom im poharaše stoku, opustiše obore, torove, štale, a onda im svo pokućstvo spališe, ognjište ugasiše. Gorela su čitava srpska sela i domovi. Sve ove krvave pokolje ustaše muslimani i Hrvati domobrani izvdili su uz najveće moguće veselje, slavlje.

Pobegli Srbi odmetnuše se u šumu, u hajduke te načiniše prvu ustaničku vojsku, a onda krete njihova odmazda na ustaše, kao i osveta. Ovi upadi ustaša u srpska sela izazvala su prve veće zbegove srpskog naroda iz Bosne najpre u šume, a onda na neke druge teritorije. Ali, novembra 1941ustaše ponovo počeše da kolju Srbe. Toga dana ubiše majku Joku i njenog petogodišnjeg sina Radomira u jednom podrumu gde se sakriše. Ostalu preživelu decu ćerku Dragicu iZoranku, te sinove Milorada i Momira upozori majka da beže, a onda ostade sama među tolikim mrtvima i malo preživelim da sama sebi pokuša da zašije prosuta creva, jer je pomislila da će preživeti nekim čudom ako okrpi svoju prosutu utrobu. Majka umire na oči svoje male dece, a u podrum dolazi njihov otac i odvodi ih u zbeg dalje.

Na Klisuri kod Višegrada poklaše tada mnogo naroda, i potom sve popališe. Na Šaranu ustaše su imale svoj logor. Kolona preživelih Srba kretala se u dugoj izbegličkoj koloni, a na sve strane samo kuknjava, jauci,  jecaj, oplakivanje poklanih, kuknjava za svima onima kojima su ustaše ogulile kožu sa lica I čela, kojima su odsecali noseve i dojke. Njihovu patnju svetili su ubrzo svi oni koji su stali pod komandu Slaviše Vajnera Čiče sa Romanije, koji uspevaju da proteraju ustaše iz Rogatice, dok Višegrad ostade poslednje ustaško uporište. Srpski borci dobijali su bombe iz Užica. Partizani proteruju ustaše do Priboja i Uvca. Pojaviše se i prve četničke trupe na čelu sa Sergijem Mihailovićem i Boškom Todorovićem.

Četnicu su počeli sa prvim većim odmazdama i krvnim osvetama, kao i sa prvim streljanjima ustaša (do 50 streljali u jednom danu), takođe su ih žive klali i bacali u Drinu:

”Leševi  su plovili hladnom penušavom rekom kao nekada balvani nošeni jakom maticom… Huči Drina i umesto balvana, nosi ljudska tela. Poigrava se sa njima i obrće ih u kovitlacima, lakše nego balvane”. Ali, četnicu su počeli i da pljačkaju dućane, a na četničkoj strani primetno je i dezerterstvo, oslabljen moral, te mnogi prelaze u partizane, te imamo dve ustaničke šubare, na jednoj kraljevske kokarde, na drugoj crvene petokrake.

Prva proleterska brigada u zimu 1942 stiže u Foču sa ranjenicima. Jedan od četničkih ideologa krete za Hercegovinu da tamo širi idejno seme svoga pokreta, a Vajnera su ubili. Četnici šuruju i trguju, pregovaraju sa Italijanima, sa kojima jedu i piju, dok narod umire u zbegu i strahu od gladi, a ustaše i dalje pustoše sve što je srpsk, i dalje kolju Srbe.

Nastupila je teška glad te narod umire od  gladi. I tako aprila 1942 crne legije predvođene Francetićem koji udari sa 10 hiljada ustaša, a svuda kuda prođoše posejaše samo pokolj, pustoš, užas, a klali su sve od beba, pa do nemoćnih staraca. Oko 30 hiljada ljudi, žena i dece išlo je u zbegu prema Drini, sa sobom poteravši svu svoju stoku. A za ustašama išla je i nemačka artiljerija. Višegradsku ćupriju pod opsadom drže italijani te preko mosta ne puštaju ništa srpsko. Ljudi su izbezumljeni i žele da se domognu Srbije. Oni koji odustaše kod prve prepreke i vratiše se nazad ponovo su osetili ustaški nož pod svojim grlom i svu su zaklani. A posle klanja sutaše zapališe sve srpsko. Kod sela Miloševića ubile su ustaše 3,5 hiljade ljudi, žena i dece. Neke majke bacale su svoju živu decu u Drinu samo da ne dopadnu ustaškog noža i stravičnih muka:

“Dečiji vrisak se utapa u rečnu bujicu. Straija deca beže od majki, beže od Drine, zavlače se pod stvari i sakrivaju među stoku… Odupiru se deca slabim nožicama, o zemlju, mole, otimaju se i puštaju krike koji podrhtavaju nad Drinom. Majke ih stiskaju uz prsa i sa njima skaču u vodu… hrabrije devojke se tiskaju prema obali, hvataju se za ruke i skaču u nabujalu Drinu…Tri i po hiljade žena, dece i staraca, koje Italijani nisu pustli da pređu ćupriju u Višegradu, zaklale su ustaše na obali Drine u Miloševićima, dvadesetak kilometara nizvodno od Višegrada. Krv je Drinu obojila crveno. “Teče krvava Drina”, uzvikivalo je i nebo iznad Miloševića, u koga se dizao miris ljudske krvi”.

Oni srećniji uspeli su da se domognu Skelana, odakle su prešli na desnu srpsku obalu. Tu su zatekli srušen drinski most, a onda ih oko 10 čamaca preveze na drugu obalu. Drinom su plutali leševi srpski dalje, a stizali su sve do reke Save. Muslimani se zakleše Paveliću da  će istrebiti Srbe sve do Bugarske, kao što se još zakleše da će poklati sve prvoslavne vere, itd.

U Skelanima narod dopade ustaškog noža, gde je zaklano čak dve hiljade ljudi, a poklaše ustaše srpski živalj sve do Zvornika, a Jure Francetić izveštvaa Pavelića da je u ovim svojim pokoljima pobio ukupno 200 hiljada Srba. Preživeli narod preko Mokre Gore stizao je u Srbiju, gde su smešteni u izbegličke logore, a o njihovom daljem zbrinjavanju brinula se Nedićeva vojska. Odatle deca su razdvajana od roditelja i slata što u domove za ratnu siročad, što da budu sluge i radna pomoćna snaga na tuđim imanjima.

Drina je i dalje tekla, sva krvava. No, u redovima domobrana nalazili su se i mnogi Srbi. Desetogodišnji Momir sa svojim ocem i drugim izbeglim Srbima završava u zemunskom logoru na Sajmištu. Sa njim se tu nalazio i njegov brat Milorad. Odavde je 2 hiljade  Jevreja odvedeno na streljanje. Odavde su neki partizani odvedeni u logor smrti Jasenovac. Iz ovog logora Momira odvedoše u prihvatilište Crvenog krsta.

 

(Kraj I dela; nastaviće se)