VINSENTE GEDEŠ – ODJECI I PONORI…

 

”Bilo kako bilo, život me boli”...

 

Godina je 1916, a Vinsente Gedeš jedino se još u snovima svojim oseća prijatno, a kao i uvek svaka laž odbojna mu je. Najviše se oduševi čistinom svoga sna, a to je san koji ničim nije privezan za stvarnost. U stvarnosti nalazi samo obrise snova koji su po prirodi nesavršeni, a oni su za njega gnusni, i zato im se neće prepustiti, prepuštati. Kao vizuleni ljubavnik, dalje kazaće: ”Za mene, čitavo čovečanstvo je jedan veliki dekorativni motiv, koji živi preko naših očiju i ušiju, i preko pshiloškog osećanja. Od života ne želim ništa više nego da ga posmatram… Za mene je čitav život muzej u kome je slikarstvo uvek precizno, i nepreciznost može da postoji samo u nesavršenosti posmatrača…”.

U bolje dane ne veruje, a jedina uteha ostaju mu snovi, mada ni tamo više neće biti utehe. Život je bol i život ga boli, a najviše život zaboli kad se probudi iza ili nakon svoga sna. I tek tada nazire kako u snu nije bilo takvog bola, kako u snu nije bilo takvog nespokoja, kako u snu nije bilo takvih aveti i takvih utvara, iako kaže da i u snu ima nespokoja, aveti i utvara. Osuđen je sam na sebe, a svaka radost lažna je, a kad je već tako onda su i suze izlišne, bespotrebne, nekorisne. Utehe nema. Ništa se ne nalazi. Nema ni jednog sveta. I ništa mu više ne treba.

Trijumf života za njega je smrt i kaže: ”Kroz smrt živimo, jer danas smo ovde samo zato što smo za juče umrli. Kroz smrt se nadamo, jer možemo verovati u sutra samo ako smo sigurni da je danas mrtvo. Kroz Smrt živimo kada sanjamo, jer sanjati znači poricati život. Kroz smrt umiremo dok smo još živi, jer živeti znači poricati večnost! Smrt nas vodi, smrt nas traži, smrt nas prati. Sve što imamo jeste smrt, sve što želimo jeste smrt, smrt je sve što želimo da želimo”.

I dok ljubi ono što sanja, on istovremeno prezire ono što doživljava. Nejgove noći su nemirne i u njim začuje simfoniju, koja je prepuna probuđene čežnje, kao i pukotina, sva od mnoštva iščekivanja, zatim to je put u neku nedovršenu zemlju.

Godina je 1926, a 18 jula kaže: ”Kako nikada ne možemo znati sve aspekte jednog problema, nikada ga ne možemo rešiti. Da bismo došli do istine, nedostaju nam neophodni podaci, i intelektualni proces kojim bismo ih iscrpno protumačili”.

Zatim nas opet vraća u 1917 godinu (čija tačnost može biti neoriginalna i sporna) i tada priznaje da je nepoverljiv prema hrišćanstvu, ističući dalje kako je i hrišćanstvo samo prema drugim religijma upravo takvo – takođe nepoverljivo. Po njemu svrha broda nije da plovi po pučini žitejskog mora, već da  pristigne u luku, a onda kaže da je njegova plovidba zapravo takva da se ništa ne nazire i još uvek ne zna gde treba doploviti i uploviti, zastati. To je “bolan način” svega onoga što su radili i argonauti, to je njihov “šablon” – “ploviti se mora, živeti se ne mora”. Njegov život je sav od snova, ali i bez iluzija. I kaže: ”Živeći od samih sebe, smanjili smo se, jer je celovit samo onaj čovek koji samoga sebe ne poznaje…”.

Sve je lažno, a onda sve postaje ili mit ili mašta. Živi u svetu u kome se oseti sva punoća metafizičke teskobe, a uz teskobe političke i teskobe moralne. I svet u nasleđe ostavi njegovoj generaciji samo uništenje i kaže: ”Danas svet pripada samo glupima, bezosećajnima i nervoznima. Pravo na život i uspeh danas se može steći na isti način na koji se stiče i pravo na zatvaranje u ludnicu: nesposobnošću razmišljanja, nemoralnošću i impulsivnošću”.

Duša ne može izbeći bol koji joj sleduje, a u životu sve jeste prazno, sve isprazno, sve bezvredno, sve beskorisno, sve nepodnošljivo. Ljudi pate i čine greške, a samo najplemenitiji okuse patnju. On je u životu bio uljez i stranac, gost, posmatrač, koji kaže: ”Drugi, manje pametni, snažniji su od mene. Bolje krče sebi put među ljudima; spretnije upravljaju svojom inteligencijom. Ja imam sve odlike potrebne da budem uticajan, izuzev veštine da to izvedem… Razmišljajući, pretvorio sam se u odjek i ponor. Umnožio sam se ulazeći u dubinu sebe… Pričati znači imati više obzira prema drugima… Čak je i sam čin pisanja za mene izgubio draž. Postao je toliko bolan… Moramo da pronađemo oslonac, da malenu ruku stavimo u drugu, veću; jer trenutak je uvek prolazan, nebo je uvek daleko, a život je uvek nepoznat”.

Najuzvišeniji poznaju ništavilo svega i poznaju neizvesnost svega, a oni se povode za iluzijama, ali za svešću ipak nikad ne. Zatim veli: ”Sve što čovek napiše ili iskaže beleška je na margini sasvim izbrisanog teksta”.

Godina je 1918, a govori da je ljudski želeti i ono što nam je neophodno, kao i ono što nam nije potrebno, dok je po njemu bolesno poželeti ono što nam jeste potrebno i ono što želimo, te kaže: ”Ne može se pojesti kolač a da ga ne izgubiš”.

Svih tužnih radost jeste gajiti ljubav prema apsurdu i ljubav prema paradoksu. I kaže: ”Umetnost je nauka… Ne mogu da čitam, jer moja prestroga kritika primećuje samo mane, nesavršenosti, stvari koje bi mogle biti bolje. Ne mogu da sanjam… Ne mogu da uživam… Ne mogu da se zabavljam… a da bih uživao u intelektualnoj umetnosti građenja sistema, nedostaje mi sposobnost da zaboravim da je cilj metafizičkog razmišljanja potraga za istinom…”.

Njegova osećanja su loma, i krhka, a nalik je pesnicima romantizma, čak i kad se udaljava od njih. U mnogim romanima može da se pronađe i to samo delimično, i često se identifikuje sa glavim likom, a onda kaže  da zapravo nikad nije bio protagonista. I nastavlja: ”Delati znači odmarati se. Svi su problemi nerešivi. Suština imanja problema jeste nemati rešenje… Razmišljati znači ne znati postojati”.

Po prirodi svi ljudi jesu razičiti, a samo posmatrano izdaleka može se pronaći sličnosti među ljudima, i zato po njemu život pripada svima onima koji jesu samo neopredeljeni, a veli: ”… zajedno mogu živeti samo oni koji se nikada ne definišu, oni koji su u jednakoj meri niko”. I nastavlja u slivu svoje reke posedovanja tvoreći: ”Mi smo sila, zato što smo život… Svako približavanje predstavlja sukob… Samo je onaj ko ništa ne traži srećan… Onaj ko previše sanja, mora tim snovima dati stvarnost…Voleti znači predati se... Najveća ljubav stoga je smrt, ili zaborav, ili odricanje – sve one vrste ljubavi koje samu ljubav čine besmislenom”.

Ako je ljubav za njega, kako sam kaže misticizam, šta je onda po njemu život: ”… metafizika u tami, s nejasnim žamorom bogova i našim neznanjem kao jedinim putokazima… svaka stvar za mene nije cilj, nego mesto polaska. Za okultistu, sve se u svemu završava; za mene, sve u svemu počinje… sva su moja putovanja bolna i vesela zbirka velikih radosti, neizmernih dosada, nebrojenih lažnih seta… Ja sam pozornica po kojoj neprekidno prolazi mnoštvo glumaca, izvodeći razne komade”.

Život nije vredan truda,  a ono što jedino još jeste vredno njegovog truda to je moć gledanja, moć posmatranja, a  najveća sreća bilo bi da može da gleda, a ne živi, ali onda priznaje da tako nešto još nije moguće, ne postoji. I zato poželi da bude stvoritelj neke nove vrste pesimizma, neke nove vrste poricanja, a kako bi stekao makar iluziju da  će nešto i iza njega takvoga ostati, makar bilo to nazvano i loše. Godina je 1919, a on kaže: ”Suviše volim život da bih mogao želeti da se završi; suviše želim da ne živim kako bih previše žudeo za samim sobom… Život boli, ali izdaleka. Osećanje nije važno…”.

Godina 1920, u “Posmrtnom maršu” kaže: ”Smrt se nalazi u osnovi svakog našeg dela za života. Mrtvi se rađamo, mrtvi živimo, već mrtvi stupamo u smrt… Svi smo mi smrtni, i svi trajemo određeno vreme…sve nas okružuje ponor vremena u koji ćemo na kraju svi upasti, sve će nas progutati ponor… Sve što živi, živi zato što se menja; menja se zato što je prolazno; i zato što je prolazno, umire. Sve što živi, večito se pretvara u nešto drugo… Život je zato samo intermeco, čvor, veza, ali veza između onoga što je prošlo i onoga što će proći, mrtvi intermeco između Smrti i Smrti… Suština života zato je pojava, privid, koji je ili čisto postojanje ili nepostojanje, a pojava ili privid ničeg moraju da budu ništa, i život je smrt”.

O svom osamljivanju dalje kaže: ”Moje osamljivanje nije potraga za srećom, jer nemam duše da je dosegnem; niti za spokojem, jer njega ne može imati onaj ko ga jednom izgubi – već za snom, za gašenjem, za malenim odricanjem. Četiri zida moje skromne sobe za mene su u isti mah prostranstvo i zatvorska ćelija, postelja i kovčeg. Najsrećniji su mi oni trenuci u kojima ni o čemu ne razmišljam, ništa ne želim, pa čak i ne sanjam… Bez ogorčenosti uživam u apsurdnoj svesti da nisam ništa, u ukusu koji najavljuje smrt i prestanak postojanja… Nijedan Hrist nije stradao za mene. Nijedan Buda mi nije pokazao put. U vasioni mojih snova nisu mi se prikazali nikakvi Apoloni i Atine kako bi mi osvetlili dušu… Svako od nas je zbog nečega vredan prezira. Svako od nas u sebi nosi zločin koji je počinio, ili ga duša moli da ga počini”.