GARETH JONES (1905-35) NOVINAR KOJI SE USUDIO DA KAŽE ISTINU O UKRAJINSKOM HOLODOMORU 1933…

 

 

Gareth Richard Vaughan Jones (13 avgust 1905 – 12 avgust 1935) bio je velški novinar koji je u martu 1933 prvi put u zapadnom svetu, bez dvosmislenosti i pod svojim imenom, izvestio o postojanju sovjetske gladi 1932–1933, uključujući Holodomor.

Jones je 1931 u “Tajmsu” anonimno izvještavao o gladovanju u Sovjetskoj Ukrajini i Južnoj Rusiji, i, nakon svoje treće posete Sovjetskom Savezu, izdao je saopštenje za javnost pod svojim punim imenom u Berlinu 29 marta 1933 u kojem je opisao široko rasprostranjenu glad. Izveštaji Malcolma Muggeridgea, koji je 1933 pisao kao anonimni dopisnik, pojavili su se istovremeno u “Mančester Gardijanu”; njegov prvi anonimni članak u kome se govori o gladi u Sovjetskom Savezu objavljen je 25 marta 1933.

Nakon što mu je zabranjen ponovni ulazak u Sovjetski Savez, Jones je kidnapovan i ubijen 1935 dok je vodio istragu u Unutrašnjoj Mongoliji koju su okupirali Japanci; neki sumnjaju da je njegovo ubistvo počinila sovjetska tajna policija, NKVD. Nakon njegove smrti, bivši britanski premijer David Lloyd George rekao je: „Imao je strast da sazna šta se dešava u stranim zemljama gde god je bilo problema, i u potrazi za svojim istragama nije se suzdržavao od rizika… Ništa nije promaklo njegovom zapažanju, i nije dozvolio nijednoj prepreci da skrene sa svog kursa kada je mislio da postoji neka činjenica koju bi mogao da dobije. Imao je gotovo nepogrešivu veštinu da dođe do stvari koje su važne”.

Rani život i obrazovanje

Rođen u Barry-ju, Glamorgan, Jones je pohađao školu okruga Barry, gde je njegov otac, major Edgar Jones, bio direktor do oko 1933 godine. Njegova majka, Annie Gwen Jones, radila je u Ukrajini kao učiteljica dece Arthura Hughesa, sina velškog industrijalca čelika Johna Hughesa, koji je osnovao grad Hughesovka (današnji Donetsk, Donjeck) u istočnoj Ukrajini.

Jones je 1926 godine diplomirao na Univerzitetskom koledžu u Velsu u Aberystwythu sa prvoklasnom diplomom iz francuskog jezika. Takođe je studirao na Univerzitetu u Strazburu i na Trinity koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao 1929 još jednom prvi na francuskom, nemačkom i ruskom. Nakon njegove smrti, jedan od njegovih tutora, Hugh Fraser Stewart, napisao je u “Tajmsu” da je Jones bio „izvanredan lingvista“. U Kembridžu je bio aktivan u Uniji nacija Univerziteta Kembridž, služeći kao pomoćnik sekretara.

Karijera

Učienje; savetnik Llojda Georgea

Nakon što je diplomirao, Jones je nakratko predavao jezike na Kembridžu, a zatim je u januaru 1930 godine bio angažovan kao savetnik za spoljne poslove britanskog poslanika i bivšeg premijera Davida Lloyda Georgea, zahvaljujući uvodu Thomasa Jonesa. Post je uključivao pripremu beleški i brifinga koje je Lloyd George mogao da koristi u debatama, člancima i govorima, a takođe je uključivao i neka putovanja u inostranstvo.

Novinarstvo

Godine 1929 Jones je postao profesionalni slobodni reporter, i do 1930 je slao članke u razne novine i časopise.

Nemačka

Krajem januara i početkom februara 1933, Jones je bio u Nemačkoj i pokrivao je pristupanje Nacističke partije na vlast, i bio je u Lajpcigu na dan kada je Adolf Hitler imenovan za kancelara. Nekoliko dana kasnije, 23 februara u Richthofenu, „najbržem i najmoćnijem avionu sa tri motora u Nemačkoj“, Jones je postao jedan od prvih stranih novinara koji je leteo sa Hitlerom dok je pratio Hitlera i Jozefa Gebelsa u Frankfurt gde je izveštavao za “Western Mail” o burnoj aklamaciji novog kancelara u tom gradu. Napisao je za “Welsh Western Mail” da bi se, da je Richthofen srušio, istorija Evrope promenila.

Sovjetski Savez

Dodatne informacije: Sovjetska glad 1932–33 i Holodomor

Do 1932 Jones je bio u Sovjetskom Savezu dva puta, tri nedelje u leto 1930 i mesec dana u leto 1931 godine. On je izveštavao o nalazima sa svakog putovanja kroz svoje objavljeno novinarstvo, uključujući tri članka pod naslovom „Dve Rusije“ koje je anonimno objavio u “Tajmsu” 1930 godine, i tri sve eksplicitnija članka, takođe anonimna, pod naslovom „Prava Rusija“ u “Tajmsu” oktobra 1931 gde je izvestio o gladovanju seljaka u Sovjetskoj Ukrajini i Južnoj Rusiji.

U martu 1933 posetio je Sovjetski Savez po treći i poslednji put i 10 marta je mogao da otputuje u Ukrajinsku SSR, na poziv Oscara Ehrta, vicekonzula u nemačkom konzulatu u Harkovu. Sin vicekonzula, Adolf Ehrt, bio je vodeći nacistički propagandista koji je postao šef Gebelsove antikominternske agencije. Jones je izašao iz voza 40 milja pre svog objvaljenog odredišta i prešao granicu sa Ruskom SSR. Dok je hodao, vodio je dnevnike o ljudskoj gladi kojoj je bio svedok. Po povratku u Berlin 29 marta, izdao je svoje saopštenje za javnost, koje su objavile mnoge novine, uključujući “The Manchester Guardian” i “New York Evening Post”:

“Išao sam kroz sela i dvanaest kolhoza. Svuda se čuo povik: ‘Nema hleba. Umiremo’. Ovaj vapaj je dolazio iz svih krajeva Rusije, sa Volge, Sibira, Bele Rusije, Severnog Kavkaza i Srednje Azije. Progazio sam crnozemlje zato što je to nekada bilo najbogatije poljoprivredno zemljište u Rusiji i zato što je dopisnicima zabranjeno da idu tamo da se uvere šta se dešava.

U vozu mi je jedan komunista poricao da je glad. Bacio sam koru hleba koju sam jeo iz sopstvenih zaliha u pljuvačnicu. Jedan seljak-saputnik ga je izvukao i halapljivo pojeo. Bacio sam koru pomorandže u pljuvačku i seljak je opet zgrabio i progutao. Komunista je utihnuo. Prenoćio sam u jednom selu gde je nekada bilo dvesta volova, a gde ih je sada šest. Seljaci su jeli stočnu hranu i imali su zalihe za samo mesec dana. Rekli su mi da su mnogi već umrli od gladi. Dva vojnika su došla da uhapse lopova. Upozorili su me da ne putujem noću, jer ima previše 'izgladnjelih' očajnika.

'Čekamo smrt' je bila moja dobrodošlica, ali eto, još imamo stočnu hranu. Idi južnije. Tamo nemaju ništa. Mnoge kuće su prazne od ljudi koji su već mrtvi, vikali su oni”.

Ovaj izveštaj je osudio američki novinar Walter Duranty koji živi u Moskvi, koji je prikrivao istinu kako bi se dopao diktatorskom sovjetskom režimu. „Njujork Tajms“ je 31 marta objavio demantij Jonesove izjave Duranty-ja pod naslovom „Rusi gladni, ali ne gladuju“. Duranty je nazvao Jonesov izveštaj „velikom zastrašujućom pričom“.

Istoričar Thimoty Snajder je napisao da je „Durantyjeva tvrdnja da nije bilo 'stvarne gladi', već samo 'široko rasprostranjena smrtnost od bolesti usled neuhranjenosti' odražavala sovjetske običaje i gurnula eufemizam u laž. Ovo je bila Orvelovska razlika; i zaista je sam Džordž Orvel smatrao Ukrajinsku glad 1933 kao centralni primer crne istine koju su umetnici jezika prekrivali jarkim bojama“.

U Durantyjevom članku izvori iz Kremlja su poricali postojanje gladi; deo naslova “Njujork tajmsa” bio je: „Ruski i strani posmatrači u zemlji ne vide osnova za predviđanje katastrofe“.

Jones je 11 aprila 1933 u “Financial News”-u objavio detaljnu analizu gladi, ukazujući na njene glavne uzroke: prisilna kolektivizacija privatnih farmi, uklanjanje 6–7 miliona „najboljih radnika“ (Kulaka) sa njihove zemlje, prisilna rekvizicija žita i poljoprivrednih životinja i povećan „izvoz namirnica“ iz SSSR-a.

Koji su uzroci gladi? Glavni razlog za katastrofu u ruskoj poljoprivredi je sovjetska politika kolektivizacije. Proročanstvo Paula Scheffera iz 1929–30 da će kolektivizacija poljoprivrede biti neprijatelj komunizma potpuno se obistinilo.

-        Gareth Jones, “Bilans petogodišnjeg plana”, “Finansijske vesti”, 11 april 1933.

Dana 13 maja, “The New York Time”-s je objavio oštro pobijanje Durantyja od Jonesa, koji je ostao pri svom izveštaju:

Moji prvi dokazi prikupljeni su od stranih posmatrača. Pošto gospodin Duranty uvodi konzule u diskusiju, što ja mrzim da radim, jer su oni zvanični predstavnici svojih zemalja i ne treba ih citirati, mogu li reći da sam o ruskoj situaciji razgovarao sa između dvadeset i trideset konzula i diplomatskih predstavnika različitih nacija i da njihovi dokazi podržavaju moje gledište. Ali oni ne smeju da iznose svoje stavove u štampi, i stoga ćute.

Novinarima je, pak, dozvoljeno da pišu, ali ih je cenzura pretvorila u majstore eufemizma i potcenjivanja. Stoga „glad“ daju učtivim imenom „nestašica hrane“, a „umiranje od gladi“ je ublaženo da se čita kao „široko rasprostranjena smrtnost od bolesti usled neuhranjenosti“. Konzuli nisu tako suzdržani u privatnim razgovorima.

U ličnom pismu sovjetskog komesara inostranih poslova Maxima Litvinova (kojeg je Jones intervjuisao dok je bio u Moskvi) Llojdu Georgeu, Jones je obavešten da mu je zabranjeno da ikada ponovo poseti Sovjetski Savez. Posle njegovih članaka o Ukrajini, jedini posao koji je Jones mogao da dobije bio je u Cardiffu na “Western Mail”-u koji pokriva „umetnost, zanate i korakule“, prema njegovom pranećaku Nigelu Linsan Colleyu. Ali uspeo je da dobije intervju sa vlasnikom obližnjeg zamka “Svetog Donata”, američkim medijskim magnatom Williamom Randolphom Hearstom. Hearst je objavio Jonesov izveštaj o tome šta se dogodilo u Ukrajini – kao što je to uradio za skoro identično svedočenje očevidaca razočaranog američkog komuniste Freda Beala – i organizovao predavanje i emitovao turneju po SAD.

Japan i Kina

Dodatne informacije: Japanska invazija na Mandžuriju

Pošto mu je zabranjen ulazak u Sovjetski Savez, Jones je skrenuo pažnju na Daleki istok i krajem 1934 napustio je Britaniju i pošao na „turneju oko sveta za utvrđivanje činjenica“. Proveo je oko šest nedelja u Japanu, intervjuišući važne generale i političare, i na kraju je stigao u Peking. Odavde je otputovao u Unutrašnju Mongoliju gde je obezbedio intervju sa liderom nezavisnosti Unutrašnje Mongolije Demchugdongrubom (princem De). Nastavio je svoje putovanje u Dolonor blizu granice sa japanskim okupiranim Manchukuom u društvu nemačkog novinara Herberta Mullera. Tamo su ih zadržale japanske snage, a njima je rečeno da postoje tri puta za povratak u kineski grad Kalgan, od kojih je samo jedan bezbedan.

Kidnapovanje i ubistvo

Jonesa i Mullera su naknadno uhvatili razbojnici koji su tražili otkup od 200 komada vatrenog oružja Mauzera i 100 000 kineskih dolara (prema “Tajmsu”, što je ekvivalentno oko 8 000 funti). Muller je pušten posle dva dana kako bi organizovao isplatu otkupnine. Jonesov otac je 1 avgusta primio telegram: „Dobro lečen. Očekujte uskoro puštanje na slobodu“.  Dana 5 avgusta, “The Times” je izvestio da su kidnaperi premestili Jonesa u oblast 10 milja (16 kilometara) jugoistočno od Kuyuana i da sada traže 10 000 kineskih dolara (oko 800 funti), i dva dana kasnije da je ponovo premešten, ovog puta u Jehol. Dana 8 avgusta stigla je vest da ga je prva grupa kidnapera predala drugoj grupi i da je otkupnina ponovo porasla na 100 000 kineskih dolara. Kineska i japanska vlada su se potrudile da stupe u kontakt sa kidnaperima.

“Tajms” je 17 avgusta 1935 izvestio da su kineske vlasti prethodnog dana pronašle Jonesovo telo sa tri rane od metka. Vlasti su verovale da je ubijen 12 avgusta, dan pre svog 30-og rođendana. Među nekima postoji sumnja da je njegovo ubistvo isplanirao sovjetski NKVD, kao osvetu za sramotu koju je izazvao sovjetskom režimu. Drugi, kao što je njegov zvanični biograf Margaret Siriol Colley, ukazuju na umešanost Japana. Llojd George je navodno rekao:

“Taj deo sveta je kotao suprotstavljenih intriga i jedni ili drugi zainteresovani su verovatno znali da gospodin Gareth Jones zna previše o tome šta se dešava. Imao je strast da sazna šta se dešava u stranim zemljama gde god je bilo nevolja, i u potrazi za svojim istragama ustezao se od rizika. Uvek sam se plašio da će rizikovati previše. Ništa nije promaklo njegovom zapažanju, i on nije dozvolio nijednoj prepreci da skrene sa svog kursa kada je pomislio da postoji neka činjenica koju bi mogao dobiti. Imao je gotovo nepogrešivu veštinu da dođe do stvari koje su bile važne”.

Nasleđe

Memorijal

Dana 2 maja 2006 godine, trojezična (engleski/velški/ukrajinski) ploča otkrivena je u znak sećanja na Jonesa na Old College na Univerzitetu Aberystwith, u prisustvu njegove nećakinje Margaret Siriol Colley i ukrajinskog ambasadora u Ujedinjenom Kraljevstvu, Ihora Kharchenka, koji ga je opisao kao „neopevanog heroja Ukrajine“. Ideju za plaketu i finansiranje dalo je Ukrajinsko kanadsko udruženje za građanske slobode, u saradnji sa Udruženjem Ukrajinaca u Velikoj Britaniji. Dr Lubomyr Luciuk, direktor istraživanja UCCLA, govorio je na ceremoniji otkrivanja.

U novembru 2008 dr Kharchenko je u ime ukrajinskog predsednika Viktora Yuschenka posthumno odlikovao ukrajinskim ordenom za zasluge na ceremoniji u Vestminsterskom centralno, holu, Jonesa i njegov kolegu novinara Malcolma Muggerridgea za izuzetnu službu zemlji i njenom narodu.

Dnevnici

U novembru 2009 Jonesovi dnevnici koji beleže Veliku sovjetsku glad 1932–33, koju je opisao kao veštačku, prvi put su bili izloženi u biblioteci Wren Trinity koledža u Kembridžu.

Prikazi na filmu

Ukrajinski film “Živi” Serhii-ja Bukovskog iz 2008 je dokumentarac o Velikoj gladi 1932–33 i Jonesovim pokušajima da je otkrije. Film “Živi” je premijerno prikazan 21 novembra 2008 u Kijevskom bioskopu. Prikazan je u februaru 2009 na Evropskom filmskom tržištu, u proleće 2009 na Festivalu ukrajinskog filma u Kelnu, a u novembru 2009 na Drugom godišnjem festivalu ukrajinskog filma u Kembridžu. Dobio je specijalnu nagradu žirija Srebrna kajsija za 2009 u međunarodnom takmičenju dokumentarnih filmova na Šestom međunarodnom filmskom festivalu Zlatna kajsija u julu 2009 i Veliku nagradu u Ženevi 2009 u septembru 2009 godine.

Godine 2012, dokumentarni film “Hitler, Staljin i gospodin Jones”, u režiji George Careya, emitovan je u BBC-i seriji “Storyville”. Kasnije je prikazan u odabranim bioskopima.

Dugometražni igrani film “Gospodin Jones” iz 2019, sa Jamesom Nortonom u glavnoj ulozi i režijom Agnieszke Holland, fokusira se na Jonesa i njegovu istragu i izveštavanje o ukrajinskoj gladi suočenoj sa političkom i novinarskom opozicijom. U januaru 2019 izabran je da se takmiči za Zlatnog medveda na 69-om Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu. Film je osvojio Grand Prix Zlatni lav na 44-om filmskom festivalu održanom u Gdynia u septembru 2019 godine.

Komemoracija

Gradovi Dnjepar, Kijev i Kremenčuk imaju ulicu Garetha Jonesa. U gradovima Dnjepar i Kropivnjicki postoji Gareth Jones Lejn traka.

Izvor: “Wikipedia”

(prevod sa engleskog)