"DEGENERISANA" UMETNOST…

 

 

Nacističke vođe su nastojale da kontrolišu Nemačku ne samo politički, već i kulturno. Režim je ograničio vrstu umetnosti koja se može proizvoditi, prikazivati i prodavati. Godine 1937, ministar nacističke propagande Joseph Goebbels planirao je da javnosti pokaže oblike umetnosti koje je režim smatrao neprihvatljivim. Organizovao je konfiskaciju i izložio takozvanu „degenerisanu“ umetnost.

 

Nacifikacija nemačke kulture

Kada je Nacistička partija preuzela kontrolu 1933 godine, njeni lideri započeli su kampanju za usklađivanje nemačke politike, društva i kulture sa nacističkim ciljevima. Ovaj proces nacifikacije bio je široko rasprostranjen. Napor je postao poznat kao “Gleichschaltung”, nemačka reč za „koordinaciju“ ili „sinhronizaciju“.

Nacistički režim je raspustio organizacije svake vrste. Zamenio je ove grupe nacističkim profesionalnim udruženjima, studentskim ligama i sportskim i muzičkim klubovima koje je sponzorisala država. Da bi se kvalifikovala za članstvo, osoba je morala da bude politički pouzdan građanin i da može da dokaže „arijevsko“ poreklo. Svi ostali su bili isključeni iz ovih grupa i sve više iz ostatka nemačkog društva.

Septembra 1933 nacisti su stvorili “Kulturnu komoru Rajha”. Komora je nadgledala produkciju umetnosti, muzike, filma, pozorišta, radija i pisanja u Nemačkoj. Nacisti su nastojali da oblikuju i kontrolišu svaki aspekt nemačkog društva. Verovali su da umetnost igra ključnu ulogu u definisanju vrednosti društva. Pored toga, nacisti su verovali da umetnost može uticati na razvoj nacije. Nekoliko najviših lidera uključilo se u zvanične napore oko umetnosti. Pokušavali su da identifikuju i napadnu „opasna“ umetnička dela dok su se borila da definišu kako je izgledala „istinski nemačka“ umetnost.

Nacizam i umetnost

Nacisti su modernu umetnost povezivali sa demokratijom i pacifizmom. Recepcija moderne umetnosti u Nemačkoj bila je različita u prošlim vladama. Kada je vladao Kajzer Vilhelm II (1888-1918), zemlja je imala konzervativnu društvenu klimu. Avangardna umetnost nije bila široko cenjena. Posle Prvog svetskog rata, Nemačkom je vladala demokratska vlada poznata kao Vajmarska republika (1918-1933). Zemlja je videla liberalniju kulturnu atmosferu. Stilovi moderne umetnosti poput ekspresionizma bili su toplije prihvaćeni. Nacistički lideri su tvrdili da avangardna umetnost odražava navodni nered, dekadenciju i pacifizam nemačke posleratne demokratije.

Nacisti su takođe tvrdili da dvosmislenost moderne umetnosti sadrži jevrejske i komunističke uticaje koji bi mogli „ugroziti javnu bezbednost i red“. Tvrdili su da je moderna umetnost zaverena da oslabi nemačko društvo „kulturnim boljševizmom“. Prema nacističkoj ideologiji, samo zločinački umovi mogu biti sposobni da stvore takozvanu štetnu umetnost. Nacisti su ovu umetnost nazvali „degenerisanom“. Oni su koristili ovaj izraz da sugerišu da mentalni, fizički i moralni kapaciteti umetnika moraju biti u propadanju. U to vreme, „degeneracija“ se naširoko koristila za opisivanje kriminala, nemorala i fizičkih i mentalnih invaliditeta.

Kampanja za definisanje i kontrolu umetnosti bila je oblikovana neslaganjima među liderima. Funkcioneri su se nadmetali za uticaj unutar stranke i vlade. U ovom slučaju, glavni nacistički ideolog Alfred Rozenberg sukobio se sa ministrom propagande Josephom Goebbelsom. Goebbels je vodio “Kulturnu komoru Rajha”. Kao mladić, divio se istaknutim avangardnim nemačkim umetnicima. Čak se nadao da bi oblik „nordijskog ekspresionizma“ mogao postati zvanični nacistički stil umetnosti. Rozenberg je vodio konzervativniju frakciju pod nazivom “Borbena liga za nemačku kulturu”. Ovaj napor bio je više usklađen sa ukusima Adolfa Hitlera. Hitler je preferirao realističnije i klasične stilove slikarstva, skulpture i arhitekture. Goebbels je pobedio u ovom sukobu sa Rozenbergom prilagođavajući se Hitlerovim ukusima.

„Degenerisane” umetničke izložbe

Tokom prvih meseci režima, neki zvaničnici su preuzeli na sebe da tumače nejasne izjave rukovodstva o umetnosti. U proleće 1933 lokalni zvaničnici su počeli da otvaraju takozvane „komore užasa“ i „izložbe srama“. Ovi napori imali su za cilj da se rugaju modernoj umetnosti. U septembru je u Drezdenu otvorena lokalna izložba pod nazivom „Degenerisana umetnost“. Izložba je potom obišla desetak nemačkih gradova. Kustosi širom zemlje uklonili su avangardna dela iz muzeja i smestili ih u skladište. Ovi početni napadi na umetničku slobodu nisu bili centralno organizovani. Kao rezultat toga, nacističke definicije „dobre“ i „loše“ umetnosti ostale su nejasne godinama.

Režim je pokušao da razjasni kako je izgledala „istinski nemačka umetnost“ u leto 1937. U to vreme je u Minhenu otvorena prva godišnja velika nemačka umetnička izložba. Hitler je pregledao odabrana umetnička dela mesec dana pre otvaranja. Besno je naredio uklanjanje mnogih primera nemačke avangardne umetnosti. Goebbels je bio svedok ovog ispada i počeo je brzo da pravi planove za zasebnu izložbu. Nameravao je da definiše i ismeje vrste umetnosti koje je režim smatrao „degenerisanim“. Hitler je odobrio plan. Nacisti su počeli da oduzimaju hiljade umetničkih dela iz nemačkih muzeja.

Izložba „Degenerisana umetnost“ sastavljena je za manje od tri nedelje. Otvorena je u skučenom, improvizovanom galerijskom prostoru u Minhenu samo dan nakon obližnje Velike nemačke umetničke izložbe. Maloletnicima nije bilo dozvoljeno unutra zbog navodno štetne i koruptivne prirode umetnosti.

Organizatori izložbe aranžirali su više od 600 umetničkih dela na namerno nelaskave načine. Zajedno su gomilali skulpture i grafička dela. Slike su okačene sa plafona dugim konopcima sa malo prostora između njih. Mnoga dela su čak ostala neuramljena i pogrešno označena. Slogani oslikani na zidovima ismevali su umetnička dela kao „luda po svaku cenu“ i „kako bolesni umovi gledaju na prirodu“. Na zidovima su takođe bili izloženi citati Hitlera i Goebbelsa. Njihove reči dale su javnosti zvanične stavove Nacističke partije o svrsi umetnosti.

Organizatori su se potrudili da obeshrabre uvažavanje umetničkih dela. Uprkos tome, prisustvo javnosti je premašilo sva očekivanja. Procenjuje se da je više od 2 miliona ljudi prošlo kroz skučeni prostor 1937. Nasuprot tome,Velika nemačka umetnička izložba iza ugla bila je u velikoj meri promovisana i održavana u prostranoj novoj zgradi. Ipak, privukao je manje od 500 000 posetilaca.

Izložba „Degenerisana umetnost” zatvorena je u Minhenu krajem novembra. Putujuća verzija je zatim posetila druge veće nemačke gradove.

Raspolaganje oduzetom umetnošću

Nacisti su 1937 godine počeli na brzinu da konfiskuju više od 20 000 dela moderne umetnosti. U to vreme nisu pravili planove šta će se dogoditi sa umetnošću. Godinu dana kasnije, nacisti su doneli zakon kojim se legalizuje prodaja zaplenjenih umetničkih dela. Planirali su veliku međunarodnu aukciju umetničkih dela u Švajcarskoj u junu 1939. Nacistički režim je u velikoj meri profitirao od prodaje zaplenjenih dela poznatih umetnika poput Henrija Matisa, Pabla Pikasa i Vinsenta van Goga.

Nacisti su uveravali neodlučne strane trgovce umetninama da profit neće finansirati sposobnost Njemačke da vodi rat. Javno su obećali da će sva sredstva otići nemačkim muzejima. Nisu održali ovu zakletvu. Režim je deo svog stranog profita usmerio u proizvodnju naoružanja. Godine 1939 nacisti su spalili više od 5 000 slika od kojih nisu mogli da profitiraju u dvorištu glavnog vatrogasnog doma u Berlinu.

Otprilike jedna trećina najvrednijih zaplenjenih umetničkih dela na kraju je prodata da bi se obogatio nacistički režim. Druga trećina umetničkih dela je nestala. Neki su se ponovo pojavili tokom godina. Osim nekoliko izuzetaka, nijedno delo nije vraćeno u muzeje iz kojih je odneto. Nemački muzeji nisu dobili finansijsku restituciju. U retkim slučajevima, deo umetničkih dela iz privatnih kolekcija je vraćen pravim vlasnicima. Nekoliko evropskih i američkih muzeja još uvek poseduje umetnička dela koja su odneli nacisti.

 

Izvor: https://encyclopedia.ushmm.org/content/en/article/degenerate-art-1

(prevod sa engleskog)