.jpg)
“Slušam
sebe… U meni su svečanosti… Svite… Sedef moje dosade... Ples pod maskama… Očarano
posmatram sopstvenu dušu…”.
Vinsent Gedeš nikada nije doživeo brodolom, ali je ipak
stekao takav utisak da mu se svako putovanje okončalo upravo brodolomom, od koga
je spas pronalazio u intervalima svoje podsvesti. Živeo je malte ne posvuda, a sa
sobom u koferu noseći zamor i umor, noseći druge, noseći neku satrvenost od
svega što je označeno kao prošlost, ali noseći i dozu sebi svojstvenog nespokoja,
nemira, a usled sadašnejg trenutka, kao i dosadu, pomisli li samo na budućnost.
Uprkos mnogim trudnim pokušajima, naporima, mukama, još uvek stoji samo u
svojoj sadašnjosti.
Voli da polazi na putovanja na kojima pre toga
nikada nije zakoračio. A od stvarnosti se sakrivao, čas iza vrata, a čas ispod
astala. Svaku svoju mogućnost rešio je da dobro isprepada. I tako je jednim udarcem
pobeđivao svoje dve najveće dosade zvane Stvarno i Moguće. A kad se opije svojim
greškama, u njemu zamru tada svi osećaji življenja. I upravo tada poželi da
ponovo postane jedno večito dete, kome je univerzum upravo jedna igra, jedan
novi nestašluk. Svako jutro ustane i probudi se samo da bi spoznao da još uvek postoji.
Često bi u svojim opisima doticao ”Kišne pejzaže”, u
više navrata. U takve sate po njegovoj sobi plutali su “fragmenti nedosanjanih snova”,
oživljavala bi usamljenost, budile bi se nesanice, bol, nejasnoća, očaj, itd.
Svojim osećanjima neće dopustiti da otkriju šta ih to on tera da sve osete. Priznaje
da prezire mesečinom obasjane noći. Onda se javilo mnogo novih pitanja: ”Da li
mi zaista osećamo ono što mislimo da osećamo? Da li, na primer, ovaj naš razgovor
imalo liči na stvarnost?”. Jedan od odgovora glasio je: ”Verujm mi, u suštini,
ono najžalosnije u nama jeste to što u stvari ne postojimo, i što se naše
najveće tragedije odvijaju u našoj predstavi o sebi samima”.
Godina je 1914, a svaki naredni Intermeco opet je samo
bolan, i u njemu kaže: ”… ako podignem pogled na sebe, boli me i peče jasnoća
života tako očigledno spoljašnjeg i nezavisnog od mene, postojanje drugih ljudi,
položaj i međusobni odnosi pokreta u prostoru… ponekad kad se bacim među te
duše, tako nezaštićen i prazan, da se čini kao da sam mrtav, a živim, kao bleda
i bolna sena koju će prvi dašak vetra rasuti po zemlji i prvi dodir struniti u
prah”.
Pred ispitom svoje savesti priznaje da je i lažno življenje
u snu ipak nekavo življenje, a za njega sanjanje ili san, snevanje, znači: ”… priznati
neophodnost življenja, menjajući stvaran život nestvarnim, i na taj način
predstavlja kompenzaciju za neotuđivu želju za životom”. I dalje otkriva čak i tako
povučen od ljudi, da još nije pronašao samoga sebe, a ova knjiga koju piše,
govori o mnogim stanjima njegove duše i dalje. Utehe opet nema, a mnogo toga našao je u dve
rečenice. Prvu je kazao Heraklit: “Život je igračka deteta u pesku…”, a druga
je iz Knjige Propovednikove: ”Moja je duša umorna od mog života”.
Svaki pokušaj da oseti svoju dosadu završava se bolom.
Dušom mora ostati izvan svih spoljašjih događaja, zbivanja, koji ometaju i sputavaju.
Za sebe kaže da nije ni mislilac, ni govornik, a ni delatnik. Ali, u snu umesto
njega odjednom progovara sada neko njegovo drugo Ja. I kaže: ”Nikad nisam naučio
da postojim. Sve što želim, dobijem, makar i samo u sebi. Kad biste me pitali
jesam li srećan, odgovorio bih vam da nisam… Želim da čitajući ovu knjigu
steknete utisak neprekidne dosade u košmaru osećaja”.
U nizu daljih uputstava tu je i uputstvo za dobar
san unutar metafizičkog uma gde odmah priznaje kako sam sebi može izdati
naredbu za san i sanjanje. Ponekad u svom
snu on je filozof, a ponekad zaljubljeni paž. San treba da posluži kako bi
njime zamenio sebe samoga, a onda porazno veli: ”Svaka je osoba tek sopstveni
san o sebi. A ja nisam čak ni to. Nikada ne pročitati knjigu do kraja, niti je
pak čitati u kontinuitetu bez preskakanja. Nikad nisam znao šta osećam… Napor
je uzaludan, ali zabavlja. Razmišljanje je sterilno, ali interesantno…U snovima
mogu da doživim najveće teksobe, najveće muke, najveće pobede… sve zavisi samo
od moje sposobnosti da svoj san učinim živim, jasnim, stvarnim… Ima raznih
načina da se sanja… snovi mi uvek neočekivano donose upravo ono što želim…”.
Da bi započeo san najbolje za tu svrhu poslužiće mu knjige,
a najpre preporučuje svim početnicima da to budu samo romani. I on je počeo sa iščitavanjem
detektivskih romana, pošto ljubavnim romanima nije bilo naklon. Za njega sanjati
znači poći u potragu za samim sobom. Senzualnijim dušama preporučuje neku drugu
vrstu romana, a nikako detektivske.
U razvijanju svojih sposobnosti on uspeva da razvije
i sposobnost pisanja, a počeo je pisati na više različitih, ali originalnih načina.
U svom asketizmu postaje veličanstven kao Bog, i to Bog u kome nema vere.
Sa svakom novom kapljicom kiše i on je plakao,
osećajući isti nespokoj, istu tugu, istu studen, istu hladnoću, isto
razlivanje, isto isticanje, a nešto isto kišno hladno i zaleđeno stezalo je njegovo
grlo, tako da je sve manje umeo ili mogao da život svoj diše. U njemu sve odjednom
umire. No, ipak pokušavao je da ostane nedokučiv, čak i sam sebi nedokučiv,
pritom uvek da ostane sklon snu i snevanju. Svoju ličnost nastojao je da dobro
sačuva i da ne dopusti da u nju upadaju neki drugi i tuđi ljudi, a svaki takav
njihov atak i nasrtaj doživljavao je kao vrstu nepoštovanja. I kazao je: ”Voleti
znači biti umoran od samoće: stoga je u pitanju kukavičluk, izdaja samog sebe
(neverovatno je važno da ne volimo). Davati dobre savete znači vređati sposobnost
grešenja koju je Bog dao drugima… Jedina prednost učenja jeste uživanje u svemu
onome što drugi nisu rekli. Umetnost je izolacija… najveći uspeh za jednog
umetnika jeste da čitalac, pošto pročita njegova dela, želi da ih poseduje, ali
ne i da ih čita… Biti lucidan znači biti neusklađen sa samim sobom…”.
Njegovi snovi su trouglasti, nismo rekli, a u kojima
samo ponekad idu razmišljanja u vidi zadovoljstva. Živeo je u najmanje dve dimenzije,
u telu i duši, iako nije negirao ni postojanje nekih drugih dimenzija, još više
dimenzija takođe. U svom prostranstvu tražio je dimenzije svojih snova. Jedan
je od onih koji više nemaju vere u nauku budućnosti.
Sićušne stvari je osećao na jedan milimetarski
način, i sve što je sitno i sićušno, proživljavao je na jedan jako intenzivan način.
Bio je ljubitelj beskorisnosti i ljubitelj nestvarnosti. Kazaće: ”Beskorisno je
lepo zato što je manje stvarno od korisnog, koje se nastavlja i traje, dok ono
čudesno beskorisno, ono veličanstveno sićušno ostaje tu gde jeste, ne prestaje
da bude ono što jeste, živi slobodno i nezavisno… Ja sam poput veoma osetljive
fotografske ploče. Svaki mi se detalj ureže u pamćenje sasvim nesrazmerno
celini kojoj bi mogao da pripada… Spoljašnji svet za mene je očigledno uvek samo
osećaj. Nikada ne zaboravljam šta osećam”.
Za njega su od uličnih prolaznika mnogo stvarnije sve
njegove metafore i tako ujedno življe. A metafore vode ispunjeniji život od
ljudi. Metafore su celovite i imaju čak i dušu. Metafore mogu biti jako stvarne,
vidljive, opipljive, čujne. U snovima sposoban je da stvori žive slike
nečega do tada nezamislivog, mada to je
uspevao veoma retko. i dalje naglašava da je sve apsurdno, pa čak i snovi.
Kada neko zadre u tuđu dušu njemu je to jako neprijatno,
i pobuđuje božansku vrstu zavisti u njemu. Ono što posmatra, a što su ponajpre samo
predeli posmatranja sna, oživljava muzikom, zatim oseti i vrstu posebnog
ushićenja, a onda stane da se priseća, i da priziva, doziva, a gleda nešto
čudesno, neobično, trodimenzionalno, kao da se obreo pred oslikanim platnima.
Mudrac je po nejmu svako onaj ko ostane nedodirnut bilo čim iz spoljašnjeg
sveta. I zagovara apsolutno odricanje od svake vrste aktivnosti. A sebe će
posmatrati upravo onako kako posmatra prirodu.
Najveća tragedija njegovog života odigraće s eizmeđu
njegove savesti i njegovih osećaja, a tu počiva biće za kojim ako se traga
jeste samo vrsta još tragičnije uzaludnosti. Unutar njega nalazi se grobnica
unutrašnje lepote. Svaku kapiju sna koju otvori ona dalje vodi u beskrajne
parkove sna kroz koje niko neće proći, a
sve staze sna odvode u Haos. Njegova težnja jeste da razume samoga sebe i svoju
rođenu ličnost. On samo poseduje svest o sebi, i samo njegovi snovi njemu su objektivni
i na ta dva stuba počiva njegovo sve. I za njega reči su mentalna vrsta
procedure. Jedino šta ume da radi jeste da ume da sanja. A najveće zadovoljstvo
pričinjava mu samoanaliza. No, za sada on sebe posmatra samo spolja, a želeo bi
da sve više otključa samo unutar sebe, a sve svoje unutrašnje lucidnosti, pošto
je on isključivi snevač, kako sam prizanje. On u celosti poznaje samoga sebe, a
ko na takav način spozna sebe taj je već spoznao i čitavo čovečanstvo. Kada
sanja on zapravo poseduje um, čak i umove
koje je poželeo da spozna, a uvek nečiji
um. On je osvajač umova. On je i analitičar snova, analitičar umova. A najviše
voli drame, jer i sam preživljava mnoge drame, a drame su za njega vid razonode
i zabave, iako kod dramskih pisaca pronalazi mnoge greške. I kaže: ”Stvari su
materija mojih snova; zato izvesne detalje spoljašnjeg sveta posmatram odsutno i
pomno… Jer vidi snevača nije isti kao i vid onoga ko posmatra stvari… Snevač
vidi samo ono što je značajno… Onaj ko ume da piše jeste onaj ko ume precizno da
sagleda svoje snove… ili da u snu vidi život… ja od stvarnosti uvek viidm samo
onaj njen deo koji je san. Tako uvek živim u snovima, čak i kad živim u stvarnom
životu… ja sanjam samoga sebe i od sebe biram ono što se može sanjati, sastavljam
se, rastavljam i ponovo sastavljam na svaki mogući način sve dok ne budem
zadovoljan onim što zahtevam od onoga što jesam i nisam… Moji snovi… grade se
nezavisno od moje volje, i često me guše i tište… Ali početi sa pisanjem dela,
unapred znajući da će sigurno ispasti nesavršeno i promašeno; uviđati pišući ga
da je nesavršeno i promašeno – to je najviši stepen mučenja i poniženja duše…
Zbog čega onda pišem?... Nisam naučio da dignem ruke od svoje sklonosti ka
pisanju stihova i proze. Moram da pišem, kao što osuđenik mora da odsluži svoju
kaznu. A najveća kazna jeste ta što znam da će ono što pišem biti sasvim beskorisno,
promašeno i netačno…”.
Ne voli kad ugleda, opazi da se neko smeje na nečiji
tuđi račun, ne voli ni kad se njemu lično
neko podsmeva, a zbog takvih oseća samo gađenje i prezir. On je snevač koji se neće
povinovati čak ni državi, ali ni ljudima, i njegov otpor jeste samo pasivan.
Država ga neće ubiti, ali hoće mu praviti neprijatnosti. I bez ozbira na vrstu
moćnog i silnog protivnika, on će svoj maleni duh štititi tako što će se fino i
elegantno bomeski povući u svoje snove. I onda nam ruši ovu iluziju te veli
kako ga država ipak nikada nije uznemiravala i kako je bio srećnik sudbine,
zaštićen od državnog svakog uznemiravanja.
Želi da napiše veličanstveno umetničko delo,
uzvišeno, savršeno, božansko, a to može samo onaj ko postane lično Bog.
Najuzvišenije od svega, čak i od rada i od uloženog svakog napora jeste ostati suzdržan.
Ako treba nešto više da voli, kazaće da od Šekspira više voli Hajneovu liriku,
koja je savršena.
Kad oseti potištenost priznaće da u sebi više nema
smisla. On je sada gubitnik, onaj koji je poražen, ludak čije su vizije bile
daleko od svake pobede. Utešiće se u neki suncem obasjanim danima. No, on je
samo svoj lični bestelesni pogled, posmatrač u prolazu. I sličan je boemu, i to
najviše tajanstvenom osamljenom boemu. U prirodi pronalazli predah. On tako odživi
sve svoje tuge, a iza zidina svoje lične savesti. On je počesto nalik na reku
koja se uliva u njegovo more unutrašnje. I najsrećniji je ipak samo u svojim snovima.
Karanfil mu je najomiljenije cveće. I kazaće: ”Znam da sam izgubio… Imao sam
izvesnog dara za prijateljstvo, ali nikad nisam imao prijatelja… Delanje je bolest misli, rak mašte. Delati
znači samog sebe osuditi na izgnanstvo… Pesma koju sanjam ne može da bude loša,
osim ako pokušam da je napišem… Sin vrhunskog snevača jeste vrhunski mučenik… Život
je pun protivurečnosti, kao što je ruža puna trnja… Iz pehara svoje meditacije
pijem samo osmeh plavog vina; pijem ga isključivo očima… Život mi damara u dalekom
srcu. Ja nisam rođen za stvarnost, ali je život došao po mene. Sudbo mučna!... Možda
će se danas nešto jezivo dogoditi mojoj duši!... Delati znači činiti protiv
sebe…”.
Božanski apsurdno jeste i to što više ni sam ne zna
ko jeste, a onda predlaže da je najbolje da bude lažna sfinga, te da živi u neskladu
sa samim sobom. U život svoj treba se dobro uklještiti, kaže, a onda svom životu
okrenuti leđa i poći posve drugim putem. I sve doživljava kao ruganje i kao
britalan šamar. Mučenje je život s adrugima. A drugih ne može da se oslobodi i
otrese, jer ih nosi sve u sebi kao prtljag koferski. I čak i kad se udalji jako
daleko, on živi kao da je sa njima. Nema mesto za bekstvo, osim da pobegne i od
samog sebe. I on je jedini snevač koji želi da se kaje, posebno za grehe koje
nikad nije učinio, ne bi li izmolio kakav majčinski oprost.
Kad postrani ostavi sve svoje trikove, opet postaje
bezopasno malo dete koje voli da se poigrava. No, on je ipak siroče koje strepi
od tamnih ćoškova Stvarnosti, rešen da sanja na stepeništu Tuge, i da se nahrani
hlebom koji mu dodeljuje Mašta. On je siroče koje nikad niko posvojio nije. On
je napušten i odbačen. I sve mu je oteto, uskraćeno, lišeno, i dom, i majka, i
tišina, i dadilja. U jednom od više “Pisama” piše: ”Radije nemoj teći u životu,
radije presuši u snovima. Neka tvoj duh bude suvišno biće, a tvoj život
umetnost gledanja u nju, pretvaranja u pogled, nikada ista… danas si tek izmišljeni
lik ove knjige, čas otelovljen i odvojen od drugih sati…”.
Zatim je imao mnoge savete za sve nesrećno udate
žene. A svojim dragim učenicama preporučuju da prema muževima budu samo kurve
iznutra, i da ih jedino prevare iznutra, a tu veštinu naziva senzualnošću. Muškaricma
takav savet neće dodeliti, jer su oni ipak drugačije naravi. Nesrećno udatim ženama
u tančine pojašnjava kako i zašto se muževi sve varaju, ali u mašti.
Godina je 1915, a dok bude potraživao samoga sebe negde
između žardinjera sa hrizantemama, kazaće: ”Jedino što sam ikad radio bilo je
da sanjam… Nikada nisam Mario ni za šta drugo osim za svoj unutrašnji život…
Nikada nisam želeo da budem ništa drugo do snevač… Uvek sam pripadao tamo gde nisam
i nikada ne mogu biti… Sve što je moje, koliko god da je ništavno, za mene je
uvek sadržalo poeziju. Jedino što sam uvek voleo je ništa… Još me prati opsesija
stvaranja lažnog sveta, i pratiće me dok sam živ… Moram da budem ovde i da ovo pišem, jer mi za
to treba duša… Zašto nisam zauvek ostao dete?... Danas imam samo stvarnost, sa
kojom ne mogu da se igram… Zašto sam morao da porastem?... u meni je umrlo mnogo
više od moje prošlosti…”.
Osetio je bol, zato što je učinio ono što nije hteo,
a nije hteo da dotakne stvari, nije hteo da oseti život. A da bi pobegao od jedne
takve vrsre dodira, bola, pobegao je u izolovanost, u izolaciju, u svoj karantin
snova. No, pogrešio je, jer je počeo da se vrti sve u krug i da se uporno vraća
na jedno te isto. A pomišljao je na samoubistvo, ali je to video kao loše rešenje.
Ipak, on je samoubica koji ubija svoju rođenu volju, koju previše podvrgava
samoanalizi. Odjednom sva njegova prostranstva snova ćute mrtvim snom. I sve je
tu usnulo i usahlo. I sve je tu potištenost i tuga. I sve je tu samo fizička
bol.
Sa spoljašnjim svetom neće izgraditi uopšte veze, i ostaće ravnodušan. Izgubio je on mnogo
vremena, ali i taj gubitak za njega ima neki estetski kvalitet i estetsku
vrednost. A ako se izoluje, onda ga više neće bolno šamarati spoljašnji suživot
sa drugim ljudima. Važno je samo ono što on sam oseća u sebi iznutra. On dakle nema
vere, nema nadanja, i ništa više ne čeka do budućnosti, te zato i živi u ovom
sadašnjem trenu. I ništa nije naučio, ne poseduje veštine, nema zanata. On čak
ne ljubi ni pozorište. Mrski su mu plesači i glumci. Prema tuđem mišljenju
takođe stoji ravnodušan. Njegova iskustva su mnogobrojan i sva su jako bolna. Život
mu je nalik groznici, život ga lomi, život ga trese, život ga pritiska, život
ga stiska, život ga cima.
Reći će: ”Mnogima će se činiti kako je ovaj moj dnevnik,
koji pišem sam za sebe, suviše izveštačen. Ali, meni je izveštačenost u
prirodi. Kako bih se drugačije zabavljao, ako ne bih pažljivo zapisivao ove
moje mentalne beleške?... Ne zapisujem ih pažljivo… Ja sam čovek za koga
spoljašnji svet predstavlja unutrašnju stvarnost… Ali ko smo to mi? Tek obična
Fontana u pustom vrtu, čija se vodena krila više ne uzdižu toliko visoko koliko
bi želela u žalosnom pokušaju da polete”.
Za njega je i vreme neizmerna bol. U svojoj daljoj
estetici on je obeshrabren i priznaje da iz života više ne može da se izvuče
nikakva lepota. Iako je njemu kao sanjaru svojstveno da stvara, došao je ubrzo i
do svoje estetike odricanja. On je poražen i pobeđen, ali i pomiren sa tim
svojim velikim otkrićem. I nema pobednički mentalitet. Najsnažniji su, kaže,
oni koji su obehsrabreni, a najveličanstvenije jeste odricati se.
Reći će: ”Gajim prezir prema delanju kao cvet u staklenoj
bašti. Dičim se pred samim sobom svojim prkosom prema životu. Osećanja su čista
glupost… Kažnjava me vlastiti san…Vera je instinkt delanja… Entuzijazam je
prostakluk… Nikada ne znamo kada smo iskreni.Možda nikad i nismo… Ja lično nikad
nisam imao ubeđenja. Uvek sam imao samo utiske…”.
Svaki korak bio mu je užas i apokalipsa, čak i svaki
osećaj. A život ga je mučio i zastrašivao. Ako bi iko pokazao interesovanje za
njega, morao je da hitno pobegne. Život je bio hladan. Zato beži u mračnu
katakombu svoje unutrašnje pećine duše sna. I ne trebaju mu prijatelji i savetnici.
On nikada nije uspeo. Nije se osmelio ni da se zapita šta je sve mogao da bude.
I nije o tome smeo čak ni da sanja. On je proglašen kao nepodoban za življenje.
Njemu nisu dali da udahne i oseti normalnost svoga života. I zato se zatvorio u
manastir svoje duše. Jedino zadovoljstvo koje je imao bilo mu je da samoanalizira
svu svoju bol. Život je počeo da ga mnogo žulja, i on je sa sebe strgnuo i
zbacio plašt takvog žuljevitog života. I odbacio je takav život. Njegov život
bio je mrtav. Snove nikada nije ostvario svoje. I sve odbacuje i ostaje nezadovljan.
I više neće ni snove svoje. Čak je i njegov bol postao beskoristan.
Kaže: ”Tragična uzaludnost života. Moja je radoznalost sestra ševama... Perfidna
teskoba zalaska sunca, stidljivi splet zore… Život manje boli kad ga gledamo… Sreća,
ako joj se prohte, može da me prati… zato se prepuštam slučaju, ne očekujući
ništa od njega. A i zašto bih? Moj je stoicizam organska potreba. Moram da se
zaštitim od života… Rano je pao mrak mome biću… Jadikujem kao domaćica. Moj je
život sasvim beskoristan i sasvim tužan”.
Zadovoljstvo pronalazi u svom bolu, a onda pokušava
da nauči kako se bol lažno oseća, a to znači kad zaista oseti bol da odmah nauči
da oseti zadovljstvo. A svaki svoj bol analiziraće sam. Onda stvara jedno dugo
Ja u sebi koje će u njemu, a umesto njega patiti, i na mazohistički, ali i na sadistički
način. A to je vrsta dekadentnog užitka za njega. I tek tada može biti pobednik,
ali u tom času život staje, a umetnost mu se poklanja do zemlje. Ovo su zadatci
koje će on kao snevač naučiti u sebi samom
u svom snu. A tada on postaje Car.
Kazaće nam opet zašto piše ovu knjigu, a neće je pisati
da bi je objavio samo: ”Pišem zato što je to cilj, vrhunc, suštinski nelogična
prefinjenost moje kulture stanja duha… Slatko je nemati porodicu i prijatelje…
Zamišljeni likovi dublji su i stvarniji od stvarnih. Moj zamišljeni svet uvek
je za mene bio jedini pravi svet… Zavidim svima što nisu ja… Umoran zrak
turobnog sunca urezao mi je u oči fizički osećaj gledanja…”.
Živi u varvarsko, a mentalno doba, i oseća prezir prema
svima koji rade za čovečanstvo, i kaže: ”Nikada ne idem tamo gde postoji
nekakav rizik. Užasavam se opasnosti… Zalazak sunca je intelektualni fenomen… Moj
život, tragedija koju su bogovi povicima oterali sa scene odmah posle prvog
čina. Prijatelja, nemam nijednog… Okružuje me oreol hladnoće, ledeni obruč koji
odbija druge ljude… Nikada nisam ni sumnjao da će me svako izdati… Ne mogu ni
da zamislim da mi je neko naklonjen iz samilosti… nisam dovoljno telesno
izobličen da uđem u orbitu tuđeg saosećanja… Video sam se onako kako me vide
drugi, i prezreo se… zato što sam počeo da se vidim onako kako me drugi vide, i
da osećam prezir kakav oni prema meni osećaju. Propatio sam poniženje da
spoznam samoga sebe…”.
Godina 1916, a u svojoj “Deklaraciji različitosti”, kaže:
”Šta nas se tiče što ministri i njihova svita pogrešno upravljaju narodom… Mi
sa time nemamo nikave veze, koliko god to imalio veze sa nama. Isto tako ne
zanimaju nas burni događaji, kao što su ratovi i krize u svetu. Sve dok ne uđu u
našu kuću, nije nam važno na čija vrata kucaju… Nismo ljubazni i brižni… Dobrota
je vrsta slabosti koja pripada prostim dušama… Bili bismo anarhisti da smo se
rodili u staležu koji sam sebe naziva nepovlašćenim… Gajimo veliku naklonost
prema okultnom i skrivenim umetnostima. Međutim, nismo okultisti… Jedini razlog
da jedan okultista može da funkcioniše na astralnom planu jeste da to čini zbog
superiorne estetike, a ne za podli plan da za bilo koga učini nešto dobro… Sotona,
hteli mi to ili ne, privlači nas i nameće nam se kao mužjak ženki… Oni među
nama koji nisu homoseksulaci voleli bi da imaju hrabrosti da budu… Nasamo, obožavamo
zlo… Mi, argonauti bolesne osećajnosti, rekli bismo da se osećati mora, ali da
se živeti ne mora”.
I na kraju veli: ”Za mene, bića nemaju dušu. Duša pripada
samo sebi… Zašto bih morao da znam nečije ime?... Za umetnika, sve suvišno je nedostatka,
jer remeteći ravnotežu, umanjuje željeni efekat. Moja prirodna sudbina jeste da
budem nedefinisani posmatrač… objektivni posmatrač snova, vizuelni ljubavnik
oblika i pojava u prirodi…”.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар