.jpg)
“Spavam
a srce me budi: gleda zvezde na nebu, i krmu, i kako pokraj nje cveta
voda” - Jorgo Seferi…
Bez obzira, gde i kada se rađa, ima li pesnika da tragična
ličnost za života još nije bio. Nema! I gde god da je pesnik službovao, šta god
da je veliko ili malo radio, poradio, uradio, pa čak i kad nikad nije radio, u
čemu bi god učestvovao, ili neučestvovao, pesnik je vazda postajao ponajlakši plen i žrtva
paljenica, koja se melje bezobzirno i nemilosrdno pod točkovima svetske
istorije.
Pesnik Jorgo Seferi reče, u jednoj svojoj pesmi iz
oktobra meseca 1935 godine, ovako: ”Drugovi poumreše redom spuštena
pogleda.Vesla im označavaju mesto gde spavaju na žalu… video sam, okrenuvši glavu,
crno nagomilano kamenje i moj život napet kao struna početak i kraj taj krajnji
trenutak… kamenje to sam ja pokretao koliko god sam mogao kamenje to sam voleo
koliko god sam mogao kamenje to, moju sudbinu. Izranjavila me sopstvena zemlja
izmučila me sopstvena košulja osudili me moji sopstveni bogovi, kamenje to…
video sam zmije sklupčane s gujama spletene nad zlim naraštajem našom sudbinom…
duša, koja se bori da tvoja duša postane. Ni ćutanje čak više nije tvoje na
ovom mestu gde je prestalo okretanje žrvnja”.
I šta god da je pesnik ostvarivao, postizao,
dostizao, dosegnu, i šta god iščekivao, snivao, čekao, uvek je završavao ili na
stubu srama ili na panjevima svetskih giljotina, a uvek vešto razapet između
mnogih želja i mnoštva ganutosti, u smutnom rasponu u kome nastaje velika poezija
svetskog bola. Žudnje su ga činile slabim, ali i paradoksalno zvuči, i mnogo jakim,
a počesto i prejakim, premudrim, a pesma mu svaka beše najlepši lek pomoću koga
je slamao svaki svoj pesnički nemir i nespokoj. A najlakše je kroz svaku svoju
narednu pesmu pred svetovima izlivao nesebično svoje duboke unutrašnje patnje,
snove, mašte, realnosti, sve zavisno od toga kom pravcu se priklanjao, ili sve
okolo sebe negirao. I niko kao pesnik nije nosio lepše u sebi svu svoju i svu
tuđu tugu, i niko kao pesnik prezrene na svetu bivao, trajao, i niko više
iskušavan, rastrzavan, kidan, i niko nikad više suza prokapao do li pesnik.
Pesnik Jorgo Seferi veli u jednoj pesmi iz leta 1936
godine: ”Kud god da otputujem, Grčka mi nanosi ranu… ne znamo gorčinu luke kad
otplove sve lađe; a ismejavamo one koji je osećaju…Brod koji kreće na put zove
se Agonija 937… ničeg drugog živog uza me nema”.
A šta sve pesnik nije podnosio, trpeo, gledao,
preživljavao, doživljavao. I nikoga tako nisu šibali mržnjom, zlobom, pakošću,
jarošću, kobnošću kao njega, samo njega. I niko tako lišavan svega i od svega,
niko tako izopšten kao pesnik. I niko
tako u slabosti nadjačan, i niko tako u svojoj slobodi ojačan. I niko tako
samotan i niko tako ponosan. I niko takve snage glasa, i niko tako probuđene
svesti jezika, i niko tako da u posmatranjima svojim mnogo toga nasluti, dosluti,
predoseti. I niko tako setan, i niko tako nesrećan, i niko tako srećan.
Pesnik Jorgo Seferi peva u leto 1938, pa sve do zime
1940 godine: ”A pesnik okleva gledajući kamenje i pita se da li zaista postoji…
ovde gde se ukrštaju kiša vetar i propadanje… Nije ostalo ništa osim težine
nostalgija za težinom živog bića”.
Jedan od takvih pesnik po imenu Šenije bio je i onaj
koji će napisati stihove ovakve u XVIII stoleću: “Moj grom nikad nije grmeo
zbog mene. Država pali moj glas; Tek mir leči moje rane posvećene, A zakon je
meni spas”.
I niko tako na zaborav naviknut kao pesnik, i niko u
takvoj vrsti propasti, i niko u većoj nuždi najdublje patnje svoje, patnje
dobačenosti. Mnogi su od njih poživeli jako kratko, jako tragično, mnogi su
bili samoubice, mnogi su strašno bolovali, a još strašnije stradavali, sa svim
sebi sličnim ljudima sastradavali. I niko dublje nije umeo da siđe u jame
svojih opustošenih tišina, u predele svojih netaknutih osama, u korenje svoga bezglasja
i bezrečnosti svoje.
Pesnik Jorgo Seferi kaže u jednoj pesmi iz juna 1942
godine, u Kairu, pitajući se: ”… ka čemu idemo napred… Ja neću ništa drugo nego
da govorim prosto, ova da mi se daruje milost… i sad je čas da kažemo onih
nekoliko oskudnih reči jer će nam duša odjeknuti sutra. Ako je bol ljudski, mi
nismo ljudska bića da samo trpimo bol… uhvaćeni u kitnjaste mreže života koji
je bio pravi pa postao prah i utonuo u pesak…”.
I niko bolnije od njih nije padao, i niko strašnije
postradavao, stradao. I niko više nije bio razdiran, i niko uzvišenije sam po
sebi smirivan, ali i sistematično uništavan. I niko više svoje postojanje od njih
nije bolom svojim platio, niko od njih više na svetu nije tako mnogo patio,
plakao. I niko više nije mogao od njih da nasluti, da dosluti, da dočara, i na
kraju da stihovima svojim samo očara.
Pesnik Jorgo Seferi veli: ”Kako prolaze godine,
množe se sudije koje ti sude… sunce vidiš drugim očima… Pevaj, mala Antigono…
ukrasi kosu svoju trnjem sunca, tamna devojko… ko god nikad nije voleo
zavoleće, u svetlosti…”.
Živeo je pesnik jako mukotrpno, čak i više poraženo,
ali poeziji i knjizi svojoj veoma posvećen. Mnogi bi se pesnik od svega sklonio,
a pre nego ga uklone, i mnogi bi se pesnik
sam nekud povukao, istrajavajći u bolu svoje neprebolne rane razočaranosti,
bezutešnosti, tamo gde tek započinje vreme nekakve utešenosti, utehe. Živeli su
istinski pesnici jedino u svojoj pesmi, u svom stihu, kao u svom toplom domu, u
svom bolu, u svom kriku, u svom muku, u svojoj malaksalosti, u svom umoru, u svom
pregnuću. I niko tako kao pesnik nije bio gladan, očajan, i niko tako ponižen, i
niko tako surovo osuđen, kažnjen, i niko tako odbačen.
Jedan bi pesnik po imenu de Vinji kazao: ”Plač,
molitva, grcaj, sve to malo znači. Svoj teški zadatak ispunjaj, sve jači na
putu gde često sudbina te spreči, zatim, k’o ja, pati i umri bez reči”.
I niko tako kao pesnik osećajan, i niko burnije duše,
i niko čistije duše, čistije suze, i niko detinje tako iskren, i niko veseliji,
i niko tužniji, i niko poletniji, i niko sanjiviji, i niko predaniji, i niko odaniji.
A od svega najviše, pesnik je voleo da ćutke i oberučke osluškuje, sve da pomno
osluškuje, a kroz kontemplacije i trans meditivna samoposmatranja svoja. I kamen,
i cvet, i pticu, i talas mora, i drvo živo, i žbun prepun ploda, i drum, i put,
i pčelu, i pauka.
Svemu bi pesnik davao svoju boju, u svemu začuo neku
muziku svoju, šapat, šušanj, sve bi omirisao, svega se nadisao. I niko kao pesnik
bezutešan, beznadežan, ravnodušan, ironičan, sarkastičan, promućuran. I niko tako
besmrtan i niko tako večan, i niko tako neprolazan, i niko tako neshvatljiv, i niko
tako nedopadljiv, i niko tako ubedljiv, i niko tako vatren, strasan, i niko
tako uverljiv. I niko smelije nije silazio u najdublje žive virove svog bezdana,
i u podvodna izvorišta svog najcrnjeg ponora.
I niko veću surovost sveta nije kušao do pesnik
neprebola. Pesnik Viktor Igo reče u XIX stoleću: ”Živeh smešeći se, uvek samo
krotak, uspravan, al’ nagnut prema rubu čuda”, i završi: ”Začuđen sam kad me
mržnjom sretnu ljudi, jer patio ja sam i radio mnogo”, te nastavi: ”… sumračan,
izmožden, podnoseći muke, nosio sam alku lanca beskrajnog”, i još reče: ”… ispunjen
sam tugom, čamom, kao čovek ustao pre zore, a spavao nije”.
I niko kao pesnik tako da sagori, a po neki od njih i
totalno pregori, a drugi opet neki sve pregrmi, preživi, i u svoj toj bolnoj
tuzi ne posivi. I ničija reč tako beskrajna kao reč jednog pesnika, reč pesnička,
reč poetska, nikad reč prostačka, a reč rođena iz crnila tame, iz kosmičkog
klobuka, kao bljesak prve iskre kapljice svetla, kao svelepota zbog koje i
ptiću orliću ojačaju krila jednom. I niko lepšu dotakao plavet još nije, i niko
se na viši vrh uspeo nije, i niko više ustreptao takođe nije, do pesnik. I niko
kobniji, ali i niko mudriji, i niko krilatiji, niko snažniji, i niko živahniji,
niko odvažniji, i niko nezadovoljniji, niko uporniji, i niko nadmoćniji, i niko
dublji, i niko luđi, i niko nadahnutiji, i niko lepši, i niko čarobniji, i niko
rečitiji, i niko romantičniji.
Samo pesnik mogao je da prohoda nemogućim stazama
kosmičkim, da stigne tamo gde malo ko pristiže, da raskrinka svaku tajnu
Vasione,Vaseljene, da savlada svaku prepreku, svaku tegobu, muku, podvalu, da
preskoči bedeme i preleti lakonog svaku barijeru, i svaki zid poruši svojom
tvrdom glavom. I samo je pesnik snagom svoga duha mogao svoje srce tako nežno
da raščerupa, ogoli, kako bi iz njega iscedio tu jednu jedinu reč nasušnu u
kojoj se zasjaji svelepota biliona biliona treperavih zvezda na Istoku. I niko
kao pesnik nije umeo tako da se okameni, ožalosti, ali i tako da se oradosti. I
niko tako mračan, i niko tako tegoban, i niko tako zračan, tako težak, i niko tako
prozračan, prazničan, i niko tako lepršav, i niko tako preozbiljan.
Samo reč pesnika može da tutnji, da sludi. I ona
može i da protutnji, ona može da grmi, da zagrmi, i sve da naravno pregrmi.
Samo pesnička duša nikad ne ostari, i samo sećanje jednog pesnika ponajteže
izbledi, ponajteže isparava, ponajteže nestaje. I samo pesnik može biti u mnogo
čemu, skoro pa u svemu, zauvek nenadmašan, neprevaziđen, neponovljiv, jedinstven,
i na kraju uzbudljiv. Za pesnika najvažnije jeste voleti, a svaki pesnik voli
nešto isto, ali i nešto tako različito. Jedni vole knjigu, drugi kamen, treći simbol,
četvrti ideju, peti umetnost, šesti slobodu, sedmi ideale, osmi život, deveti
pticu, deseti vodu, jedanaesti vatru, dvanaesti drvo, trinaesti oblak, itd.
I niko kao pesnik otmen, i niko kao pesnik razborit,
rečit, i niko kao pesnik silan. Najveći tlačitelj pesnika bilo je vreme, vreme
u kome je živeo, vreme u koje je došao, vreme iz koga je u kosmičke visine nazad opet pošao. Pesnik
Verlen kazao je: ”Možda ćemo mržnju sresti među svetom, ili možda blagost. Ostaćemo
svoji iako nas ljudi stvore svojom
metom”.
Najtužnije i najboljnije samo je bitisanje i postojanje pesnikovo. I ničiji život nije
tako prepun i sklada i nesklada, i nevidljive večite borbe, i naljućeg rata između to dvoje. I niko tako
istrajniji u borbi svojoj do li pesnik. Pesnik Moreas se zapita: ”Čemu laži
maska, prezir i uvreda, greh što se uvija!”.
Pesnikov hleb je gorak, hleb sa 7 tvrdih kora. A pesnik
Lafrog reče: ”Al’ sit svega u dno sebe silaz dubim…”, dok pesnik Tule veli:
”Ispod stopala ču se prazna jeka”. Pesnik Klodel upita se: ”Ovde sam, neko
drugi je tamo, i strašan je spokoj: mi smo samo nesrećnici i Sotona nas veje po
lobanji svojoj… Da li će onaj koji je stvorio oči bez očiju da me vidi? Da li
će onaj koji je stvorio uši bez ušiju da me čuje?”.
Mnogi pesnici ginuli su po ratnim bojištima, po
plavim morskim grobnicama, a najviše njih ginulo je po poprištima života, tog
najuzburkanijeg žitejskog hučnog, ali bučnog mora. Ima li išta stvarnije na
svetu nego biti naprosto samo pesnik. Nema! Pesnik Rilke stoga veli: ”Nije li
tužno kad nam se oči sklapaju? Hteli bismo oči otvorene samo, da vidimo, na
kraju, sve što napuštamo… Al’ nije li najgore kad ruka nam se steže ogrubela i škrta?
Ruke treba da su jednostavne i nežne da se digne žrtva!”.
I niko kao pesnik bolećiv, niko kao pesnik neprebolan,
niko kao pesnik tugaljiv, niko kao pesnik napušten, niko kao pesnik ostavljen,
niko kao pesnik plodan, niko kao pesnik oran, niko kao pesnik smušen, ali ipak i
nepomućen, niko kao pesnik smrvljen, ali niko kao pesnik nesalomljiv, i niko kao
pesnik osećajniji, i niko kao pesnik osunačniji, i niko kao pesnik sumračniji,
ništavniji. Zato pesnik Valeri veli: ”A treba mnogo neznanja pa živeti”, a na drugom mestu pak kaže: ”Slušam mali šum
mog postojanja, i moja nerazumnost je preda mnom…”.
Нема коментара:
Постави коментар