DIMITRI ANDONIJU (rođen 1906) PESNIK EMOTIVNE PRIRODE…

 

Rodio se na Mozambiku. Fakultet upisuje u Atini. Studiranje napušta i otiskuje se poput Odiseja na more, a zaplovio je prvo na jednom od teretnih brodova, a onda i na putničkom brodu. U ratu komanduje na jednom terćem brodu sa torpedima, za koji se govori da su ga Nemci potopili. Oplovio je čitav svet radeći kao kapetan broda. Bio je vaistinu velika lutalica. Pesme počinje najpre da objavljuje u časopisma još od 1936 godine, a prvu zbirku poezije objavio je 1939 pod nazivom “Pesme”. Svoje stihove pisao je na praznim kutijama od cigareta. Objavo je i druge zbirke pesma: ”Indija” 1967, zatim je dobio Drugu državnu nagradu. Godine 1972 izlazi mu knjiga pesama pod nazivom ”Hai-Kai i Tanka“, što je vrsta haiku poezije.

U pesmi “Loši trgovci”, kaže: ”Cenu nismo određivali prema porubu, lakat i col dužine bili su tačni, a restlove nismo prodavali u pola cene nikad: naša greška. Držali smo samo kvalitetnu robu i tako nam se život nađe u ćorsokaku – kod nas na zemlji malo mesta zauzimaju dragocenosti”.

U pesmi “Smetnja čemu”, kazaće, pitajući se čemu: ”Ništa ti nismo doneli osim priča o dalekim mestima - uspomene na skupocene stvari, na mirise. Ne traži im težinu na svojim rukama; trebalo bi ruke da ti budu manje ljudske za sve ono što smo držali u tuđini; iskustvo dodira, borbu težine, čudne i strane boje – treba da osetiš jedino u našim rečima ove noći našeg povratka”.

U pesmi “Da se vratimo”, piše pitajući se: ”Da se vratimo? – tuga nas čeka u prošlosti: s putovanjima koja nisi iscrpao ogoljujući svoje srce. – Ipak o povratku buncaš o trenucima kojima si sve dao za neskrušenu mudrost…Tu klimu zbog koje živiš u nostalgiji za nekim predelom pod južnim nebom ne možeš da naslikaš – nedostaju ti boje, jeziku kojim govoriš nedostaje nežnosti. Tako da sada ceo žudiš da jezikom kojim si se odenuo izraziš boju blagova sjaja nežnosti prema livadi što se prostire tamo duboko u sećanju. Smiri se. Postigni da sebe razjasniš”.

U pesmi pod nazivom “Pesme”, peva: ”Opazi opet samoga sebe kako se smeši u bljesku munje; da li je on mirno ovladao prošlošću?... jer on najzad gospodari rizikom strasti, ispija neutaživo piće Sećanja”.