HRONOLOŠKA ENIGMA ZVANA SILVIJA PLAT (1932-63)…

 

 

U enciklopediji “Britannica” o Silviji Plat koja je pisala i pod  pseudonimom Vikortija Lukas, saznajemo sledeće činjenice:

Silvija Plat (rođena 27 oktobra 1932, u Jamajka Pleinu, kraj Bostona, Masačusets, SAD - počinila samoubistvo 11 februara 1963, u Londonu, Engleska) američka pesnikinja čija su najpoznatija dela, kao što su pesme „Tata” i „Lady Lazarus” i roman “Stakleno zvono”, gde oštro izražava osećaj otuđenja (otuđenosti ili alijenacije) i samouništenja, a što je usko povezano dakle sa njenim jako ličnim iskustvima a i, šire, situacijom žena u Americi sredinom XX veka.

“Satkleno zvono”, roman Silvije Plat, prvi put je objavljen u januaru 1963 pod pseudonimom Viktorija Lukas, a kasnije objavljen je posthumno pod njenim pravim imenom. Delo je, tanko prikrivena autobiografija, a beleži mentalni slom mlade žene i eventualni njen oporavak, dok takođe istražuje društvena očekivanja žena 1950-ih godina. Plat je izvršila samoubistvo mesec dana nakon objavljivanja njenog jedinog romana “The Bell Jar” (ili “Stakleno zvono”).

“Stakleno zvono” opisuje život Ester Grinvud, studentkinje koja sanja da postane pesnikinja. Izabrana je za jednomesečnu letnju praksu kao gostujući urednik časopisa “Ladies’ Day”, ali njeno vreme u Njujorku je neispunjeno, jer se bori sa pitanjima identiteta i društvenih normi. Ona upoznaje dve druge pripravnice koje pokazuju suprotne poglede na ženstvenost, kao i na Esterine unutrašnje sukobe: buntovnu i seksualnu Dorin i zdravu i nevinu Betsi. Za to vreme, Ester razmišlja o svom dečku, Badiju Vilardu, i svom besu kada je priznao da nije nevin, tvrdeći da je zaveden. Ona veruje da je licemer, jer se ponašao kao da je ona seksualno iskusnija. Nakon što je odbijena za čas pisanja, Ester mora da provede ostatak leta kod kuće sa svojom majkom; Esterin otac je umro kada je bila mlada. Ona se bori da napiše roman i postaje sve malodušnija, čineći nekoliko polovičnih pokušaja samoubistva. Na kraju se predozirala tabletama za spavanje, ali je preživela.

Ester je primljena u mentalni institut, gde je leči napredni psihijatar koji, između ostalog, olakšava njenu zabrinutost oko predbračnog seksa i podstiče je da nabavi dijafragmu. Pored toga, Ester se podvrgava tretmanu elektrošokova, zbog čega se oseća kao da je oslobođena staklenog zvona. Tokom noći koja prolazi, Ester gubi nevinost, koju vidi kao mlinski kamen. Kada počne da krvari, traži pomoć drugog pacijenta, Džoan, koja ide sa njom u hitnu pomoć. Ubrzo nakon toga Džoan izvrši samoubistvo, a čini se da njena smrt potiskuje Esterine samoubilačke pomisli. Roman se završava naizgled preporođenom Ester koja je spremna da se suoči sa ispitnom komisijom, koja će odlučiti da li može da ide kući.

Prvobitno slavljen roman zbog svog suvog samoomalovažavanja i nemilosrdne iskrenosti, “Stakleno zvono” se sada čita kao prokleta kritika socijalne politike 1950-ih godina. Plat je jasno povezala Esterinu svest o ograničenim ženskim ulogama koje su joj dostupne i njenog sve većeg osećaja izolacije i paranoje. Kontradiktorna očekivanja koja se nameću ženama u vezi sa seksualnošću, majčinstvom i intelektualnim dostignućima povezana su sa Esterinim osećajem sebe same kao fragmentirane. Njen konačni oporavak se oslanja na njenu sposobnost da odbaci dominantne verzije ženstvenosti koje naseljavaju roman.

Iako zabrinut zbog zagušljive atmosfere Amerike 1950-ih godina, roman “The Bell Jar” (ili “Stakleno zvono”) nije ograničen samo na ispitivanje pola. Roman počinje rečenicom „Bilo je to čudno, sparno leto, leto kad su na električnoj stolici pogubili par Rozenberg, a ja nisam znala šta tražim u Njujorku“, koja se odnosi na Julijusa i Etel Rozenberg, koji su osuđeni za špijuniranje u korist Sovjetskog Saveza. Ova aluzija na Hladni rat i makartizam (subverzivna izdaja i optužba za nelojalnost) čini implicitne veze između Esterinih iskustava i drugih paranoja i izdaja koje su karakterisale deceniju.

Roman je inspirisan događajima koji su se desili kada je Plat bila u ranim dvadesetim. Iako se delo završava sa puno nade, Plat je oduzela sebi život 1963. Njena hvaljena zbirka poezije “Ariel” (1965) objavljena je posthumno.

Plat je objavila svoju prvu pesmu sa osam godina. Učestvovala je i pobedila na mnogim književnim konkursima, a još u srednjoj školi prodala je svoju prvu pesmu “The Christian Science Monitoru”, a svoju prvu kratku priču časopisu “Seventeen”. Upisala je Smit koledž kao stipendista 1951 godine i bila je pobednica konkursa za beletristiku časopisa “Mademoiselle” 1952. Na Smitu, Plat je postigla značajan umetnički, akademski i društveni uspeh, ali je takođe patila od teške depresije, pokušaja samoubistva i prošla je period psihijatrijske hospitalizacije. Diplomirala je na Smitu sa najvišim odlikama 1955 godine i otišla na Njunem koledž u Kembridžu, Engleska, kao Fulbrajtov stipendista. Godine 1956 udala se za engleskog pesnika Teda Hjuza; imali su dvoje dece. Par se razdvojio 1962 godine, nakon Hjuzove afere sa drugom ženom.

Tokom 1957–58 Plat je bila instruktor engleskog jezika na koledžu Smit. Godine 1960, ubrzo nakon što se sa Hjuzom vratila u Englesku, pojavila se njena prva zbirka pesama pod nazivom “Kolos”, koja je dobila dobre kritike. Njen roman, “Stakleno zvono”, objavljen je u Londonu 1963 godine pod pseudonimom Viktorija Lukas. Snažna autobiografska, knjiga opisuje mentalni slom i eventualni oporavak mlade studentkinje koji ide paralelno sa sopstvenim slomom i hospitalizacijom Plat 1953.

Tokom svoje poslednje tri godine Plat je napustila ograničenja i konvencije koje su vezivale veliki deo njenog ranog rada. Pisala je velikom brzinom, stvarajući pesme potpunog samootkrivanja i ispovesti. Anksioznost, zbunjenost i sumnja koji su je proganjali pretočeni su u stihove velike snage i patosa prenešene na odblescima oštroumne duhovitosti. Njena pesma „Tata” i nekoliko drugih istražuju njen konfliktni odnos sa ocem, Otom Platom, koji je umro kada je ona imala svega osam godina. Godine 1963, nakon ovog naleta produktivnosti, oduzela je sebi život.

Posthumna zbirka “Arijel” (iz 1965) — zbirka kasnijih pesama Plat koja je uključivala pesmu „Tata“ i još jednu od njenih dobro poznatih pesama, „Lady Lazarus“ — izazvala je porast mnogo većeg broja privrženih i entuzijastičnih njenih čitalaca nego što je imala tokom svog života. “Arijel” je dobila recenziju u “The New York Times”-u koji je pohvalio njenu „nemilosrdnu iskrenost“, „sofisticiranost upotrebe rime“ i „gorku snagu“, a časopis “Poetry” je primetio „prožimajuću nestrpljivost, pozitivnu hitnost pesama“. Plat je ubrzo postala jedna od najpopularnijih američkih pesnika. Pojavu malih zbirki do tada neobjavljenih pesama, uključujući “Prelazak preko vode” (1971) i “Zimsko drveće” (1971), pozdravili su i kritičari i javnost. Roman “The Bell Jar” (ili “Stakleno zvono”) ponovo je izdat u Velikoj Britaniji pod njenim imenom 1966 godine, a prvi put je objavljen u Sjedinjenim Državama 1971. “Johnny Panik i Biblija snova”, knjiga kratkih priča i proze, objavljena je 1977.

Sabrane pesme, koje uključuju mnoge ranije neobjavljene pesme, pojavile su se 1981 i dobile posthumno Pulicerovu nagradu 1982 za poeziju, čime je Plat prva posthumno dobila tu veliku čast. Knjiga za decu koju je napisala 1959 godine, “Odelo nije važno”, objavljena je 1996. Interesovanje za Plat i njena dela nastavilo se i u XXI veku. Vodila je dnevnik veći deo svog života, a 2000 godine objavljen je “The Unabridged Journals of Sylvia Plath”, koji pokriva godine od 1950, pa sve do 1962 godine. Biografski film o Plat sa Gvinet Paltrou (“Silvija”) ​​u glavnoj ulozi, pojavio se 2003 godine. Radio-drama Plat “Tri žene” (1962) prvi put je profesionalno postavljena 2009 godine. Sveska pisama Plat, napisanih 1940–56, objavljena je 2017. Druga zbirka - koja je sadržala njena kasnija pisma, uključujući brojne iskrene beleške njenom psihijatru - pojavila se sledeće godine. Godine 2019 prvi put je objavljena priča “Mery Ventura i deveto kraljevstvo”, napisana 1952 godine.

Mnoge posthumne publikacije o Plat sastavio je Hjuz, koji je postao izvršitelj njene zaostavštine. Međutim, kontroverze su okruživale i upravljanje vlasništvom nad autorskim pravima njenog dela i njegovu praksu uređivanja, posebno kada je otkrio da je uništio poslednje časopise napisane pre njenog samoubistva.

Šta se moglo još doznati o Silviji Plat, čitanjem još dve knjige, njenog romana “Stakleno zvono” (izdanje iz 2010) i  čitanjem druge knjige koju čine njene izabrane pesme, kod nas izašle takođe 2010 pod nazivom “Rani odlazak” (izabarne pesme od 1956-63). Njen otac Oto Plat bio je Nemac, koji je u Ameriku došao kao dečak sa 16 godina (druga genarcija). Doselio se iz Garbova, pruskog grada, iz Poljskog koridora. Završio je na Harvardu školu, doktorirao i postao entomolog i napisao raspravu pod nazivom “Bumbari i njihov način života”. U Bostonu na univrzitetu predavao je bilogiju, i tu je upoznao Silvijinu majku Aureliju Šober, koja je bila njegova učenica od svega 20 godina. Njena majka takođe je bila dete iseljenika, druga generacija, koji su se doselili u Ameriku iz Austrije, iz Beča. U školskom dobu Silvija (terća generacija) bila je “briljantan đak”, a bavila se glumom, pisanjem pesama i članaka koji su završavali u lokalnim listovm. Imala je mlađeg brata Vorena koji se rodio 1935.

Godine 1937 preselili su se u Vintrop, u Masačusetsu, u blizinu Point Širlija gde su živeli roditelji Silvijine majke.Tu je bila blizu mora, na obalama Atlantika, kao i u blizini dede i babe.

Godine 1940, kad je njoj bilo 8 godina, njen otac Oto umire od embolije, a nakon amputacije noge, i dijabetesa. Još od tada pokazivala je veliko ineteresovanje za medicinu, bolnice, fiziologiju što postaje njena još jedna velika preokupacija i stvaralačka opsesija.

Majka udovica seli se sa dvoje dece 1942, na 12 km zapadno od Bostona u Velesli, među višu klasu (do tada živeli su među srednjom klasom), jer želi da svojoj deci obezbedi što bolje obrazovanje. Te iste godine  u ”Sunday Herald”-u izašla je Silvijina pva pesma i jedan njne crtež. Takođe, Silvija je uz pisanje pesma pravila odlične crteže, posebno kasnije na nekim od svojih mnogih putovanja, što se u knjizi poezije “Rani odlazak”, takođe može videti u vidu likovnih priloga što su ujedno njeni crteži.  

Godine 1950 postaje stipendista romanopisca Olive Higins Prauti (napisala sentimentalni melodramski roman “Stela Dalas”), a zahvaljujući tome školuje se na Smit koledžu koji u to vreme pohađaju devojke, a nalazi se na 8 milja od rodnog mesta Emili Dikinson. U to vreme najveći ženski koledž. Tu je slušala Nabokova i njegovo predavanje o Puškinu. Od tada kod nje se budi interesovanje za ruske pisce klasičre, posebno za Dostojevskog. Naredne godine odnela je pobedu na konkursu koji je pokrenuo časopis “Madmazel”. Godine 1952 izašla je njena priča pod nazivom “Nedelja kod Mintonovih”, u spomenutom časopisu “Modmazel”. Dobija mesec dana boravka u Njujorku gde je gost u uredu pomenutog časopisa 1953 godine.

Iako je dobijala mnoge nagrade, i priznanja još tada, nakon što se vratili iz Njujorka njene pesme odbio je Odn. Silvija pokušava da izvrši samoubistvo, popivši veću količinu pilula za spavanje u podrumu svoje kuće, a majci pre toga napisavši u poruci da je otišla u podužu šetnju, da će se vratiti sutra. Našli su je tek posle 3 dana u podrumu. Lečena je u opštoj bolnici, a onda su je lečili insulinom i elektrošokivima, o čemu će se sve te patnje najviše osetiti kroz njen roman “Stakleno zvono”. Lečili su je mnogi psihijatri.

Godine 1954 vraća se ponovo na Smit koležd i radi na svojoj književnoj tezi dvojnika kod Dostojevskog pod nazivom “Magično ogledalo”. Kroz njenu poeziju videće se koliko je bila fascinirana simbolom ogledala. Smit koledž završava sa najvećim pohvalama i uspehom 1954, zatim dobija više nagrada za svoje pisanje pesama i priča). A sledeće 1955 dobitnik je Fulbrajtove stipendije, još jedne u nizu, nakon čega odlazi na Kembrižd, u Englesku. Tu sklapa poznanstvo sa Dorotejom Kruk, koja postaje njen supervizor. Počela je opet da piše, a u časopisu “Delta” izašla je njena pesma “Zimske reči”, a tadašnji urednik za njene pesme kaže da su ne samo lepe, već i “svesno pametne”.

Godine 1956 upoznala je svog budućeg muža, tamničara,  pesnika Teda Hjuza. Te godine putuje po Ervopi Silvija Plat  i odlazi u Minhen, Rim, Veneciju, Pariz, gde se posebno oduševljava  nadrealistima, a najviše slikarima Salvadorom Dalijem i De Kirikom. Te godine 14 juna venčala se sa Hjuzom, a onda su medeni mesec proveli u Španiji, gde su nastali mnogi njeni lepi crteži. Njegovu poeziju plasiraće u Ameriku, u njegovoj poeziji spoznala je vrednost, prekucavala je hartije i njegovu zbirku “Soko na kiši” slala redakcijama širom sveta”. Iako ju je nadživeo, više od nje napisao, ona je postala i ostala slavnija od njega, posedno kad je napisala stih u kome je rekla da svaka žena voli po nekog fašistu.

Godine 1957 otišli su u Ameriku, na 5 nedelja odmora koji im je platila njena majka Aurelija, kao svadbeni dar. Njen rukopis pesama odbili su za štampanje na Jejlu. Tada se bavila astrologijom i paranormalnim pojavama, inetersovala temom trudnoće. Ted joj za 24-I rođendan poklanja tarot karte. Naselili su se u Northemptonu, u Engleskoj i žive kao dva profesionalna pisca. Prijatelji su sa tadašnjim velikim imenima, mahom pesnicima, ali njoj slabo prija sivilo drugostepene univerzitetske atmosfere. Te godine upoznaje svoju suparnicu, onu koja joj otima muža,  Adrijen Rič, i te godine Hjuzov “Soko na kiši” izlazi u Americi, zbirka kojom će se proslaviti.

Godine 1958 Silvija upozanje Merijen Mu, osobu koja nju ne voli, ali koja obožava njenog muža Teda. U to vreme Silvija piše jako intenzivno pesme, za svoju prvu zbirku “Kolos”. Pisala je na kolenima svoje pesme uz korišćenje rečnika sinonima. Preselili su se u Boston, u kome tada žive mnogi veliki pesnici, kao što je Robert Frost i neki drugi. Silvija u to vreme pohađa seminar za pisce kod Roberta Louela, a napisala je tada priče koje će se naći u njenoj knjizi pod nazivom “Džoni Panika i biblija snova”. Nije mogla da ispinu sebi želju da živi samo od pisanja i to joj donosi nove neprilike.

Godine 1959 dobila je još jednu stipendiju Gugenhajmovu, ali i dalje muče je finansijski problemi. Otišli su zatim u umetničku koloniju u Jadu. Napisala je tada zbirku dečjih pesama “Knjiga za krevet”, i zavrlišla je pesme koje će se naći u “Kolosu”. Ameriku su potom kolima proputovali. U to vreme Silvija čita knjige od Junga (“Čovek i njegovi simboli”), i još neke druge knjige (“Afričke bajke” i zbirku “Buđenje”). U decembru vratili su se u London.

Godine 1960 rodila je ćerku Fridu Rebeku Hjuz, a izašala je njena prva zbirka pesama “Kolos”. Živeli su u malom stanu. Za svoj rad koriste studio svojih prijatelja (Mervinovih). U to vreme postaju saradnici trećeg programa radija BBC, a Ted objavljuje i svoju drugu zbirku  pesma “Lupercal”.

Iduće 1961 godine Silvija Plat imala je pobačaj, zatim je operisala slepo crevo, a na leto se preseljavaju u jednu seosku kuću na imanju u pokrjini Ekseter. Tu je imala svoj vrt i u njemu gajila omiljene pčele, a svoj londonski stan ustupili pesniku iz Kanade.

Godine 1962 u januaru rodila je sina Nikolasa Ferara Hjuza. Tog proleća izlazi američko izdanje “Kolos i druge pesme”. Te godine saznaće da je muž vara sa Asjom Vevil i traži od njega da napusti kuću i imanje u Kort Grinu. U septembru proveli su sedam dana kod prijatelja na zapadu Irske. Izmirenje nije uspelo i razveli su se. U oktobru preselila se u London u kuću u kojoj je nekada živeo Jejts. Pisala je po čitav dan, dok je njeno dvoje dece spavalo na spratu. Za mesec dana napisala je 25 pesama, veoam inteligentnih i osećajnih. Kao i neki drugi veliki pesnici (na primer Kits) za godinu dana uspeva da napiše svoju najbolju poeziju koja će trajati dok je sveta i veka.

Godine 1963 u januaru u Engleskoj izlazi njen roman “Stakleno zvono”, ali nije dobio isprva oduševljene kritike, a o romanu su pisali šturo. Izašao je iz štampe u januaru 1963, neposredno pred njeno samoubistvo 11 februara te iste 1963. Roman je objavila dod psedonimom Viktorija Luka. Samoubistvo je izvršila tako što je glavu zavukla u pećnicu i ugušila se gasom. Bilo joj je svega 30 godina. Pored nje ostao je papirić na kome je pisalo ”Pozovite doktora”, za sobom ostavivši dvoje dece od 3 i jednu godinu. Tog kobnog februarskog jutra njena deca su spavala bezbrižno na spratu kuće u kojoj su živeli. Sahranili su je na groblju u Jorkširu, a njen nadgrobni stih glasi: “Čak i među divljim plamenovima zlatni lotos može biti posađen” (reči iz “Bhagavgite”).

Godine 1965 njen bivši neverni muž objavljuje njenu zbirku “Arijel”, i sada ova posthumna njena zbirka pobuđuje sve veću pažnju i interesovanje.

Za nju će pisati da je bila sklona ne sam ludilu i depresiji, apatiji, već i melanholiji otuđenja i neprilagođenosti, neuklopljivosti  okolini kojoj nije mogla da pripada na način na koji svi oni lepo jesu. Za svet bila je luda, depresivna, šizofrenična, paranoična, ali isti taj svet za nju bio je jedna velika ludnica, i to najveća moguća ludinica koja se temelji na postulatima lažnih vrednosti. Njenom preosetljivom senzibilitetu u tom svetu nije bilo dovoljno mesta. Stvarnost je za nju bila nepodnošljiva i bolna, te kao da je svoj jedini spas pronašla u bekstvu u ludilo, a onda i u bekstu u samoubistvo. I nije mogla da večito živi pod staklenim zvonom, nije mogla zatvorena u takvu vrstu hermetički zatvorene tegle da diše.

Najpre treba dobro iščitati Silvijinu biografiju danas, i to hronološki, sloj po sloj, i sve ono što je obeležilo njene prekratke 3 decenije života, a pre nego se već od sutra upozna njena proza i poezija. Prevodilac njenih pesama sa engleskog na srpski Ljiljana Đurđić napisala je “Predgovor”, koji je poneo naslov  “Silvija Plat - superstar”, koja nam ovako opisuje poeziju Silvije Plat, te kaže: ”Halucinantna, violentna, puna “buke i besa”… sublimacija borbe za lično preživljavanje… Njen uspon počinje posle njene smrti i predstavlja neku vrstu literarnog uskrnuća ne tako čestog u istoriji književnosti…”. Dalje će nam govoriti o podeli svih nas, na bar dve strane, jedna koja je za besmrtnu Silviju Plat neoskrnavljenu i bez doterivanja, te kaže: ”Jedni se svrstavaju na stranu Silvijinog muža i posmrtnog književnog agenta Teodora Hjuza i njegove sestre Olivin Hjuz, drugi brane Silviju i njeno delo od njihovg skrbništva i falskifikovanja podataka. Šta je to što iritira ljude i stvara stalnu enigma oko slučaja Plat?”.

O Silviji Plat doznajemo još i ovo: ”Silvijin ubitačan književni dar i svest o sopstvenoj izuzetnosti… prevazilazili su svrsishodnost ovih ukrasnih elemenata, rušili ogradu patrijarhalne svakodnevnice, a zadati život “uspešne” žene (za kojim je i sama čeznula) izvrgavali ruglu… bila je genije metafore, i imala je “optičke nerve”. To genijalno svojstvo koštalo je nju i njene bližnje… ona ništa drugo i nije činila da se osveti svojim savremenicima koji su bili izvor njenih čestih depresivnih kriza sem što im je prinosila ogledalo da se u njemu pogledaju…”.

O njenom nevernom mužu Hjuzu doznajemo: ”…pala je u ruke tipičnom ženomrscu… Ona je baš to i tražila… Asja Vevil, druga žena Teda Hjuza zbog koje je napustio Silviju Plat, ubiće se tačno posle sedam godina na sličan način kao i Silvija odvodeći sa sobom i svoju i Tedovu kćer… Ubivši se, Silvija Plat je zauvek ostala zatočenica svog obožavanog i omraženog muža… Pripisujući Hjuzu demonske osobine, ona je sama gradila njegov liči mit budući da je postao i predmet njene poezije. Velika pesnička zvezda Silvija Plat ostaće zauvek u vlasništvu “đavolovog agenta”…”.

Sivlijina majka Aurelija Plat objaviće neka Silvijina pisma, i tako će se saznati još nešto nepovoljno o Hjuzu, nešto što nije mogao da ispravi, sakrije, iscepa, uništi, falsifikuje, skloni. Silvijina majka sama je napisala posle ćerkinog samoubistva knjigu pod nazivom ”Silvijina pisma kući”, gde je Silvija dobro i poslušno dete, zlatno dete, iako se zna da je imala dosta sukoba sa svojom majkom.

Silvijina najveća opsesivna poetska književna tema bila je smrt. Posle te teme pisala je i o drugim svakodnevnim temama, a od svega praveći pesmu, pišući o muževljevoj prevari, o deci, o bolnici, o pčelama, itd. Smatraju je genijem metafore, pesnikinjon inteligentnog uma, a donosila je samo duboke vapaje svoga ranjenog i slomljenog srca, pretakala svoja najživlja i najbolnija svakodnevna iskustva, posebno iskustvo ludila, elektrošokova, lečenje insulinom, gojaznost, gutanje pilula, nesanice, itd. Bila je pesnikinja koja vidi muziku, za razliku od većine pesnika koji su muziku samo slušali. Među pesnicima najviše je volela: Jejtsa, Odna, a verovali ili ne čak i Teodora Hjuza.

Za njenu poeziju kazaće da je ispovednog tona, ali da je i histerična. A neki će za njenu poeziju kazati da je otrovna, a biće i onih koji će kazati da je to žena pesnikinja koja je napisala veliku poeziju. I reći će i da je najbolje umela da se iskaže putem poezije besa i krika, putem konfuzije, putem emocije, itd.

Itd…