Danas je najtopliji dan, a poslednji radni dan u
ovoj nedelji, te ga treba pametno, vredno i radno, iskoristi, potrošiti…
A kad sve skockam i sredim, uredim, onda stanem neobavezno
zavirivati u sve svoje ćoškove, po obodima…
Da uredim dok se po lepom osunčanom danu još štošta da
urediti i srediti...
Kod mene večito sve blista, po najblistavijem danu,
jedne posne srede, sam verovatno i na svet ovaj jako neuredni i aljkavi došla…
Ali, ono što je izvan mojih čistih, a sređenih linija,
zapušteno je i aljkavo, neuredno, nesređeno, te ljudi bacaju svašta, prema
mojim zonama, misle da mi je sve smetlište i deponija, pošto nemam ograde više svoje…
Te vidim neko prema mom kompostu bacio kiseli kupus,
a to je zaboga put i trotoar, a svi imaju avlije, ali niko neće smeće svoje da ostavi
u svome, nego bacaju ka tuđem, ka našem…
I zapate sve to korovom i kršom, lomom, te moram malo
da prođem i izvan svojih linija, jer treba da im očito održim lekcije životne i
ljudske neke, a najpre veliki javni čas iz urednosti i higijene…
Moraš biti lukava, čak i danas, a posebno danas,
moraš biti dakle lukava, a kako bi i tuđi korov malo više sanirala, jer korov
može da se prelije i u tvoje čistine, urednosti, te ne bih da mi tuđe guje šiknu
u moje divne čistine, niti da me prestraše...
Danas u mom blitvištu po gredici drvenoj vidim pozamašan
gušter, baš lep primerak te vrste trči i slobodno se šeta, a ja gmizavce baš ne
volim, ali eto sa ovim gušterom, gušterčićem pokušavam da gušt saveznički dobro poživim…
Onda malo sredim tu spornu neograđenu ili razgrađenu
moju zonu oko kompostišta moga, te uredim tuđe javne puteve, a tuđe javne trotoare
kojih nema, jer nema ni inspekcije da im piše prijave, jer na javnom putu i
javnom trotoaru drže decenijama krš i smeće (neće da kvare svoja dvorišta), a meni
su jednom za malo šuta došli na vrata da pišu komunalnu prijavu i perete
kaznama. Biće da inspektorke njine ne zalaze u sporedne sokake…
Da sam ja kojim slučajem tako aljkava, ala bi meni prigovarali, ala b ime uznemiravali, prijavljivali,
itd., ovako oni svi decenijama koriste nešto javno da bitu istresali svoja drva
i piljevinu, nepropisno parkirali automobile, posebno javni put za to im dobro
dođe i trotoar, kao da je njihova babovina…
I tako raskrčim svoje parče, one svoje bivše žive
ograde...
Treba mi zelenog i braon materijala da pravim za dogodine
dobar kompost opet, i zato danas uradim najpre seču žive ograde, a onda sve iseckam
na moje kompostište, a neke grane odvojim i selektujem za ogrev (potpalu), a
neke uzmem za markere da bih njima obeležila gde šta posejem ili posadim...
I tako sredim taj jedan ugao, i zaključim da su veliki
Srbi generalno gledano jedan jako lenj i aljkav, neradan narod…
U “Hirošimi” je jako toplo, a danas je najtoplije, a
prešlo preko 35 u plusu, a majka kaže da je jutros bilo hladno 3ili 4 stepena u
plusu, ali sada se ne sećam baš precizno…
I primetimo na kupovnom čeriju na par struka po neki
listići su samo malo pomodrili, a vidi se da ih je zakačio ljuti aprilski mraz,
ali samo su tut a neznatna “oštećenja”, sve drugo dobro gruva...
Drugih oštećenja nemamo, a i ne zaslužujemo...
Iza dunje više nije moja teritorija, ali dok se jednom
ne ogradim, ja moram i tu ničiju, a javnu zemlju da čistim, kao putar i da je
krčim i uređujem, jer tu prosipam u svoj ugao truležni prirodni materijal za compost,
a dakle materijal biorazgradivi, te ne bih da meni iz tuđeg krša u petu nešto potrči
da me preplaši…
Ja za razliku od svih aljkavaca i prljavaca, kojima
sam okružena, volim čistine i volim da pustim malo više sunca u sve moje posede...
Sečem sve ručno makazama, ne trpim kablove ni zujalice,
ni mašine, kao nekada ručno se krči krš i lom…
Jer danas za kalemarske makaze imam baš volje, volje,
da mi bude još bolje, bolje, pa su mi i zglobovi navikli na ovo seckanje, koje
mi danas jedino prija i godi, jer volim taj zvuk i muziku kad škljocnu moje
makaze, škljoc-škljoc...
Na kraju iza svih mojih radova, pa čak i onih prljavih
ostaju samo urednosti i čistine, a ostaje - ostaje veliko umetničko delo...
Kad sve, sve sredim, uredim, onda malo vremena posvetim
obilasku svoga cveća, te da vidim kakve to nove boje turski karanfili donose nam
ove sezone 2024...
Obiđem ruže i primetime da su čiste, jer nema
vaškica, ali se konačno nateram, te procedim kroz filter oko 2 litra tečnog organskog
đubriva od koprive (kopriva biljka za pravljenje insekticida kaže biodinamička
poljoprivreda i Rudolf Štajner), te dodam u prskalicu od 10 litara, i napunim čistom
vodom do vrha, te isprskam preventive radi ruže i jasmin, isprskam neke male
voćkice – jednu kajsiju i dve šljivice, jer su im listiće napale vaškice...
Ostalu koprivu čuvam u prskalici, jer ako primetime da
mi vaškice malo više napadaju paprike, a malo jesu, po neki vrh listića na
ljutačicama, ali nije alarmantno još, moram posmatrati i čekati, ali ako bude
oblačno i kišno kao što se obećava, pa ipak nema kiše ni za leka, onda mogu
malo koprivom tretirati paprike…
Danas je recimo
već zemljište suvo, tako da onim od juče baš sam potrefila sadnju suncokreta.
Suncokreti danas izgledaju odlično...
Čekam novi talas kiše da bih u ponedeljak zasadila i
onih uspelih 6 kontejnera suncokreta…
U ponedeljak ću zasaditi i preostale semenke budneva,
da nagruvam da boksovi budu krcati vrežama, jer neke liske izraslih tikvica i bundeva
nešto mi pogrize…
A 13 čašica čerija iz moje rasade zasadim u treću najdonju
liniju skroz u celerištu. I tako iznesem danas još jednu gajbicu iz “Hirošime”...
Čak i neven napadaju vaškice, te kako onda neven
može da bude zaštita biljkama to mi nije više jasno…
Iščupale smo i par struka našeg belog luka i on ima iste
crviće kao i svi naši drugi lukovi i kako onda beli luk isto strada ako bi
mogao da zaštiti...
Rasadu u časičama i gajbicama danas sam morala
zaliti kišnicom iz kantica, kao i zadnji posađen kupus i cveće kadifice, jer
sve je malo klonulo zbog vrućine, malo boluje, jer još se nije ukorenilo...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар